30. септембар 2017.
ЛИЧНИ КРСТ, Проповед на Воздвижење часног и животворног Крста Господњег
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
«Спаси, Господе, људе Своје и благослови достојање Своје, победе царевима нашим над непријатељима даруј и људе Своје Крстом Својим чувај.»
Ова посебна молитва данас тече са наших усана ка Господу: «Крстом Својим сачувај људе». Људи – то смо сви ми, сви православни хришћани. У кондаку се такође пева о «истоименом новом народу». Ко су ти? То су људи који су после распећа Господа нашега Исуса Христа, Његовим добровољним страдањем, добили способност да живе на нов начин, да савладају ђавола, да се утврде Божанском благодати и да страдањима Господа нашега Исуса Христа искупе свој живот. И они, посматрајући Крст Господњи, који је истовремено био и симбол понижења, али је постао и симбол победе за све православне хришћане, – они и јесу тај истоимени нови народ, који на дар добијају милост Божију.
Сви ми добијамо те посебне дарове благодати Светога Дуга, спасоносне за сваког од нас, захваљујући страдањима Господа нашег Исуса Христа на крсту. Крст Господњи за нас представља симбол победе и васкрсења и он је непобедиво оружје у борби са ђаволом, коју ми водимо кроз читав свој живот. Због тога су хришћани нераскидиво повезани са крстом. То је наш симбол и сви нас по њему распознају. Сви смо ми крстоноше, носиоци крста. Крст нас дочекује на Светој Тајни Крштења, и Крст нас дочекује када се спуштамо у гроб – то је знак да су ту сахрањени истински следбеници Господа Исуса Христа.
Али постоји још један крст, који многи хришћани не могу лако препознати и спознати. То је крст личног служења, наш лични крст, сваког од нас, не само крст хришћанина, већ и особени благослов, који је дарован свакоме од нас кроз наше таленте и способности. И чест је случај, и посебно у овом времену има све више и више људи који се муче, чак и ако су у Цркви, никако не могу да пронађу себе.
Тако се често дешава да не слушамо глас своје савести и из гордости, ослепљени, никако не можемо да нађемо свој крст, који треба да узмемо и пођемо за Христом: «и који не узме крст свој и не пође за Мном, није мене достојан» (Мт 10, 38), — тако нам говори Господ. Да, сви смо ми примили крст хришћанства, назвали се хришћанима, примили посебне дарове на Крштењу, али још је важно да се снађемо у свом животу и да откријемо тај прави крст свој, који треба да носимо баш ми, баш ти. Сваком човеку се даје засебан крст: породичног живота, служења, пожртвовања, а можда чак и власти, јер и то је крст.
Монаси не желе да понесу свој крст, свештеници свој, хришћани свој, властодршци свој, учитељи свој. Посебно у наше време људи не желе да носе крст породичног живота – то је врло тешко. Узму га на плећа и истог трена га збаце са себе – претежак је крст. То је питање нашег спасења. Лако је бити хришћанин на речима, али пробај да понесеш свој крст.
Имао сам прилику да попричам са некрштеним људима, и ето једна жена, некрштена, – њен муж је много пио, и она никада није помињала развод, никада није ни прозборила ту реч. И једанпут, када су већ били у позном животном добу, и све се то настављало, није се прекидало, она каже: «Па, то је мој крст». Тако се изразила проста руска жена, чак у том тренутку некрштена, која се није ни дотакла Божанске благодати у Тајни Евхаристије, као што чинимо ми, нити је знала Символ вере, – таква је била њена исконска вера.
И намеће се питање: кога ће погледати Господ – такве људе који до краја носе то што им је допало, или нас који себе називамо хришћанима и никако не можемо да достојанствено подигнемо и понесемо свој крст, оно што је за нас, за сваког од нас, спасоносније од свега осталог? Зашто се то дешава? Зато што нам недостаје скрушености, а високоумље и пролазна слобода су помутили наш разум, и не видимо оне знакове, оне позиве, које нам Господ шаље кроз свете оце или наше ближње.
Данас, посматрајући Крст Господњи, замислимо се сваки о свом животу и нађимо скрушености, трезвеног размишљања, да нам Господ укаже на истински пут и наш крст, који води ка слави и спасењу и у Царство Небеско. Амин.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
С руског Александар Ђокић
29. 9. 2017.
извор: www.pravoslavie.ru
«Спаси, Господе, људе Своје и благослови достојање Своје, победе царевима нашим над непријатељима даруј и људе Своје Крстом Својим чувај.»
Ова посебна молитва данас тече са наших усана ка Господу: «Крстом Својим сачувај људе». Људи – то смо сви ми, сви православни хришћани. У кондаку се такође пева о «истоименом новом народу». Ко су ти? То су људи који су после распећа Господа нашега Исуса Христа, Његовим добровољним страдањем, добили способност да живе на нов начин, да савладају ђавола, да се утврде Божанском благодати и да страдањима Господа нашега Исуса Христа искупе свој живот. И они, посматрајући Крст Господњи, који је истовремено био и симбол понижења, али је постао и симбол победе за све православне хришћане, – они и јесу тај истоимени нови народ, који на дар добијају милост Божију.
Сви ми добијамо те посебне дарове благодати Светога Дуга, спасоносне за сваког од нас, захваљујући страдањима Господа нашег Исуса Христа на крсту. Крст Господњи за нас представља симбол победе и васкрсења и он је непобедиво оружје у борби са ђаволом, коју ми водимо кроз читав свој живот. Због тога су хришћани нераскидиво повезани са крстом. То је наш симбол и сви нас по њему распознају. Сви смо ми крстоноше, носиоци крста. Крст нас дочекује на Светој Тајни Крштења, и Крст нас дочекује када се спуштамо у гроб – то је знак да су ту сахрањени истински следбеници Господа Исуса Христа.
Али постоји још један крст, који многи хришћани не могу лако препознати и спознати. То је крст личног служења, наш лични крст, сваког од нас, не само крст хришћанина, већ и особени благослов, који је дарован свакоме од нас кроз наше таленте и способности. И чест је случај, и посебно у овом времену има све више и више људи који се муче, чак и ако су у Цркви, никако не могу да пронађу себе.
Тако се често дешава да не слушамо глас своје савести и из гордости, ослепљени, никако не можемо да нађемо свој крст, који треба да узмемо и пођемо за Христом: «и који не узме крст свој и не пође за Мном, није мене достојан» (Мт 10, 38), — тако нам говори Господ. Да, сви смо ми примили крст хришћанства, назвали се хришћанима, примили посебне дарове на Крштењу, али још је важно да се снађемо у свом животу и да откријемо тај прави крст свој, који треба да носимо баш ми, баш ти. Сваком човеку се даје засебан крст: породичног живота, служења, пожртвовања, а можда чак и власти, јер и то је крст.
Монаси не желе да понесу свој крст, свештеници свој, хришћани свој, властодршци свој, учитељи свој. Посебно у наше време људи не желе да носе крст породичног живота – то је врло тешко. Узму га на плећа и истог трена га збаце са себе – претежак је крст. То је питање нашег спасења. Лако је бити хришћанин на речима, али пробај да понесеш свој крст.
Имао сам прилику да попричам са некрштеним људима, и ето једна жена, некрштена, – њен муж је много пио, и она никада није помињала развод, никада није ни прозборила ту реч. И једанпут, када су већ били у позном животном добу, и све се то настављало, није се прекидало, она каже: «Па, то је мој крст». Тако се изразила проста руска жена, чак у том тренутку некрштена, која се није ни дотакла Божанске благодати у Тајни Евхаристије, као што чинимо ми, нити је знала Символ вере, – таква је била њена исконска вера.
И намеће се питање: кога ће погледати Господ – такве људе који до краја носе то што им је допало, или нас који себе називамо хришћанима и никако не можемо да достојанствено подигнемо и понесемо свој крст, оно што је за нас, за сваког од нас, спасоносније од свега осталог? Зашто се то дешава? Зато што нам недостаје скрушености, а високоумље и пролазна слобода су помутили наш разум, и не видимо оне знакове, оне позиве, које нам Господ шаље кроз свете оце или наше ближње.
Данас, посматрајући Крст Господњи, замислимо се сваки о свом животу и нађимо скрушености, трезвеног размишљања, да нам Господ укаже на истински пут и наш крст, који води ка слави и спасењу и у Царство Небеско. Амин.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
С руског Александар Ђокић
29. 9. 2017.
извор: www.pravoslavie.ru
ПОВЕРЕЊЕ
Постоје појмови који стално траже објашњавање, одржавање у животу. Неки од њих се у одређеном времену појаве као вема важни.
За нас у Србији данас, појам поверења је један од најважнијих.
Можда и најважнији..
Много смо пута обманути, преварени, рањени - а то наравно боли.
И наравно да човек закључи да не би смео тек тако да указује поверење неком.
Не умемо увек добро да применимо ону библијску "будите мудри као змије и безазлени као голубови". Али уместо да прихватимо своју одговорност за то како истовремено испунити два захтева који су сваки за себе довољно тешки, ми најчешће пребацујемо одговорност на друге.
Овај ме је преварио, овај ме разочарао, овај ме је издао...
Од тога имамо мали психолошки добитак, пре свега заштиту и храњење свог ега, а велику штету. На тај начин гушимо свој ентузијазам, храброст, одлучност и смањујемо потенцијал заједништва које нам је насушно потребно.
Не можемо да се окупимо у групе које би се организовале за неке корисне циљеве. не верујемо ни једни другима ни било коме ко би се појавио као неопходни лидер у било којој области.
Искуство нам говори да се данас сви руководе сопственом коришћу и приземним циљевима. Без обзира на то, интуитивно знамо да се без поверења не може живети. Прихватамо неке људе у свој круг пажње, неке од њих смо склони чак и да идолизујемо, јер је наша потреба за заједништвом огромна а заједници су потребни и лидери и чврсте карике међусобне повезаности.
И лидер и онај са којим треба да будемо у непосредној, чврстој вези, да заједнички градимо јаку групу, неопходни су нам. Али како дати све од себе за заједнички циљ, заједничку добробит, ако се не препустимо у потпуности.
"Мудри као змије, безазлени као голубиви" једна је од равнотежних једначина коју нам је Христос оставио и једноставно не можемо је прескочити.
Кад се она поремети настају два велика искривљења праксе. Једно је претерана сумњичавост и критизерство који нам онемогућавају било какво смислено удруживање, а друго је идолизација или сентиментална заслепљеност која увек води разочарењу и кидању заједнице. Видимо данас међу нама последице и једног и другог поремећаја равнотеже. Сем оних који се удружују само на основу најконкретнијих и најкористољубивијих циљева свако удруживање нам изгледа немогуће.
Како решити једначину?
Није лако наћи одговор. Задатак који је у њој постављен тражи изнова и изнова, опет и опет, наш искрени и велики труд у решавању.
Један од могућих путева за решавање једначине је - смирити своје срце и покушати хришћански да волимо неког са његовим врлинама и манама. Смирено и мудро раздвојити нечије врлине и мане (а сви их имамо) и не допустити себи да због нечијих врлина занемаримо његове мане. Кад човек одржава мирно, без осуђивања, свест о нечијим мањкавостима, тај га неће разочаравити. Једноставно - неће му давати поверење у свему, већ само у ономе у чему је тај добар. Ван памети је имати поверења да ће неко ко стално касни баш кад нам затреба стићи на време. И онда се још и разочаравати. Зашто веровати да ће нас неко ко је добар и благ али кукавица заштити од силеџије? Па се онда разочаравати кад не ускочи у тучу. Али има ствари за које у те исте људе можемо имати поверење.
И онда нема разочаравања, које толико волимо јер нас лишава наше одговорности, обавезе да ми у нечему будемо носиоци врлине. Одлучујућа карика. А свако од нас је одлучујућа карика.
Ако тако поступамо - уместо да неког идолизујемо, јер нам је тако лакше, и чекамо да се појави први знак нечије несагласности са сликом коју смо ми сами направили и тако останемо без наших обавеза - можда можемо да успоставимо заједницу у којој ће и нама бити боље.
Кад тако прилазимо другом. можемо да му дамо поверење и у стварима које надилазе наше искуство и наша схватања, наше знање и специјалност, па да се сви заједно упутимо ка решавању проблема. Свако улажући свој дар, потребан другима. А ми данас имамо толико проблема да не знамо који прво да решавамо.
Циљ је да поверењем омогућимо повезивање наших дарова и добробит за све у заједници. Ми хришћани не можемо без вере, поверења у Христа. Не можемо ни без поверења да нешто од Христа има у сваком од нас. Само, мудри као змије, не бисмо смели да олако било ког доживљавамо као Христа самог, у целини. Макар се радило и о светитељу. Тек заједно смо Христос, Црква.
Без поверења осуђени смо да не верујемо даровима других, али тиме и да занемаримо своје дарове и отежамо им пуно коришћење које је могуће само у чврстој заједници. Уместо да искористимо сопствене дарове детињасто се постављамо у центар света и постајемо судије свима и свему. Они који праве идоле, они који се разочаравају. Све у свему - илузорно моћни.
Данашња индивидуалистичка цивилизација и то што се назива демократијом одржавају нас управо у том детињастом стању неодговорног судије. Такви смо потребни систему.
На друштвеним мрежама поверење је најповршније, најлакше се успоставља и најлакше раскида. Колико год могу да нам буду од користи оне могу и да буду веома штетне и због тога на њима треба да имамо и посебан опрез. Пријатељство у животу заиста подразумева поверење, а пријатељство на мрежи пре свега - сентимент и посматрање себе у замишљеном другом. И често доносе само проширено затварање у себе уместо успостављања истинске заједнице.
Поверење је дефинитивно један од најважнијих појмова у малом српском речнику који нам је неопходан за опстанак и излазак из живог блата које нас гуши.
ђакон Ненад Илић
За нас у Србији данас, појам поверења је један од најважнијих.
Можда и најважнији..
Много смо пута обманути, преварени, рањени - а то наравно боли.
И наравно да човек закључи да не би смео тек тако да указује поверење неком.
Не умемо увек добро да применимо ону библијску "будите мудри као змије и безазлени као голубови". Али уместо да прихватимо своју одговорност за то како истовремено испунити два захтева који су сваки за себе довољно тешки, ми најчешће пребацујемо одговорност на друге.
Овај ме је преварио, овај ме разочарао, овај ме је издао...
