ПСАЛАМ 118

извор: Цетињска Богословија

Овај спот је рађен у циљу промоције ЦД-а "Причастни псалми", пјевнице Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Такође смо искористили прилику да свој нашој браћи и сестрама, који буду у прилици да погледају овај спот, прикажемо живот у богословском училишту, сматрајући да живот наш треба да буде слављење Бога, а Причастни псалми, који указују на Литургију су најбољи свједоци оваквог схватања.

Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски – свијетли украс Српске Цркве

Поводом празника Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, из архиве Радио „Светигоре“ доносимо предавање јеромонаха Петра (Драгојловића) на тему „Свети Петар Цетињски – свијетли украс Српске Цркве“ које је 2009. године одржао у Парохијском дому у Бару.
                                                          

ПРИЧА О ДЕСЕТ ДЕВОЈАКА

Тада ће бити Царство небеско као десет дјевојака које узеше свјетиљке своје и изиђоше у сретање женику. А пет њих бијаху мудре и пет луде. Јер луде, узевши свјетиљке своје, не узеше са собом уља. А мудре узеше уље у посудама са свјетиљкама својим. А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше. А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. Тада устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке своје. А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи. А кад оне отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: Господару, Господару! Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас. Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи.

Мт 25, 1−13.
                                       

РЕЧИ

   Једна од прича коју је Христос ученицима испричао, али и протумачио, је прича о сејачу и семену.
   Симболи су нам дешифровани. Све је јасно.
   Семе је реч Божија. Кад падне поред пута и изгазе га људи а птице позобају - то се односи на оне који слушају Божију реч али им Непоменик украде речи из срца да не верују и да се не спасу.
   Ако падне на камен - изникавши осуши се, јер нема влаге за даљи раст. То се односи - каже нам Христос - на оне који радосно слушају реч, али пошто не пусти корен у њиховим срцима, они брзо престану да верују и кад наиђу искушења - отпадну.
   Семе које падне усред трња, и трње нарасте и угуши га - представља оне који су реч чули али им богатства и уживања овог живота угуше реч и оставе је без плода.
   Семе које падне на добру земљу, и изникавши донесе стоструки род - то се односи на оне што задрже реч у свом срцу које чувају чистим. Кад су издржљиви у трпљењу, кроз њихове мисли, речи и дела реч Божија умножава се, доноси богат род.
   Прича то не каже, али и они постају сејачи.
   Сејач је Бог али сејачи су и сви они који у љубави служе Богу. Утолико је на сваком од нас обавеза да прихватимо Божије речи на најбољи начин. Да их сачувамо и оплодимо, да живимо њима, и да и сами постанемо сејачи Божје речи.
                                  
   Да избегнемо замке на које нас прича упозорава. Да се не предамо као лак плен зла, да будемо истрајни и храбри, способни да Бога ради трпимо, да чувамо и јачамо своју веру. Да се трудимо да по њој живимо и да она кроз нас просветли људима у мери у којој нам је Бог то дао.
   Слика сејача је слика која буди радост и наду. Нова сетва најављује нову жетву, нови живот.
Али сејач има и своју сенку.
   А сенка сеје речи које нису Божије, светле. Сенке речи. Тамне и ружне лажи-речи које би да повреде, увреде, пониште, униште.
   Уместо да сејемо спасоносну реч Божију ми често сејемо лажи-речи.
   Људи овде гадно псују. Људи овде неконтролисано вређају друге или осуђују друге најгорим непромишљеним лажи-речима.
   Понекад, кад се ради о нама, верујућим људима, мислимо да бацањем сенки речи чинимо службу Богу. Да Му помажемо да се одвоји жито од кукоља, да тако сузбијамо јереси и чувамо верно стадо од вукова. Остављамо сетву, мислимо - ето само на неко време, и уместо сејача ћемо на кратко да постанемо судије. И мада знамо да је Један Судија, волимо и ми да судимо. Лако се занесемо и заборавимо на сетву. А кад треба да јој се вратимо, дешава се да смо изгубили осећај за разликовање здравог семена које може родити плод и разног подметнутог семена, кукоља и корова, "гневом модификованог" семена. Сејемо онда све без разлике, мислећи да радимо богоугодни посао. И тако потпомажемо дивље семе да загуши оно добро.
Да разликујемо семе Божије и покварено семе, можемо само док смо у љубави Божијој. Љубав може да се испољава на начин који није само нежан, али ипак би ваљало да задржимо свест о томе да је често наш праведан гнев - како га обично видимо - само обичан гнев. Пород сујете или неке друге страсти.
   "Не војујте огњем против огња. Јер ћете учинити огањ сувише великим, и сагореће ваша кућа, поред куће вашег непријатеља. Него водом војујте против огња, и угасићете га", подсећа нас наш највећи тумач Божијих речи, Свети Никола.
Реч - слово, ум, смисао, начело... Логос.
   Пажљиво треба да чувамо реч Божију и да пазимо да семе које смо добили, у гневу не заменимо нечим што нисмо желели. Сетва тада постаје бесмислена. Не сејемо плода ради него за болест.

