Свети владика Николај Велимировић, Лазарева победа

Манастир Раваница, 1389–1939.

Ко чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. (Мат. 10, 29).

Душко Милошевић, КРУШЕВАЧКА КУЛА

ВИДОВДАНСКЕ БЕСЕДЕ, Бијељина, 2018.

Епископ зворничко-тузлански г. Фотије

Проф. др Милош Ковић

извор:  Eparhija zvornicko - tuzlanska

фото: www.eparhijazt.com

Свечано прослављен Видовдан у манастиру Грачаница и отслужен парастос косовским јунацима на Газиместану

                                         

    Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије на Видовдан је служио Свету архијерејску литургију у манастиру Грачаница, на Косову и Метохији, уз саслужење Преосвећених епископа рашко-призренског Теодосија, умировљеног захумско херцеговачког Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Архиепископије охридске Јоакима, пакрачко- славонског Јована, свештенства, свештеномонаха и великог броја вјерног народа.

ГРАЧАНИЦА, КУПОЛЕ

Држе нетремице куполе грачаничке
Нама доле страшну висину и поретке
Подупиру страну са којом се граниче
Спојеви пешчара и кречњачке опеке

И људе нехајне и друге што паниче
Све непронађене у властитој куполи
Пет сабраних глава Матере Грачаничке
Хиљаду празнина из пуноте утоли

И зналци застали код почетне странице
Вечни Агарјани на поноћним коњима
Не дометну зрачне куполе Грачанице
А она излучи најгорње у доњима

Драган Хамовић

Надежда Петровић, Косовски божури

Порука Хиландара – Видовдан је духовни барјак Србије! (видео, аудио)

На Видовдан, у спомен на догађај од пре стотину година, поред Тројеручице је постављена прва српска застава која се завијорила испред Уједињених нација у Њујорку 2006.

На Видовдан и ктиторску славу Свете царске српске лавре Хиландара, након бдења и Свете литургије, игуман  Методије је за трпезом одржао надахнуту и охрабрујућу беседу о смислу овог празника за све Србе данас.

Звучни запис беседе прузмите ОВДЕ

КОСОВО ИЗМЕЂУ НЕБА И ЗЕМЉЕ, Видовданска премијера

    Екипа која је радила на документарном серијалу о кључном значају Косовског предања за српски национални идентитет, одлучила је да поводом овог Видовдана постави целу серију на Јутјуб иако још увек није било њене телевизијске премијере.
    Уморили смо се од бесмислених неспоразума са конкурсним комисијама РТС-а. Серијал смо правили да бисмо се сви заједно подсетили зашто нам је све ово у вези са Косовом и Метохијом толико важно и зашто се то не може прескочити ни мењати.
    Уз помоћ српских национално свесних интелектуалаца и десетина грађана са Косова и из уже Србије, направили смо у серији од три једночасовне епизоде озбиљну анализу следећих тема:
    Место нације и национализма у данашњем свету.
    Косовски мит и национални митови других нација.
    Колико је живо Косовско предање у српском народу.
    Како је Косовско предање настајало и мењало се кроз историју.
    Значај Косовског предања за наш заједнички живот...
и многих других.
    Настајање серије је до сада помогло неколико институција, укључујући и Министарство културе, више појединаца из земље и света. Због тога што серија завршена пре више од годину дана још увек није ушла у ТВ програм, финансије још нису довршене. Свесни смо да овај корак може да угрози то финансијско заокруживање, али наша обевеза је да представимо серијал широј публици док још цео процес са изнуђивањем нашег добровољног прихватања независног Косова још није завршен.
     Искористимо Видовдан да се заиста подсетимо због чега нам је важан. Да се покајемо и саберемо. Молим вас да ово поделите што већем броју ваших пријатеља. Ако поделите, можда можете само да напишете: "Делите даље".
    Ако је неко у могућности може да да свој финансијски допринос уплаћивањем прилога помоћу ПејПала а преко линка који се налази испод видеа на Јутјубу.
     Свети Кнеже, свети косовски јунаци и сви свети српски ратници до данас, молите Бога за нас, да вас будемо достојни.

    о. Ненад Илић
    www.facebook.com

"Видовданe мој очињи виде, с тобом видим што други не виде"

Видовдан на Љубићу код Чачка

    Дана 28. 06. 2018. године Господње, на Видовдан, Његово Преосвештенство Епископ жички  Господин Јустин је началствовао Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог кнеза Лазара на Љубићу. Преосвећеном Епископу су саслуживали: архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, јеромонах Иларион, сабрат Манастира Преображења, протојереј Србољуб Стојковић, протојереј Милорад Милидраг, протојереј Крстивоје Милуновић, јереј Владе Капларевић, јереј Јован Стојковић, протођакон Александар Грујовић, ђакон Душан Тодорић и ђакон Немања Тимотијевић.

