На јутрењу пете суботе Великог поста у целости се чита благовештенски акатист Пресветој Богородици. Овај акатист читао се и прва четири петка Свете четрдесетнице на малом повечерју подељен на четири дела (сваке недеље по три кондака и икоса). Због овог лепог и садржајног јутарњег богослужења са читањем благовештенског акатиста Пресветој Богородици названог и другим бденијем, пета субота поста назива се и „Акатистнаˮ.
У православној Цркви имамо Прво и Друго бденије. Бденије или бдење је појам који долази од глагола „бдити", као што можемо бдити над дететом, или над својом душом. Прво бденије је уствари јутрење са читањем Великог канона Светог Андреја Критског. Свети Андреј, Епископ критски, беше рођен нем и до седме године не проговори. Када га родитељи однесоше у храм и тамо се причести, он проговори . У четрнаестој години оде у манастир Светог Саве Освећеног и показа се изврсним монахом. Учествовао је на VI Васељенском сабору. Написао је доста поучних књига, песама, канона.. од којих му је овај који читамо у време поста далеко најпознатији. Његов биограф вели: „Гледајући му лице, слушајући медоточне речи, свак се наслађиваше и порављаше".
У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. Ево само неких за пример: „Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова.Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи". По сваком стиху пева се „Помилуј ме Боже, помилуј ме". Ово богослужење се назива јутрење са каноном Светог Андреје Критског, а траје преко два сата.
Група "ЖИВА ВОДА", У Призрену, Манастир Вазнесење, Спасовдан, 2016.
Мошо Одаловић, КОСОВОМЕТОХИЈА Ма где био, ма куд се кретао - отуд се јављам . . .
Вишеград или Призренац (XII-XIII век) - тврђава изнад манастира Светих Арханђела, коју је краљ Милутин дао цркви Богородице Љевишке, а цар Душан својој задужбини, Светим Арханђелима. У тврђави су темељи цркве Светог Николе - поглед са призренске Каљаје. Фотографија: Д. Славковић
Призренску цркву Светог Спаса, посвећену Вазнесењу Господњем, помиње цар Душан у оснивачкој повељи манастира Светих Арханђела (XIV век). Уз јужну фасаду, у XVIII веку, дозидана је црква Свете Тројице. Призренски Цинцари добили су ову цркву 1836.г. од призренских господара Ротула, за заслуге око градње и одржавања призренских џамија и тврђаве. У намери да сазидају најлепшу и највећу цркву у Призрену, Цинцари су постојећу невелику цркву Светог Спаса опасали зидом, али због недостатка средстава нису је завршили. Црква је у подметнутом пожару, вероватно од Цинцара, горела 1882, као и у злогласном Мартовском погрому, 2004.г. Првобитан фрескопис, видно оштећен, рађен је у XIV веку. Фото: М. Милетић
Неколико страница из монографије Манастира Високи Дечани на јапанском језику. Надамо се да ће лепота Дечана и наших светиња на овај начин постати доступнија јапанском народу. Пуна ПДФ верзија је доступна на:
A few pages from Visoki Dečani guidebook in Japanese. We hope that the beauty of our Monastery will in this way become more accessible to the people of Japan. Full PDF Version is available free at:
На јутрењу четвртка пете седмице Свете четрдесетнице чита се Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Прва четири дана Великог поста овај канон се чита на Великом повечерју бивајући тако подељен на четири дела, а сада у четвртак пете седмице Великог поста он се чита у целости. У склопу такозваног првог бденија чита се и житије преподобне и богоносне мајке наше Марије египћанке којој је и посвећена ова пета седмица свете Четрдесетнице.
Читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског на почетку Великог поста има за циљ да нас уведе у тајну покајања и подвига, представљајући на тај начин једна духовна врата кроз која улазимо на четрдесетодневни подвижнички и молитвени пут. Читање канона Светог Андреја Критског у четвртак пете седмице Великог поста, собом носи вид сижеа ових Великопосних дана, јер на почетку поста ми смо усвојили речи канона, а сада пред крај свете Четрдесетнице речи покајног канона постале су саображене са нашим постом и подвигом. У току једне богослужбене године можемо уочити два битна ритма која се међусобно смењују: ритам припреме и ритам испуњења (празновања). Ови Великопосни дани нам то потврђују како својим дивним и садржајним богослужењима, тако и самом тематиком седмицâ које предствљају наше ступњеве припреме. Тако ово читање Великог покајног канона сада више нема припремни карактер, оно сада побуђује у нама преиспитивање и један вид духовне смотре, да сами себе преиспитамо и видимо колико смо себе очистили од страсти и греха, и колико смо себе духовно препородили за време Великопосног путешествија.
Читање житија велике покајнице преподобне мајке наше Марије Египћанке у овом богослужењу, има за циљ да угледавши се на њено покајање, и ми преобразимо себе у бањи покајања, како би што спремнији дочекали Пасху Господњу. Житије преподобне се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми и сједалних, док се други део чита после треће песме канона. Ово житије Преподобне Марије саставио је Свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644). Читање канона Светог Андреја и житија Свете Марије Египћанке у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на VI Васељенском Сабору, а најранији спомен овог садржајног богослужења налазимо тек у Евергетидском типику из 12. века. У нашем народу преовладао је назив прво бденије или стајање Свете Марије Египћанке, што свакако и није погрешно. Наиме, према богослужбеном уставу јутрење четвртка пете седмице Великог поста не служи се у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија. Велики покајни канон као и чтенија из житија Преподобне Марије Египћанке смештени су у централни део јутарњег богослужења – канон. Велики покајни канон пева се заједно са каноном Преподобне Марије, док се уз четврту, осму и девету песму додаје канон триода (трипеснец).
Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас! Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио. Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас! Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. (из Великог покајног канона Светог Андреја Критског.)
Мозаик за највећу куполу Храма Светог Саве у Београду, поклон руске државе српском народу, ради највећи руски уметник и иконописац Николај Мухин. Већ у априлу у Храм ће стићи први делови мозаика, а цео посао биће завршен до краја године. Екипа РТС-а преноси део радне атмосфере из атељеа истакнутог уметника у Москви.
Николај Мухин има највеће државно звање – титулу народног уметника Русије. А мозаик који ће красити највећу светињу на Балкану за њега је, каже, непроцењива вредност.
Припремила Ружица Врањковић
"Мозаик има оригиналну композицију 'Вазнесања Господњег'. Овај мозаик за ваш Храм Светог Саве у Београду је без премца у црквеној уметности православља и уопште израде мозаика у свету", каже руски академски сликар и иконописац Николај Мухин.
Мозаик се ради у уметничкој радионици у Москви, коју су за потребе уметника посебно организовали и опремили стручњаци Московског међународног фонда помоћи Унеска.
Мозаик који руски уметник ради за Храм Светог Саве у Београду биће површине 1.230 метара квадратних, пречника 30 метара и тежине 40 тона.
Сваки комадић разнобојног кобалтног стакла за мозаик се пажљиво обрађује. А истакнутом уметнику у том послу помаже стотинак руских академских сликара.
Николај Мухин каже да је израда мозаика сложен процес, готово да се преселио у радионицу. "Уметници су упућени једни на друге, гледају шта ко ради јер овај пројекат захтева заједнички приступ. Тако да наш колектив скоро живи овде, имамо пећ, чајник, одећу", каже Мухин. "Сви су овде дошли са великом радошћу да раде, хтели су да раде једни са другима. Људи улажу душу, раде овде од срца", каже Манана Валентиновна Попова из Московског међународног фонда помоћи Унеска.
Израду мозаика за српску светињу иницирао је руски председник, а посао вредан четири милиона евра финансира "Гаспромњефт".
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 26. марта, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Василија Острошког на Бањици. Текст комплетне беседе Свјатјејшег Патријарха српског преносимо у целости:
ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ: Нека је на спасење Света Литургија, наших душа и тела наших, нека су благословени дани овог Великог и Часнога поста у коме се налазимо, браћо и сестре. Нека је благословено и ово свето сабрање у овом Дому Божијем, Дому Господњем, у коме смо се сабрали да се заједнички Богу помолимо. Јер по речима једног од Апостола: „Молитва многих има велику снагу пред Богом живих“.