   ђакон Ненад Илић

Радови у манастиру Студеница 2017.

извор: Манастир Студеница редакција

Где Црква греши са омладином?

У Цркви образовање означава „усмеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вредностима или идеалима, већ усмеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа.  Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу.
                            
   Секуларно разумевање религије, односно Цркве, говори о вери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувек, с обзиром да ће вера и нада нестати последњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога.
   Имати веру у Бога је први и основни корак, који води ка следећем кораку и тако редом. Ми не смемо само ту стати, зато што особа не може дати цели свој живот нечему у шта једноставно верује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових речи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свету.
   Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свет не може дати.
   Људи увек могу научити поштовати своје ближње, волети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је место на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи.
   Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој деци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмејемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумети зашто наша деца имају другачији однос са Богом.
   Зашто ми, као старији, то не можемо разумети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свету и друштву? Зашто желити више? То је претеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не меримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човека. Она нема границе нити ограничења логике, већ делује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега.
   Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно деце. Ми се сећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва деца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом. Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка?
   У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој деци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дете, честито дете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка.
   Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи волети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповедају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испречиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, грех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог.
   Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше корене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој деци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени грехом, имаће присуство љубави према Христу да утеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмерењу – помоћи људима да заволе Бога!

   Митрополит Атанасије Лимасолски
   извор: www.prijateljboziji.com

РАЗГОВОРИ СА СТАРЦЕМ ИЛИЈОМ - КЊИГА ПОЗНАТОГ РУСКОГ ДУХОВНИКА

Уочи 62. Међународног сајма књига у Београду, из штампе је изашла књига „Разговори са старцем Илијом“. Ово издање представља још један заједнички пројекат издавачке куће „Бернар“ и српске верзије портала Православие.ру.
                                            
  Читаоци портала су већ имали прилику да се упознају старцем Илијом (Ноздриним) кроз беседе и интервјуе које су новинари различитих ТВ канала и радио станица водили са њим. Већина тих дијалога је ушла у овај омањи зборник.
   Име архимандрита Илије Ноздрина је добро познато како у Русији, тако и у Србији. Не тако давно, духовник је посетио Београд где се лично поклонио светињама престоног града. Издавачи су желели да овом књигом ближе упознају српске читаоце са мислима једног од најпознатијих руских духовника.
   У својим беседама и интервјуима отац Илија се дотиче многих питања у вези са духовним животом и свакодневницом, која толико брину савременог хришћанина...
   ЖИВОТОПИС СТАРЦА ИЛИЈЕ