    Епископ Јустин је у слову своје архипастирске беседе рекао да само онај ко држи заповести Божије може угодити Богу, а ко држи заповести Божије он сагледава из дана у дан и бива му јасније шта треба да чини овде на овоме свету да би превазишао тешкоће овога света. Господ већ више од две хиљаде година, упркос недаћама води народ свој. Слава Господу и Светом кнезу Лазару  који је изабрао Небеско царство рекавши: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека.“ То је његов аманет. И ми се само не хвалимо што је једном у историји рода нашега један велики кнез Лазар устао против зла агарјанског и страдао, он и сви који су се причестили и пошли са њим у бој на Косово. И ми смо позвани, не само да хвалимо њега, него да се потрудимо да и ми чинимо тако. Јер Господ нама све прашта када слушамо реч Његову и зато Свети Лазар који је пропутио наш пут у Царство Небеско нека нас чува и нека се моли за нас да испунимо завет Божији, да будемо свети, да будемо спасени и да славимо сви заједно у Царству Небеском Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву у векове векова. Амин.
    У току Свете Литургије Преосвећени Епископ је рукоположио ђакона Душана Тодорића у чин презвитера.
    Након заамвоне молитве служен је парастос за све војсковође и војнике који су пострадали за одбрану отаџбине, за Крст часни и слободу златну од Косова до данашњих дана. Након тога је Преосвећени Владика  пререзао славски колач и честитао славу домаћину Бранку Лазовићу.
    Старешина храма протојереј хаџи Владан Милосављевић бираним речима захвалио се Владики, свештенству и монаштву, као и верном народу на доласку.
    Такође, за постигнуте резултате, старешина храма, у име ЦО и свештенства храма, доделио је грамате и пригодне поклоне Михаилу Лазовићу, Теодори Богићевић, Јовани Максимовић и Иви Зеленовић.
    Затим је сабрање настављено за трпезом љубави.

    Филип Нешковић
    студент ПБФ-а
    извор: eparhija-zicka.rs

Видовдан (Тајна Празника)

Свечана хаљина кнеза Лазара

    Кнез Лазар је у битку на Косову пољу, која се одиграла 1389. године, кренуо као војсковођа у оклопу. Када је погинуо, тело му је ослобођено оклопа и сахрањено у близини места битке. По тадашњој црквеној пракси, земни остаци нису дирани у наредне три године како би се завршио биохемијски процес у земљи. Након тога могло се приступити ексхумацији и преношењу покојника на жељено место. У овом случају, то је био манастир Раваница, који је кнез Лазар подигао са намером да ту буде његов маузолеј. Када је отворено место на коме је кнез сахрањен, нађено је цело тело - нетрулежно. Отада је кренуо култ кнеза Лазара као светог и он је од патријарха српског Данила III био канонизован. Када је царска поворка стигла натраг у Крушевац, мошти светога кнеза обучене су у свечану хаљину.

    Свечана хаљина кнеза Лазара има облик тунике и са оштећењима је дуга отприлике један метар и 36 центиметара. То је доња хаљина са рукавима, а закопчава се дугмадима напред, од грла до стопала. Око врата и по рубу хаљине где се закопчава, иде бордура од сребрне жице, која се појављује и на рукавима. Хаљина је од свиле црвенкасте боје, која је временом избледела. Свила је украшена симетрично распоређеним фантастичним животињама, лавовима у бесном ставу, са отвореним чељустима и подигнутим шапама. Реп им је подавијен између ногу и извија се поред бокова изнад леђа. Свила је даље украшена вегетабилним формама и симетрично распоређеним чапљама, које стоје на скорпионима. Дугмад хаљине су од белог конца, а на њима је метална плочица као медаљон; на њој је насликан шлем са два волујска рога као челенком. Шлем са волујским роговима био је грб кнеза Лазара, који се јавља и на печату деспота Стефана. Рупице за дугмад опшивене су плавим свиленим концем.
     Мошти кнеза Лазара смештене су у ћивот који је постављен испред иконостаса Спасовске цркве у Раваници. Ту ће оне обитавати све до 1690. године, када их раванички монаси узимају и крећу у пратњи патријарха Арсенија III Чарнојевића, све до Сентандреје. Ту је подигнута и Саборна црква, где служи патријарх, и у којој су мошти поново истакнуте испред иконостаса. Када је на Фрушкој гори обновљен манастир Врдник, по благослову патријарха Софронија Подгоричанина, раванички монаси прешли су у тај манастир, који је по њима, и моштима светог кнеза, назван Нова Равница.
     У врдничком манастиру мошти су боравиле све до 1941. и почетка Другог светског рата. Залагањем ондашњег управника Музеја Српске православне цркве Радослава М. Грујића, мошти су уз помоћ немачког барона Фон Рајсвица, министра за културу немачког Рајха у Београду, са те територије ‒ која је припала Независној Држави Хрватској ‒ пренете у Саборну цркву у Београду. По свршетку Другог светског рата, музејска комисија, уз благослов Синода Српске православне цркве, због велике оштећености, уклонила је оригиналну хаљину са кнежевих моштију, а мошти су добиле нову одору. Потом је на хаљини извршена рестаурација и конзервација и научно истраживање, да би била изложена у сталној поставци Музеја Српске Православне Цркве.

