Osadné: úryvok byzanskej večerne

извор: Peter Soroka

НИКО НИЈЕ УШАО У ЦАРСТВО БОЖИЈЕ ЖИВЕЋИ ЛАГОДНО

Аутор недавно издатог зборника беседа под називом «Отворено срце Цркве», који је брзо стекао популарност међу верницима наше земље, Лимасолски митрополит Атанасије (Николау) у објављеном преводу говори на тему смрти и дотиче се питања које је важно за сваког хришћанина: како човек да живи да би наследио Царство Божије?

Манастир Вазнесење, Успење Пресвете Богородице, 28.8.2016.

Максим Бондаренко, Каквог Бога проповедамо нашој деци?

ТУМАЧЕЊЕ ЛИТУРГИЈЕ - У МИРУ ИЗИЂИМО

извор: ХРАМ САБОРА СРПСКИХ СВЕТИТЕЉА

У оквиру летњег семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу 12. јуна 2016. године, у Гимназији Јован Јовановић Змај у Новом Саду, презвитер Вукашин Милићевић, парох при храму Светог Саве у Београду је одржао предавање на тему: „Тумачење Литургије –У миру изиђимо.“

Молитвено сећање на Патријарха српског Германа

На претпразништво Успења Пресвете Богородице, 27. августа 2016. године, у цркви Светог апостола Марка на Ташмајдану Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију уз саслужење београдског свештенства и појање хора овог светог храма.

Патријарх српски Павле, Блажени нису саблажњивачи ни саблажњени

   „Тада приступише ученици његови и рекоше му: Знаш ли да фарисеји, чувши ту реч; саблазнише се? А он одговарајући рече: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искорениће се. Оставите их, слепи су вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти. А Петар одговарајући рече му: Растумачи нам причу ову. А Исус рече: Е да ли сте и ви још неразумни? Зар још не знате да цве што улази у уста иде у трбух, и избацује се напоље?А што излази из уста излази из срца, и оно погани човека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле. И ово је што погани човека, а неумивеним рукама јести не погани човека“.

   (Јеванђеље по Матеју 15, 12-20; Зач. 61)

СУСРЕТ НА УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

   Срећан празник свима!
   Опис онога што се догодило на Успеније нећемо наћи у Новом Завету. Последње године њеног светог живота, па и догађаје око њеног Успенија реконструишемо на основу посланица ране цркве и апокрифних дела. Апокрифни списи нису нужно они који су проблематични и неприхваћени од Цркве. Међу њих спадају и списи које је Црква прихватила, само нису у канону изабраних новозаветних књига.

   

Свети Јован Дамаскин, Похвала на Свечасно Успеније Богоматере

Тебе, дакле, пророци проповедају. Теби служе Анђели, службују Апостоли, Девственик и Богослов Јован – Вечнодевојци и Богородици.
Јер Тебе данас, кад си отпутовала Сину Твоме, спровођаху Анђели, душе Праведника, Патријараха и Пророка; испраћаху Те Апостоли, безбројно мноштво богоносних Отаца са крајева земље, божанском заповешћу Сина Твога сабираху се као на облаку ка овоме божанскоме и свештеном Јерусалиму, и Теби – Извору Живоначалног тела Господњег – свештене химне најбогонадахнутије говораху.
О, како се Извор Живота кроз смрт преводи животу!