   Старац Илија је рођен 1932.године. На монашењу је добио име Илијан, по једном од четрдесет мученика Севастијских. Од 1966. године, наредних десет година проводи као искушеник у Псково - Печерском манастиру. Од 1976. године премештен је у руски Свето - Пантелејмонов манастир на Светој Гори. Крајем осамдесетих година двадесетог века добио је послушање духовника Оптина пустиње, где је замонашен у велику схиму са именом Илија, по другом Севастијском мученику.
   На Васкрс 2010.године, рукоположен је у чин схиархимандрита.
   Духовник је Свјатјејшег Патријарха Московског и све Русије Кирила. Схиархимандрит Илија је познат не само у Русији, Белорусији, Украјини, него и у Америци и на Светој Гори у Грчкој. Најважнији позив оца је духовништво, то јест духовно руковођење људима.
   Најважнији позив оца Илије је старање о душама, брига о људима, решавање тешких животних ситуација и проблема, али пре свега — молитва. К њему притиче народ из целе Русије, у православном свету га називају старцем. Отац Илија о себи са смирењем каже: „Ма какав сам ја старац? Ја сам само стари човек.“ Многи, који немају могућност да се лично састану са старцем, постављају му питања у писаном облику. Отац Илија добија стотине и хиљаде писама из Русије и иностранства. Понекад проналази време за разговор са новинарима, наступа у ТВ емисијама.
   Оно што највише карактерише оца Илију је неизмерна љубав, љубав према људима и Богу. Сви који су се макар једном срели са старцем, сећају се његових очију и осмеха.

   извор: www.pravoslavie.ru

Свети владика Николај, ВЕРА НАША

НОВА КЊИГА ПРОТОЈЕРЕЈА АНДРЕЈА ТКАЧОВА "ДА НЕ БИ ОТИШЛИ"

                                              
   Нова књига протојереја Андреја Ткачова "Да не би отишли" изашла је из штампе уочи 62. Међународног сајма књига. Књига је заједнички пројекат издавачке куће "Бернар" и српске верзије портала Православие.ру.
   Отац Андреј је врло познат и читан међу српском публиком. Ова књига представља зборник његових беседа и промишљања на различите социјалне, културолошке и духовне теме. "Да не би отишли" је шеста књига оца Андреја у издању издавачке куће "Бернар".
   Протојереј Андреј на себи својствен начин, отвара и продубљује питања о нашој свакодневници, питања над којима савремени хришћанин често не стиже да се замисли, а која неизоставно утичу на духовни живот човека 21. века.
                            
  остатак текста прочитајте на www.pravoslavie.ru

Богородица са Христом, пророцима и светитељима

Икона Алексија Лазовића, Пећка патријаршија, 1806.
Београд, Музеј Српске православне цркве
Галерија САНУ, Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији
27. септембар-12. новембар

Да исправится молитва моя

јеромонах Роман Матјушин

Маргарет Мичел „Павле, Коринћани и рођење хришћанске херменеутике“

Сестринство манастира Градац издало је, у сарадњи са Библијским институтом ПБФ-а, а уз финансијску помоћ Канцеларије за вере при Министарству правде Срвије, превод књиге ,,Павле, Коринћани и рођење хришћанске херменеутике” ауторке Маргарет М. Мичел.

Презентација књиге у pdf формату:
manastirgradac.rs

                                         
Једна од водећих светских истраживача на пољу библистике и патрологије данас, Маргарет М. Мичел је професорка Новога Завета  и Ранохришћанске литературе на Divinity School Универзитета у Чикагу.  Књига „Павле, Коринћани и рођење хришћанске херменеутике“ заснована је на предавањима које је она одржала на Оксфорду 2008. године (Speaker’s Lectures in Biblical Studies ). Неколико година касније (2010) Cambridge University Press је објавио предавања у виду књиге која је имала значајан одјек у јавности и која је затим пропраћена низом приказа и рецензија широм света. Српски превод књиге Маргарет Мичел „Павле, Коринћани и рођење хришћанске херменеутике“ плод је интензивне сарадње сестринства Манастира Градац и Библијског института Православног богословског факултета у Београду.

   из Предговора проф. Предрага Драгутиновића
  извор: binst.pbf.rs

Вечерњи лист: Интервју Епископа далматинског Никодима

 Разговор са Преосвећеним г. Никодимом Косовићем, новим Епископом далматинским, водио г. Бранимир Пофук
                                   

Поуке о милосрђу / Свети владика Николај, Песма Светој Петки

Рад Љиљане Ривић

ХРТ1: Интервју митрополита Порфирија

23.10.2017.