      кустос Биљана Цинцар Костић
      извор: www.spc.rs

Пројекција филма “Тихи кутак Христов“ у Краљеву 18. јуна 2018.

РАЈ: ЧЕЖЊА СВИХ ИЗГНАНИКА

     Ми жалимо за њим, иако чак често нисмо свесни да нам управо он недостаје. Без њега смо као без родне куће, вечне скитнице, сирочад, људи којима је пожар одузео све, али опет из неког разлога лутамо ван њега. Он нас вуче к себи, али нико из нас га не зна – чак је и апостол Павле признао: Шта око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима, који Га љубе (1 Кор. 2: 9).

Православна црква у Уганди

извор: Eparhija zvornicko - tuzlanska

Епархија зворничко-тузланска организовала је на простору који покрива хуманитарну акцију за помоћ Православној цркви и народу Уганде која је намијењена за ископавање бунара у овој афричкој земљи.

Клирик Александријске патријаршије у Уганди ђакон Емануил, који борави у посети Епархији зворничко-тузланској, одржао је 23.6.2018. у Бијељини предавање о раду Православне цркве у Уганди и тешком животу људи у овој земљи.

Вече посвећено Светом Николају Охридском и Жичком

У оквиру манифестације Дани Светога Јована Владимира 3. јуна 2018. године на плотоу Саборног храма у Бару представљена је књига „Мисли владике Николаја“ коју је приредио писац Драган Лакићевић. Књига је изашла у саиздавашву Српске књижевне задруге из Београда и Српског културног друштва Слово љубве  из Бара.

Слатка суза

„И цвеће и бумбари и трава и класје и плаветнило и подневна жега… Доћи ће време, Господ ће блудног сина да упита: Јеси ли био срећан у животу земаљском? И заборавићу све – сетићу се само ових пољских путева између класја и трава и припивши се уз милосрдна колена, нећу моћи да одговорим од слатких суза“ – Иван Алексејевич Буњин

     Ове отрежњујуће и истините ријечи великог руског мислиоца, приповиједача и писца Ивана Буњина, човјека чији живот је био сложен, страдалан, забрањиван, у којем је много видио, тражио, па и мрзио и падао али ипак изнад свега волио и тражио љубав према родној Русији и Господу, најбоље нам свједоче о животу и његовом смислу. Јер шта је живот, који му је смисао у овом несхватљивом и великом свијету? У том трагању живот некада донесе горку сузу и горки јецај и суровост и самоћу која може остати трајна ако се човјек не тргне и не потражи неки дубљи смисао свог постојања. Када се човјек окрене и схвати да у животу има нечег другог које није само бесмислено, горко и тужно видјеће већ један океан безграничне Љубави и дубине и смисла човјековог постојања. Јер, ако Љубави нема све је празно и узалудно: богатство и сиромаштво, здравље и болест, сусрети и разговори и на крају живљење и умирање. Треба закопати мало дубље и у човјеку наћи човјека, јер се испод његовог спољашњег изгледа у којем га видимо наруженог и рањеног гријехом, који се дави у страстима, слабостима и падовима, постоји и налази се његова унутрашњост, дубина, суштина. Закопати и схватити да је у тој унутрашњости сакривен лик Божији.  Кад то учинимо сваког човјека ћемо прихватићемо онаквог какав јесте прихватићемо га у љубави и он ће  нам бити наш ближњи.
    Јер Љубав је побиједила на Крсту и Распеће Христово је била горка суза, које је кроз Љубав донијело слатку сузу, Његово славно Васкрсење и живот вјечни и непролазни. И онда горка суза постаје Буњинова слатка суза која говори да живот поред свих тешкоћа ако је испуњен Љубављу и жртвом постаје срећан и смислен. Зато сви они који су схватили ову истину треба да кажу свијету „који у злу лежи“, да новчић има и другу страну, да смисао живота  није у очајању и безнађу, већ у снази сусрета и радости и миру у Духу Светоме.
     Један од најбољих примјера да је ово истина је Острошки светитељ који ту истину свједочи више вјекова у којима су многи мислили и хтјели видјети и учињети да остошка пећина доноси само муку и горчину и неприступачност, али она је пројавила другачију истину, истину у љубави која свједочи до данас да је Христос васкрсао.

