Главна врлина је – молитва; њена основа – је пост.
Пост је непрекидна умереност у храни, са разумном пробирљивошћу.
Горди човече! Ти машташ тако много и високо о твом уму, а он је потпуно и нераскидиво зависан од желуца.
Закон поста, који је наизглед закон за црева, у ствари је закон за ум.
Ум, тај цар у човеку, ако жели да преузме права на своју самодржавност и да их сачува, мора се пре свега потчинити закону поста. Само тада ће он бити непрестано снажан и бистар; само тада он може владати над жељама срца и тела; само уз непрестану трезвеност он може изучавати јеванђелске заповести и следити их. Основа врлина је – пост.
Тек створеном човеку, уведеном у рај, дата је јединствена заповест, заповест о посту. Наравно, дата је једна заповест зато што је она била довољна да сачува првоствореног човека у његовој непорочности.
26. фебруара 2018. године навршило се 14 година од упокојења јеросхимонаха Саве, познатог духовника манастира Вазнесења.
Парастос су служили архимандрит Тимотеј, настојатељ манастира Вазнесења, јеромонах Стефан, сабрат манастира Згодачице, духовни син отаца Саве и Серафима и духовни наследник породице Ћировић и њиховог благословеног дела и јереј Александар Бојовић, парох студенички, уз присуство верног народа.
Манастир Студеница, Свети Симеон Мироточиви, 26.2.2017.
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 24. фебруара 2018. године празничним бденијем у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог у Београду.
Дакле, свака уметничка школа јесте слично изображење (подобије) онога чија је то слика, и она у самој себи подражавањем показује нацрт (тј. карактер) прволика, као што о томе говори искусни у божанским стварима Дионисије (Ареопагит): „Истина се показује у подобију (тј. у свом ликовном облику), прволик — у слици (икони); свако од њих је у свакоме, осим разлике суштине.“
Тако, ко се поклања икони, поклања се ономе кога икона верно показује. Јер се он не поклања суштини иконе, него насликаноме на њој; нити он идентичношћу поклоњења раздељује икону од прволика (архетипа), јер је икона сличношћу изображења идентична са прволиком. Стога и Василије Велики вели: „Царем се назива и слика царева, па ипак нису два цара. Јер се тиме ни моћ (царска) не двоји, нити слава дели. Јер, као што је једно господство и власт (Божја) који нама владају, тако је и славословље које ми узносимо (Богу) једно, а не многа. Јер част слике (иконе) прелази на прволик (прототип).“ Ако дакле, част (која се одаје икони) прелази на прволик, онда почасно поклоњење није једно ово а друго оно, него је једно и исто, као што је један и исти прототип (прволик) којем се одаје поклоњење на икони.
Једно је природна икона, а друго је икона (настала) подражавањем. Једна (тј. она прва) нема природну разлику према (своме) узроку, него ипостасну (личну) разлику, као Син према Оцу. Јер је друга ипостас (личност) Сина а друга Оца, док им је природа очевидно једна. Код друге пак иконе (тј. оне настале подражавањем) обратно је: она има природну разлику, али нема ипостасну, као — слика Христова према (самоме) Христу. Јер друга је природа материје слике, а друга Христова, али лице није друго, него једна и иста личност Христова, макар и била насликана на икони.
Јер исти божанствени Василије опет говори: ,,Што је тамо икона подражавањем, то је овде Син по природи; и што је у репродукцијама уметности сличност изображења по спољашњем изгледу (по обличју), то је у Божанској и Несложеној Природи јединство кроз заједничност Божанства.“
(…)
Тако дакле, како се мени чини, поклоњење икони Христовој заснива се на учењу Светих Отаца, и, ако се ово (поштовање) укине, потенцијално се укида и сам домострој Христов, те ако се икони (Христовој) не поклањамо, онда истовремено укидамо и поклоњење Христу.
Свети Теодор Студит: Писмо Платону, своме духовном оцу, о поштовању икона
Књига „Питања и одговори“ Архимандрита Рафаила (Карелина) настала је избором одговора на питања која верници преко православног сајта годинама постављају овом богомудром пастиру.
Од мноштва питања, издвојили смо она за која нам се чини да интересују велики број људи данас: избор животног пута, заснивање породице, васпитање деце, проблем усамљености и отуђења човека, однос према ближњима, опхођење са онима чији се животни ставови разликују од наших, поступање хришћана у средини туђој хришћанском моралу, могућност остварења хришћанских врлина у савременом свету.