У име тог Господа, у име тог благослова Божијег данас смо се сабрали на овој Светој Литургији, у овом дивном новом Храму посвећеном великом чудотворцу из рода нашега Светом Василију Острошком.
Четврта недеља Васкршњег поста - Средопосна, посвећена је
подвигу и подвижницима, аскетама.
Не само онима који посте овај пост.
Данас помињемо Светог Јована Лествичника као великог учитеља
монаха а следеће недеље Свету Марију Египћанку, развратницу у младости а велику
подвижницу од своје тридесете године до упокојења.
Многи који осете позив и почну учесталије да долазе у цркву,
размишљају о свом духовном животу, читајући хришћанску литературу наиђу на
чувену "Лествицу" Светог Јована. Тридесет поука о духовном успињању
ка савршенству.
Књига је писана за монахе, који у посебним условима и
издвојености од света уз духовно вођство искусних монаха, практикују аскетизам
као "уметност над уметностима". Покушаји дословне примене духовних
савета из Лествице на савремени градски живот могу да имају и лоше психичке и
духовне последице.
Црква Светог Јована Лествичника, Синај
Многи обраћеници пуни ентузијазма поломе зубе на литератури
коју не тумаче са свешћу да они нису пустињски монаси и не могу без штете по
себе имитирати монашки живот. Мало је сад већ и монаха који успевају да тумаче
Лествицу и користе је на прави начин.
Ипак, Лествица остаје књига која може користити свим
хришћанима, кад поставимо неке разумне ограде да бисмо се заштитили од
неправилног коришћења тврде духовне хране.
Већ у првим поглављима намењеним баш монасима почетницима
("Одрицање од светског живота", "Нетуговање за светом",
"Туђиновање", "Послушност"), или на првим пречагама
духовне, небеске лествице, можемо ипак да пронађемо нешто и за нас, само ако не
уобразимо да смо монаси - уметници.
На пример, кад свети Јован говорио сновиђењима која имају
духовни почетници он нам даје и савет за ово наше време виртуелности у којем
смо непрекидно изложени покушајима да нас уведу у стање хипнотичког сна како
бисмо нешто купили или направили некакав политички избор или просто радили
нешто што они који држе полуге моћи сматрају да је исправно, а може и да се
ради просто о сновима или сањаријама као и у Лествичниково време.
"Онај који верује сновима личи на човека који трчи за
својом сенком, настојећи да је ухвати", пише Лествичник.
Затим:
"Често се демони преображавају у анђела светла и
узимају лик мученика, те нам у сну представљају како им (тј. као анђелима или
мученицима) прилазимо. Када се пробудимо, они нас испуњавају радошћу и поносом.
То нека ти послужи као знак преваре."
Насупрот виђењима која добијамо од лажних анђела, Свети
Јован бележи да се права виђења одликују тиме што од правих анђела добијамо
виђења која нас испуњавају страхом али не оним који нас води очају него који
нас води одговорности и истинском старању за будућност.
У ситуацијама у којим нам је заиста потребно вођење, да
бисмо се предали пожељној па и неопходној послушности лакше нам је ако
препознамо да ли ће нас водити добри или рђави људи.
"Док је рђав човек двострук - један споља а други
изнутра, једноставан човек није двојствен, већ представља нешто
јединствено."
Једноставност, природност, неизвештаченост до стања најдубље
незлобивости и премудре простоте, остварене су свесно, уз Божију помоћ. Споља
пријатни, привлачни ведри изнутра су будни и концентрисано одани Богу.
Свети Јован Лествичник детаљно нам објашњава до које мере је
покајање важно за наш живот, а можемо од њега да на вишим пречагама Лествице
научимо много и о погубној гордости која је уткана у данашњу материјалистичку
цивилизацију.
Ми као народ са гордошћу посебно тешко излазимо на крај, па
вреди послушати Светог.