     Аутор је архијерејски намјесник никшићки
     Протојереј-ставрофор Слободан Јокић
     извор: mitropolija.com

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 4. по Духовдану, 24.6.2018.

Хиротонисан Епископ мохачки г. Исихије

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј служио је у недељу, 24. јуна 2018. године, у новосадској Саборној цркви, свету архијерејску Литургију и свечани чин хиротоније архимандрита Исихија (Рогића) у чин Епископа мохачког, викара Епископа бачког.

     Светејшем су саслуживали Блажењејши Митрополит Чешких земаља и Словачке г. Растислав, Епископ росошански и острогошски г. Андреј, Високопреосвештена господа митрополити: црногорско-приморски Амфилохије, загребачко-љубљански Порфирије и прашки Михаило, Преосвештена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, брегалнички Марко, славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, моравички Антоније, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, бачки Иринеј, и архимандрит Исихије, новоизабрани Епископ мохачки. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити: Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки, Методије, изабрани Епископ диоклијски, Методије, игуман Царске Лавре Хиландара, Прокопије из Православне Антиохијске Патријаршије, Тихон, игуман манастира Студенице, Сава, игуман манастира Високих Дечана, Козма, игуман манастира Букова, Иларион, игуман манастира Драганца, свештенство из Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Епархије бачке, заједно са четири ђакона.

    Молитвеног учешћа узео је умировљени Епископ зворничко-тузлански Василије.

    Појали су хор Саборне цркве Свети Георгије и хор Светоархангелске обитељи из Ковиља заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођакона Јеротеја.

      Мноштво народа Божјег дошло је у Саборни храм, да својим молитвама саучествује у овом, за читаву Цркву Христову, великом и значајном догађају. Поред сестре, брата и пријатеља Епископа Исихија, многобројног свештенства, монаштва и верног народа Епархије бачке, богослужењу су прусуствовали г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, Његова Екселенција надбискуп Лучијано Суријани, апостолски нунције Свете Столице у Србији, угледне личности јавног и културног живота, и представници медија.

      Предајући жезал у руке новорукоположеног Епископа мохачког, Патријарх српски г. Иринеј пожелео је свако добро од Господа новом Епископу и да с љубављу и вером напаја поверено му стадо Христово.

      Данас се понавља и обнавља света Педесетница. Дух Свети који је Апостоле некада изабрао и надахнуо благодаћу Божјом да буду учитељи свега рода људскога, добили су дар да истину коју је Господ Христос објавио речју и животом својим, објаве роду људскоме, тај исти Дух Свети који је некада апостоле учинио апостолима, сада је изабрао и посветио новога Епископа, нашег драгог брата Исихија, да буде проповедник благе вести јеванђељске. Ту истину коју су апостоли проповедали, задатак је и обавеза свих нас епископа, и новога Епископа Исихија, да објављује и да учвршћује у нашем народу, навео је поглавар Српске Православне Цркве. Патријарх је подсетио да је реч људска успешна, али да је најуспешније дело људско. Реч проповедана народу Божјем и потврђена својим личним животом јесте најбоља потврда саме истине коју смо сви ми позвани да прихватимо и да учинимо темељем нашега живота. Народ очекује реч од Цркве. Многи данас говоре али се очекује да се чује реч Цркве Христове, јер је то реч не једног времена или нараштаја него реч Божја. Нека вам Господ, Који вас је изабрао, Дух Свети, надахне вером Својом, да Христову Цркву учвршћујете. Драги Владико, прими жезал овај, да напасаш поверено ти стадо Христово. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем, казао је у беседи Светејши.  

      Уследило је обраћање новоустоличеног Епископа мохачког, Његовог Преосвештенства г. Исихија, који је истакао да са страхом и трепетом посматра свештенодејство које се данас одвија. Моје срце је испуњено радошћу и трепетом јер сам промислом, благовољењем и милошћу Божјом удостојен ове надумне духовне и неизрециве Тајне епископскога достојанства. Много пута и на много начина сам током свога живота био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародаваоцу свих добара, што је својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овог благословеног служења. Та иста божанска благодат, која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује, заједно са вашим часним гласовима браћо архијереји, и полагањем ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пренесем пламен духовне ризнице коју сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности, које су својим етосом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску, и нашу помесну Светосавску Цркву, навео је Епископ мохачки.  