Архиепископ охридски Јован, О ЈЕДИНСТВУ ЦРКВЕ

извор: Манастир Подмаине

Владика Јован (Ћулибрк), О МУЗИЦИ И ВАСПИТАЊУ

Духовна сладост божанствених песама
изражава насладу божанствених блага,
која узноси душе к чистој и блаженој љубави Бога,
и која сугерише још већу мржњу према греху

Свети Максим Исповедник, Мистагогија
                            
   I. О сагласју у имену Христовом
                          
   У молитви трећег антифона на литургији Светог Јована Златоустог, само дјело литургије нам се открива као сагласје: О’ τας χοινας τατας χαι συμφωνους ημιυ παρισαμενος προσευχασ (=Ти Који си нам даровао ове заједничке и сагласне молитве…) каже литургички текст. Затим он у сљедећој реченици утемељује литургијско начело επι το αυτο (ДА 3:1), „сабрања свих (=Цркве) на једно мјесто“[1] на Христовим ријечима да је Он „гдје су два или три сабрана“ и то „у име моје“ (Матеј 18:20): „ο και δυσι και τρισι, σθμφωνουσιυ επι τω ονοματι σου (=Ти Који си двојици или тројици усаглашенима у Име Твоје)…“ Очигледно претпостављајући познавање Писма, литургички текст библијску ријеч „сабрани“ („συνηγμευοι“) истовремено тумачи и надограђује претварајући је у „усагласе“ („συμφωνουσιν“). Дакле, присуство Господње није плод само физичке окупљености (мада се и она подразумијева) око Христа, већ се од двојице и тројице сабраних у име Христово очекује и унутрашња усаглашеност истините вјере и истинитог живота у којој као да се Христос и Његово Име не одвајају. Присуство Господње овдје је пак изједначено са „познањем истине Твоје“ (јер је Он „пут, истина,…“) у садашњем вијеку и „животом вјечним“ („…и живот.“ – Јован 14:6) у будућем.

Јеванђељски мотиви у епским народним песмама (протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић)

   Најновијом књигом прота Саво Б. Јовић указује да је епска поезија израз народног стваралаштва и традиције који је неодвојив од хришћанске културе и црквености, као и да је Православно хришћанство формативни оквир српске културе и потврда њеног вековног трајања. После христијанизације у 7. веку, затим и успешне мисије Свете браће Кирила и Методија и њихових ученика петочисленика (у 9. и 10. веку), српски народ је ушао у период раних средњовековних држава. Међутим, све је то била припрема за ону епоху културног узлета светородне династије Немањића, коју су зацртали крајем 12. и почетком 13. века својим радом Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви) и његови синови Стефан Првовенчани (Св. Симон) и равноапостолни просветитељ нашег народа Св. Сава, први архиепископ српски.

СТРАШНИ СУД-ДЕИЗИС

фреска из цркве Пантократора у манастиру Дечанима, око 1345.
копија, копирао Милун Драгојевић, 1983.
Галерија фресака у Београду
Изложба Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији-идентитет, значај, угроженост
Галерија САНУ, Београд, 27. септембар-12. новембар

Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији-идентитет, значај, угроженост

Мултимедијална изложба СРПСКО УМЕТНИЧКО НАСЛЕЂЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ. ИДЕНТИТЕТ, ЗНАЧАЈ, УГРОЖЕНОСТ саздана је из две, вишеструко проблемски повезане основне тематске целине.

Галерија САНУ, 27. септембар - 12. новембар. Изложба ће вероватно бити продужена до 26. новембра
Организатори: Галерија Српске академије наука и уметности, Народни музеј у Београду и Музеј Српске православне цркве
Аутори: дописни члан САНУ Миодраг Марковић и проф. др Драган Војводић

                         
Прва целина има првенствено задатак да одабраним оригиналним делима и различитим репродукцијама представи особен културни идентитет српског уметничког и духовног наслеђа на Косову и Метохији од 12. до 20. века, произашао из ширих развојних токова наше старе уметности, као одговор на потребе државе и цркве. У том контексту нарочита пажња биће посвећена прегнућу српских ктитора и приложника у стварању и идентитетском профилисању те баштине.