"Гордост је одрицање Бога, проналазак демона,
ниподаштавање људи, мајка осуђивања, потомак похвала, знак духовне јаловости,
протеривање помоћи Божије, претеча лудила, виновник падова, подлога епилепсије,
извор гнева, врата лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник
немилосрђа, незнање за самилост, сурови иследник, нечовечни судија, противник
Бога, корен хуле.
Почетак гордости је тамо где се завршава таштина; средину
представља ниподаштавање ближњег, бестидно разглашавање властитих подвига,
хвалисавост у срцу, мржња према прекору; а крај је одбацивање Божије помоћи,
уздање у своје властите снаге, демонска нарав...
Човек гордога срца жели да влада. Зна се: он друкчије и не
може...
Твоје врлине би могле бити једино оне које би извршио пре но што си дошао до свести: Бог ти је, међутим, и сам ум
даровао. Своме сопственом труду могао би приписати само оне победе које би
постигао без свог тела: тело, пак, није твоја већ Божија творевина...
Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да
је богата...
Лопов мрзи сунце, а гордељивац ниподаштава кротке...
Човеку кога је уловила гордост, само Господ може помоћи.
Свако људско средство за спасавање било би му некорисно...
Коњ на коме јаши гордост јесте таштина. Преподобно смирење и
самоосуђивање, међутим, насмејаће се коњу и јахачу његову, певајући са
одушевљењем победничку песму: Запевајмо Господу, јер се славно прослави: коња и
јахача бацио је у море (Изл.15,1), и у бездан смирења..."
И много других корисних савета нам је оставио Лествичник.
Потпуно живих и актуелних. Потребних за тумачење како личног искуства тако и
духовних димензија догађаја у којима се затекнемо.
Вреди читати Лествичникове речи, поготово данас у времену
духовне смутње. И вреди му се помолити да нам разбистри ум и срце да његове
речи протумачимо у Духу а према својим потребама и могућностима.
Као и сва велика дела Лествица је свевремена само тражи
искрени труд тумачења у сваком времену.
А за разлику од световних дела тумач коме можемо да се
обратимо за помоћ увек је доступан.
Дана 26. марта 2017. године, када наша Света Црква прославља четврту недељу Васкршњег поста – Средопосну, као и пренос моштију Светог Никифора Цариградског, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Свете Тројице у Овчару са почетком у 08:30 часова.
Преосвећеном Владики саслуживали су: секретар ЕУО Епархије жичке архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар Епископа жичког протосинђел Сава (Илић), Архијерејски намесник драгачевски Милун Ивановић, јеромонах Виталије (Милошевић) из манастира Студенице, парох прилички јереј Синиша Никитовић и протођакон Александар Грујовић.
Свету Архијерејску Литургију својим појањем су улепшале сестре из манастира Благовештење са игуманијом Михаилом.
Додатној радости овог дана допринео је чин рукоположења монаха Милутина у чин јерођакона при манастиру Свете Тројице. Јерођакон Милутин је искушеник од 2005. године, а у монашком постригу од 2007. године.
После прочитаног Јеванђеља Владика Јустин је беседио на тему узрастања у врлинском животу. Истакао је пример Светог Јована Лествичника који је својим богоугодним животом дао прави путоказ узрастања у врлинском животу. Ове недеље прослављамо победу у подвижничком животу и у животу врлина, онога који нас поучава подвижиштву и врлинама као лествици духовног живљења. Централна врлина богоугодног живота јесте љубав (човекољубље, богољубље, братољубље). Треба узрастати у делању љубави. Сам Господ Исус Христос нам даје две највеће заповести које су засноване на љубави. Кључ свих врлина је смиреност, а то је врлина коју у правом облику поседује само Господ Исус Христос.
Епископ је заблагодарио Богу на дару умножења служби у Цркви, кроз које она јача и обнавља се испуњавајући своје назначење служења спасењу света. Данашње рукоположење монаха Милутина у чин јерођакона је потврда тога и због тога је радост овог дана и празника велика.