    Владика Исихије је подсетио на значај епископске службе. Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у сваком човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјега и да свакоме служим као једноме од најмање Христове браће. Ова служба не значи давати много него ништа не задржавати за себе, непрестано се ломити и изливати, увек се дајући, а никада не нестајући, уз чврсту сигурност присуства Духа Утешитеља, нагласио је викар Епископа бачког.

    Свечаност поводом хиротоније Епископа мохачког, настављена је трпезом љубави у новосадском хотелу Шератон.

     извор: www.eparhija-backa.rs

Живети православно

    Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима?
    Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо!
     Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота.

Манастир Студеница

      Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца.
     А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других.
     Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа.
    Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу.
     Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео.

    О. Серафим Роуз
    извор: www.prijateljboziji.com

Манастир Студеница, 20.6.2018.

Српски византијски хор "Мојсије Петровић "

Алилуја, глас 1. (Αλληλούια)

Вечерња служба

Реч пастира: О. Јован Бабић: Богу глумци не требају!

Свештеник Јован Бабић, парох храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду, говорио је данас о лицемерју, подмуклом стању коме смо, на овај или онај начин, сви подложни. Кроз истиниту причу о брату Павлу из Грузије, чућете шта је нелицемерна, делатна љубав. Да ли је лицемерје везивати мараму у храму, а ван храма не, како се понашати према браћи и сестрама, ко сме и на који начин да указује на неке појаве или понашање које није у складу са кућним редом? Како се понашати ако вас неко повреди у Цркви, да ли лицемерно понашање одвлачи младе људе из Цркве? Како се не огрешити о човека у данашње време општег лицемерства? „Животни је задатак – ловити своје лицемерство“ истиче отац Јован Бабић. Благодаримо свим слушаоцима који су својим питањима обогатили ову емисију.

   Радио Слово љубве, 20.6.2018.

Емисију преузми
ОВДЕ

Дневни тропар среде и петка (Хор Богословије Светог Саве)

Материнство као симбол богоматеринства

    У времену када су Света Тајна брака и светиња материнства суочене са кризом великих и разарајућих размера,  добра је прилика да се подсетимо на једно знаменито дело. Наиме, пре пет година, у фебруару месецу 2013. лета Господњег, васцела пуноћа наше помесне Цркве обрадована је предивним делом наше сестре у Христу попадије Оливере Балабан под насловом МАЈКЕ ХРИШЋАНКЕ.

Возбраној Војеводје на локалном Луганда језику (УГАНДА)

извор: Eparhija zvornicko - tuzlanska

СТАЈАЊЕ НА ЛИТУРГИЈИ

   Не стоји се у свим православним црквама. Различита је пракса (као и око поста и много чега другог, осим литургије и светих тајни). А посебно је то тако у модерна времена, када се скоро све што може прилагођава људским слабостима, размаженим жељама и комфору.
    У Србији се стоји на литургији и, уопште, у цркви. Баш као и пре много стотина година, попут наших светлих и светих предака током трајања златне, светосавске лозе наше мајчице Цркве.
    Попут живих воштаница, стоје ратници вере Христове и чекају испуњење времена, заједно са свим својим истоверним и једнородним савременицима, браћом и сестрама. Непомични и сконцентрисани искључиво на молитву, православни Срби су у прилици да се, увек изнова, боре сами са собом, својим гресима и недостацима.
    Тај бол у ногама и леђима због вишесатног стајања (посебно на бдењима у манастиру, кад се споји "вечерње" са "јутрењем"), често и скоро неподношљиво осећање потребе да се и ту попусти нашој вечној потреби за "лакшим путем" у свему што радимо, нису нимало опасни по нас и наше (пре свега душевно и духовно) здравље. Напротив.
    То као да је, у ствари, невидљиви и неопходни услов преласка из "само овоземаљског", оног с чим смо ушли у Божији Храм и пришли олтару и причесном пехару. Мала, али важна степеница у разумевању аскезе и важности самопревазилажења и преображења свега смртног, грешног и трошног у нама.
     Стајањем на једном месту, у нашем делићу заједничке богомоље, ми излазим из свега иначе уобичајеног ("наћи лакше решење и пречицу") и, симболично, постајемо налик оним благородним подвижницима које бележимо као "столпнике". Онима који су читав живот провели испоснички, на привидно малом простору њихове у ствари бескрајне васељене.
     Макар у минималном, али Богу приметном облику, ми почињемо читав један мали/велики ПОДВИГ. Жртву Господу. У времену када су добровољне жртве Творцу и Сведржитељу ретке и све ређе и ређе.
     А то је и јединствен начин реалног улаза у сопствене лавиринте наше, од начина живота већ поприлично огрубеле и утрнуле душе. Почетна станица сваког боготражитељског, унутрашњег путовања до сопственог центра, серпентинама болних и, често, мучних мисли и сећања.