Друга изложбена целина намењена је указивању на сталну угроженост и уништавање тог наслеђа, управо због његове јасне идентитетске одређености као нарочитог квалитета. Документовано ће бити представљени дуга историја уништавања и различити облици угрожавања српског уметничког наслеђа на Косову и Метохији, све до данашњих дана.

Поводом изложбе у припреми су три пратеће публикације – каталог изложбе и зборник радова (обе на српском и на енглеском језику) и Црква Светог Ђорђа у Речанима код Суве Реке. Цртежи фресака и архитектуре (научна грађа о храму из 14. века, срушеном до темеља 1999).

Црква Светог Ђорђа, Речане, пре рушења

извор: www.sanu.ac.rs

ЧУВАРИ КОСМЕТА

 

Галерија САНУ, Београд, 27. септембар - 12. новембар

Вазнесење Христово

Икона зографа Лонгина, Манастир Дечани, последња деценија 16. века
Београд, Музеј Српске православне цркве, Ризница манастира Дечана
Изложба "Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији-идентитет, значај, угроженост"
Галерија САНУ, до 26. новембра

Лист “Храм“, бр. 34, Октобарско присећање

  

Духовно вече у Дому Светог владике Николаја у Краљеву

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина, у понедељак 23. октобра 2017. године, одржано је духовно вече у Духовном центру у Краљеву. Предавање је одржао протојереј – ставрофор Љубинко Костић, на тему „Жички духовници двадесетог века“.
                                  
   Предавање је почело казивањем  о Светом владики Николају као духовнику и светитељу. Било је речи и о осталим “несветим а светим“ жичким духовницима. Епископу Василију, Епископу Стефану, Епископу Хризостому, многим монасима и игуманима жичким, оцу Јакову Арсовићу, архимандритима Јовану, Доситеју и Герасиму. Подсетио је и на архимандрита Севастијана (Дабовића) који се 1940. упокојио у манастиру Жичи, а био је велики мисионар Православља у Америци. У диптих Светих је уписан 2015. године.
   Отац Љубинко је у непосредној форми врло лепо излагао своје казивање на радост великог броја присутних те вечери у просторијама Духовног центра.
   Ово је још један у низу догађаја који су обрадовале све присутне у Духовном центру, а у плану су још сличних вечери.

   Никола Васиљевић, вероучитељ
   извор: eparhija-zicka.rs

Архимандрит Тимотеј, Недеља 20. по Духовдану, 22.10.2017.

Манастир Симонопетра, Канон Евхаристије

  

Реч пастира - Инокиња Јадранка Ускоковић: Највеће послушање је љубав!

Манастир св. Јелисавете у Минску, светиња је која посебном милосрдном делатношћу и посвећеношћу невољницима светли у главном граду Белорусије од 1999. године, а ова обитељ се гради под руководством протојереја Андреја Лемешонока. Са благословом мати Магдалине која предводи делегацију манастира св. Јелисавете на Сајму књига у Београду, наша гошћа данас била је инокиња Јадранка Ускоковић, из породице које је изродила светитеља – св. Мардарија либертивилског. Чућемо више о њеном чудесном путовању од Подгорице до Минска, чиновима у монаштву у руској Цркви, затим о великој мисионарској делатности манастира али и о томе како изгледа један њен радни дан. Инокиња Јадранка говори и о баћушки Андреју, његовом изузетном труду, раду и посвећености како сестрама тако и свима са којима долази у контакт и позива све заинтересоване да се сретну са баћушком на штанду манастира на Сајму књига овог уторка.     