Од тога имамо мали психолошки добитак, пре свега заштиту и храњење свог ега, а велику штету. На тај начин гушимо свој ентузијазам, храброст, одлучност и смањујемо потенцијал заједништва које нам је насушно потребно.
Не можемо да се окупимо у групе које би се организовале за неке корисне циљеве. не верујемо ни једни другима ни било коме ко би се појавио као неопходни лидер у било којој области.
Искуство нам говори да се данас сви руководе сопственом коришћу и приземним циљевима. Без обзира на то, интуитивно знамо да се без поверења не може живети. Прихватамо неке људе у свој круг пажње, неке од њих смо склони чак и да идолизујемо, јер је наша потреба за заједништвом огромна а заједници су потребни и лидери и чврсте карике међусобне повезаности.
И лидер и онај са којим треба да будемо у непосредној, чврстој вези, да заједнички градимо јаку групу, неопходни су нам. Али како дати све од себе за заједнички циљ, заједничку добробит, ако се не препустимо у потпуности.
"Мудри као змије, безазлени као голубиви" једна је од равнотежних једначина коју нам је Христос оставио и једноставно не можемо је прескочити.
Кад се она поремети настају два велика искривљења праксе. Једно је претерана сумњичавост и критизерство који нам онемогућавају било какво смислено удруживање, а друго је идолизација или сентиментална заслепљеност која увек води разочарењу и кидању заједнице. Видимо данас међу нама последице и једног и другог поремећаја равнотеже. Сем оних који се удружују само на основу најконкретнијих и најкористољубивијих циљева свако удруживање нам изгледа немогуће.
Како решити једначину?
Није лако наћи одговор. Задатак који је у њој постављен тражи изнова и изнова, опет и опет, наш искрени и велики труд у решавању.
Један од могућих путева за решавање једначине је - смирити своје срце и покушати хришћански да волимо неког са његовим врлинама и манама. Смирено и мудро раздвојити нечије врлине и мане (а сви их имамо) и не допустити себи да због нечијих врлина занемаримо његове мане. Кад човек одржава мирно, без осуђивања, свест о нечијим мањкавостима, тај га неће разочаравити. Једноставно - неће му давати поверење у свему, већ само у ономе у чему је тај добар. Ван памети је имати поверења да ће неко ко стално касни баш кад нам затреба стићи на време. И онда се још и разочаравати. Зашто веровати да ће нас неко ко је добар и благ али кукавица заштити од силеџије? Па се онда разочаравати кад не ускочи у тучу. Али има ствари за које у те исте људе можемо имати поверење.
И онда нема разочаравања, које толико волимо јер нас лишава наше одговорности, обавезе да ми у нечему будемо носиоци врлине. Одлучујућа карика. А свако од нас је одлучујућа карика.
Ако тако поступамо - уместо да неког идолизујемо, јер нам је тако лакше, и чекамо да се појави први знак нечије несагласности са сликом коју смо ми сами направили и тако останемо без наших обавеза - можда можемо да успоставимо заједницу у којој ће и нама бити боље.
Кад тако прилазимо другом. можемо да му дамо поверење и у стварима које надилазе наше искуство и наша схватања, наше знање и специјалност, па да се сви заједно упутимо ка решавању проблема. Свако улажући свој дар, потребан другима. А ми данас имамо толико проблема да не знамо који прво да решавамо.
Циљ је да поверењем омогућимо повезивање наших дарова и добробит за све у заједници. Ми хришћани не можемо без вере, поверења у Христа. Не можемо ни без поверења да нешто од Христа има у сваком од нас. Само, мудри као змије, не бисмо смели да олако било ког доживљавамо као Христа самог, у целини. Макар се радило и о светитељу. Тек заједно смо Христос, Црква.
Без поверења осуђени смо да не верујемо даровима других, али тиме и да занемаримо своје дарове и отежамо им пуно коришћење које је могуће само у чврстој заједници. Уместо да искористимо сопствене дарове детињасто се постављамо у центар света и постајемо судије свима и свему. Они који праве идоле, они који се разочаравају. Све у свему - илузорно моћни.
Данашња индивидуалистичка цивилизација и то што се назива демократијом одржавају нас управо у том детињастом стању неодговорног судије. Такви смо потребни систему.
На друштвеним мрежама поверење је најповршније, најлакше се успоставља и најлакше раскида. Колико год могу да нам буду од користи оне могу и да буду веома штетне и због тога на њима треба да имамо и посебан опрез. Пријатељство у животу заиста подразумева поверење, а пријатељство на мрежи пре свега - сентимент и посматрање себе у замишљеном другом. И често доносе само проширено затварање у себе уместо успостављања истинске заједнице.
Поверење је дефинитивно један од најважнијих појмова у малом српском речнику који нам је неопходан за опстанак и излазак из живог блата које нас гуши.
ђакон Ненад Илић
29. септембар 2017.
Хор Свято Успенской Почаевской Лавры, Кресту Твоему поклоняемся
Кресту Твоему поклоняемся, Владыко, и святое воскресение Твое славим
 |
| Сребрни филигрански стони крст манастира Бањска фото: Филигран Покимица |
Беседе на Крстовдан игумана Методија и игумана Порфирија
Беседе на празник Воздвижења Часног Крста за манастирском трпезом хиландарског игумана Методија и игумана Порфирија из манастира Светог Јована Претече у околини Верије (Веријски скит). Скит је познат по томе што се у њему подвизавао Св. Григорије Палама.
беседе преузми овде: www.hilandar.org
беседе преузми овде: www.hilandar.org
28. септембар 2017.
Интервју с игуманијом Ефросинијом (Лаптик)
Настојатељица минског манастира Свете Јелисавете, игуманија Ефросинија, на постригу је добила име у част небеске заступнице белоруске земље свете Ефросиније Полоцке (ово име значи „радост“). Као једна од најпоштованијих светица у Белорусији преподобна Ефросинија се сматра покровитељком уметности и наука, и вероватно није случајно што се у минском манастиру окупљају најбољи стваралачки кадрови земље, који служе Богу својим даровима у многобројним манастирским радионицама. Овде се на рехабилитацији налазе они којима обитељ помаже да се врате на истинити пут. Мати Ефросинија је за МВ говорила о свом путу ка игуманском звању, послушању у психијатријској болници, особеностима уређења обитељи која јој је поверена и која је од самог почетка свог постојања била оријентисана на помоћ људима, као и о слободи и стваралаштву у манастиру, псеудоцрквености, различитим странама монаштва и правој култури.
Нојев ковчег на мински начин
У руској свести манастир је увек био и остаје светионик спасења, на известан начин савремени Нојев ковчег. Минска обитељ је у овом смислу право уточиште за страдалнике који су изгубили прави оријентир у животу. Само што манастир није од гуме, да ли се може свима помоћи?
Живимо у тешко време, људи имају проблема с послом, немају од чега да живе и да издржавају породицу, због тога долазе у манастир да раде. Наша обитељ обезбеђује посао за око 1500 људи. То је зачуђујуће, али Господ некако све уреди. Често су то људи потпуно далеки од Цркве. Они почињу да раде у обитељи и полако се уцрквљују, долазе на исповест, причешћују се.
Кад је почетком 2000-их година манастир добио земљу с фармом у распаднутом стању, с трулом шталом за краве и коњушницом, били смо ужаснути: обитељ се тек градила, шта ће нам још и подворје? Ја сам у то време по послушању одлазила у психијатријску болницу код зависника од дроге. Многи од њих после изласка из болнице нису имали куд да се дену. Тако се подворје претворило у прихватилиште за зависнике од дроге, а временом су ту почели да долазе и људи из затвора, бескућници и други људи.
Другим речима, у манастиру има места за све?
Код Бога има много места (осмехује се). Господ каже: Грјадушчаго ко мње не ижену вон (Јн. 6: 37). С друге стране, сад је такво време да смо сви покварени, људи не подносе ни најмању примедбу, одмах се жале: „А где је ваша љубав?“ То је најтеже.
Узмимо исту ову браћу на подворју. На пример, човек је бескућник годинама, доспева у манастир, опере се, наспава се, наједе се и већ је јунак. То видим и у себи. Наизглед, дошла сам у манастир и треба да служим Богу, свима да перем ноге, а осећам незадовољство: ова сестра је рекла нешто што не треба, није погледала како треба и томе слично.
Претходна генерација се ипак разликује од нас. Људи су живели у оскудици и благодарили су Богу за сваку копејку. Код нас је супротно, све имамо: добре услове, саградили смо нове конаке. У томе постоји велики минус: покварило нас је благостање и отуда све наше невоље. Читала сам да су раније у једном московском манастиру монахињама на врата келија качили цегере с дневном порцијом кромпира — колики прилог дају људи, таква ће бити и трпеза. А ми живимо на свему готовом. Зато данас наши напори треба да буду усмерени на унутрашњи рад на себи.
Да, ми православци смо данас размажени велелепношћу храмова, свим комфором, што је карактеристично и за многе савремене обитељи, и монаси то запажају.
Лепота храмова је проповед. Човек који долази у манастир и види ову лепоту одушевљава се њом и Црква и Бог почињу да га привлаче.
Ваш манастир је светлост за свет. Ипак, у Русији смо навикли да је монашки свет у већој мери затворен за мирјане, а у вашој обитељи је све дугачије. Да ли по вашем мишљењу оваква отвореност штети сестрама-монахињама? Како успевају да споје активну помоћ ближњима и молитву? Како налазите златну средину?
Кад је у питању наша обитељ Промисао Божији видим у томе што је наш манастир управо такав какав јесте. Овде има и монахиња, и сестара милосрђа, и душевних болесника, и браће и сестра на маргинама живота које смештамо на подворја. Господ нас је све окупио, значи таква је Његова воља.
Да би се борио са грехом у себи човек уопште не мора ићи у затвор. Звер која седи у теби испољава се у општењу: кроз сукобе, неслогу. Истовремено, служећи људима добијамо благодат од Бога. А кад је само: храм — келија, келија — храм, све страсти остају у човеку. Није свако спреман да издржи такву унутрашњу борбу.
Кад се на почетку формирања манастира појавило питање: да ли монахиње да иду у болницу или не, наш духовник отац Андреј је на једном нашем састанку рекао: „Кад би вас човек сад посадио по келијама, почеле бисте да се пењете уз зидове.“ Али то не значи да треба оставити келију, разумете. Чини ми се да у томе нема противречности.
Отац Андреј често наводи као пример познато житије једног од светитеља у којем постоји следећа епизода: једном су епископи на улици срели лепу блудницу и светитељ ју је толико дуго гледао да су други били збуњени. А светитељ је касније рекао: „Кад бисмо се ми трудили да украсимо своју душу као она тело!“ Молио се за ову блудницу и она је касније постала преподобна.
Знате, читала сам писма оца Јована Крестјанкина, где он каже да данас монах ипак не треба да се затвара у келији. Сад је толиким људима потребна духовна помоћ! Господ нас је поставио на такву службу, сами то нисмо тражили. И не можемо да затворимо манастир за људе. Ако долазе треба да их примамо.
Да, тачно кажете, може бити губитака. Али шта је занимљиво, сестре које иду на сајмове и носе производе из наших радионица са путовања се рађају светле и радосне и по њиховом унутрашњем стању се види да никуда нису ни одлазиле: у њима постоји живот, постоји Бог. И напротив, може се десити да сестра која се све време налази у манастиру буде „црна“, мрачна, незадовољна свиме.
У проповедима духовника обитељи више пута је истицана тема јединства, заједништва монахиња и „белих“ сестара и православаца уопште. Да ли је манастир од почетка замишљен с таквом полазном тачком?
То се десило само по себи, пошто се манастир родио из сестринства. Није било специјалног декрета или одлуке да на том месту треба отворити женску обитељ. Било је сестара милосрђа које су биле на послушању у психијатријској болници, оне су временом пожелеле да живе заједно. Кад је почела изградња храма Свете Јелисавете нико није ни размишљао о манастиру, а годину дана касније обављен је први постриг — у августу 1999. године. Тај дан се сматра рођенданом нашег манастира.
„Родитељски благослов ће увек бити с тобом“
Мати, а како сте се нашли у сестринству? Шта вас је у њега довело?
У то време сам радила на институту за онкологију као санитарка у операционој сали. Веома сам волела операциону салу и посао у њој и похађала сам курс за медицинске сестре. На онколошком институту је једна од медицинских сестара ишла у цркву и једном ми је предложила да кренем с њом. Тако је почело моје уцрквљење.
Деведесетих година црквена литература није била доступн као сад и сећам се да сам руком преписивала молитве. Прве црквене књиге које сам прочитала биле су „Тајна вере“ владике Илариона (Алфејева) и дела преподобног Силуана Атонског. Књигу о преподобном Сергију Радоњешком први пут сам одмах прочитала на црквенословенском језику и као да сам увек знала тај језик — све сам разумела.
Први пут сам се причестила 1994. године за Васкрс, у храму Светих апостола Петра и Павла. Отац Андреј је овде недељом служио акатист преподобномученици Јелисавети Фјодоровној после којег су се одржавали састанци сестара у парохијској кућици Долазећи у храм на акатист с трепетом сам гледала сестре милосрђа (тада их је било десетак) — оне су се много разликовале од других парохијана.
После првог састанка на који смо позване сестра Татјана (сад је то монахиња Тамара) и ја, отац ме је благословио да носим одећу „беле“ сестре и рекао је да су потребне медицинске сестре за интернат. Тако сам почела да радим у интернату, а као сестра милосрђа сам одлазила на одељење зависника од дроге. Тада сам имала 26 година.
Да ли је ваша породица уцрквљена? Како су родитељи примили ваш избор животног пута?
Мама ми је написала писмо у којем су биле речи: „Који год пут да изабереш, родитељски благослов ће увек бити с тобом.“ А моји родитељи нису били црквени људи
Психијатријска болница се налази у близини манастира, пацијенти долазе на службе, сестре их негују. Живот раме уз раме с оваквим људима вероватно захтева посебан карактер, трпљење, или се монахиње навикавају? Има ли потешкоћа у том смислу или сестре свесно долазе у вашу обитељ како би служиле ближњима?
Као прво, да, сестре знају где долазе. А као друго, скоро све прве монахиње су бивше сестре милосрђа које су дошле у манастир из сестринства. И сад монаштво примају „беле“ сестре, али има и других који долазе с циљем, долазе чак и из других земаља: има сестара из Црне Горе, Србије и Пољске. За нас је то природан процес, не задржавамо пажњу на томе. Безусловно, сестрама понекад није лако. Али у нашој обитељи се сваке недеље одржавају монашки састанци. То је велика помоћ сестрама.