По завршетку божанске Евхаристије уприличена је трпеза љубави у манастирској сали, приликом које су се присутни захвалили Преосвећеном Владики на посети и богослужењу.
Ових дана сећамо се мука кроз које смо заједно прошли пре осамнаест година. То нас подсећа на наше угрожено заједништво.
Заједничка тема су нам и избори за онога ко ће представљати народ, јединство народа, али у грабежу за то место испливавају нечасност, прљавштина. Јавно се размењују ружне речи и глупи поступци. Многи су нервозни јер виде да нам народ пропада а поново се дели и тиме додатно слаби. Притом осећају да ту не могу ту ништа да учине.
Дуготрајно осећање немоћи је опасно и за појединца и за заједнице. Немоћ наговара и на самоуништење, понекад уз уништавање и оних око нас. Да ли смо заиста толико немоћни?
Сутра ћемо са наћи на Светој Литургији по црквама широм Србије и света.
Чућемо јеванђеље о излечењу младића запоседнутог злим духом. Ученици нису могли да га исцеле и због тога су га довели пред Христа. "О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени", рекао им је.
Ако понеко од нас верујућих и црквених почне да очајава над народом који као да је такође запоседнут и предуго чини ствари на своју штету, баш као да га већ дуго нешто без његове воље "ломи, баца у ватру и воду", не треба да заборави да се то може исцелити само довођењем пред Христа.
Да доведемо крштени српски народ пред Христа, како би се подсетио чији је и избавио из власти болесних духова, да вратимо народу наду - огромна је наша обавеза. Обавеза и свештенства и верног народа. Обавеза Цркве. Подсетимо једни друге колика је наша одговорност ако знамо шта је лек, у ствари Ко је лек, а не покушавамо да учествујемо у лечењу болести.
А није такво нездраво стање ништа ново и јединствено. Било је тога и у прошлости. Подела коју у народу праве партије и морална болест коју та подела изазива, већ се дешавала и у време Светог владике Николаја. Тада га српски народ није послушао и знамо шта је следило. Какве поделе и какво зло.
Можда можемо Светог данас да чујемо и послушамо.
"У временима пак државне самосталности и слободе, када је вођење народних послова било и лакше и боље плаћено земаљском платом, Српска црква је радо уступала ту дужност и почаст својим школованим синовима, а себе ограничавала на своју јеванђелску, духовну делатност. Али као национална Црква она није могла, нити може, равнодушно гледати да се мирнодопском политиком упропашћују народне тековине, истичу себични циљеви изнад општенародних и примењују кварежни методи; да се помрачују народне врлине, слаби вера, руше карактери, ствара неслога, шири непоштење сваке врсте, и тиме раслабљава цео духовно-етички организам народни.
Међутим, баш све ово долазило је, и све више долази, до изражаја нарочито приликом политичких избора. Често пута народу се кроз изборе тобож ставља питање, док у ствари подмеће му се унапред срочен одговор! Тобож хоће се да се чује народна воља, док у ствари намеће му се воља појединаца; своја лична или партизанска ситна роба ставља се под велику фирму народну! Подмићивања лакомих, застрашивања сиромашних и разна фалсификовања, заиста руше морал и трују душу народну. Стварају се ране на души народној, које после Црква – и само Црква – као Косовка девојка на ограшју има с муком да лечи. Јер Црква Божја је одговорна за судбину народну вечно, док поједине партије, режими и владе одговорне су само тренутно".
Велика је наша одговорност.
"Црква Божја је одговорна за судбину народну вечно, док поједине партије, режими и владе одговорне су само тренутно".
Сетимо се тога кад се сутра сретнемо у храмовима и почнимо на време да размишљамо како болесника који се опире довести пред Христа. Како - тога мора да се сети свештенство, а ако се не сети мора неко и да подсети. Ко ако не породица - верни, Народ Божији. Сви заједно можда можемо нечег да се сетимо.
Кад чујемо и ове речи: "О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети?" ставимо их пажљиво у срце. Постидећемо се. Али после тих речи долази не казна него позив. Послушајмо. Покренимо се. Потрудимо се.