Преузми емисију овде

Даринка Јеврић: ДЕЧАНСКА ЗВОНА

                                    
Ћутим
Вјековима ћутим твоје име
Слутим како ми послије киша болујеш косу
И како од лелека звона занијемим и ослијепим потом

И ни молитве не разумијем
Кад падам у бездан за твојим челом

Због тебе кћери јерусалимске
Све чедне а удове јесу
И утве златокриле рањавају паучину
Снивају
Како ти из образа кљују вино
И круне од руку дукате од чистога злата
Невјестинске

Чедне кад у невакат дођу
Руке ми под најдоњи камен дечански гњију
Ти светац и помор библијски
Ти седми светогорски монах
Ти мојих девет југовића и бол царице Милице
Љепота
Што је не виђеше очи ни цара ни ћесара
Нит младе Гојковице

Походе ли те кћери јерусалимске
Љубави
Руку само преко бока да ми пребациш
Могла бих ја да цвијетам и бременим сваког прољећа
Грло да ми само дахом опалиш
Могла бих ја дојити и девет обилића
(Леле ако залелечу дечанска звона
Па ти се лик са фрескама помути)
А понека птица заборави лијет
Остави гору и олтар сања
Везиље му украду очи
На превару га преко ријеке преведу жедна
А крв би његова укротила све водопаде свијета
А клијале су под бадемима неке очи
И завиђела ми гојковица
За осјеку што дугујем крви
Грешна се дому враћам
Са клетвом дечанских звона у ушима
Прашћај љубави

(1970)
ДАРИНКА ЈЕВРИЋ
извор: klubmladihpesnika.blogspot.rs

СТИХИРА СРПСКИМ СВЕТИТЕЉИМА

Поју монаси манастира Високи Дечани

фото: новембар, 2011.

фото: Добротворни рад Манастир Дечани

Васко Попа: КОСОВО ПОЉЕ

                                    
Поље као свако
Длан и по зеленила

Млад месец коси
Пшеницу селицу
Два укрштена сунчева зрака
Слажу је у крстине

Кос наглас чита
Тајна слова расута по пољу

Божури стасали до неба
Служе четири црна ветра
Сједињеном крвљу бојовника

Поље као ниједно
Над њим небо
Под њим небо

Васко Попа
извор: klubmladihpesnika.blogspot.rs

Шта је то “радосна туга“?

   Православни хришћани не сматрају да су туга и радост две различите ствари. Оне су једно. Овај посебан спој у православној традицији се зове радосна туга (χαρμολύπη).
   Чим заплачемо сузама жалости зато што смо згрешили, зато што смо удаљени од нашег вољеног Бога, појављује се сигурна нада да нам Бог опрашта и да нас враћа Себи. Одједном се сузе исушују. Облачни хоризонт се разведрава. И радост царује у души.
                                        
   Свети Јован Лествичник нас саветује: “Чувај, пажљиво чувај блажену радосну тугу светог умиљења, и немој престати да је негујеш у себи докле год те она не подигне одавде и чистога не приведе Христу“.
   Ова веза жалости и радости, жалости по Богу и радости по Богу, јасно је приказана у блаженствима која је Господ изговорио у Проповеди на гори (Мт 5, 1-12). Ту она назива блаженима оне који плачу у овом животу, који тугују, који су прогоњени, и обећава им да ће наследити Царство небеско. Затим Он сам напомиње: радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима (Мт 5, 12).

   Архимандрит Спиридон Логотет
   извор: eparhija-zicka.rs

Света Архијерејска Литургија у Манастиру Сретење

У недељу 22 . октобра 2017. године, на дан Светог апостола Јакова, Светог Стефана  Деспота српског (Слепог) , Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Сретење у Овчару.
                                    
   Преосвећеном Епископу саслуживали су високопреподобни архимандрит Венијамин, игуман манастира Преображење, архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, протојереј Србољуб Стојковић, јереј Раде Марић, протођакон  Александар Грујовић и јерођакон Иларион (Богојевић).
   Учешће у евхаристијском сабрању узели су монаси и монахиње из манастира Благовештење, Свете Тројице и Преображења, свештеници и мноштво верног народа.
   У својој богонадахнутој беседи Владика је истакао  да је Свето Писмо књига вечног живота, која није од човека, нити је писана за обичног човека, већ за човека који се уподобљава самом Господу. У даљем обраћању нагласио је да се Свето Писмо састоји од Старог и Новог Завета, и да је Стари Завет педагогија, припрема за долазак Христа. Владика је поучио  присутне вернике нагласивши да је послушање веће од поста и  молитве.  Онај који је непослушан узалуд се моли и узалуд пости. Господ не прима његове молитве, зато што је у ратном стању са ближњима. Свети Оци кажу да је сваки посао божански посао, па га треба радити од срца, као да се ради Богу, а не људима.
   После Светог Причешћа и архипастирског благослова вернима, уприличена је празнична трпеза љубави за све госте манастира. Труду и љубави Преосвештеног Владике Јустина, који је својим доласком и служењем донео благослове Светом Сретењу, у име игуманије Аквилине, заблагодарио је прота  Милун.