Јединство из којег се рађа спасење
Узгред, кад је реч о састанцима — манастир има веома активан сајт на интернету где се између осталог богатог садржаја од 2008. године постављају аудио снимци са састанака сестара, у оквиру којих сестре нешто говоре и о свом путу до манастира. Ово је веома информативан и користан садржај, морамо истаћи.
Састанци сестара милосрђа су постојали откако је настало сестринство, с појавом манастира придружили су им се и монашки. Монахиње одлазе на обе врсте састанака. Плус, сваке недеље се одржава Савет манастира. Састанци „белих“ сестара и монахиња представљају разговор, разматрање насушних проблема, размену мишљења, сестре деле мисли и оно што их боли једне с другима. За нас је то потреба, ови састанци су као наставак богослужења где се сви окупљамо око Чаше.
Пре три године манастир је издао књигу „Како живимо и како да живимо? Дијалог савремених хришћана“ — фрагменти састанака који су се одржавали од 2006. до 2011. године. На страницама књиге духовник обитељи, монахиње и „беле“ сестре говоре о својим осећањима, о искуству духовног живота, разматрају питања која брину сваког хришћанина. Опет, лајт-мотив у разговорима представља тема јединства из којег се, по речима архимандрита Софронија (Сахарова) рађа велико спасење.
Веома поштујемо Оца Софронија. Вероватно је да се управо због тога и окупљамо — да бисмо сачували јединство. Не знам како се другачије може сачувати блискост, међусобно прихватање и разумевање. Човека је лакше схватити кад говори.
Сад су ми пале на памет монашке конференције у Москви где се окупљају игумани и игуманије манастира. Владика Теогност стално позива, бодри окупљене: „Оци и матере, постављајте питања, немојте ћутати!“ Нешто слично се дешава и код нас кад отац Андреј пита: „Сестре, зашто ћутите? Није ваљда да вас ништа не брине?“ (осмехује се).
Док сте били у Москви да ли сте обилазили обитељ милосрђа Свете Марте и Марије коју је основала велика кнегиња Јелисвета Фјодоровна?
Управо у време Божићних предавања ове године, у јануару. Наравно, у обитељи се осећа присуство и љубав преподобномученице Јелисавете у чију част је наш манастир назван. Узгред, у нашем храму Свете Јелисавете постоји икона духовника обитељи Свете Марте и Марије — преподобноисповедника Сергија (Серебрјанског).
Мати, а да ли сте ви и сестре нашле одговор на питање из наслова књиге — како да живимо?
Тражимо га. Али за то вероватно треба утрошити цео живот.
Слобода и псеудоцрквеност
Да ли ваша обитељ има строг устав?
Чини ми се да није строг. И по мом мишљењу то је најтеже — човеку се даје извесна слобода и он треба да научи да располаже овом слободом. Код нас нема тога: овамо не смеш, тамо не иди. У многим манастирима игуманија ујутру даје послушање сестрама и то је правилно. Али код нас је то немогуће, пошто само послушање диктира дневни распоред. На пример, ако сестра ради у правном одељењу, како могу да јој издајем налоге — она им свој распоред и остало. Или Дом трудољубља, и тамо распоред има својих специфичности.
Чиме се руководите приликом одређивања послушање? Да ли се узима у обзир жеља сестре да се бви неким одређеним послом?
Наравно, све се узима у обзир: и таленти, и склоности, и жеља. И то је, узгред речено, један од показатеља нашег времена. Како је било раније добијали смо послушања и обављале га без размишљања. А сад је: „Сестро, где бисте желеле да радите?“ Вероватно се данас не може другачије, то многи запажају...
Још и због тога што се код нас редовно одржавају састанци где можемо да размотримо не само насушне проблеме, већ и несугласице, каприце или увреде — трудимо се да живимо као у породици. Зато што нема ничег горег од псеудоцрквености, окошталости, тврдоглавности. „Опростите“, „благословите“, а човек заправо све мрзи.
Није тајна да је реалан проблем у манастирима одсуство једномислености. Зашто долазе код нас? Зато што обитељ има духовника и нема сукоба између игуманије и духовника, а то је веома важно. Уопште, то је главно. Кад у манастиру почиње подела: неко је за баћушку, а неко је за матушку то је трагедија.
Како то избећи? Ко је за то одговоран?
Сви сносе одговорност. Али пре свега, безусловно, игуманија и духовник.
Да ли сестре могу да вам се обрате директно ако имају проблема?
Наравно! Код нас је све једноставно, породично. У сваком случају желимо и трудимо се да буде тако.
А како се граде односи између сестара и духовника?
Отац Андреј је у манастиру сваког дана осим четвртка. Са својима не проводи толико времена колико проводи с нама. Зато што осим своје деце која су, истина, већ одрасла, има 111 деце-монахиња. Он нам је као отац.
Једна од сестара је у разговору једном истакла да је отац Андреј и са већ као монах.
Он има и келију у манастиру. У манастиру служи скоро сваки дан, два дана у току недеље испоеда све сестре и парохијане који стоје у дугим редовима, разговара с „белим“ сестрама, монахињама и парохијанима на подворјима.
„Најнезанимљивија“ особа
Сад у манастиру има девет храмова, планира се изградња још једног, на самој територији обитељи то ће бити четврти храм. Главни манастирски храм у част иконе Богомајке „Державнаја“ више не може да прими све који желе да дођу.
Кад је грађен храм у част иконе „Державнаја“ мислили смо да ће сад сигурно бити места за све — он може да прими 1200 људи. А сад у манастир долази много народа. Посебно на празнике: на Цвети и на Васкрс народ стоји напољу, причешћује се око 1500 људи.
Храм у част иконе „Державнаја“, наравно, оставља снажан утисак, колико само мозаик вреди.
Читала сам у вашем часопису репортажу о обитељи Свете Марте и Марије, како је на форуму једна жена прекоревала сестре, говорећи да се зидови могу саградити, али да духа неће бити. И новинар је позвао ову жену да лично види како је у манастиру све уређено пре него што почне да критикује. О нама исто често свашта причају: и „трговкиње“ и „евромонахиње“. И најузвишенија идеја се може изврнути и блатити.
Сва наша широка делатност и изградња нису циљ сами по себи. Сетите се преподобног Мојсија Оптинског, како су браћа роптала на њега кад у благајни није имао ни копејку, а почео је да гради нову гостионицу. Али је он то чинио искључиво ради људи. Захваљујући градњи мирјани су могли нешто да зараде, хранили су своје породице. Тако је и код нас, само што је свет постао другачији, другачији су услови, али у целини нема никакве разлике.
У Минск је 2008. године долазио Његова Светост патријарх Алексије II.Управо он је освештао храм у част иконе „Державнаја“. То је била његова последња посета Белорусији и последњи освећени храм у животу. У сећање на овај манастир направљена је специјална „оловка“ којом се Његова Светост потписао на глиненом паноу у Державном храму. Мати, по чему сте запамтили долазак патријарха Алексија?
То је био изузетно велик догађај за нашу обитељ. Остао ми је у најсветлијој успомени, то је била велика радост! Сви су ишчекивали долазак патријарха, желели су да га виде, и све сестре до једне су се тог дана окупиле у манастиру. Сећам се, кад смо дочекивале Свјатејшег монахиње су се поређале напољу, као обично, а „беле“ сестре су стајале у Державном храму – било је веома лепо и свечано. Кад је патријарх Алексије ушао у храм и видео да је препун сестара у белим одеждама (тада је било око 200 сестара милосрђа) био је запањен, није то очекивао.
Признајем да смо били пријатно изненађени видевши колико има људи на службама у току радних дана, Державни храм је препун чак и на акатисту петком увече. Да ли углавном долазе мештани?
Не. Долазе из Минска, из других градова.
Шта мислите, чиме манастир толико привлачи људе?
Вероватно тиме што овде постоји благодат Божија. Осим тога, веома воле нашег баћушку, оца Андреја. Све што имамо — имамо искључиво захваљујући њему, његовој смелости. Он све вуче, а ми идемо за њим. Отац Андреј све буди да не бисмо спавали, да се не опустимо.
Што се тиче буђења — да. Успели смо да осетимо, како смо то назвали „штедро умивање од оца Андреја“ кад је после акатиста отац пришао свакоме у храму и из све душе два-три пута куцнуо по лицу кропилом са светом водом. Тако нешто нигде нисмо видели. Одмах смо се пробудили иако смо тек стигли возом...
Има тога (смеје се)! Наш баћушка је стваралачка личност. И сестре које долазе у манастир су све такође талентоване, ствараоци. А ја сам најнезанимљивија особа у манастиру. Чак не знам како ћете успети да напишете интервју од мојих одговора.
Ипак, Господ вас је поставио да руководите манастиром с тако активним друштвеним ставом. Настојатељица Серафимо-Дивејевског манастира игуманија Сергија (Конкова) је у интервју за наш часопис рекла да је игуманство крст. Да ли се у светлости онога што сте рекли може извући закључак да је за вас игуманство заиста крст?
Апостол каже: што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно (1 Кор. 1: 28). Једно могу да кажем — треба се смиравати. Игуманство је за мене лудачка кошуља и велика одговорност. Човек и нехотице утихне и жели да буде мањи од маковог зрна. Као човек сам свесна да на мом месту треба да буде неко други, али Бог боље види. Мислим: „Кад ће ми већ једном скинути ову лудачку кошуљу и дати је неком другом?“ (осмехује се).
Колико ми је познато, овде је прво била друга игуманија. Испоставља се да није дуго била настојатељица?
Да, прва мати је била најстарија сестра у сестринству, али сам већ годину дана после оснивања манастира, у марту 2000. године на то место била постављена ја. Мати је сањала о осамљеном, затвореном манастиру, а код нас од почетка уопште није било тако. У близини је било неколико болница, био је интернат где су сестре одлазиле да помажу, а осим болесника, много људи се обраћало за помоћ. Мати није желела да монахиње посећују болеснике. Узгред речено, њен сан о тихом манастиру се остварио, сад се подвизава на осамљеном и мирнм месту.
А мене је Господ довео у монаштво управо кроз сестринство и није ми баш најбоље јасно зашто монах не сме да помаже болесним људима, да им говори о Христу. Понекад је људима тешко да одмах приђу свештенику и да му изнесу своје проблеме, лакше им је да се открију сестри. Касније сестра упућује човека код свештеника, у храм, објашњава му да треба да се исповеда, да се причешћује.
Једном речју, то је православно мисионарење у пракси.
Тачно, то је мисионарење. И нећу се уплашити да то назовем апостолским служењем. Јесте, саме по себи ми све кваримо, али Господ кроз нас делује — због људи, разумете се? Сестре причају о томе како им Бог просветли разум на послушању, даје им речи које су потребне људима.
Као што је једно рекла, истина, католичка светица, сестра милосрђа мати Тереза, „ја сам оловка у рукама Господа“.
Испоставља се: више ниси ти потребан људима, него су они теби потребни, не пружаш ти њима помоћ, већ они теби. Без тога уопште не схваташ како би живео у овом свету.
Као што је приметила једна ваша монахиња, ако на Васкрс не обиђе болеснике, нешто већ није у реду, радост није потпуна.
Управо тако. Желимо да делимо радост с неким. Да бисмо се радовали не треба да жалимо себе и Бог ће нам стоструко узвратити. Треба да покушамо да видимо свог ближењег, да поделимо нешто с њим. Зато што човек добија радост само кад нешто даје.
Мати, рекли сте да је ваше прво Причешће било на Васкрс. Да ли се по вашем мишљењу разликује васкршња радост код монаха и мирјанина? Да ли монаси можда некако посебно доживљавају главни празник православља?
Пасха је прелазак. Вероватно је нико не доживи у потпуности на земљи — ни монаси, ни мирјани. Али се на тај празник, чак и ако нема светлог и радосног расположења, душе ипак дотиче Васкрсење.
Само... умри
Мински манастир је познат по својој просветитељској и културној делатности. Визиткарта обитељи већ су постали филмови „Приче“, као и песме празничног хора манастира под руководством главног диригента монахиње Јулијаније (Денисове). Кад је хор први пут дошао на гостовање у Москви ми, тадашњи студенти православног универзитета, били смо под утиском, касније је духовне песме монахиње Јулијаније пево скоро цео православни свет. А око документарних филмова „Диригент“ и „Инокиња“ о њеном путу до манастира својевремено се дигла велика прашина, иако се на њих обрушило и много критике. Слична ствар се недавно десила с јеромонахом Фотијем (Мочаовом) који је победио у телевизијком шоуу „Глас“. Мати, како се односите према стваралачком самоизражавању монаха?
Да није корисно ништа од тога не би било. У манастиру се према монахињи Јулијанији нико не односи као према знаменитости. За нас је то просто датост. Кад је изашао филм „Инокиња“ било је и негативних коментара, али позитивних ипак има више.
Да ли јој већа пажња људи тешко пада као монахињи? На њу се обрушила слава, људи је моле за аутограме. Недавно је изашла књига коју је написала пре монаштва.
Безусловно, то је за њу оптерећење и она о томе говори на састанцима. Ја на то гледам овако: човек може ништа да не ради, да седи у келији, да се ни на који начин не показује, да се сакрије од света, али гордост никуда неће отићи, зато што човек може умишљати да је велик и ако ништа не ради. Што човек мање ради, има тим више мишљење о себи. А овде је обрнуто, све унутрашње се испољава, посебно таштина и гордост.
Кад човек прима постриг он умире за свет. Како правилно схватити ове речи ако монах има послушање у свету? Не у смилу умирања за грех, већ у томе да монаштво може бити различито. Јер, представа о монаштву је често једнострана, да је монах онај ко ни са ким не разговара, не осмехује се, гледа у земљу, седи у затвору.
Наравно, човек се може начитати књига, може да накупи цитате ван контекста, али је монаштво од памтивека било различито. На пример, преподобни Јосиф Волоцки и Нил Сорски су имали различито служење, али су имал исти циљ и лепо су се дружили, волели су се. При обитељи светог Теодосија Великог, који се сматра утемељивачем општежитељних манастира постојале су три болнице и специјални храм за душевне болеснике.