Манастир Вазнесење

     Када кренемо на овај ходочаснички пут да бисмо целивали и очистили "икону Божију" у нама и спасоносно пронашли онај аутентични праобраз Господњи испод тврдих наслага греха, сујете и заборава, почињемо да РАЗГОВАРАМО СА СОБОМ. Са својим унутрашњим гласом, који, често, називамо савешћу (а који је, притом, једини прави гласник и представник наше бесмртне душе).
     Пошто овако стојећи у цркви не можемо да по вољи скитамо и бежимо у јалови "разговор ради разговора", када се нађемо у овој ситуацији просто смо принуђени да се окренемо сами себи и свему ономе о чему у другим приликама ретко кад можемо да размишљамо (сем у тренуцима какве несреће или ноћу, непосредно пред починак).
     И онда се нађемо у небраном грожђу, јер све оно што покушавамо да потиснемо и заборавимо (заувек, ако је могуће) тада се пројави и наједанпут постане сасвим актуелно. Па, склањајући мисли од тих незаборављених брига, ми крећемо да се покрећемо све дубље и даље, у оне пределе душе у које ко зна од када нисмо залазили.
    И тада почињу промене (или бар њихова могућност) у нама. И страх и радост и туга и све те трепераве, васкрсле слике заиста нам важних догађаја из оног дела живота за који само ми знамо колико нам је (био) важан.
    Неки пут нам те крилате мисли тако промене гравитацију и опште духовно стање да нам се чини да лебдимо над земљом неком натприродном лакоћом. Као да нам се, попут птица, кости испуне ваздухом и само што не полетимо.
И тада нам се чини да богослужење траје прекратко и да пролази као трен, у чудесном магновењу...
     А понекад нас унутрашњи ток мисли тако притисне да осетимо као да на себи носимо читаву једну планину неописиве тежине.
     И онда једва издржавамо ток литургије, (не)стрљиво чекајући и молећи се за утеху и благословено, што брже и потпуније ослобађање од оваквог поретка ствари...
     Стајање пред неким је и облик поштовања, па зато у нашем народу ни болесни, па ни веома стари људи често нису пристајали да седну за време богослужења. Тешко им је, све их вуче доле, ка дрвеном седишту у цркви, али их је срамота.
      Срамно и стидно им је да пред Господом седе у његовом храму.
      Зато ћете и данас моћи да видите Србе како упорно стоје током литургије и не седају чак ни у православним црквама (на Западу или у Грчкој) које имају клупе.
Не допуштају себи да склизну у нешто много лакше од онога што нам заправо треба.
     Држе се заветног става "својих старих", како то воле да кажу, из времена када се вера сведочила и потврђивала крвљу и главом.
      И тако и данас стоје Срби у ставу мирно пред светитим оцима, ратницима и мученицима, пред Богородицом и Светом Тројицом.
     Чувају мртву стражу и брину о чистоти вере православне и ономе што се, као вечно, показује у времену. Верни искуствима Предања и ономе што су исповедали најбољи међу нашим прецима.
     Сад као и онда, као и сутра и увек.
     Да би и даље могло да се, пред верним народом српским, изговара на литургији оно величанствено, тако обавезујуће:
       "Светиње светима!"

       Драгослав Бокан
       www.facebook.com
       

Ој, горо

извор: Храм Вазнесења Господњег, Жарково

Певачко друштво "Родослов"

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

БОГ ИЛИ МАМОН

    "Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати". (из читања Јеванђеља у Трећу недељу по Духовима).
     Да ли умемо да чујемо ове Христове речи? Да ли умемо да их разумемо? Можда пре тога - да ли желимо да их разумемо и прихватимо?
     Како да не бринемо, кад живимо у осиромашеној земљи, са малим и несигурним приходима? Шта би уопште то значило - да се само молим да дође Царство Божије па ће све бити у реду? А ко ће да плати рачуне, обуче и нахрани децу? Зар ово "не брините се" и "иштите најпре Царство Божије" није неодговорно и сентиментално, кад сви знамо законе живљења у овом свету? Поготово у овој земљи социјалне несигурности и непрекидног економског и сваког другог пада?