Отац Рафаил нас стално позива да преиспитујемо себе и да се при сваком насталом проблему упитамо шта је то што могу променити код себе, а не код другога, да бих превазишао оно што ме мучи. Управо спремност да коригујемо себе, а друге прихватимо онаквима какви су, јесте темељ здравих међуљудских односа. На учестала питања како превазићи усамљеност и како наћи ваљаног животног сапутника, отац Рафаил одговара да треба да се потрудимо да сами стекнемо особине које желимо да има наш супружник, и када се приближимо том идеалу, даће нам се супружник по нашој мери. Другим речима, да бисмо добили доброг супружника, потребно је да га будемо достојни. Исто важи и за васпитање деце. Треба васпитати себе, говори отац Рафаил, да бисте могли васпитати дете у духу хришћанске љубави, јер дете, које се у свему угледа на родитеље (али не онакве какви се показују, већ онакве какви они уистину јесу), упијаће и полако стицати њихове врлине, као што поприма и њихове мане. Богомудри духовник подсећа нас да се приликом заснивања породице треба припремити за жртву, за прихватање другог човека са свим слабостима карактера које има свако од нас и на то да је у породици важније давати него примати.
Питања могућности остварења хришћанских врлина, попут скромности, кроткости и смирења у савременом свету у коме се цене управо супротне особине, такође муче многе. Отац Рафаил са изванредном разборитошћу и трезвеноумљем одговара на питања у чему је разлика између смирења и сервилности, докле треба да иде трпељивост према људима, да ли у свему треба бити попустљив према захтевима других и друго.
Своје мишљење о проблемима које му читаоци излажу отац Рафаил износи веома деликатно и ненаметљиво, с великим поштовањем према човеку коме се обраћа, с расуђивањем и молитвеном љубављу.
Бог је постао човек да би човек могао да постане Бог.
Кад је Бог постао човек - омогућио нам је да га сликамо, представљамо.
Интелектуализму је ово сметало.
Сметало је и источњачком приступу Богу.
Сметало је и западњачком приступу Богу.
Православљу није сметало.
Победу над византијким иконоборцима славимо као Недељу Православља.
Протестантски иконоборци су се удаљили толико да борбе више није могло бити. Парадоксално - цивилизација која је рационалистички напала слику Бога произвела је у историји незамисливу инфлацију слика.
Бог се родио као човек. Богочовек. Колико пута треба то поновити да бисмо заиста озбиљно схватили.
Православље је вера у Богочовека. Топла, искрена вера. Вера загрљаја и додира, пољупца.
Бога љубимо преко икона и преко ближњих. Волимо.
И док год схватамо да је то победа над интелектуалним конструкцијама и рационалном ефикасношћу - побеђујемо.
Наравно не у свакој игри. Само у оној најважнијој. 😊
Нажалост, ради се о квалитету који има своје наличје у страсној мржњи или оговарачкој злоби - али никад не и у равнодушности. Равнодушност је знак да се удаљавамо од топлине иконе и прилазимо источним или западним иконоборцима.
А православље је увек жива рана и тријумф Живота.
У име Оца и Сина и Светог Духа!
На крају прве недеље Великог поста, а прве суботе, прослављамо спомен на једног од војника Христових, који су пострадали за име Господње и који су до краја исповедали веру у свом срцу, проливши крв мученичку и утврдивши истинску веру. Црква данас на посебан начин прославља мученика војника Теодора Тирона; ова субота чак носи назив „Тодорова“.
Спомен се обележава у сећање на догађај, из времена када је један од римских императора, Јулијан Отступник, дошао на власт после оних благочестивих владара, који су у империји усвојили хришћанство. Он је, пак, одступио од Христа и почео да гони хришћане, само не онако отворено, као што су то чинили пре њега, већ много лукавије. Како је знао да се хришћани посебно моле и посте прве недеље поста, припремајући се да приме Тело и Крв Христову, натерао је власти у једном граду да сакупе сву храну са пијаца и осталих места где се продавала, како би је заменили храном оскрнављеном крвљу жртвених животиња. На тај начин би се хришћани невољно оскрнавили од нечисте идолске жртве. Међутим, епископу града се јавио мученик Теодор Тирон упозоривши га да хришћани не чине то. Такав покварени план императора и управитеља града био је откривен и није уродио плодом.
Мученик Тирон је предложио епископу да хришћани једу кољиво, кувану пшеницу. Стога се традиција спремања кољива на овај дан усталила у Цркви, као сећање на чудесни догађај.