Да се наш манастир појавио негде у забаченом селу или у шуми, живеле бисмо тамо бавећи се „умним делањем“ и рукодељем, али је Господ ову обитељ створио управо на овом месту где има толико болесних људи којима су потребни помоћ и љубав.
Монаху се тешко опраштају обичне људске слабости, наводно, он не сме да се љути, да се гневи — као неки мртвац. Наравно, идеално би било да је тако, али је то циљ, а он још увек није анђео. Зашто је људима толико тешко да то схвате?
Не може се од нас тражити да будемо Пимени Велики или Сергији Радоњешки. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је говорио да су монаси некад били стубови. Али је и хришћански свет био јачи, људи су се молели, побожно су живели у свету.[1]
А сад како ја да постанем игуманија? Ја сам дојучерашња несташна девојка која никога није слушала, која је дошла у храм, Господ ме је опрао, очистио, украсио, благословио да будем прибројана збору монаха, а после ме је још поставио за игуманију. Не могу одмах све да научим. Зато и служимо и учимо како можемо. Имамо много грешака, и чудно је то што без обзира на сву нашу јединствену могућност да све покварио, Господ свеједно гради.
У композицији монахиње Јулијаније (Денисове) „Само то“ набрарају се врлине за спасење, које се све заједно могу свести на једну: само... умри. Да ли је такво истинско, право монаштво могуће данас?
Наравно да је могуће. Све зависи од човека, од тога како ће одговорити на позив Бога.
„Манастирски весник“
Разговарала је Христина Пољакоав
29.06.2016.
[1]„Шта тражити од манастира кад им свет даје покварене људе, кад су са свих страна окружени неморалом, кад их одозго притиска неморал? Чир који се исцељује само смрћу.“
„Многи се данас жале на монаштво видећи или тражећи у њему различите недостатке; али монаштво је барометар који налазећи се у осамљеној соби, затвореној са свих страна, тачно показује какво је време напољу“ (свт. Игњатије Брјанчанинов, т. 7, „Писма разним лицима“).
Нојев ковчег на мински начин
У руској свести манастир је увек био и остаје светионик спасења, на известан начин савремени Нојев ковчег. Минска обитељ је у овом смислу право уточиште за страдалнике који су изгубили прави оријентир у животу. Само што манастир није од гуме, да ли се може свима помоћи?
Живимо у тешко време, људи имају проблема с послом, немају од чега да живе и да издржавају породицу, због тога долазе у манастир да раде. Наша обитељ обезбеђује посао за око 1500 људи. То је зачуђујуће, али Господ некако све уреди. Често су то људи потпуно далеки од Цркве. Они почињу да раде у обитељи и полако се уцрквљују, долазе на исповест, причешћују се.
Кад је почетком 2000-их година манастир добио земљу с фармом у распаднутом стању, с трулом шталом за краве и коњушницом, били смо ужаснути: обитељ се тек градила, шта ће нам још и подворје? Ја сам у то време по послушању одлазила у психијатријску болницу код зависника од дроге. Многи од њих после изласка из болнице нису имали куд да се дену. Тако се подворје претворило у прихватилиште за зависнике од дроге, а временом су ту почели да долазе и људи из затвора, бескућници и други људи.
Другим речима, у манастиру има места за све?
Код Бога има много места (осмехује се). Господ каже: Грјадушчаго ко мње не ижену вон (Јн. 6: 37). С друге стране, сад је такво време да смо сви покварени, људи не подносе ни најмању примедбу, одмах се жале: „А где је ваша љубав?“ То је најтеже.
Узмимо исту ову браћу на подворју. На пример, човек је бескућник годинама, доспева у манастир, опере се, наспава се, наједе се и већ је јунак. То видим и у себи. Наизглед, дошла сам у манастир и треба да служим Богу, свима да перем ноге, а осећам незадовољство: ова сестра је рекла нешто што не треба, није погледала како треба и томе слично.
Претходна генерација се ипак разликује од нас. Људи су живели у оскудици и благодарили су Богу за сваку копејку. Код нас је супротно, све имамо: добре услове, саградили смо нове конаке. У томе постоји велики минус: покварило нас је благостање и отуда све наше невоље. Читала сам да су раније у једном московском манастиру монахињама на врата келија качили цегере с дневном порцијом кромпира — колики прилог дају људи, таква ће бити и трпеза. А ми живимо на свему готовом. Зато данас наши напори треба да буду усмерени на унутрашњи рад на себи.
Да, ми православци смо данас размажени велелепношћу храмова, свим комфором, што је карактеристично и за многе савремене обитељи, и монаси то запажају.
Лепота храмова је проповед. Човек који долази у манастир и види ову лепоту одушевљава се њом и Црква и Бог почињу да га привлаче.
Ваш манастир је светлост за свет. Ипак, у Русији смо навикли да је монашки свет у већој мери затворен за мирјане, а у вашој обитељи је све дугачије. Да ли по вашем мишљењу оваква отвореност штети сестрама-монахињама? Како успевају да споје активну помоћ ближњима и молитву? Како налазите златну средину?
Кад је у питању наша обитељ Промисао Божији видим у томе што је наш манастир управо такав какав јесте. Овде има и монахиња, и сестара милосрђа, и душевних болесника, и браће и сестра на маргинама живота које смештамо на подворја. Господ нас је све окупио, значи таква је Његова воља.
Да би се борио са грехом у себи човек уопште не мора ићи у затвор. Звер која седи у теби испољава се у општењу: кроз сукобе, неслогу. Истовремено, служећи људима добијамо благодат од Бога. А кад је само: храм — келија, келија — храм, све страсти остају у човеку. Није свако спреман да издржи такву унутрашњу борбу.
Кад се на почетку формирања манастира појавило питање: да ли монахиње да иду у болницу или не, наш духовник отац Андреј је на једном нашем састанку рекао: „Кад би вас човек сад посадио по келијама, почеле бисте да се пењете уз зидове.“ Али то не значи да треба оставити келију, разумете. Чини ми се да у томе нема противречности.
Отац Андреј често наводи као пример познато житије једног од светитеља у којем постоји следећа епизода: једном су епископи на улици срели лепу блудницу и светитељ ју је толико дуго гледао да су други били збуњени. А светитељ је касније рекао: „Кад бисмо се ми трудили да украсимо своју душу као она тело!“ Молио се за ову блудницу и она је касније постала преподобна.
Знате, читала сам писма оца Јована Крестјанкина, где он каже да данас монах ипак не треба да се затвара у келији. Сад је толиким људима потребна духовна помоћ! Господ нас је поставио на такву службу, сами то нисмо тражили. И не можемо да затворимо манастир за људе. Ако долазе треба да их примамо.
Да, тачно кажете, може бити губитака. Али шта је занимљиво, сестре које иду на сајмове и носе производе из наших радионица са путовања се рађају светле и радосне и по њиховом унутрашњем стању се види да никуда нису ни одлазиле: у њима постоји живот, постоји Бог. И напротив, може се десити да сестра која се све време налази у манастиру буде „црна“, мрачна, незадовољна свиме.
У проповедима духовника обитељи више пута је истицана тема јединства, заједништва монахиња и „белих“ сестара и православаца уопште. Да ли је манастир од почетка замишљен с таквом полазном тачком?
То се десило само по себи, пошто се манастир родио из сестринства. Није било специјалног декрета или одлуке да на том месту треба отворити женску обитељ. Било је сестара милосрђа које су биле на послушању у психијатријској болници, оне су временом пожелеле да живе заједно. Кад је почела изградња храма Свете Јелисавете нико није ни размишљао о манастиру, а годину дана касније обављен је први постриг — у августу 1999. године. Тај дан се сматра рођенданом нашег манастира.
„Родитељски благослов ће увек бити с тобом“
Мати, а како сте се нашли у сестринству? Шта вас је у њега довело?
У то време сам радила на институту за онкологију као санитарка у операционој сали. Веома сам волела операциону салу и посао у њој и похађала сам курс за медицинске сестре. На онколошком институту је једна од медицинских сестара ишла у цркву и једном ми је предложила да кренем с њом. Тако је почело моје уцрквљење.
Деведесетих година црквена литература није била доступн као сад и сећам се да сам руком преписивала молитве. Прве црквене књиге које сам прочитала биле су „Тајна вере“ владике Илариона (Алфејева) и дела преподобног Силуана Атонског. Књигу о преподобном Сергију Радоњешком први пут сам одмах прочитала на црквенословенском језику и као да сам увек знала тај језик — све сам разумела.
Први пут сам се причестила 1994. године за Васкрс, у храму Светих апостола Петра и Павла. Отац Андреј је овде недељом служио акатист преподобномученици Јелисавети Фјодоровној после којег су се одржавали састанци сестара у парохијској кућици Долазећи у храм на акатист с трепетом сам гледала сестре милосрђа (тада их је било десетак) — оне су се много разликовале од других парохијана.
После првог састанка на који смо позване сестра Татјана (сад је то монахиња Тамара) и ја, отац ме је благословио да носим одећу „беле“ сестре и рекао је да су потребне медицинске сестре за интернат. Тако сам почела да радим у интернату, а као сестра милосрђа сам одлазила на одељење зависника од дроге. Тада сам имала 26 година.
Да ли је ваша породица уцрквљена? Како су родитељи примили ваш избор животног пута?
Мама ми је написала писмо у којем су биле речи: „Који год пут да изабереш, родитељски благослов ће увек бити с тобом.“ А моји родитељи нису били црквени људи
Психијатријска болница се налази у близини манастира, пацијенти долазе на службе, сестре их негују. Живот раме уз раме с оваквим људима вероватно захтева посебан карактер, трпљење, или се монахиње навикавају? Има ли потешкоћа у том смислу или сестре свесно долазе у вашу обитељ како би служиле ближњима?
Као прво, да, сестре знају где долазе. А као друго, скоро све прве монахиње су бивше сестре милосрђа које су дошле у манастир из сестринства. И сад монаштво примају „беле“ сестре, али има и других који долазе с циљем, долазе чак и из других земаља: има сестара из Црне Горе, Србије и Пољске. За нас је то природан процес, не задржавамо пажњу на томе. Безусловно, сестрама понекад није лако. Али у нашој обитељи се сваке недеље одржавају монашки састанци. То је велика помоћ сестрама.
Јединство из којег се рађа спасење
Узгред, кад је реч о састанцима — манастир има веома активан сајт на интернету где се између осталог богатог садржаја од 2008. године постављају аудио снимци са састанака сестара, у оквиру којих сестре нешто говоре и о свом путу до манастира. Ово је веома информативан и користан садржај, морамо истаћи.
Састанци сестара милосрђа су постојали откако је настало сестринство, с појавом манастира придружили су им се и монашки. Монахиње одлазе на обе врсте састанака. Плус, сваке недеље се одржава Савет манастира. Састанци „белих“ сестара и монахиња представљају разговор, разматрање насушних проблема, размену мишљења, сестре деле мисли и оно што их боли једне с другима. За нас је то потреба, ови састанци су као наставак богослужења где се сви окупљамо око Чаше.
Пре три године манастир је издао књигу „Како живимо и како да живимо? Дијалог савремених хришћана“ — фрагменти састанака који су се одржавали од 2006. до 2011. године. На страницама књиге духовник обитељи, монахиње и „беле“ сестре говоре о својим осећањима, о искуству духовног живота, разматрају питања која брину сваког хришћанина. Опет, лајт-мотив у разговорима представља тема јединства из којег се, по речима архимандрита Софронија (Сахарова) рађа велико спасење.
Веома поштујемо Оца Софронија. Вероватно је да се управо због тога и окупљамо — да бисмо сачували јединство. Не знам како се другачије може сачувати блискост, међусобно прихватање и разумевање. Човека је лакше схватити кад говори.
Сад су ми пале на памет монашке конференције у Москви где се окупљају игумани и игуманије манастира. Владика Теогност стално позива, бодри окупљене: „Оци и матере, постављајте питања, немојте ћутати!“ Нешто слично се дешава и код нас кад отац Андреј пита: „Сестре, зашто ћутите? Није ваљда да вас ништа не брине?“ (осмехује се).
Док сте били у Москви да ли сте обилазили обитељ милосрђа Свете Марте и Марије коју је основала велика кнегиња Јелисвета Фјодоровна?
Управо у време Божићних предавања ове године, у јануару. Наравно, у обитељи се осећа присуство и љубав преподобномученице Јелисавете у чију част је наш манастир назван. Узгред, у нашем храму Свете Јелисавете постоји икона духовника обитељи Свете Марте и Марије — преподобноисповедника Сергија (Серебрјанског).
Мати, а да ли сте ви и сестре нашле одговор на питање из наслова књиге — како да живимо?
Тражимо га. Али за то вероватно треба утрошити цео живот.
Слобода и псеудоцрквеност
Да ли ваша обитељ има строг устав?
Чини ми се да није строг. И по мом мишљењу то је најтеже — човеку се даје извесна слобода и он треба да научи да располаже овом слободом. Код нас нема тога: овамо не смеш, тамо не иди. У многим манастирима игуманија ујутру даје послушање сестрама и то је правилно. Али код нас је то немогуће, пошто само послушање диктира дневни распоред. На пример, ако сестра ради у правном одељењу, како могу да јој издајем налоге — она им свој распоред и остало. Или Дом трудољубља, и тамо распоред има својих специфичности.
Чиме се руководите приликом одређивања послушање? Да ли се узима у обзир жеља сестре да се бви неким одређеним послом?
Наравно, све се узима у обзир: и таленти, и склоности, и жеља. И то је, узгред речено, један од показатеља нашег времена. Како је било раније добијали смо послушања и обављале га без размишљања. А сад је: „Сестро, где бисте желеле да радите?“ Вероватно се данас не може другачије, то многи запажају...
Још и због тога што се код нас редовно одржавају састанци где можемо да размотримо не само насушне проблеме, већ и несугласице, каприце или увреде — трудимо се да живимо као у породици. Зато што нема ничег горег од псеудоцрквености, окошталости, тврдоглавности. „Опростите“, „благословите“, а човек заправо све мрзи.
Није тајна да је реалан проблем у манастирима одсуство једномислености. Зашто долазе код нас? Зато што обитељ има духовника и нема сукоба између игуманије и духовника, а то је веома важно. Уопште, то је главно. Кад у манастиру почиње подела: неко је за баћушку, а неко је за матушку то је трагедија.
Како то избећи? Ко је за то одговоран?
Сви сносе одговорност. Али пре свега, безусловно, игуманија и духовник.