    чтец
    Владан Макањић
    извор: eparhija-zicka.rs

Митрополит Амфилохије, Значај манастира Студенице за српску просвету

          - извод из чланка епископа банатског Амфилохија Радовића -

                                                       

22.10.2017.

  Царска лавра Студеничка је названа, и то с правом, "мајком, кореном и главом светих цркава у Србији". Она је заиста то и била и остала благодарећи својим светим ктиторима Симеону и Сави и својој изузетној улози у просвети и култури српског народа. Ово су неки од важнијих аспеката основа и доприноса Студенице образовању и културном напредовању у целини.

Свети владика Николај, ВЕРА НАША

Обнова моста у Горњој испосници Светог Саве

   Када из правца места Ушћа кренете магистралним путем према Ивањици, наилазите на чувени средњовековни манастир Студеницу, с правом назван „мајком свих српских цркава“. Када наставите даље уз бајковити кањон не баш мале реке Студенице према Ивањици, на седмом километру од манастира, видећете таблу на којој пише „ Доња испосница светог Саве, 20 минута пешачења / Горња испосница светог Саве, 40 минута пешачења“. Преко пута те табле почиње добро обележана пешачка стаза, која вијугаво узбрдо води на поменута места.
   Горња испосница је по много чему занимљива и јединствена. Њу је, по предању подигао и у њој је боравио, највећи српски син, духовни отац и просветитељ нашег народа – Свети Сава. Место које је изабрано за подвиг посебно је упечатљиво. То је једна мала зараван на планинској стенској „греди“ обронака масива планине Чемерна која има лучни изглед и као жижа од лупе прикупља сунчеве зраке са југа и запада.
   
   У Горњој испосници је урађен најстари сачувани препис Студеничког типика Светога Саве. Препис је начинио монах Аверкије Хиландарац 1619. године, и исти се сада чува у националном музеју у Прагу. Црквица која се ту налази посвећена је Светом Ђорђу.

Конзерваторско – рестаураторски радови на грађевинама у манастиру Студеница током јесени 2017. године

   Извођење конзерваторско-рестаураторских радова у манастиру Студеница у овој години обухвата завршетак археолошких истраживања пирга који је датован у рани 15. век, са конзервацијом, делимичном обновом и презентацијом унутар манастирског комплекса, радове на санацији кровних конструкција и препокривању Савине трпезарије и Ризннце, обнову дрвене прилазне конструкције у Горњој испосници Св. Саве, као и уређење винског подрума у конаку из 18. века.
 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ: Азбука истине - "А"

 

МОНАШКИ ПОСТРИГ – ДРУГО КРШТЕЊЕ ИЛИ БРАК ДУШЕ СА ХРИСТОМ

   Говорећи о светим тајнама, желио бих да кажем нешто о светој тајни монашког пострига. Да ли је монашки постриг света тајна? Наравно да јесте! Као што Црква благосиља брак мушкарца и жене који желе да створе породицу, тако и за човека или жену који желе да живот посвете Богу и живе у целомудрености, Црква благосиља другу свету тајну – монашки постриг! Како је диван обред ове свете тајне! Уколико сте чули да се неко монаши у неком манастиру, пођите тамо, јер ћете уживати не само у ономе што ћете видети, него и чути!
  

Отворена изложба цртежа Мати Ефимије "Мислим, тражим, чекам"

Марие Дево, Чистая

Самостална изложба: Мати Ефимија „МИСЛИМ ТРАЖИМ ЧЕКАМ“

У четвртак 19. октобра 2017. године, у Галерији '73 у Београду, отворена је самостална изложба слика и цртежа Ефимије (Јасне) Тополски, под називом „МИСЛИМ, ТРАЖИМ, ЧЕКАМ“.