Теодор Тирон се још за живота прославио тиме, што је имао посебну ревност према Богу и мржњу према идолима и идолском служењу. Као војник и хришћанин у императорској војсци, није пристао да се приклони идолима. Ушао је у идолски храм и разрушио га: жртвеник и све идолске „светиње“ је разбио. Због овог беше бачен у тамницу и мучен, након чега је мученички скончао.
Храна и пиће имају велики значај у животу човека. Не само физичка храна и пиће, него још више духовна. Ђаво, покушавајући да саблазни хришћане и да их натера на покорно служење, поступа врло лукаво и покварено. Он покушава кроз храну да овлада нама; кроз информацију покушава да подметне оскрнављену крв идолског служења; трује све у нашој околини. Често, не примећујући то и не схватајући шта се догађа, прихватамо идолске богове — уживање, гордост, блуд. Све ово као да обузима целу нашу душу. Страдамо од тог скрнављења и од оних лажи и отрова, који се стално уливају у наш живот и нашу душу.
Зато нас је Света Црква на посебан начин припремала и дала нам ове благословене дане за очишћење душе кроз трежњење, молитву и пост, да би опипљива благодат Божија почела да делује у нама, и да бисмо увидели и научили да разликујемо истинску храну од скверног ђаволског отрова греха који води у погибију.
Многи почетком поста долазе у цркву под дејством Божанске благодати, и то могу приметити свештеници на исповести. Долази много људи који нису нашли времена и снаге да буду у цркви и другим данима. И види се како Господ на посебан начин посећује њихова срца. Ови људи долазе и траже исцељење и ослобођење од власти ђавола.
Они интуитивно осећају, где се налази њихово спасење, где су решења њихових најпростијих животних проблема, али још увек не могу у потпуности да схвате, и нису проживели животним искуством шта значи истинска храна за човека и његову бесмртну душу.
Божанска благодат је истинска храна и пиће за нас. Ако се лишавамо ове хране, све остало што добијамо у овом свету неће имати никаквог смисла. Само ће нас одводити све даље и даље од спасења, од Христа и општења са Богом.
Божанска благодат исцељује све, и све испуњава смислом, храни, оживотворује све у нашем животу. Спознаја овога, на посебан начин допире и до оних хришћана за које се чини да су већ много година у цркви. Зарад тога је и дат пост. Управо због тога, да бисмо се узнели, узрасли, да бисмо постали јачи, ближи Христу, и да бисмо се сјединили са Божанском благодаћу.
Такав је данас посебан дан, празник духовне победе. Заједно са мучеником Теодором Тироном прослављамо победу над идолима.
Ипак, важно је да се не опуштамо и да не заборављамо, да је ово само почетак борбе, почетак пута. Да пазимо да после прве недеље Великог поста, како то обично бива, не уследи пад и страшан пораз. Не би ваљало да много уживамо у овој победи и слепо живимо од старе славе, већ треба да чувамо у свом срцу благодат, да је носимо у овај свет и да будно бдимо, како ђаво не би могао да се приближи и оскрнави наше душе.
Амин.
У прилогу послушајте разговор са новим свештеником на грчком острву Евија које се налази на 2 сата од Атине – Игорем Зиројевићем.
Отац Игор је широј јавности познат као хороначалник Српског византијског хора а у овом разговору дотакли смо се бројних интересантних тема.
Однос према посту је један од критеријума за процену вере.
Истина је, наравно, да човек није сам себи судија. Не можемо да дамо ни себи, ни ближњем праведну оцену. Зато и дубоки истински суд над нама припада само Богу, а нама је заповеђено: не суди. Али, однос према посту ипак представља критеријум. Да ли волиш Цркву као мајка своје дете, или не, имаш ли лично искуство користи од уздржања или не, робујеш ли овоземаљским навикама или цениш своју унутрашњу слободу – све се то пројављује у односу према посту.
Још воз, у којем ка свом драгом путује девојка, није стигао на станицу, а млади човек већ шета по перону, гледа на сат, и његово срце час застаје, час јако, јако удара у грудима. Младић чека. Жудњом, очекивањем и предукусом среће се назива то стање. Са таквим трепетом у срцу треба чекати надолазећи пост.
Треба припремити срце да се у Светом Причешћу сједини са Господом. Пост је потребан за смирење тела, јер кад се тело смири, смириће се и душа. Црква је прописала како треба постити. Срце треба припремити. Ми можемо ништа не јести, а да нам је срце злобно и пакосно. Како да примимо Свето Причешће када не подносимо појединце? Узећемо Свето Причешће, али не за спасење, јер смо задржали паклене особине, које су зле.