Да ли сестре могу да вам се обрате директно ако имају проблема?
Наравно! Код нас је све једноставно, породично. У сваком случају желимо и трудимо се да буде тако.
А како се граде односи између сестара и духовника?
Отац Андреј је у манастиру сваког дана осим четвртка. Са својима не проводи толико времена колико проводи с нама. Зато што осим своје деце која су, истина, већ одрасла, има 111 деце-монахиња. Он нам је као отац.
Једна од сестара је у разговору једном истакла да је отац Андреј и са већ као монах.
Он има и келију у манастиру. У манастиру служи скоро сваки дан, два дана у току недеље испоеда све сестре и парохијане који стоје у дугим редовима, разговара с „белим“ сестрама, монахињама и парохијанима на подворјима.
„Најнезанимљивија“ особа
Сад у манастиру има девет храмова, планира се изградња још једног, на самој територији обитељи то ће бити четврти храм. Главни манастирски храм у част иконе Богомајке „Державнаја“ више не може да прими све који желе да дођу.
Кад је грађен храм у част иконе „Державнаја“ мислили смо да ће сад сигурно бити места за све — он може да прими 1200 људи. А сад у манастир долази много народа. Посебно на празнике: на Цвети и на Васкрс народ стоји напољу, причешћује се око 1500 људи.
Храм у част иконе „Державнаја“, наравно, оставља снажан утисак, колико само мозаик вреди.
Читала сам у вашем часопису репортажу о обитељи Свете Марте и Марије, како је на форуму једна жена прекоревала сестре, говорећи да се зидови могу саградити, али да духа неће бити. И новинар је позвао ову жену да лично види како је у манастиру све уређено пре него што почне да критикује. О нама исто често свашта причају: и „трговкиње“ и „евромонахиње“. И најузвишенија идеја се може изврнути и блатити.
Сва наша широка делатност и изградња нису циљ сами по себи. Сетите се преподобног Мојсија Оптинског, како су браћа роптала на њега кад у благајни није имао ни копејку, а почео је да гради нову гостионицу. Али је он то чинио искључиво ради људи. Захваљујући градњи мирјани су могли нешто да зараде, хранили су своје породице. Тако је и код нас, само што је свет постао другачији, другачији су услови, али у целини нема никакве разлике.
У Минск је 2008. године долазио Његова Светост патријарх Алексије II.Управо он је освештао храм у част иконе „Державнаја“. То је била његова последња посета Белорусији и последњи освећени храм у животу. У сећање на овај манастир направљена је специјална „оловка“ којом се Његова Светост потписао на глиненом паноу у Державном храму. Мати, по чему сте запамтили долазак патријарха Алексија?
То је био изузетно велик догађај за нашу обитељ. Остао ми је у најсветлијој успомени, то је била велика радост! Сви су ишчекивали долазак патријарха, желели су да га виде, и све сестре до једне су се тог дана окупиле у манастиру. Сећам се, кад смо дочекивале Свјатејшег монахиње су се поређале напољу, као обично, а „беле“ сестре су стајале у Державном храму – било је веома лепо и свечано. Кад је патријарх Алексије ушао у храм и видео да је препун сестара у белим одеждама (тада је било око 200 сестара милосрђа) био је запањен, није то очекивао.
Признајем да смо били пријатно изненађени видевши колико има људи на службама у току радних дана, Державни храм је препун чак и на акатисту петком увече. Да ли углавном долазе мештани?
Не. Долазе из Минска, из других градова.
Шта мислите, чиме манастир толико привлачи људе?
Вероватно тиме што овде постоји благодат Божија. Осим тога, веома воле нашег баћушку, оца Андреја. Све што имамо — имамо искључиво захваљујући њему, његовој смелости. Он све вуче, а ми идемо за њим. Отац Андреј све буди да не бисмо спавали, да се не опустимо.
Што се тиче буђења — да. Успели смо да осетимо, како смо то назвали „штедро умивање од оца Андреја“ кад је после акатиста отац пришао свакоме у храму и из све душе два-три пута куцнуо по лицу кропилом са светом водом. Тако нешто нигде нисмо видели. Одмах смо се пробудили иако смо тек стигли возом...
Има тога (смеје се)! Наш баћушка је стваралачка личност. И сестре које долазе у манастир су све такође талентоване, ствараоци. А ја сам најнезанимљивија особа у манастиру. Чак не знам како ћете успети да напишете интервју од мојих одговора.
Ипак, Господ вас је поставио да руководите манастиром с тако активним друштвеним ставом. Настојатељица Серафимо-Дивејевског манастира игуманија Сергија (Конкова) је у интервју за наш часопис рекла да је игуманство крст. Да ли се у светлости онога што сте рекли може извући закључак да је за вас игуманство заиста крст?
Апостол каже: што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно (1 Кор. 1: 28). Једно могу да кажем — треба се смиравати. Игуманство је за мене лудачка кошуља и велика одговорност. Човек и нехотице утихне и жели да буде мањи од маковог зрна. Као човек сам свесна да на мом месту треба да буде неко други, али Бог боље види. Мислим: „Кад ће ми већ једном скинути ову лудачку кошуљу и дати је неком другом?“ (осмехује се).
Колико ми је познато, овде је прво била друга игуманија. Испоставља се да није дуго била настојатељица?
Да, прва мати је била најстарија сестра у сестринству, али сам већ годину дана после оснивања манастира, у марту 2000. године на то место била постављена ја. Мати је сањала о осамљеном, затвореном манастиру, а код нас од почетка уопште није било тако. У близини је било неколико болница, био је интернат где су сестре одлазиле да помажу, а осим болесника, много људи се обраћало за помоћ. Мати није желела да монахиње посећују болеснике. Узгред речено, њен сан о тихом манастиру се остварио, сад се подвизава на осамљеном и мирнм месту.
А мене је Господ довео у монаштво управо кроз сестринство и није ми баш најбоље јасно зашто монах не сме да помаже болесним људима, да им говори о Христу. Понекад је људима тешко да одмах приђу свештенику и да му изнесу своје проблеме, лакше им је да се открију сестри. Касније сестра упућује човека код свештеника, у храм, објашњава му да треба да се исповеда, да се причешћује.
Једном речју, то је православно мисионарење у пракси.
Тачно, то је мисионарење. И нећу се уплашити да то назовем апостолским служењем. Јесте, саме по себи ми све кваримо, али Господ кроз нас делује — због људи, разумете се? Сестре причају о томе како им Бог просветли разум на послушању, даје им речи које су потребне људима.
Као што је једно рекла, истина, католичка светица, сестра милосрђа мати Тереза, „ја сам оловка у рукама Господа“.
Испоставља се: више ниси ти потребан људима, него су они теби потребни, не пружаш ти њима помоћ, већ они теби. Без тога уопште не схваташ како би живео у овом свету.
Као што је приметила једна ваша монахиња, ако на Васкрс не обиђе болеснике, нешто већ није у реду, радост није потпуна.
Управо тако. Желимо да делимо радост с неким. Да бисмо се радовали не треба да жалимо себе и Бог ће нам стоструко узвратити. Треба да покушамо да видимо свог ближењег, да поделимо нешто с њим. Зато што човек добија радост само кад нешто даје.
Мати, рекли сте да је ваше прво Причешће било на Васкрс. Да ли се по вашем мишљењу разликује васкршња радост код монаха и мирјанина? Да ли монаси можда некако посебно доживљавају главни празник православља?
Пасха је прелазак. Вероватно је нико не доживи у потпуности на земљи — ни монаси, ни мирјани. Али се на тај празник, чак и ако нема светлог и радосног расположења, душе ипак дотиче Васкрсење.
Само... умри
Мински манастир је познат по својој просветитељској и културној делатности. Визиткарта обитељи већ су постали филмови „Приче“, као и песме празничног хора манастира под руководством главног диригента монахиње Јулијаније (Денисове). Кад је хор први пут дошао на гостовање у Москви ми, тадашњи студенти православног универзитета, били смо под утиском, касније је духовне песме монахиње Јулијаније пево скоро цео православни свет. А око документарних филмова „Диригент“ и „Инокиња“ о њеном путу до манастира својевремено се дигла велика прашина, иако се на њих обрушило и много критике. Слична ствар се недавно десила с јеромонахом Фотијем (Мочаовом) који је победио у телевизијком шоуу „Глас“. Мати, како се односите према стваралачком самоизражавању монаха?
Да није корисно ништа од тога не би било. У манастиру се према монахињи Јулијанији нико не односи као према знаменитости. За нас је то просто датост. Кад је изашао филм „Инокиња“ било је и негативних коментара, али позитивних ипак има више.
Да ли јој већа пажња људи тешко пада као монахињи? На њу се обрушила слава, људи је моле за аутограме. Недавно је изашла књига коју је написала пре монаштва.
Безусловно, то је за њу оптерећење и она о томе говори на састанцима. Ја на то гледам овако: човек може ништа да не ради, да седи у келији, да се ни на који начин не показује, да се сакрије од света, али гордост никуда неће отићи, зато што човек може умишљати да је велик и ако ништа не ради. Што човек мање ради, има тим више мишљење о себи. А овде је обрнуто, све унутрашње се испољава, посебно таштина и гордост.
Кад човек прима постриг он умире за свет. Како правилно схватити ове речи ако монах има послушање у свету? Не у смилу умирања за грех, већ у томе да монаштво може бити различито. Јер, представа о монаштву је често једнострана, да је монах онај ко ни са ким не разговара, не осмехује се, гледа у земљу, седи у затвору.
Наравно, човек се може начитати књига, може да накупи цитате ван контекста, али је монаштво од памтивека било различито. На пример, преподобни Јосиф Волоцки и Нил Сорски су имали различито служење, али су имал исти циљ и лепо су се дружили, волели су се. При обитељи светог Теодосија Великог, који се сматра утемељивачем општежитељних манастира постојале су три болнице и специјални храм за душевне болеснике.
Да се наш манастир појавио негде у забаченом селу или у шуми, живеле бисмо тамо бавећи се „умним делањем“ и рукодељем, али је Господ ову обитељ створио управо на овом месту где има толико болесних људи којима су потребни помоћ и љубав.
Монаху се тешко опраштају обичне људске слабости, наводно, он не сме да се љути, да се гневи — као неки мртвац. Наравно, идеално би било да је тако, али је то циљ, а он још увек није анђео. Зашто је људима толико тешко да то схвате?
Не може се од нас тражити да будемо Пимени Велики или Сергији Радоњешки. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је говорио да су монаси некад били стубови. Али је и хришћански свет био јачи, људи су се молели, побожно су живели у свету.[1]
А сад како ја да постанем игуманија? Ја сам дојучерашња несташна девојка која никога није слушала, која је дошла у храм, Господ ме је опрао, очистио, украсио, благословио да будем прибројана збору монаха, а после ме је још поставио за игуманију. Не могу одмах све да научим. Зато и служимо и учимо како можемо. Имамо много грешака, и чудно је то што без обзира на сву нашу јединствену могућност да све покварио, Господ свеједно гради.
У композицији монахиње Јулијаније (Денисове) „Само то“ набрарају се врлине за спасење, које се све заједно могу свести на једну: само... умри. Да ли је такво истинско, право монаштво могуће данас?
Наравно да је могуће. Све зависи од човека, од тога како ће одговорити на позив Бога.
„Манастирски весник“
Разговарала је Христина Пољакоав
29.06.2016.
[1]„Шта тражити од манастира кад им свет даје покварене људе, кад су са свих страна окружени неморалом, кад их одозго притиска неморал? Чир који се исцељује само смрћу.“
„Многи се данас жале на монаштво видећи или тражећи у њему различите недостатке; али монаштво је барометар који налазећи се у осамљеној соби, затвореној са свих страна, тачно показује какво је време напољу“ (свт. Игњатије Брјанчанинов, т. 7, „Писма разним лицима“).
МАНАСТИР ПЕТРОПАВЛОВО
Ово Свето место посвећено Светим Првоврховним Апостолима Петру и Павлу прошавши кроз векове пуне искушења могло би проговорити баш као Павле што чу од Господа: «Доста ти је благодат моја, јер се сила моја у немоћи показује савршена.» (Кор.12,9) Такође би са Петром могли исповедити и рећи у име свих верних који га основаше, који га походише, који се овдје крштаваху и причешћиваху, у име свих који преминуше са надом на Васкрсење и живот вечни, као обновитељи могли возгласити Господу нашем: «Ти си Христос, Син Бога Живога.»(Мт.16,16), а ми сви данас у обновљеном Храму могли би чути ону истину о Цркви Светој : «да је врта паклена неће надвладати».(Мт.16,18) У радости обновљења и покајања поздравимо данас један другога браћо и рецимо Слава Богу нашем, Свесветој Тројици, Оцу и Сину и Светом Духу.
Епископ ЗХиП Г. Григорије
Требиње, 15. јула 2007.г.
Географски положај и кратак историјат манастира
Манастир Св. Апостола Петра и Павла смештен је надомак јеста Чичева у Петропавловом пољу, на четвртом километру југозападно од Требиња. Поменуто поље окружено је са три стране брдима иза којих се пружа море, а са четврте отворено према граду који је истовремено и довољно близу да задовољи евентуалне потребе Манастира, и довољно далеко да му обезбеди неопходни мир. Недалеко од Манастира пролазе два значајна пута: један новоизграђени, који води ка Херцег Новом удаљеном од Требиња око 40 км и други – према Дубровнику, удаљеном око 25 км. Близина ова два туристичка центра, као и близина познате Павлове пећине, смештене на удаљености од око 45 минута хода по неприступачном терену у стенама изнад Манастира, чине га – нарочито у летњим месецима – све чешћим свратиштем верника, поклоника, али и страних туриста. Петропавловско општежиће успостављено је крајем августа 1998. године, када је за потребе сестринства саграђен нови конак са манастирским параклисом (посвећеним Сабору Пресвете Богородице 26. децембра / 8. јануара). Осим конака, манастирски комплекс сачињавају две Цркве: једна посвећена Св. Ап. Петру, у данашњем облику обновљена 1906. године за време Св. Митрополита Петра Зимоњића и то на темељима из друге половине IV века, и друга посвећена Св. Ап. Павлу, која је првобитно била само крстионица а тек средином V века претворена у Цркву, обновљена 2007. године...Манастирска земља изван капија углавном је под виновом лозом, воћњацима и маслинама.
 |
| 23.9.2017. |
Подаци о манастирским црквама
Поред конака са капелом (параклисом) и помоћних зграда, комплекс Петропавловог манастира обухвата и две цркве. Прва, већа, подигнута је 1906. године за време епископовања Св. Свештеномученика Митрополита Петра Зимоњића и то на темељима који – према мишљењу археолога – датирају још из друге половине четвртог века
Друга, мања, обновљена 2007. године, у ствари је дограђена уз већ постојећу базилику и представљала је триконхос подигнут над старијом крстионицом, откривеном током археолошких истраживања протеклих година. По свему судећи, базилика посвећена Ап. Петру служила је као Саборни храм у коме су обављана богослужења, а триконхос са крстионицом посвећен Ап. Павлу био је место гдје се обављало крштење и где су (што се види из остатака 16 гробова у њему пронађених) неретко били сахрањивани верни.