   О, како Она која је при рађању (Христа) превазишла границе природе, сада подлеже њеним законима, и Тело (Њено) непропадљиво, потчињава се смрти? Зато што (оно) треба, одложивши ово смртно, да се обуче у непропадљивост, пошто и Господ природе није одбацио искуство смрти. Јер Он умире телом, и смрћу уништава смрт, и пропадљивошћу дарује непропадљивост, и умртвљење чини извором васкрсења.
   О, како (Њену) душу свету, раздвајану од богопријемног Тела, прима сопственим рукама Светворац, законито одајући част Оној коју је, иако по природи слушкињу, неистраживим дубинама човекољубља домостројитељно учинио Мајком (Својом), оваплотивши се истински, а не чинећи очовечење привидним. Јер гледаху, како изгледа, присутне Анђелске војске, очекујући Твој излазак из људског живота.
   О предивнога ли одсељења, које дарује досељење Богу! Јер, иако се то исто дарова и свима богоносним Божијим угодницима, – и заиста се дарова и то верујемо, – али је разлика бескрајна између слугу Божијих и Мајке!
   Како ћемо, дакле, назвати ову тајну о Теби? – Смрт? Али, мада се и природно Твоја свесвештена и блажена Душа раздваја од Твога свеврлинског и непропадљивог Тела и Тело се предаје законитом погребу, оно међутим не остаје у смрти, нити се распада од трулежи. Јер Оне, чије девичанство и док рађаше остаде неповређено, Тело Њено и при престављењу би сачувано непропадљиво; и пресељава се ка бољем и божанскијем животу, не прекиданом смрћу, него остајућем вечно у бескрајне векове векова.
   Јер, као што ово свесјајно и многосветло сунце, закратко скривано од месечевог сјаја, изгледа као да некако нестаје и покрива се мраком, и тама замењује светло, ипак оно не губи своју сопствену светлост, него има у себи свагда извирући извор светлости, или тачније: само оно је непресушни извор светлости, као што је одредио Бог који га је створио; тако и Ти – Стални Извор истините Светлости, непотрошива Ризница Саможивота, богато Врело благослова, свих нама добара Узрочник и Посредница, мада се за краћи рок времена телесно прекриваш смрћу, но изобилно нам извиреш непрестане и чисте и непотрошиве валова бескрајне светлости и пића бесмртног живота и истинског блаженства, реке благодати, изворе исцељења, благослов вечни.
   Ти си као Јабука међу дрвећем у лугу, и плод је Твој сладост у грлу верних. Зато Твоје свештено Пресељење нећемо назвати смрћу, него је својственије рећи: Успеније, или одсељење, или досељење (Богу). Јер одсељавајући се од тела, досељаваш се ка Господу.
Тебе са Арханђелима прате Анђели. Од Твојег узласка (на Небо) устрашише се нечисти ваздушни духови (демони). Твојим проласком благосиља се ваздух, и етар изнад њега освећује се. Твоју Душу са радошћу прима Небо. Тебе са свештеним химнама (и упаљеним свећама) и светлим празновањем сусрећу Силе Небеске и као да говоре: „Ко је Ова Узлазећа сва у белом; Јављена као зора, Лепа као месец, Изабрана као сунце?“ Како си Пролепшана, како Слатка! Ти си Цвет пољски, као Крин усред трња. Зато Те заволише девојке. Трчаху за мирисом миомира Твога.Уведе Те Цар у одају Своју, где Те (Небеске) Власти прате, Начала благосиљају, Престоли песмопоју, Херувими с усхићењем радују се, Серафими славослове – Ону Која је природом и истинским домостројем постала Мати Господа њиховога.
   Ниси попут Илије узишла као на небо, нити си као Павле узнета до трећега неба, него си достигла до самога Царског Престола Сина Твога, самолично гледајући и радујући се, и са многом и неизрецивом слободом предстојећи (Њему), Ти Која си – неизрециво расположење Анђелима и свима надсветским Силама, непрестајуће весеље Патријарсима, неисказива Радост Праведнима, вечно радовање Пророцима: свет Благосиљајућа, свемир Освећујућа! Ти си – уморнима олакшање, болнима исцељење, витланима буром пристаниште, грешницима  опроштај, тугујућима благонаклона утеха, – свима молећима готова Помоћнице!

(Извод из: Беседе, превод са грчког: Епископ Атанасије (Јевтић), Требиње-Врњци 2002, стр. 303-306)
извор: eparhija-zicka.rs

Тропар Успења Пресвете Богородице, Манастир Дечани

извор: apantaortodoxias

Владика Атанасије, Беседа на Успење Пресвете Богородице

извор: Епархија ЗХиП

Манастир Тврдош, 2015.

Великое славословие,Тропарь Успения

   Братский хор Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря

   Тропар празника Успења Пресвете Богородице

   В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице: преставиласја јеси к животу, мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.
   Родивши дјевство си сачувала, упокојивши се свет ниси оставила, Богородице: прешла си у живот, будући Мати Живота, и молитвама Твојим избављаш од смрти душе наше.

Манастир Грачаница, око 1320.

Митрополит Амфилохије, Беседа на Успење Пресвете Богородице

   Уиме Оца и Сина и Светога Духа.

   Многе песме се певају и певале су се у свету, драга браћо и сестре, али ми хришћани певамо песму Господњу, вечну песму, непролазну песму. Песму која је почела да се поје настанком васионе, која се наставља кроз векове и која неће престати да се поје во вјеки вјеков, у бесконачност. Та песма Господња је она која се поје у овом светом храму, ради које је и саграђен овај свети храм, ради које је и обновљен и посвећен Успенију Пресвете Богородице; песма Господња коју су певали Пророци, коју су певали Апостоли, коју су певали Свети Божији људи кроз векове, коју пева и наше покољење.