Пост је припрема за смирено срце. Свети Оци кажу: “Онај који није послушан узалуд пости и моли се Богу.“ Послушање је веће од поста и молитве. Кад сам био млад нисам разумео упутства Светих Отаца, али касније сам видео да је то тачно. Ко не смири срце и не очисти га од злих мисли, узалуд пости.
Господ је сав мир, сва радост. Треба припремити срце да буде кротко, смирено, у супротном узећемо Свето Причешће на осуду, а не на спасење. Зато се и молимо: да нам Причешће не буде на суд него на спасење.
У неким манастирима, братија су пред почетак поста била подстицана на измирење, ако би ко био киван на другога. Уколико се нису хтели измирити и опростити, налагана им је забрана да могу читати цео Оче наш. Речи и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, нису могли изговарати све док се не измире. Тиме је заповест о љубави према Богу увек била подстицај на љубав према ближњима.
Древна поука богоносних Отаца каже: Једна метанија пред братом је као хиљаде метанија пред Богом.
Вечерас се сећамо Адама који је изгнан из раја. И који оплакује свој пад.
„Седе Адам наспрам раја, и своју наготу, ридајући, оплакиваше. „Бедан ја, који сам обмани лукавог поверовао, и који сам покраден, и од славе удаљен! Јадан ја, који сам простотом обнажен и који не могу да схватим. О, рају, чије се раскоши више нећу наслађивати, нити ћу више видети Господа мога и створитеља! Већ ћу у земљу поћи, од које сам узет. Милостиви, милосрдни, вапијем ти: Помилуј ме палог!“
Ово је само једна од песама са вечерашњег богослужења, у којој опевамо праоца који плаче. Како су нам блиске његове речи. Како су нам блиске његове сузе. Како су наши његови вапаји.
Он седи, сам, можда је ту и Ева, али он је сам, затворен у свој свет, и проклиње тренутак, тај проклети тренутак у коме је поклекао, и који га је коштао блаженог бивствовања. Увек постоји тај тренутак, у коме се прелама наша слобода, после којега ћемо или плакати пред затвореним вратима раја, или ћемо и даље пребивати у блаженству. А тако је крхко то благо које нам је даровано. Изгледа вечно, и може да буде, а тако се лако разбије у парампарчад. И остави нас у пустињи. У којој се једино можемо напојити сопственим сланим сузама.
Сутра ћемо опет молити једни друге за опроштај. Сутрашња недеља је недеља праштања. Сутра су покладе. Адам је, срећом, измолио опроштај од Човекољупца.
У суботу 17/4. фебруара 2018. године у Манастиру Студеници је прослављена ктиторска слава – Преподобни Симеон Мироточиви. Уочи славе служено је свеноћно бденије на коме је био присутан велки број свештенства, монаштва и верног народа.
Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички Господин Јустин. Његовом Преосвештенству саслуживали су: игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Тимотеј (Миливојевић), протосинђел Сава (Илић), јеромонах Виталије (Милошевић) и други свештенослужитељи.
Учешће у евхаристијском сабрању узели су монаси и монахиње из многобројних манастира Епархије жичке: Жиче, Раче, Вазнесења, Свете Тројице, Сретења, Никоља, Градца, Вујна, Каменца, Враћевшнице, Преображења, Рујна, Згодачице и других манастира.
У беседи Епископ је нагласио важност јеванђелских речи које нас позивају да свој живот поверимо Господу и у Њему пронађемо ослонац који ће бити јачи од свих невоља и искушења. Свети Симеон Мироточиви нам је у томе прави пример и учитељ.
На литургијском сабрању Епископ жички Господин Јустин је произвео студеничког монаха Агапија (Радојевић) у чин јерођакона. После резања славског колача и завршетка Литургије, манастирска братија је спремила трпезу љубави за све присутне.
По завршеној трпези љубави, Епископ жички г. Јустин је сабрао монаштво, одржао пригодну беседу са поукама и изразио наду и жељу да се и убудиће на празник Преподобног Симеона Мироточивог монаштво из Епархије жичке сабира у манастиру Студеници, и да такви монашки скупови постану традиција.
На празник Сретења Господњег, 15. фебруара 2018. године, манастир посвећен овом великом празнику у Овчару прославио је славу Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин.
Преосвећеном Епископу саслуживали су високопреподобни архимандрит Венијамин, игуман манастира Преображење, архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, протојереј Србољуб Стојковић, протођакон Александар Грујовић и јерођакон Иларион (Богојевић).