Према мишљењу проф. Ђорђа Јанковића који је са тимом археолога у триконхосу Ап. Павла вршио ископавања током 2001. године, ова два храма потичу из античког периода. Истинитост његове претпоставке да је ово место било Саборни храм места Зиза и можда епископско седиште тога времена, показало би да је Требињска Епископија тога времена могла бити утемељена још у античко доба. Предање преношено са колена на колено околног становништва, а везано за боравак Ап. Павла и Ап. Тита на овим просторима у време њиховог мисионарског путовања ка Далмацији – још је једна потврда велике старости оба храма. Поред тога, о њиховој старости сведочи изузетна сличност са појединим храмовима грађеним у приближно исто време (Базилика Св. Давида у Солуну и Ечмиадзин код Еривана, а када су у питању триконхоси – црквице северне Илирије и Далмације из периода IV до VII века). Истраживања показују да су храмови више пута рушени. Базилика је први пут страдала почетком V века, при походу западих Гота из Грчке на Италију, а други слој рушења се везује за поход Авара у Далмацију крајем VI и почетком VII века, којом приликом су страдале и још неке цркве из околине Требиња. Сматра се да након пожара у време Авара (између 597. и 615) ова црква све до 1906. није обнављана. Ископавања и нова истраживања у овом храму свакако би дала потпуније податке. У триконхосу Ап. Павла вероватно се служило нешто дуже. Но послије 1377. (година поновног успостављања римокатоличког епископског седишта у Требињу), обе се цркве користе за сахрањивање. Појава да се два храма подижу један уз други, особена за касноантички и рановизантијски период у Далмацији и шире, објашњава се потребом да се уз Саборни храм подигне и црква посвећена месном мученику, посреднику или заштитнику, што је Апостол Павле за ове просторе, изгледа одувек био…
Осим времена типиком предвиђеног за богослужење, своје време сестре проводе на послушањима од чијих се прихода Манастир изграђује и живи.
Манастирску економију чини виноград са засадом од око 25 000 чокота винове лозе винских сорти, и то ће у блиској будућности бити главна делатност Манастира, воћњак и маслињак. Такође, сестринство је на послушању и у манастирским радионицама од којих су тренутно активне:
Радионица за шивење и вез (обични и златовез), и то свештеничких и владичанских одежди, литија, црквеног одјејанија, дарака и сл.
Радионица за иконопис, у којој три сестре уче и стварају по узору на старе мајсторе византијске уметност.
Радионица за производњу тамјана, у којој се прави тамјан са мирисима етеричних уља биљака карактеристичних за подручје источне Херцеговине: лаванде, кадуље, вријеска, метвице.
Радионица за калиграфију, у којој се – такође по узору на византијску уметност – израђују честитке, разгледнице, украшена васкршња јаја и слични предмети израђени овом техником.
Захваљујући благој клими и великом броју сунчаних дана у години, падине околних брда су обрасле разноврсним љековитим биљем, па је брање и сушење тога биља у сезони његовог цвјетања, као и израда разноврсних чајева и мелема од њега, још једна од активности којом се сестре у слободно вријеме баве.
У оближњој школи монахиње предају веронауку, а у дане суботе и недеље су са децом која ту школу похађају организована дружења у Манастиру кроз разне секције или излете у природу. Манастир стипендира двоје студената, који су управо још од самих почетака Манастира долазили на богослужења и учествовали у раду дечијих секција при Манастиру.
Сестре, такође редовно посећују и помажу старе и болесне који живе у селима у околини Манастира.
Манастир је – у духу Епархије чији је органски дио – током читаве године, а нарочито у летњем периоду отворен за посете бројних гостију, пре свега православних хришћана из земље и читавог света....
извор: Епархија Захумско-херцеговачка
27. септембар 2017.
КРСТ
Прослављамо проналазак и подизање Часног Крста. Славимо и подсећамо се страшног значаја крста.
Није лако носити крст. Није лако бити хришћанин.
Хришћанство није идеологија. Није ни мирна лука у коју се склањамо пред неправдама и болестима овог света.
Свакако није ни само фолклорни украс живота, збира правила и начина понашања.
Хришћанство је управо ношење крста с Христом.
Наравно, то се не завршава ношењем крстића око врата.
Не завршава се ни посним одрицањем које нам прописује Црква, ево, и на данашњи дан.
Хришћанство није само љубав према лепоти богослужења и према миру наших прелепих храмова.
Носити крст с Христом значи љубављу обухватати човечанство, подносити бол који долази од болесног света и у сред светске буке сведочити Спаситеља. С надом да ће га пригрлити сви људи, притом уз болну свест да га ипак неће пригрлити сви.
Хришћанство није ускогрудо. Није уплашено. С Христом нема места страху. Хришћанство је радосна вера у васкрсење. У победу над смрћу и у неограничену љубав Божију у којој сви можемо да учествујемо.
Али да бисмо дочекали васкрсење, морамо прво понети свој крст. Као што нам ни таленти нису исти, није нам исти ни крст. Неко може да понесе већи, неко мањи. Али никоме није лако да га носи без обзира колики је његов крст.
Због тога је разумљиво да се и уморимо носећи крст. Да пожелимо да макар на неко време носимо лакшу копију крста који нам дат.
Заклањамо се иза спољних правила и одустајемо од љубави и покушаја разумевања свега оног што нам је дато на поправљање љубављу. Фарисеји које нам Господ често помиње опомена су нам које смо недовољно свесни.
"Држи свој ум у аду и не очајавај", каже нам један отац. Тешко нам је то и покушавамо да створимо нашу слику света из које је већ избачено све оно што нам не прија - и опет правимо паузу у ношењу крста.
Али Господ је увек ту и храбри нас да наставимо даље. Стрпљиво, с љубављу. Не одбацујући никога. Покушавајући да волимо све. Па чак и своје непријатеље.
Срећан Крстовдан!
ђакон Ненад Илић
Није лако носити крст. Није лако бити хришћанин.
Хришћанство није идеологија. Није ни мирна лука у коју се склањамо пред неправдама и болестима овог света.
Свакако није ни само фолклорни украс живота, збира правила и начина понашања.
Хришћанство је управо ношење крста с Христом.
Наравно, то се не завршава ношењем крстића око врата.
Не завршава се ни посним одрицањем које нам прописује Црква, ево, и на данашњи дан.
Хришћанство није само љубав према лепоти богослужења и према миру наших прелепих храмова.
Носити крст с Христом значи љубављу обухватати човечанство, подносити бол који долази од болесног света и у сред светске буке сведочити Спаситеља. С надом да ће га пригрлити сви људи, притом уз болну свест да га ипак неће пригрлити сви.
Хришћанство није ускогрудо. Није уплашено. С Христом нема места страху. Хришћанство је радосна вера у васкрсење. У победу над смрћу и у неограничену љубав Божију у којој сви можемо да учествујемо.
Али да бисмо дочекали васкрсење, морамо прво понети свој крст. Као што нам ни таленти нису исти, није нам исти ни крст. Неко може да понесе већи, неко мањи. Али никоме није лако да га носи без обзира колики је његов крст.
Због тога је разумљиво да се и уморимо носећи крст. Да пожелимо да макар на неко време носимо лакшу копију крста који нам дат.
Заклањамо се иза спољних правила и одустајемо од љубави и покушаја разумевања свега оног што нам је дато на поправљање љубављу. Фарисеји које нам Господ често помиње опомена су нам које смо недовољно свесни.
"Држи свој ум у аду и не очајавај", каже нам један отац. Тешко нам је то и покушавамо да створимо нашу слику света из које је већ избачено све оно што нам не прија - и опет правимо паузу у ношењу крста.
Али Господ је увек ту и храбри нас да наставимо даље. Стрпљиво, с љубављу. Не одбацујући никога. Покушавајући да волимо све. Па чак и своје непријатеље.
Срећан Крстовдан!
ђакон Ненад Илић
Спаси Господе народ свој...- поју Данилејци и Каракалци
 |
| Део Часног Крста који се чува у Хиландару извор: svetogorac.blogspot.rs |
МАЛИ ЈУБИЛЕЈ: 2012-2017
Драга браћо и сестре, данас прослављамо мали јубилеј - пет година постојања блога
Српски православни манастир Вазнесење
(Крстовдан, 2012 - Крстовдан, 2017).
Благодаримо свима који су помогли на било који начину у раду и обогаћивању садржаја блога.
РТВ Краљево – Видео запис посвећен посети Патријарха александријског Теодора II Епархији жичкој
Видео запис посвећен посети Његовог Блаженства Патријарха александријског и све Африке г. Теодора II Епархији жичкој
25-26. септембар 2017.
Патријарх александријски г. Теодор II и Патријарх српски г. Иринеј у посети Манастиру Жичи
Дана 26. 09. 2017. године у јутарњим часовима у посети Епископском двору у Краљеву били су Његово Блаженство Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у пратњи митрополита гвинејског Георгија, митрополита пилусијског Нифонта, митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, епископа бачког Иринеја и зворничко-тузланског Фотија, као и секретара Синода Патријаршије александријске високопреподобног архимандрита Данила.
Након посете, делегација је кренула ка Манастиру Жичи. Испред манастира је приређен дочек у коме су учествовали свештенство, монаштво и верни народ. Епископ Јустин је, као предстојатељ и домаћин Епархије жичке, увео уважене госте у простор древног манастира. Сестринство манастира је појањем пригодних црквених песама византијског напева учинило да слике и звук, кроз фрескопис и појање, оприсутне светонемањићки етос наше Помесне Цркве. На томе им је благодарност изразио Патријарх Теодор, подсећајући и на традицију египатског монаштва и светле примере монахиња, међу којима посебно место заузима сестра Светог Пахомија Великог.
Изражавајући захвалност и част која је Епархији жичкој учињена овом историјском посетом, Епископ Јустин је Патријарха александријског и све Африке г. Теодора одликовао епархијским Орденом Светог Преподобног Симона Монаха, даровавши му притом и икону Светог апостола Марка, рад жичких монахиња. Иконе су дариване и Патријарху српском г. Иринеју, као и члановима пратње александријског Патријарха.
У обраћању присутнима Патријарх Теодор је заблагодарио на гостопримству и даровима. Посебно је истакао радост што је после 28 година поново у Манастиру Жичи. У претходној посети је био као млад архимандрит, а сада као патријарх. Нагласио је важност монаштва за живот Цркве, јер је оно “кисеоник хришћанства“. Свети Антоније Велики је духовним руковођењем породио величанственог богослова Светог Атанасија Александријског. Када је египатски монах Теодор питао авву Памва за поуку, он му је рекао: “Имај милост према свима, тако ћеш стећи слободу пред свима“. То треба да имамо на уму и данас, мисионарећи и сведочећи Христову веру у овом свету, рекао је Патријарх Теодор.
Пратња је предвођена Епископом Јустином обишла манастирски комплекс упознавши се са историјатом и драгоценостима манастира. После обиласка приређен је доручак за госте.
Опростивши се са својим домаћинима, Патријарси су са пратњама отпутовали у посету косовскометохијским светињама.
јереј Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
Након посете, делегација је кренула ка Манастиру Жичи. Испред манастира је приређен дочек у коме су учествовали свештенство, монаштво и верни народ. Епископ Јустин је, као предстојатељ и домаћин Епархије жичке, увео уважене госте у простор древног манастира. Сестринство манастира је појањем пригодних црквених песама византијског напева учинило да слике и звук, кроз фрескопис и појање, оприсутне светонемањићки етос наше Помесне Цркве. На томе им је благодарност изразио Патријарх Теодор, подсећајући и на традицију египатског монаштва и светле примере монахиња, међу којима посебно место заузима сестра Светог Пахомија Великог.
Изражавајући захвалност и част која је Епархији жичкој учињена овом историјском посетом, Епископ Јустин је Патријарха александријског и све Африке г. Теодора одликовао епархијским Орденом Светог Преподобног Симона Монаха, даровавши му притом и икону Светог апостола Марка, рад жичких монахиња. Иконе су дариване и Патријарху српском г. Иринеју, као и члановима пратње александријског Патријарха.
 |
| фото: zica.org.rs |
У обраћању присутнима Патријарх Теодор је заблагодарио на гостопримству и даровима. Посебно је истакао радост што је после 28 година поново у Манастиру Жичи. У претходној посети је био као млад архимандрит, а сада као патријарх. Нагласио је важност монаштва за живот Цркве, јер је оно “кисеоник хришћанства“. Свети Антоније Велики је духовним руковођењем породио величанственог богослова Светог Атанасија Александријског. Када је египатски монах Теодор питао авву Памва за поуку, он му је рекао: “Имај милост према свима, тако ћеш стећи слободу пред свима“. То треба да имамо на уму и данас, мисионарећи и сведочећи Христову веру у овом свету, рекао је Патријарх Теодор.
Пратња је предвођена Епископом Јустином обишла манастирски комплекс упознавши се са историјатом и драгоценостима манастира. После обиласка приређен је доручак за госте.
Опростивши се са својим домаћинима, Патријарси су са пратњама отпутовали у посету косовскометохијским светињама.
јереј Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
26. септембар 2017.
Доксологија у част Патријарха александријског г. Теодора II у Краљеву, 25. септембар 2017.
Епархија жичка и град Краљево су дана 25. септембра имали велику радост да дочекају угледне госте. Испред Храма Светог Саве у Краљеву приређен је дочек Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. г. Теодору II и Његовој Светости Патријарху српском г. г. Иринеју. У пратњи предстојатеља древне Александријске Цркве налазили су се митрополити гвинејски Георгије и пилусијски Нифонт, као и секретар Синода високопреподобни архимандрит Данило. У пратњи предстојатеља Српске Цркве налазили су се високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и преосвећена господа Епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије.