    А шта нам Господ каже?
    Каже нам "не брините се" - јер чему служи брига, шта њом може да се постигне? Не каже нам да не треба да се старамо, да радимо, да служимо својој породици и ближњима. Каже нам да се не бринемо. Јер брига не служи ничему осим што трује душу. Од бриге се душа скврчи и почиње да се дави у стрепњи и страху. Не говори нам Христос да не треба да се како знамо и умемо потрудимо да обезбедимо храну и одело за себе и породицу - само нас упозорава да не треба то да нам буде најважније, па ни кад смо у оскудици и проблемима. Јер пре ћемо их решити ако смо отворени за Царство Божије као највишу вредност, него ако нам ти проблеми заклоне све остале видике.
    А наша сумња која ће рећи - е, да ли је баш тако, да ли ће ми породицу нахранити то што тражим Царство Божије? - учиниће да никад не сазнамо да ли ће заиста тако и бити. Јер то "иштете", тражите - не значи да смо предали молбу на некаквом Божијем шалтеру, па сад само чекамо резултат, него значи да тражимо и желимо активно радећи на томе да уселимо Царство Божије међу људе и на на територију на којој живимо. Христос нам говори као заједници, групи која треба да буде заражена вером у Царство и каже нам да ако сачувамо вредности Царства Божијег као највише вредности, ако се трудимо да Царство Божије учинимо присутним у овом свету - све остало што нам је потребно, додаће нам се.
    Проблем је наравно и у томе што нам се обраћа у множини, што пред нас као групу, Цркву, поставља то да треба заједнички да тражимо, да радимо на приближавању и света који у злу лежи Царству Божијем. А како ја могу сад више да одговарам и за самог себе, а камоли за некакво ми?
   Зар се није свако "ми" распало?
    Црква! А у Цркви одржање једновлашћа Божијег. По сваку цену. Не беспомоћним критикама, него учествовањем уз лични ризик повремено сукобних конатаката сваког од нас:
"Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону."
    Нема места саблажњавању и млаким малограђанским критикама. Мамона треба изагнати из Цркве где год му осетимо присуство. Само пажљиво, мирно, у љубави и одговорности, да не бисмо гомилу других бесова унели и поставили на мамоново место. Да тукући мамона не бисмо повредили ближњег.
    Вера и поверење. Вера у Христа поверење у оне несавршене које налазимо у Цркви. Не слепо поверење, него поверење с љубављу и разумевањем слабости. Помоћ једних другима да савладамо наше слабости. Само не дистанцирање и супериорно критизерско суђење.
    Можда је ово тачка на којој се данас највише тога прелама. Вера и поверење. Савладавање страха и почетак озбиљне борбе за Царство Божије. Тек после тога почиње озбиљно сукобљавање са спољним проблемима и личним слабостима.
    Важно је, пре свега, недвосмислено и одлуно постављање система вредности у који истински верујемо и којим се руководимо уз помоћ Божију, колико можемо: "Царство Божије - а остало ће нам се додати". Свако мора да се запита да ли је ово за њега само некаква лепа идеалистичка фраза или савет који срцем прихвата.
    Не ствара економија веру, него вера стоји иза раста економије. И није критеријум „најбоља“ и „најуспешнија“ економија, него Богочовечанска равнотежа у свету заснована на Царству Божијем као циљу и смислу.
     Довољно нас вуче земља да бисмо јој и преко тога давали да нас беспоговорно води. Било похлепом за њом, било страхом од ње.

     о. Ненад Илић

      www.facebook.com

Поклоничко путовање на Егину и Евију

извор: Телевизија Галаксије 32, Чачак

април/мај 2018.

Манастир Стјеник, 19.6.2018.

   Манастир Стјеник је мушки манастир, манастир СПЦ Епархије жичке и налази се под планином Јелицом, испод брда Стјеник, у селу Бањица недалеко од чачка. Крсна слава и сабор манастира је Ивањдан. Представља непокретно културно добро као споменик културе.
   По предању манастир су подигла браћа Мрњавчевићи пре маричке битке (1371. год), у којој су погинули. Посвећен је рођењу Св. Јована Крститеља. садашњи храм саграђен је 1802. године, на молбу чачанских и пожешких кметова упућену београдском везиру, да обнови стари који је изгорео. Подигнута црква је скромних димензија и архитектуре, скоро без икаквих украса.
   У манастиру се чувају мошти Св. Јована Стјеничког, кога су Турци посекли 1802. године. У близини, испод велике стене (у којој се налазе пећине које су, претпоставља се, служиле као испоснице, јер читаво подручје има дугу монашку традицију), избија јако врело - извор светиња, за кога се сматра да је лековит.
   Манастир Стјеник је био метох манастира Светог Николе у Јежевици. Црква Светог Јована манастира Стјеника, саграђена је од камена неправилног облика.
      Из извора Светиња, код манастира Стјеник на планини јелици, по древном народном веровању тече исцелитељска вода. Они који овде долазе верују и да ће им помоћи и чудотворност моштију светог Јована Стјеничког, које су похрањене у манастирској богомољи.