Учешће у евхаристијском сабрању узели су монаси и монахиње из манастира Благовештења, Преображења, Јовања и Ковиља, свештеници и мноштво верног народа који је дошао да са својим Архипастиром прослави данашњи необичан и тајанствени празник.
У литургијској беседи, Владика Јустин рекао је да празник Сретења Господњег за наш народ представља велики дан, не само као црквени празник него и као државни. Владика је подсетио на сретењски устанак и сретењски устав: „Вековима наш народ се труди да опстане и остане као слуга Божји, чувајући оно што је национално, оно што га обележава и оно по чему је јединствен.“ Владика је додао и да то што је неко јединствен не треба да буде камен спотицања другоме, већ да поштујемо ту јединственост једни код других. Пошто нас је све Бог створио непоновљиве и различите, свака душа вреди више него цео створени свет.
Преосвећени је подсетио на догађај који Црква на данашњи дан прославља, указавши на Светог Симеона Богопримца, који је преводећи Свето Писмо хтео да исправи месијански стих да ће девојка зачети. Анђео Господњи га је одговорио од тог, па му и обећао да ће он доживети да види остварење истог.
Свети Симеон и пророчица Ана су се удостојили виђења Бога, а они који су слепо држали само закон као фарисеји и били беспрекорни по закону, не проничући у дух његов, гонили су и разапели Господа. Владика је рекао да и данас исто тако имамо врло мало људи који су спремни да у срце пусте Господа. Многи већ читају Свето Писмо и дела Светих Отаца, али све погрешно схватају и тумаче на неке своје начине: „Светогорски духовници, од којих сам упознао Порфирија, Пајсија и Јакова, су говорили да долазе времена када нећемо имати живе примере светог живота. Да тога неће бити ни на Светој Гори. Нема стараца као што је Пајсије био, као што је Јефрем био, јер их је Бог склонио од очију наших. Нисмо достојни да гледамо такве. Рекли су да ће се хришћани спасавати читањем Светога Писма, дела Светих Отаца и поукама светитеља, али да постоји велика опасност да свако у том читању пронађе неки свој смисао, те опет имамо велика замешатељства“. Владика је рекао да треба да останемо јединствени, саборни у различитости, али да слушамо глас Божији који сабором Архијереја доноси одлуке. Као у породици, увек постоје несугласице, што не значи да нема љубави међусобне и љубави према деци. Епископ Јустин је рекао да су многи лажни пророци одлазили и долази, људи за њима кретали и враћали се Цркви, а они који би остајали са њима пропадали би. У Цркви се истина већ хиљадама година говори и треба да је примамо и са љубављу целивамо, да се не плашимо ничега сем греха.
Честитајући славу сестринству ове свете обитељи, Преосвећени је молитвено зажелео да Бог буде милостив овој светој обитељи, а свима онима који долазе у ову светињу Бог да подари дух кротости, смирења и љубави кроз све векове.
Након заамвоне молитве Преосвећени је преломио славски колач и честитао игуманији Аквилини и њеном сестринству славу, а после тога уприличена је празнична трпеза љубави за све госте манастира.
У оквиру циклуса предавања поводом осам векова проглашења српске краљевине, у храму Вазнесења Господњег у центру Београда одржава се циклус предавања посвећен овом изузетном јубилеју. Данас емитујемо прво предавање, одржано 6. децембра 2017. године у парохијском дому ове цркве. Беседио је историчар Небојша Дамјановић, из Историјског музеја Србије, а тема предавања била је „Живот и дело св. Стефана Првовенчаног“.
Радио Слово љубве
„Једно сам молио од Господа, само то иштем, да... созерцавам лепоту Господњу” (Пс. 26, 4)
Лепота је једно од централних појмова не само философке и естетске мисли, него и богословља. Међутим, за простог малограђанина разговор о лепоти може се показати као нешто излишно, као нешто што није неопходно или је чак испразно. Јер је лепота оно без чега је теоретски могуће изаћи на крај. Постоје ствари заиста потребне човеку. Међу њима су храна, кров, одећа, без којих нећеш преживети ни у тешко несрећно доба, ни у мирно време. Све ово има мало заједничког са лепотом.
Почетком 30-их година ХХ века у бољшевичкој Русији естетска мисао, заснована на марксизму, уопште није развијала у суштини проблеме лепоте и чак их је одрицала. У часопису „Пролетерска књижевност” писци-идеолози младе совјетске државе тврдили су: „Наша нормативна марксиситичка естетика одриче и објективне и субјективне критеријуме лепоте, јер је она... против лепоте уопште”(1)
Радуј се, благодатна Богородице Дјево, јер из тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш, Који просвећује оне што су у тмини. Весели се и ти, старче праведни, који си у наручје примио Ослободитеља душа наших Који нам дарује васкрсење.
СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ (грч: Υπαπαντής του Χριστού), празник којим се прославља увођење малог Исуса у Јерусалимски храм, што представља сусрет Бога са својим народом, односно Црквом коју представља Симеон Богопримац. По том свом карактеру овај празник је добио своје име. Празнује се 2. фебруара.
По Мојсијевом закону, жена се након порода сматрала нечистом четрдесет дана. После тога морала је ићи у храм да принесе једно јагње од годину дана да би се очистила од греха. Оне сиромашнијег стања давале су две грлице или два голуба. Исто тако, првенац, како од рода људског или од стоке, морао се посветити Богу. За мушку децу се морао дати откуп од пет сикала сребра. Нигде се не спомиње да је за Исуса, као првенца, дат откуп: јер је он дао себе у откуп за све, и зато што је мајка Исусова била сиромашна и што је Исус целог свог живота на земљи био Богу посвећен. Када је Исусу било четрдесет дана од рођења, Марија је са Јосифом и бебом Исусом отишла у Јерусалимски храм и принела Богу на жртву само два млада голуба. У храму је био побожни старац Симеун, који је живео у Јерусалиму, и коме је Бог обећао да неће умрети док не види свога Спаситеља. Старац је у Исусу познао обећаног Месију, благословио га и захвалио Богу што му је омогућио да види Спаситеља. Том приликом старац је и Марији прорекао тешке тренутке у животу, све због њеног сина: "Гле овај лежи (сада као мали) да многе (силне) обори и подигне (ниште) у Израиљу; а и да буде знак против кога ће се говорити. Α и теби самој прошће нож душу, да се (тако) открију мисли многих срдаца" (Лк 2,34-35). Због овог догађаја, тј. сретења малог Исуса са праведним Симеоном, и сам дан се зове Сретење.
Празник је установљен још у најстаријем добу Хришћанства, али се свечано почео прослављати тек око 541-542. године, за време цара Јустинијана. У Цариграду и околини се беше мојавио велики помор, који је за три месеца однео десет хиљада људи, а у Антиохији се јавише јаки земљотреси. На Сретење су држана велика народно-свечана молетствија и невоље су престале.
Овај празник Црква слави 2. фебруара, но ако се деси да пада у Чисти Понедељак (тј. прве недеље Великог поста), његово се празновање преноси у Сирну, тј. Белу Недељу.
СМИСАО СРЕТЕЊА ГОСПОДЊЕГ
Четрдесет дана после Рождества у нашим храмовима празнујемо празник Сретења, празник Сусрета. Овај празник је у наше време некако пао у заборав, јер често пада на радни дан. Међутим, на тај дан Црква завршава циклус празновања "времена Рождества" и зато празник Сретења - као празник који зрачи чистом и дубоком радошћу – представља круну Божићног циклуса.
Сретење је празник посвећен успомени и духовном сагледању догађаја који је описан у другој глави Јеванђеља по Луки. Јеванђелист Лука говори о томе да су Јосиф и Марија, четрдесет дана по рођењу Исуса Христа у Витлејему, у складу са тадашњим обичајима "донели дете у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што е написано у закону Господњем, да се свако дете мушко које отвори материцу посвети Господу" (Лк. 2, 22-23).
"И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:
''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.
А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).
Како је необичан и како је диван тај старац са дететом Христом на рукама, и како су чудне речи које изговара: "Видеше очи моје спасење Твоје!".
Ми слушамо те речи, удубљујемо се у њих и постепено почињемо да схватамо дубљи смисао празника Сретења, смисао који тај празник има за нашу веру, за све нас и за сваког од нас понаособ.
Шта је радосније од сусрета, од "сретења" са оним кога волиш? И зар је читав живот човеков ишта друго до – непрестано ишчскивање сусрета? И шта је, онда, друго старац Симеон – који је читавог свог живота чекао светлост што ће обасјати све на овом свету и радост која ће собом преиспунити сав свет – ако не символ свеколиког узвишеног и предивног ишчекивања човечијег, ако не символ истинског живота човечијег?
И како је задивљујуће, како је неизрециво добро што та дугоишчекивана Божија светлост, Божија радост и Божији одговор на ишчекивање човеково били дати старцу Симеону управо кроз Богодете Христа!
Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: "...Сада отпушташ слугу Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами Смисао живота". Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао једна непрестана припрема за радосни сусрет са Христом.
Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим?