Свечани дочек је био израз аутентичног бића Цркве. Предвођени епархијским Архијерејем г. Јустином, свештенство, монаштво и верни народ су у великом броју дошли да учествују у овом историјском догађају. Припадници Војске, Полиције, културно-уметничких друштава, Свебор дружине “Свети кнез Лазар“ учинили су призор веома живописним.
У храму је служен чин доксологије којим је началствовао игуман студенички др Тихон (Ракићевић), уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије жичке. Торжествено појање је допринело осећању радости код присутних. Међу мноштвом верног народа, били су и представници из управе Града Краљева, као и представници многобројних значајних јавних институција.
Поздрављајући угледне госте, Епископ Јустин је напоменуо да је храм у коме се налазимо посвећен светитељу Сави, првом Архиепископу српском који је на овим просторима оставио неизбрисив духовни печат. Подсећајући на предстојећу прославу 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, између осталог је рекао: „Сутра у име Бога боравићемо у светој Жичи, на врховима српске историје, на изворишту српске духовности и државности. Управо на том светом месту, пре осам векова, утемељена је Српска Црква и Српска Држава. Свети Сава Српски и његов брат Стефан Првовенчани, у монаштву Симон, подигли су пре осам векова Дом Спасов, и украсили га светим иконама и фрескама, са намером да он буде седиште Српске Цркве и крунидбено место српских владара.
Манастир је имао врло важну улогу у животу српског народа и Цркве. Један од најважнијих догађаја тога доба је добијање аутокефалности Српске Цркве. Наиме међународне прилике у то време су биле врло сложене. У Цариграду је основано Латинско царство. На истоку су Арапи насртали на православне земље, Монголи на Русију, јачали су и надирали Селџуци, а Србију су потресале неслоге и династички спорови. Сава као архимандрит студенички, одлази у Никеју 1219. године и успева да издејствује самосталност Српске Цркве. Васељенски патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор Први Ласкарис, доделили су архимандриту Сави Акт о аутокефалности Српске Цркве, хиротонишући га за првог Архиепископа Српског.
Жича постаје седиште Првог Српског Архиепископа. Одавде Архиепископ Сава, надахнут мудрошћу Духа Светога и богатим духовним опитом Свете Горе Атонске, уређује живот Српске Цркве! Већ 1220. године Сава је хиротонисао осморицу епископа, основао нове епархије, рукоположио свештенике и замонашио иноке. Донео је богослужбене књиге из Свете Горе, учинио да се препишу и умноже, те их је поделио манастирима и црквама.
На Жичком Сабору 1221. године Архиепископ Сава је крунисао свога брата Стефана Првовенчаног именујући га за „краља свих српских и поморских земаља“. Тога дана, у својој Беседи о Правој /Православној/ вери, која се може назвати Синодиконом Православља, Сава је потврдио пуноћу светопредањске апостолске вере и тиме заорао дубоку бразду из које су ницали свети плодови, и ископао дубоки кладенац воде живе, са кога се напајају поколења све до данас.
У Жичи су крунисани и остали владари из лозе Немањића. За првих седам краљева су отварана по једна нова врата, те се стога Жича назива седмовратом.
Сава је уредио односе Цркве и Државе, које су дисале једним духом и једном дужношћу у служењу народу, водећи га кроз земаљско ка Небеском Царству.
Судбина Жиче је истоветна са судбином српскога народа. Кад је страдао народ, страдала је и Жича. Кад се подизао народ, и Жича је васкрсавала из пепела. Пролазили су овуда многи завојевачи: са Запада на Исток, и са Истока на Запад. А Жича је увек била на путу!
Наследник Савин, архиепископ Арсеније је из манастира Жиче пренео седиште Архиепископа у Пећ године 1252. Но Жича тиме није изгубила значај. Жича ће бити седиште Српске цркве све до пада Српске Деспотовине 1459. године под Турску, Османлијску окупацију, али остаје чувар националне свести и светосавске традиције.
Први Српски Патријарх Јоаникије Први (1338-1354), украшавао је Велику Цркву многочасним иконама и свештеним сасудима. Од тада је Жича живела мирно око 150 година, до пада Деспотовине. Једно време у реликвијарима манастира се чувао део Часног Крста и Десница Светог Јована Претече. За време петвековне османлијске управе, Жича је више пута са својим житељима страдала. Обнављао ју је и Вожд Карађорђе, али је опет после пропасти устанка, почетком 19. века била разрушена. Скоро педесет година, била је без крова.
Нова обнова Жиче почиње 1854. године у време епископа Јоаникија Нешковића, и лечење њених рана траје све до 1928. године. Најновије страдање, Жича је претрпела за време Другог светског рата, кад су је Немци бомбардовали и спалили. Братство је поубијано и растерано, а владика Николај је одведен у Дахау у заточеништво. Уништена је библиотека и ризница. Манастир је обнављан и изграђиван после рата, све до данашњих дана.
На жичком трону су током векова столовали многи знаменити и свети Архијереји, истински чувари апостолских предања, непоколебиви стубови и учитељи Православља. Такав је и новопросијавши светитељ епископ жички и охридски Николај, који каже да је „Жича, стара српска прича“. Још он каже да је „одавде наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, овде су долазили краљеви, архиепископи и епископи, овде се дају велики водећи примери, који су за морал, за јединство друштва и цркве.“
Затим се сабрању обратио Патријарх александријски Теодор. Он је заблагодарио Господу на овом дану и изразио захвалност свом домаћину Епископу Јустину на срдачном дочеку. Инспирисан препуним храмом и мноштвом деце која су са својим учитељима и вероучитељима испунила пространу галерију дуж целог наоса, бацајући латице цвећа и држећи заставице са грбом СПЦ и крилатим лавом – грбом Александријске патријаршије, Патријарх Теодор је овај тренутак упоредио са јеванђелском сликом дочека Христа у Јерусалиму. Упознајући присутне са апостолском историјом своје патријаршије, истакао је мисионарску делатност којом се светлост Христове вере и даље шири по Африци. Нама је пожелео да светлост вере у којој пребивамо чувамо и непрестано разгоревамо хришћанским живљењем у Духу Светом. Епископу жичком г. Јустину даривао је посебан крст са ликом Светог апостола Марка, са жељом да му буде помоћник на делу вођења повереног свештенства, монаштва и верног народа ка Царству Божијем.
јереј Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
Свечани дочек је био израз аутентичног бића Цркве. Предвођени епархијским Архијерејем г. Јустином, свештенство, монаштво и верни народ су у великом броју дошли да учествују у овом историјском догађају. Припадници Војске, Полиције, културно-уметничких друштава, Свебор дружине “Свети кнез Лазар“ учинили су призор веома живописним.
У храму је служен чин доксологије којим је началствовао игуман студенички др Тихон (Ракићевић), уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије жичке. Торжествено појање је допринело осећању радости код присутних. Међу мноштвом верног народа, били су и представници из управе Града Краљева, као и представници многобројних значајних јавних институција.
Поздрављајући угледне госте, Епископ Јустин је напоменуо да је храм у коме се налазимо посвећен светитељу Сави, првом Архиепископу српском који је на овим просторима оставио неизбрисив духовни печат. Подсећајући на предстојећу прославу 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, између осталог је рекао: „Сутра у име Бога боравићемо у светој Жичи, на врховима српске историје, на изворишту српске духовности и државности. Управо на том светом месту, пре осам векова, утемељена је Српска Црква и Српска Држава. Свети Сава Српски и његов брат Стефан Првовенчани, у монаштву Симон, подигли су пре осам векова Дом Спасов, и украсили га светим иконама и фрескама, са намером да он буде седиште Српске Цркве и крунидбено место српских владара.
Манастир је имао врло важну улогу у животу српског народа и Цркве. Један од најважнијих догађаја тога доба је добијање аутокефалности Српске Цркве. Наиме међународне прилике у то време су биле врло сложене. У Цариграду је основано Латинско царство. На истоку су Арапи насртали на православне земље, Монголи на Русију, јачали су и надирали Селџуци, а Србију су потресале неслоге и династички спорови. Сава као архимандрит студенички, одлази у Никеју 1219. године и успева да издејствује самосталност Српске Цркве. Васељенски патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор Први Ласкарис, доделили су архимандриту Сави Акт о аутокефалности Српске Цркве, хиротонишући га за првог Архиепископа Српског.
Жича постаје седиште Првог Српског Архиепископа. Одавде Архиепископ Сава, надахнут мудрошћу Духа Светога и богатим духовним опитом Свете Горе Атонске, уређује живот Српске Цркве! Већ 1220. године Сава је хиротонисао осморицу епископа, основао нове епархије, рукоположио свештенике и замонашио иноке. Донео је богослужбене књиге из Свете Горе, учинио да се препишу и умноже, те их је поделио манастирима и црквама.
На Жичком Сабору 1221. године Архиепископ Сава је крунисао свога брата Стефана Првовенчаног именујући га за „краља свих српских и поморских земаља“. Тога дана, у својој Беседи о Правој /Православној/ вери, која се може назвати Синодиконом Православља, Сава је потврдио пуноћу светопредањске апостолске вере и тиме заорао дубоку бразду из које су ницали свети плодови, и ископао дубоки кладенац воде живе, са кога се напајају поколења све до данас.
У Жичи су крунисани и остали владари из лозе Немањића. За првих седам краљева су отварана по једна нова врата, те се стога Жича назива седмовратом.
Сава је уредио односе Цркве и Државе, које су дисале једним духом и једном дужношћу у служењу народу, водећи га кроз земаљско ка Небеском Царству.
Судбина Жиче је истоветна са судбином српскога народа. Кад је страдао народ, страдала је и Жича. Кад се подизао народ, и Жича је васкрсавала из пепела. Пролазили су овуда многи завојевачи: са Запада на Исток, и са Истока на Запад. А Жича је увек била на путу!
Наследник Савин, архиепископ Арсеније је из манастира Жиче пренео седиште Архиепископа у Пећ године 1252. Но Жича тиме није изгубила значај. Жича ће бити седиште Српске цркве све до пада Српске Деспотовине 1459. године под Турску, Османлијску окупацију, али остаје чувар националне свести и светосавске традиције.
Први Српски Патријарх Јоаникије Први (1338-1354), украшавао је Велику Цркву многочасним иконама и свештеним сасудима. Од тада је Жича живела мирно око 150 година, до пада Деспотовине. Једно време у реликвијарима манастира се чувао део Часног Крста и Десница Светог Јована Претече. За време петвековне османлијске управе, Жича је више пута са својим житељима страдала. Обнављао ју је и Вожд Карађорђе, али је опет после пропасти устанка, почетком 19. века била разрушена. Скоро педесет година, била је без крова.
Нова обнова Жиче почиње 1854. године у време епископа Јоаникија Нешковића, и лечење њених рана траје све до 1928. године. Најновије страдање, Жича је претрпела за време Другог светског рата, кад су је Немци бомбардовали и спалили. Братство је поубијано и растерано, а владика Николај је одведен у Дахау у заточеништво. Уништена је библиотека и ризница. Манастир је обнављан и изграђиван после рата, све до данашњих дана.
На жичком трону су током векова столовали многи знаменити и свети Архијереји, истински чувари апостолских предања, непоколебиви стубови и учитељи Православља. Такав је и новопросијавши светитељ епископ жички и охридски Николај, који каже да је „Жича, стара српска прича“. Још он каже да је „одавде наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, овде су долазили краљеви, архиепископи и епископи, овде се дају велики водећи примери, који су за морал, за јединство друштва и цркве.“
Затим се сабрању обратио Патријарх александријски Теодор. Он је заблагодарио Господу на овом дану и изразио захвалност свом домаћину Епископу Јустину на срдачном дочеку. Инспирисан препуним храмом и мноштвом деце која су са својим учитељима и вероучитељима испунила пространу галерију дуж целог наоса, бацајући латице цвећа и држећи заставице са грбом СПЦ и крилатим лавом – грбом Александријске патријаршије, Патријарх Теодор је овај тренутак упоредио са јеванђелском сликом дочека Христа у Јерусалиму. Упознајући присутне са апостолском историјом своје патријаршије, истакао је мисионарску делатност којом се светлост Христове вере и даље шири по Африци. Нама је пожелео да светлост вере у којој пребивамо чувамо и непрестано разгоревамо хришћанским живљењем у Духу Светом. Епископу жичком г. Јустину даривао је посебан крст са ликом Светог апостола Марка, са жељом да му буде помоћник на делу вођења повереног свештенства, монаштва и верног народа ка Царству Божијем.
јереј Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
Саборна патријарашка Литургија у храму Светог Саве
Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служили су 24. септембра 2017. године свету Литургију у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Предстојатељу Александријске Цркве овом приликом уручен је орден Светог Саве.
Торжественом Литургијом у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару началствовали су предстојатељи Српске Патријаршије и Александријске Цркве, Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј и Блажењејши Патријарх александријски и све Африке г. Теодор, уз саслужење викопреосвећене господе митрополита загребачко-љубљанског Порфиријеа, гвинејског Георгија и пилусијског Нифонта, преосвећене господе епископа жичког Јустина и зворничко-тузланског Фотија; и видокопреподобних архимандрита Стефана - настојатеља храма Светог Саве, и Данила, секретара Синода Александријске Цркве.
извор: www.spc.rs
Торжественом Литургијом у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару началствовали су предстојатељи Српске Патријаршије и Александријске Цркве, Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј и Блажењејши Патријарх александријски и све Африке г. Теодор, уз саслужење викопреосвећене господе митрополита загребачко-љубљанског Порфиријеа, гвинејског Георгија и пилусијског Нифонта, преосвећене господе епископа жичког Јустина и зворничко-тузланског Фотија; и видокопреподобних архимандрита Стефана - настојатеља храма Светог Саве, и Данила, секретара Синода Александријске Цркве.
извор: www.spc.rs
Специјално издање ТВ емисије “Жички благовесник“, Тема: Александријска патријаршија, гост: јереј Дејан Марковић
ПОВОДОМ ДОЛАСКА ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА
ПАТРИЈАРХА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ И СВЕ АФРИКЕГ. Г. ТЕОДОРА ДРУГОГ
ТВ емисија “Жички благовесник“
Тема: Александријска патријаршија
Гост: јереј Дејан Марковић
Аутор: јереј Александар Р. Јевтић
25. септембар 2017.