Нема другог лека за наш народ. И не можемо да игноришемо последњу Христову заповест да идемо да крштавамо све народе, а да сопствени народ оставимо недокрштеним.
Преподобни Теофан Исповедник. Прозват Сигријан због места Сигрије, где беше рођен. Сродник цара Лава Исавријанина и сина му Копронима. Имаше огромно богатство и сјај. Но све то изгуби своју вредност за Теофана онда када се Христос Господ зацари у души његовој. Тада се он опираше женидби својој, па кад ипак би приморан оженити се, он успе да усаветује своју невесту да живе целомудрено као брат и сестра. А чим му помреше родитељи, жена му оде у један манастир, а он у други. Његов манастир би у Сигријанским горама у Кизичкој области. Некад славан и богат Теофан живљаше у манастиру као последњи убожјак. И сви се дивљаху таквој промени код њега. Па пошто поста чувен због своје силне вере, уздржљивости и мудрости, би позван на VII васељенски сабор у Никеји, на коме се утврди поштовање икона. Због велике чистоте и целомудрености даде му Бог дар чудотворства, те лечаше све болести, нарочито манијаштво и лудило. За све болне и невољне он се мољаше Богу, и молитвом својом помагаше им. Само кад се он разболи и болова дуго, не хте се помолити Богу за оздрављење своје, него трпљаше с благодарношћу. Када наста опет гоњење икона од злога Лава Јерменина, тада свети Теофан би доведен у Цариград и бачен у тамницу где две године проведе у тескоби и муци и понижењу. Тада га посла цар на заточење на острво Самотрак, што он раније провиде духом својим и рече тамничарима. Но кад стиже на Самотрак, поживе још само двадесет три дана и представи се Господу своме и Творцу, да прими заслужен венац славе.
Преподобни Симеон Нови Богослов. Овај богоносни и велики Отац Цркве рођен би у Галати Пафлагонијској, васпитан у Цариграду и увршћен у дворјане цара Василија и Константина Порфирородних. Остави све ради Христа и повуче се у манастир. Подвизавао се под руководством старца Симеона, потом био игуман манастира светог Маманта и најзад отшелник. Највећи богослов после светог Григорија Богослова. Осећао благодат у срцу своме. Његове су речи права духовна и богословска откровења. Упокојио се 1032. године. Мошти му чудотворне.
Свети Григорије Двојеслов, папа римски. Син сенатора Гордијана, и сам потом би сенатор и началник града Рима. Но чим му се отац упокојио, он се преда духовном животу. Од свог великог богатства сазида шест манастира у Сицилији и седми у самоме Риму у част апостола Андреје, у коме се и он постриже. Силвија, мајка његова, такође се замонаши у једном женском манастиру. По смрти папе Пелагија изабран би Григорије за папу. Он бежаше од те части и власти, и кријаше се по горама и гудурама, но Господ га проказа онима који га тражаху на тај начин што се појави стуб огњен од земље до неба на оном месту где се Григорије кријаше. Беше необично милосрдан. Сав свој доходак употребљаваше на склоништа бедних и на гостопримство. Често призиваше бедне људе и служаше им око трпезе. Бавио се и писањем корисних књига. Двојеслов, или Сабеседник, он се и назива зато што је написао књигу под тим именом, у којој је изнео врлине и чудеса италијских светитеља. Саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова, која се служи средом и петком Часнога поста. Његов архиђакон Петар виђао је голуба где лети изнад његове главе кад је седео и писао. Представио се Господу 604. године.
Лав Јерменин нуди Теофану,
Нуди блага колико му драго,
Само име своје да потпише
На злом списку иконобораца.
Из тамнице Теофан му пише:
– Не могу ти, царе угодити.
Нити Богу прав и теби бити.
Док млад бејах и угодан свету
Ја имадох безмерно богатство,
Све оставих, Богу се управих,
Све раздадох, у пустињу падох.
У пустињи још немадох глади.
Бог ме собом и храни и слади.
Шта ми нудиш у мојој старости?
Прах што презрех у раној младости!