То су питања која нас воде ка Сретењу. Сретењем је човеков живот откривен као предивно сазревање душе која, сазревајући, постаје све слободнија и слободнија, све дубља и дубља, све чистија од свега ништавног, сујетног и случајног. Сретењем је старење и телесно гашење човеково, то јест земаљски удес свакога од нас на једноставан и убедљив начин откривен у једном сасвим другачијем светлу - као раст и успињање до тог последњег часа када човек, када свако од нас од све своје душе и у пуној благодарности не каже: "Сада отпушташ слугу Свога, Госиоде...''.
Видео сам светлост која прожима читав свет. Видео сам Богодете Христа Који доноси у свет преобиље божанске љубави и Који Себе предаје мени. И нема више страха, нити неизвесности у мени, већ само мир, благодарност и љубав.
То је оно што собом носи празник Сретења Господњег. Празник сусрета душе човекове са Љубављу, сусрета са Оним Који ми је дао живот и силу да тај свој живот преобразим у чекање Бога.
Ој, Космају, висока планино, мила моја дивна постојбино,
Ој, Космају, моје место мило, кажи мени шта је некад било.
Моја жеља онде нек се блажи кад одмора у твом 'ладу тражи,
а душа ми нек налази мира код Тресија, старог манастира.
Богомоље из времена стара, сакривене двери од варвара,
које славе много горских лета, Створитеља природе и света.
И то, браћо, усред гора густих, допрли су азиоти пусти,
турска сила која силом влада, порушише овог светог храма.
Јеванђеље свето запалише, крст са цркве земљи обалише,
исцепаше свете слике бледе, исекоше калуђере седе.
Али веру и јуначко име порушити немадоше чиме,
још ту стоје разбацане стене, по којим се дивља лоза пење.
Бели спомен од мермера бела, кога диже околина цела,
јунацима на овом обранку, и војводи Катић Јанку.
Добар јунак поносита лика, њега воли сва људска прилика,
ал' су Турци за то добро знали, па би Јанка млада погубили.
Ал' је Јанко од њих боље знао, па у ову гору побегао,
ходио је преко хладних стена, и чекао дане васкрсења.
Жалио је славу Србинову што уздиже човек у окову,
игумана, игумана стара, подвижника Високих Дечана.
Покрај њега на камен је сео, па овако беше отпочео:
"Седи оче, дал' ти можеш знати, докле ћемо 'вако робовати?
Дал' ћемо се кад год избавити, славу своју мирно прославити?"
Књигу гледа игумане стари, књигу гледа, у лице се жари,
па у Јанка погледао благо: "Ао, Јанко, чедо моје драго,
гледај сине ову књигу свету, што казује нашу судбу клету,
дан ће стићи, час ће ударити, Срби ће се ропства избавити,
ал' ће опет у ропство паднути,
отац сину неће желет' среће а син оца послушати неће,
правог суда нигде неће бити, крв невина свуда ће се лити"
Јанко ћути, никуд се не креће, само рече: "Ваљда бити неће",
ту допаде Јанков слуга Џека, па он рече да га народ чека,
пред њима је Чарапић и Карађорђе, наоштрили своје бритке џорде,
сви су спремни сложно да ратују, само тебе Јанко очекују.
Јанко скочи, зграби сребрницу и прикачи дугме за сјајницу,
ал' Тресије притисли јунаци и вију се свилени барјаци,
а са зида млади тићи кличу, сада они млада Јанка вичу:
"Баци бригу што ти срце стеже, па хајд' у бој, ти млади витеже",
оде Јанко, оде соко сиви, оде Јанко ал' мало да живи,
али, браћо, данас што је главно, име њему остало је славно.
Оста Космај и старина седа да осталој браћи приповеда,
дивна дела наших соколова, грдне муке наших прадедова.
У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас празнујемо Сретење. Ко се то срео са ким? Срео се човек са Богом. То је најчудеснији догађај у овоме свету. Као што је некада сам Апостол Тома посумњао у Васкрсење Господа Христа: „Нећу веровати док не метнем руке своје у ребра Његова“[1]. Господ је задовољио ту безазлену жељу Свога Ученика и Свога Апостола, и јавио му се, да би збиља метнуо руку своју у ребра Спасова. И потврдио је на најочигледнији начин оно што ми сви желимо, оно што ми сви чекамо – то је победа над смрћу, Васкрсење из мртвих.
У име Оца, и Сина, и Светог Духа!