   Данас посебно појемо песму у част Пресвете Богородице, у част Њенога Успенија, и појемо онај тропар: „Во рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице. Преставиласја јеси животу, Мати сушчи Живота...“ – „У рађању своме, сачувала си своју девственост. У свом упокојењу ниси оставила овај свет...“ И додаје свети песник: „Преминула си ка животу, Ти која си Мајка живота“. У неколико речи је исказана велика и света тајна Пресвете Богородице и тајна Њенога рађања силом Духа Светога – рођења Јединородног Сина Божијега, Творца неба и земље, вечног Слова Божијег и Спаситеља, који је – када је дошла пуноћа времена – постао човек, ради нас и нашега спасења.

Манастир Жича

Стихири /тропар/на Преображение Господне

извор: Соня Анкова

фото: Симеон Миловић

Зашто постимо пред празник Успења?

   Било би више него нетачно рећи да је много написано о празнику Успења Пресвете Богородице. Но, још мање је написано о посту који му претходи.

   Сваки православни хришћанин углавном зна због чега постоје постови уочи Васкрса и Божића. Али, иако можда зна за Успењски пост, приметно је да га неки не поштују, а да добар број њих поставља питање зашто се он пости, не разумевајући његов смисао. С обзиром на присутно неразумевање циља самог поста, добро је подсетити се на разлоге његовог утемељивања.

   Постоји схватање да треба да постимо када нешто желимо, као да сам чин поста „умилостивљује“ Бога и да Он– гледајући наше „страдање“ – бива на известан начин принуђен да услиши нашу молбу. Ништа не може бити даље од истине.

Тропар Преображења Господњег

Манастир Васкрсења Христовог, Каћ

Беседа на Преображење, Манастир Острог, 2016.

извор: Острог ТВ Студио

о. Бранко Вујачић

Кондак Преображења

извор: тв храм

ЖИЧКИ МОНАХ ОТАЦ ЈАКОВ АРСОВИЋ

   Монах, отац Јаков Арсовић (мирско му име Радоје), велики по животу, знању и делима спада међу најзапаженије духовне монашке личности нашег времена. Истина, његов спољашњи изглед одавао је обичног и простог монаха. Међутим, он је у свом смирењу био права духовна ризница украшена многим хришћанским врлинама и монашким подвизима.
   Рођен је 1894. године у Равној Гори, општина Кушићи код Ивањице. Основно и више образовање стекао је у својој земљи. У свом селу био је најмирније дете и најбољи ђак у школи. У Паризу, на Сорбони, докторирао је из области философије са најбољим успехом, премда се бавио и другим наукама као што су медицинске, правне, теолошке. Када је после првог светског рата, у православном српском народу наступио религиозно-морални преображај богомољачким покретом, који је предводио владика жички Николај, покренут је истом религиозном струјом и Радоје Арсовић.
   Он се до тада, веле, није интересовао за религију и религиозни живот. Тако је Бог на чудесан начин, преко владике Николаја претворио Радоја Арсовића у великог духовника и подвижника. Једно време, пре свог духовног препорода радио је у нашој амбасади у Паризу. У то време, пре другог светског рата, владика Николај се налазио као епископ на дужности у Охридско-битољској епархији, а Жичком епархијом са седиштем у Чачку администрирао је. Закаже он тада велики народни сабор у Врњачкој Бањи. Чак је и попуст на железници за ту прилику издејствовао од 20%. Силан свет се сакупио. Дошло је много и богомољаца и проповедника из Богомољачког покрета. Радоје Арсовић као да је био покренут промислом Божјим из Париза нашао се, веле, баш тих дана на одмору у Врњачкој Бањи.

СВЕТИ ОЦИ ТУМАНСКИ

   Преподобни Зосим Синаит, Тумански Чудотворац

   О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, сем на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку. Припада групи монаха исихаста, познатин под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију.
    Ако узме­мо као тач­ну прет­по­став­ку да је Пре­по­доб­ни Зо­сим био уче­ник Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, он­да из то­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је у Ср­би­ју ве­ро­ват­но до­шао са сво­јим учи­те­љем у Гор­њач­ку кли­су­ру, ода­кле је вре­ме­ном, же­ле­ћи уса­мље­ни­ји и скро­ви­ти­ји жи­вот, пре­шао у По­ду­на­вље, на­ста­нив­ши се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма, ко­је до да­нас по­сто­је.
   За ме­сто сво­га ти­хо­ва­ња ода­брао је пе­ћи­ну ис­по­сни­цу у ко­јој је уре­дио про­стор за жи­вот и бо­го­слу­же­ње.  Под­ви­за­ва­ју­ћи се рев­но­сно и ис­трај­но, ни­је остао не­по­знат на­ро­ду, ко­ји је са љу­ба­вљу за­пам­тио име и ме­сто ње­го­вог под­ви­га.