Ништа, царе, не можеш ми дати
Што стоструко Господ ми не даје,
Осим мука које чекам давно,
Муке ће ме оделит од света
А сјединит ц премилим Господом.
Што ратујеш, царе на иконе?
Не би л’ и сам Христос ко икона.
Ко икона Вечне Ипостаси.
Ко икона Тројичне свемоћи.
Ко икона Бога скривенога.
Скривенога и Недоступнога.
Он ће судит и теби и мени.
Царуј, царе, но надај се смени,
Свет пролази, Бог једини стоји.
Ко је с Богом, света се не боји.
РАСУЂИВАЊЕ
Нико, па ни сам Господ Бог, не поучава радо гордељивога. Нико не мари да даје поуке ономе ко виче да он зна све. Кроткима се откривају тајне, вели мудри Сирах (3, 19). А Давид опет говори да Бог наставља кротки истини, учи кротке путу своме (Пс. 24, 9). Гордељив је онај ко хоће свакога да учи а сам се не да ни од кога поучити; а кротак је онај ко не жели никога да учи а жели непрестано да буде ма од кога поучен. Празан клас са издигнутом главом изнад све њиве, и пун клас са главом обореном! О гордељиви човече, кад би некако ангел хранитељ твој скинуо завесу с твојих очију и показао ти бескрајну пучину свега онога што ти не знаш, ти би клекнуо пред сваким човеком пред којим си се гордио и кога си подништавао и узвикнуо плачевно: опрости, опрости! ја ништа не знам! Смерном и побожном често се открива и кад ће умрета, а гордога смрт сналази изненадно.
Св. Григорије Двојеслов прича о неком епископу Карпу, који сваки дан служаше литургију, како му се једном јави неко из онога света и рече: „Продужи чинити то што чиниш, и служећи мени, нека ти не сустану ноге, и не ослабе руке. А у дан Успенија Богородице доћи ћеш к мени, и ја ћу ти дати плату у царству мом небесном, заједно са свима онима, за које си се на службама молио.“ После године дана на дан Успенија епископ Карп одслужи службу Божју, опрости се са својим свештеницима, и предаде дух свој Богу. И лице се његово засветли као сунце.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса пред Пилатом и то:
1. како га туже Јевреји пред Пилатом, а Он не одговара ништа,
2. како ни Пилату ништа не одговара на питања,
3. како је Господ речит кад треба бранити људе од ђавола, од греха, од болести, смрти, а ћутљив кад се тражи да се Он, бранитељ људи, брани од људи.
БЕСЕДА
опет о другом доласку Христовом
И сабраће се Пред њим сви народи. (Мат. 25, 32)
Сви ће се народи сабрати пред Господом Исусом кад се јави у слави Својој, окружен светим ангелима, седећи на престолу као Судија свих живих и мртвих. Сви народи сабраће се, сви без изузетка. Не само Јевреји који га намучише, и не само Хришћани који Га прославише, него и незнабошци који Га не познаше и не признаше. Јер ако се Он не јави свима народима, Он свакоме посла некога или даде нешто ради познања воље Божје и ради спасења. Зато ће се сви народи морати јавити пред Њега на суд.
О како страховит и величанствен призор, кад се сви народи и сва племена земаљска, која су била и која јесу, саберу пред Господом, светлијим од много сунаца! Каква радост светим мученицима и исповедницима кад виде како у тој безбројној маси народа нема ниједнога језика више да одрекне божанство Господу Исусу! Но никоме неће вредети, да у том часу и на том месту призна и исповеди божанство великога Господа нашег, ако га је на земљи одрицао. Ту и тад се обрачун врши а не стиче и не расипа. Ко с чим изађе пред Господа, с тим ће бити или осуђен или оправдан.
Сада је време признати божанство Господу Исусу, сада када га многи одричу, и када је оно под сумњом код многих. Они који воле Господа и имају поверења у све Његове речи, лако ће то признати. Јер кад Он то каже, шта имају да се муче, и сумњају и премишљају они који Га љубе!
Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас! Теби слава и хвала сада и вавек. Амин.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Шабац, 2013.