преузми:

О отварању изложбе на ТВ ХРАМ

Епископ пакрачко-славонски, г. Јован (Ћулибрк)

извор: efimija.yolasite.com

Игуманија Ефимија рођена је као Јасна Тополски 1965. године у Београду, где је завршила Средњу дизајнерску школу - одсек графика, а затим и Факултет ликовних уметност на одсеку за сликарство. Магистрирала је сликарство 1991. године на ФЛУ-у. 

Током студија у Београду имала је две самосталне изложбе; једну у Галерији Дома омладине Београда 1990. године, а другу 1991. године у Галерија ФЛУ, која је уједно била и њена магистарска изложба. Такође је учествовала у низу групних изложби са својим колегама са факултета. Добитник је више награда за сликарство за младе.

Планирала је сликарску каријеру, али након студијског боравка у Паризу где не проналази оно за чим трага, одлази у манастир 1991. године и тако улази у нове просторе духовности и у нову фазу живота коју схвата као стајање „Пред лицем Бога живога“. 

   

У том периоду, и управо под тим називом,  по њеним радовима настаје документарни филм, аутора Ивице Видановића, који је награђен на Фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду, 1999. године. На фестивалу Ефимија је добила награду за сценарио.

Током боравка у манастиру, у њеном стваралаштву смењују се периоди „сакралне и савремене“ уметности.  Паралелно се бави истраживањем иконописа у "модерној форми", настојећи  да вечну лепоту иконе испише својим аутентичним рукописом - Светлописом. Из тог рада произишло је више самосталних изложби икона, као и велики број иконостаса. Неки од најзначајнијих пројеката на којима је Ефимија радила су осликавање Цркве Светог апостола Павла у Требињу и Саборне цркве у Шибенику.

Истовремено, своја унутрашња емотивна стања, као и доживљај света који је окружује, бележи већ одавно изграђеним и препознатљивим сликарским рукописом. Резултат тог рада су нове самосталне изложбе: "Светлопис" у Галерији Бански двори у Бања Луци 2007. године, затим изложба "Све што дише, нека хвали Господа", у Галерији `73  у Београду, као и изложба на обновљеним темељима Саборне цркве у Мостару "Хвалите Господа", обе одржане 2010. године.

  

Половином ове године организовала је изложбу цртежа под називом „Лове хуртс“ у оквиру манифестације Јефимијини дани у Трстенику, која уједно представља и најаву актуелне изложбе у Београду. Од 2012. године Ефимија је члан ЛАДЕ, најстаријег Друштва српских уметника, и од тада узима учешће на изложбама овог удружења. Данас живи и ради у манастиру Ushon у Француској.

У тексту за каталог, Милета Продановић је о Ефимијином раду, између осталог, истакао: „Они који памте старе радове Ефимије (Јасне) Тополски знају да су њена платна малих димензија носила особен квалитет – носила их је међуигра наглашеног цртежа угљеном и површина нежних, пастелних боја. Нешто од тих квалитета открићемо и на њеним најновијим делима. Они имају јасну копчу са радовима које је излагала као студент и касније, пре но што је примила завет. На сликама препознајемо, у стилизацији која се понегде приближава сведености знака, представнике биљног и животињског света. Репетитивне форме стварају једноставан али привлачан ритам.

Као што икона, како веле древни зографски приручници, није комплетна, није довршена без јасно исписаног имена светитеља или сцене, тако су се и у „профане“ радове Ефимије Тополски провукла слова. Али то нису слова која намеравају да објасне насликано и нацртано, то су речи које на известан начин допуњују призор. Можда и траг мисли које су се, у часовима сликања, врзмале по сликаркиној глави.

Ефимијин цртеж носи вибрантна али добро промишљена и добро постављена линија. То је можда искуство стечено не само у ликовној пракси, већ и у молитвеној медитацији. Њени радови нису гласни, не размећу се, напротив, они су тихо сведочанство о стварима које нас окружују.“

Изложба ће бити отворена до 31. октобра 2017. године.

извор: www.galerija73.com