Данас прослављамо Недељу о Страшном Суду. Приближава се Велики Пост и то је време подвига, посебне молитве, и посебних благодатних духовних дарова, који чекају сваког хришћанина што се несебично подвизава у Цркви. Присећамо се догађаја, о коме свет или не зна, или се пажљиво труди да заборави. А ђаво то све чини како људи не би мислили на њега, и да не би знали какав ће тај догађај бити. То је неизбежни догађај у историји човечанства, и он чека све – не само православне хришћане, већ сваког појединца који се родио на земљи. Он очекује све потомке Адама и Еве. То је Страшни Суд Христов. Људи слабо знају о њему, па чак и православни хришћани већином не знају довољно. Овај Суд неће личити на остале судове, у којима смо имали прилике да учествујемо и о којима смо слушали. Разликоваће се од свих апсолутном праведношћу. Биће најправеднији и најправичнији и најправилнији, тај Суд. У Књизи о Јову постоје следеће речи: Доиста Бог не ради зло и свемогући не изврће правде (Јов 34, 12). Овај Суд неће бити покварен, већ истинит. На њему ће коначно победити правичност у животу сваког човека, и душа сваког човека ће добити тачно онолико колико је заслужила. Ништа је неће спасити, ништа неће помоћи да превари на овом Суду.
Али, како ће то бити? Доћи ће Господ Исус Христос у слави Својој. Он је већ долазио, али је Он долазио као Син Човечји, као један од нас. Он се смирио да би људска природа могла да разговара са Богом. Али, када Он дође, доћи ће у слави. Овај догађај се још назива и Други Долазак Христов. И Он ће бити са Судом. И сешће у слави, са архангелима и анђелима, са праведницима, и судиће свету. Сви народи стаће пред овај Суд и биће подељени на два дела: једни са десне стране, а други са леве. Као што се говори у Јеванђељу – како пастир дели овце и козе. Тако ће са десне стране стати верне овце стада Христовог, људи достојни вечног живота, а са леве стране стаће они који ће отићи у ад, у гену огњену, у муку вечну. Ето, какво смо важно читање данас слушали. Милости Божије удостојиће се људи за милост коју пројављују у овом животу. Важно је, стога, да овладамо једном вештином, којом је обдарена неколицина, ‒ да видимо Христа у свом ближњем. Господ говори да су се удостојили Царства Небеског они који су Га обукли; који су Га нахранили, када је био гладан, који су Га посетили у тамници; који су га посетили када је Господ био болестан ‒ и праведници ће бити у недоумици: када је то било? Не сећамо се и не разумемо шта говориш! Господ ће им узвратити: све оно што сте за ближње учинили, учинили сте Мени. Сасвим супротна ће бити судбина оних са леве стране: они, напротив, ништа од тога нису учинили. Ови ће бити изненађени и збуњени, узвикиваће: Господе, учинили смо то за Тебе, желели смо, бојимо се Тебе, волимо Те! Али ће им Он одговорити: не, пошто нисте учинили једном од малих ових, нисте достојни вечног живота.
Важно је да сви то схватимо. Управо сада наступа благодатно време за то. Циљ Великог Поста за сваког од нас је да прозре и увиди око себе Христа, и не само на иконама, фрескама, у велелепним храмовима, не само у свештеницима, већ свугде да Га препозна. Он је око нас, свугде је, моли да Му помогнемо, да Га нахранимо, обучемо, да Му дамо да се огреје, да Га прихватимо, утешимо. Авај, то не видимо. Зато најважнија молитва овог поста може постати молитва, којом су се у Јеванђељу слепци обраћали Христу: Помилуј нас Господе, сине Давидов!(Мт, 20,30). Желим да прозрем, желим да видим! И да видим пре свега Тебе у свом ближњем, да се не бих, на Страшном Суду нашао са леве стране са козама, већ са десне са верним овцама стада Христовог. Ето какву снагу поседује милост. Господ говори о милости, да управо она приближава човека Богу. Апостол нам данас говори: јело нас не поставља пред Богом (1 Кор. 8, 8). Заиста, једемо ми или не, суштински ништа не мења. Да, умирују се страсти, да, врло је потребан и правилан аскетски пут, који су утемељили Црква и подвижници, да би се избавили од страсти. Али није то главно. Не приближава нас то Богу. Богу нас приближава милост и способност да видимо у ближњем Самог Христа, Спаситеља нашег. Подај нам Господе снаге, дај нам, Господе, пажње и труда и просветли очи наше, избави нас од слепила, дај нам да угледамо Тебе и да се огрејемо милошћу у срцу своме, и да се сподобимо Царства Небеског. Амин!
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Ива Бендеља извор: www.pravoslavie.ru