Молитва Оптинских старцев - Благословена Оптина
Хор монахинь Алексеево-Акатова монастыря - Молитва Оптинских старцев
МОЛИТВА ОПТИНСКИХ СТАРЦЕВ
Господи, дай мне с душевным спокойствием встретить все, что принесет мне наступающий день. Господи, дай мне вполне предаться Твоей святой воле.
Господи, на всякий час этого дня во всем наставь и поддержи меня.
Господи, какие бы я не получил известия в течение этого дня, научи принять их со спокойною душою и твердым убеждением, что на все есть Твоя святая воля.
Господи, открой мне волю Твою святую для меня и окружающих меня.
Господи, во всех моих словах и помышлениях сам руководи моими мыслями и чувствами.
Господи, во всех непредвиденных случаях не дай мне забыть, что все ниспослано тобой.
Господи, научи правильно, просто, разумно обращаться со всеми домашними и окружающими меня, старшими, равными и младшими, чтобы мне никого не огорчить, но всем содействовать ко благу.
Господи, дай мне силу перенести утомления наступающего дня и все события в течение дня.
Господи, руководи Сам Ты моею волею и научи меня молиться, надеяться, верить, любить, терпеть и прощать.
Господи, не дай меня на произвол врагам моим, но ради имени Твоего святого сам води и управляй мною.
Господи, просвети мой ум и сердце мое для разумения Твоих вечных и неизменных законов, управляющих миром, чтобы я, грешный раб Твой, мог правильно служить Тебе и ближним моим.
Господи, благодарю Тебя за все, что со мною будет, ибо твердо верю, что любящим Тебя все содействует ко благу.
Господи, благослови все мои выхождения и вхождения, деяния дел, слова и помышления, удостой меня всегда радостно прославлять, воспевать и благословлять Тебя, ибо Ты благословен еси во веки веков. Аминь.
 |
| ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА |
Пасивни атеизам
Појам пасивни атеизам у себи скрива парадокс свакодневног живљења већине, формално, верног народа. Ма колико био на први поглед нелогичан и неприметан, непостојећи, пасивни атеизам уствари представља појаву толико приметну да је свештеници као проблем у свом апостолском раду и не примећују, јер их она са свих страна окружује баш као и ваздух.
О ТАЛЕНТИМА
Христова прича о талантима...
Свима мање-више позната.
Полазећи на пут господар да подели својим слугама своје благо да се старају о њему. Једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и одмах отиде. Онај што је добио пет таланата користећи их заради још пет, онај што је добио два - заради још два. А онај што је добио један, закопа га у земљу да га сачува до доласка господара. Кад се господар вратио онај што је добио пет врати му тих пет и још пет које је зарадио. Онај који је добио два врати их господару са још два која је зарадио. А онај који је добио један, врати му тај један уз правдање да је знао да господар може да буде незгодан па није хтео да ризикује.
И онда - изненађење.
Господар похвали прву двојицу и унапреди их, а за оног што је закопао талант, нареди да га баце у "таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба".
А то због тога што се показао као лењ и зао!
На крају приче Христос нам каже: Ко има уши да чује нека чује! То јест упозорава нас да покушамо да разумео причу коју нам је испричао.
Треба да покушамо, још једном. Да покушавамо опет и опет.
Талант је стари новац, али сви смо кроз дугу линију тумачења које је остало у култури света, већ научили да под том речју подразумевамо лични дар човеков.
Можда можемо да је разумемо и овако: неко од нас добија у животу више талената па је и обавеза његова већа да умножи таленте. Али сви добијамо макар по један таленат. Због тога смо и створени. Да тај таленат умножимо.
Дешава се да неко збуњен духом времена, загледан у медије које занима само оно што може да се прода, помисли и каже себи "немам ја никакав таленат".
И онда само трпи живот, а његов таленат чами закопан. Све до судњег часа. А тада, кад види Господара, и опет чује његове речи схвати да ништа није урадио са талентом који му је поверен. Свест о промашености сопственог живота, о непотрошености, испуни га огромном тугом због немогућности да ишта више поправи и за њега све постаје "тама и (немоћни) шкргут зуба".
С љубављу и поверењем загледајмо се у себе. Наћи ћемо таленат који смо закопали. Не мора он да буде по вољи овог времена. Треба да буде по вољи Онога који нам га је дао. Не мора он да буде грандиозан. У многим стварима умножавајући свој таленат можемо бити од користи другима, можемо их и усрећити.
Тихи таленти су можда и значајнији од оних јарко обојених, Кориснији људима са којима живимо.
Не заборавимо ово. Верујмо у наше таленте, ма колико нам се учинили мали, ма колико мислимо да су у небитној области, и не закопавајмо их. Можемо се изненадити ако почнемо да радимо са њима и умножавамо их.
У противном може нас очекивати и оно ружно изненађење са краја приче о талантима.
На то нас Христос са љубављу упозорава.
А на овој Светој Литургији чита се још једно Јеванђеље. Кратак одломак у коме нас Христос подсећа на улогу Цркве у свету:
"Јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега".
Свако ко жели да буде део Цркве мора ово да има на уму непрекидно.
ђакон Ненад Илић
23. септембар 2017.
Рођење Пресвете Богородице - почетак истинске радости
Рођење Пресвете Богородице јесте почетак рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова, а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Свети праведни Јоаким и Ана, због бездетности, у скрушености својој мољаху се Богу с плачем да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И човекољубиви Господ обрадова их радошћу која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку – родитељку Живота.
Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет да чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина Ћелијског: “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога - Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, који је изнад смрти, који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1]
Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице
У току богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја Критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенијем. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођене Духом Светим.
Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или до тада незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо "свакидашњицом", да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2]
Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања, у којима се мариолошки наглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења.
Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)
Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман Мелод је написао један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј Критски је саставио две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире написао је Свети Герман, патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец сачинио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф Химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства.
Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника)
катихета Бранислав Илић
[1]Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.
[2]Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице.
извор: www.spc.rs
Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет да чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина Ћелијског: “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога - Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, који је изнад смрти, који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1]
Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице
У току богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја Критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенијем. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођене Духом Светим.
Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или до тада незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо "свакидашњицом", да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2]
Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања, у којима се мариолошки наглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења.
Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)
Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника)
катихета Бранислав Илић
[1]Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.
[2]Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице.
извор: www.spc.rs
22. септембар 2017.
Беседа игумана Методија на празник Рођења Пресвете Богородице
 |
| Беседу хиландарског игумана архимандрита Методија можете чути ОВДЕ Празник Рођења Пресвете Богородице, 21.9.2017. |
"АКО ТЕБЕ НЕСРЕЋЕ ЗАПЕКУ"
Ако тебе несреће запеку,
И немаш снаге да развејеш бол,
У јесен тиху, у јесен меку,
Изађи брзо на извор мој.
За извором - бели храм,
Стара ту је могила.
Тај нам је забити крај
Русија оставила.
Ако ти се очи замагле од влаге
Из извора прсни по очима.
Можеш да плачеш, спокојно да плачеш,
Ко разликује воду од суза у њима?
За извором - бели храм,
Стара ту је могила.
Тај нам је забити крај
Русија оставила.
Видиш, баш су ждралови пролетели
На хоризонту им се растаче крик?
...Ако си болан, немоћан у постељи,
Нек ти се усни целебни источник.
За извором - бели храм,
Стара ту је могила.
Тај нам је забити крај
Русија оставила.
1975.
Рјабчевск
јеромонах Роман Матјушин, ЈАСИКОВ ШУМАРАК, CATENA MUNDI, Београд, 2015.
И немаш снаге да развејеш бол,
У јесен тиху, у јесен меку,
Изађи брзо на извор мој.
За извором - бели храм,
Стара ту је могила.
Тај нам је забити крај
Русија оставила.
Ако ти се очи замагле од влаге
Из извора прсни по очима.
Можеш да плачеш, спокојно да плачеш,
Ко разликује воду од суза у њима?
За извором - бели храм,
Стара ту је могила.
Тај нам је забити крај
Русија оставила.
Видиш, баш су ждралови пролетели
На хоризонту им се растаче крик?
...Ако си болан, немоћан у постељи,
Нек ти се усни целебни источник.
За извором - бели храм,
Стара ту је могила.
Тај нам је забити крај
Русија оставила.
1975.
Рјабчевск
јеромонах Роман Матјушин, ЈАСИКОВ ШУМАРАК, CATENA MUNDI, Београд, 2015.
ЕКСКЛУЗИВНО: Tрејлер новог филма — Mалагурски брани Косово
Док министар спољних послова тзв. косовске владе Енвер Хоџај прети да „Република Косово“ има довољно гласова за учлањење у Унеско, Борис Малагурски ради на свом новом филмском остварењу, које има за циљ да светској јавности представи српску Унеско баштину на Косову и Метохији, да објасни ко је угрожава и зашто она мора да остане баштина Србије.
Снимљен уз подршку Канцеларије за Косово и Метохију, Туристичке организације Београда и великог броја појединаца из земље и иностранства, који су несебично донирали за овај пројекат од државног интереса, филм о Унесковој баштини у Србији коначно има назив: Косово: Моменат у цивилизацији. Спутњик ексклузивно представља први трејлер новог филма редитеља и продуцента Бориса Малагурског:
Тренутно у фази монтаже, филм ће домаћој и страној публици да представи колико је уска веза између манастира Косова и Метохије под заштитом Унеска, као бисера српске културе, и кључних догађаја из националне историје Срба, српске државности, односно живота Српске православне цркве. Малагурски позива све да се укључе у овај важан пројекат: „Нама је свака помоћ важна, јер што већи буџет скупимо, утолико ће квалитет филма бити већи, те уколико грађани желе да донирају, могу то да учине путем Пејпала“.
ЛИНК ЗА ДОНАЦИЈУ: www.paypal.com
„Уједно ће на оригиналан, креативан, динамичан, истинит, непристрасан, медијски писмен, питак и професионалан начин да се промовише и значај тога да Дечани, Пећка патријаршија, Црква Богородице Љевишке и Грачаница задрже свој актуелни идентитет изворишта српске културе и остану под заштитом Унеска као део српске културне баштине на КиМ“, наводи Малагурски за Спутњик.
Светска премијера филма планирана је за јесен 2017. године у Паризу, где је иначе и седиште Унеска, а Малагурски се нада да ће се јавити организатори који би били вољни да представе филм у светским метрополама попут Лондона, Њујорка, Москве и Пекинга, али и у другим градовима широм света. „Након тога, пласираћемо филм светским ТВ кућама, а са ’History Channel‘ и ’РТ‘, односно ’Раша тудеј‘, већ смо у контакту“, наводи Малагурски.
Гледаоце ће кроз причу да води аустралијски водитељ Стефан Поповић, са којим је Малагурски и раније сарађивао у оквиру емисија „Револуција“ на телевизији Хепи и „Глобално“ на РТВ БН, а којег многи препознају из филма „Бићемо прваци света“, у којем је глумио. Сценарио за филм је написао млади дипломирани теолог Милош Нинковић, а директор фотографије је Младен Јанковић, иначе и директор фотографије филма „Београд са Борисом Малагурским“, као и многих других филмских остварења.
„Много људи нам је помогло око овог филма и превише их је да бих их све набројао, они знају ко су, а та чињеница ми улива поверење да смо као народ спремнији да се супротставимо неправди која нам се и даље намеће. Уверен да ће филм Косово: Моменат у цивилизацији бити прекретница за негативну перцепцију о Србији коју многи гаје у свету, да ће странци схватити значај нашег вишевековног постојања на Косову и Метохији, али да ће и домаћа јавност сазнати много до сада непознатих и занимљивих чињеница о нашем доприносу светској цивилизацији“, навео је Малагурски за Спутњик.
извор: beseda.rs
Тренутно у фази монтаже, филм ће домаћој и страној публици да представи колико је уска веза између манастира Косова и Метохије под заштитом Унеска, као бисера српске културе, и кључних догађаја из националне историје Срба, српске државности, односно живота Српске православне цркве. Малагурски позива све да се укључе у овај важан пројекат: „Нама је свака помоћ важна, јер што већи буџет скупимо, утолико ће квалитет филма бити већи, те уколико грађани желе да донирају, могу то да учине путем Пејпала“.
ЛИНК ЗА ДОНАЦИЈУ: www.paypal.com
 |
| © Фото: Борсис Малагурски Екипа филма на снимању у Дечанима |
„Уједно ће на оригиналан, креативан, динамичан, истинит, непристрасан, медијски писмен, питак и професионалан начин да се промовише и значај тога да Дечани, Пећка патријаршија, Црква Богородице Љевишке и Грачаница задрже свој актуелни идентитет изворишта српске културе и остану под заштитом Унеска као део српске културне баштине на КиМ“, наводи Малагурски за Спутњик.
Светска премијера филма планирана је за јесен 2017. године у Паризу, где је иначе и седиште Унеска, а Малагурски се нада да ће се јавити организатори који би били вољни да представе филм у светским метрополама попут Лондона, Њујорка, Москве и Пекинга, али и у другим градовима широм света. „Након тога, пласираћемо филм светским ТВ кућама, а са ’History Channel‘ и ’РТ‘, односно ’Раша тудеј‘, већ смо у контакту“, наводи Малагурски.
Гледаоце ће кроз причу да води аустралијски водитељ Стефан Поповић, са којим је Малагурски и раније сарађивао у оквиру емисија „Револуција“ на телевизији Хепи и „Глобално“ на РТВ БН, а којег многи препознају из филма „Бићемо прваци света“, у којем је глумио. Сценарио за филм је написао млади дипломирани теолог Милош Нинковић, а директор фотографије је Младен Јанковић, иначе и директор фотографије филма „Београд са Борисом Малагурским“, као и многих других филмских остварења.
„Много људи нам је помогло око овог филма и превише их је да бих их све набројао, они знају ко су, а та чињеница ми улива поверење да смо као народ спремнији да се супротставимо неправди која нам се и даље намеће. Уверен да ће филм Косово: Моменат у цивилизацији бити прекретница за негативну перцепцију о Србији коју многи гаје у свету, да ће странци схватити значај нашег вишевековног постојања на Косову и Метохији, али да ће и домаћа јавност сазнати много до сада непознатих и занимљивих чињеница о нашем доприносу светској цивилизацији“, навео је Малагурски за Спутњик.
извор: beseda.rs