Лист “Храм“, бр. 40, О понуђеној празнини

Манастир Вазнесење, 16.6.2018.

музика: Чалгија "Мојсије Петровић"

Чланови хора "Мојсије Петровић" (Београд) и полазници школе византијског (светогорског) појања при Православном духовном центру "Свети владика Николај Велимировић"(Kраљево)

Хиротонисан викарни Епископ Патријарха српског

Епископ Стефан носиће титулу Епископа ремезијанског – Чин хиротоније обављен уз учешће великог броја архијереја наше Цркве – Присуствовали су председник Републике Српске Милорад Додик са председником Скупштине Недељком Чубриловићем, изасланик Председника Србије Никола Селаковић и престолонаследник Александар Kарађорђевић -  На богослужењу су били и нунције Лучијано Суријани и београдски надбискуп Станислав Хочевар.

"Зато пошаљи благодат Своју брзо на помоћ мени, и она ће наситити глад моју, и утолити жеђ моју, јер неутољиво Те желим, Владико". (Свети Јефрем Сиријац)

   У Трећу недељу по Духовима, на празник светих мироносица Марте и Марије, 17. јуна 2018. године, у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Његова Светост Патријарх српски Иринеј, началствовао је светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније богољубезњејшег Изабраног и Нареченог, Високодостојног архимандрита Стефана (Шарића), досадашњег настојатеља Светосавског храма, у чин Епископа ремезијанског, викарног Епископа Патријарха српског Иринеја.

    извор: www.spc.rs

Нови број Православља - новина Српске Патријаршије

    У овом, јунском броју новина Српске патријаршије (број 1230 од 15. јуна 2018. године), читалачкој јавности скрећемо пажњу на текст са хиротоније и устоличења Преосвећеног Владике осечко-пољског, као и на текст Марине Марић о манастиру Даљска водица – најлепшем бисеру Осечко-пољске и барањске Епархије. О важном догађају одржаном у Епархији бачкој у Српској Атини – Генералној скупштини Конференције европских Цркава, извештавамо на наредним странама Православља. Дејан Оцић нас речима води кроз Косово и Метохију у тексту под насловом: „Фрескопис косметске душе“. Са прослављеним српским глумцем, Небојшом Дугалићем разговарала је Славица Лазић. О обнови српске светиње, Саборног храма Светог Саве у Њујорку, кроз разговор са гл. и одг. уредником Телевизије „Храм“, протојерејем-ставрофором Стојадином Павловићем, говорио је Преосвећени Епископ источноамерички Иринеј. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић за овај број пише о компакт диску „Славни граде – песме са Косова и Метохије“. Темом савремених технолошких достигнућа и међусобним односом хришћанства и технологије бави се Александар Арсенин.
                                 
    Као и раније, о новим издањима и културним дешавањима читаоце информишемо кроз краће натписе у припадајућим рубрикама. Исто важи и за вести из живота наше Цркве...
     Насловну страницу овог броја краси фотографија Епископа осечкопољског и барањског Херувима настала на његовом устоличењу, коју је објективом фотоапарата забележио ђакон Драган С. Танасијевић.

      извор: www.spc.rs

прота Бранко Керкез, Недеља 3. по Духовдану, Манастир Вазнесење, 17.6.2018.

фото: Јелена Кужетић

ШКОЛА ПОЈАЊА, Манастир Вазнесење, 16.6.2018.

                                          

Чланови хора "Мојсије Петровић"(Београд) и полазници школе византијског(светогорског) појања при Православном духовном центру "Владика Никола Велимировић"(Краљево)

ВЕРА И ЗДРАВЉЕ: Систематски прегледи у манастиру Хиландар

Тема емисије: О редовним годишњим систематским прегледима монашког братства манастира Хиландар, које је Хиландарско лекарско друштво организовало у периоду од 21 до 23. маја 2018. године, говори проф. др Радисав Шћепановић, председник Друштва, као и чланови тима који је обавио прегледе. Аутор: Др Љиљана Милошевић