САЗНАЈТЕ ВИШЕ

извор: ШАБАЧКА ЦРКВА

   ПРЕПОДОБНИ ЈАКОВ (НОВИ) ТУМАНСКИ

   Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. Године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората. Један из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељео. Радио је као службеник у дипломатији краљевине Југославије у Француској.
   Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Св. Владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог Српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божија, напустио је службу и световни живот и дошао је код Св, владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио

   САЗНАЈТЕ ВИШЕ

   извор: manastirtumane.org

Прослављен празник Светих Зосима и Јакова Туманских

   Празник Преподобних туманских отаца Зосима и Јакова свечано је прослављен 21. августа у манастиру Туману.
   Уз присуство неколико хиљада верника Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ браничевски др Игнатије уз саслужење Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона. Саслуживало је преко тридесет свештенослужитеља и ђакона.

   Након ломења славског колача и читања светог Јеванђеља вернике је поучио епископ Игнатије, посебно се осврнувши на значај подвига за спасење, истакавши при том подвижнички живот светих Зосима и Јакова.
   Својим присуством прославу је увеличао др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, као и представници Општине Велико Градиште.
   У братској љубави сабрали су се и многобројни монаси из наших манастира широм Србије, и то архимандрити сисојевачки Матеј, буковски Козма и суковски Серафим са братијом, братија манастира Средиште, као и јеромонах Варнава, духовник манастира Раковца, игуман нимнички Макарије, игуманије - ћелијска Гликерија, горњачка Вероника, ковиљска Агрипина, грабовачка Ирина, радошинска Митродора, златеначка Параскева, као и сестре из миљковске обитељи.
   По светој Литургији приређена је трпеза љубави и послужење за све присутне.

   извор: www.spc.rs

Сећање на архимандрита Пајсија(Танасијевића), Манастир Свети Прохор Пчињски, јул, 2013.

фото: www.spc.rs

извор: RTV Focus Vranje

Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, Врање, 15.јун 2014.

                                                

извор: RTV Focus Vranje

Архимандрит Методије и Митрополит лимасолски Г. Атанасије

ДУХОВНЕ ПОУКЕ СВЕТОГ ВАРСАНУФИЈА ОПТИНСКОГ

   Живот је благослов!

   Живот је благослов! Ове речи можда изгледају чудно, јер како неко може да назове живот благословом када се на сваком кораку сусрећемо са тугом, разочарањем, и грехом. Људи доживљају много туге, и кажу да је живот труд и рад, али обично незахвалан рад. Па како се онда може говорити о животу као о благослову. Ипак, живот постаје благослов онда када испуњавамо Христове заповести и када волимо Христа. Онда је радост бити жив, радост пролазити кроз тешкоће које нас сналазе, а испред нас је безгранично Сунце Праведности (Господ) које сија на нас. Све заповести Јеванђељске почињу са благословени… Благословени Кротки, Благословени Миротворци… Из овога следи, као истина, да испуњавање заповести нуди људима највећу радост.
   Старац Амвросије би рекао да је монаштво благослов. И заиста, радост коју манастир пружа је толико велика, да само минут те радости је довољно да човек заборави све муке свог живота, како световног тако и монашког. Ђаво се много труди да омете људе да служе Богу(у свету му то лако полази за руком). У манастиру му то теже иде и због тога зли дух мрзи манастире много и клевета монахе пред људима. Ипак, не кажем да се највеће блаженство налази само у манастирима. Могуће је спасити се и у свету, али достићи анђеоски ниво је могуће само у манастиру, то у свету није могуће.

СВЕТ СРПСКЕ РУКОПИСНЕ КЊИГЕ (XII–XVII ВЕК)

   На репрезентативној изложби која је у Галерији Српске академије наука и уметности отворена од 23. августа до краја септембра представљен је део рукописног наслеђа српског народа од најстаријих, у целини сачуваних, споменика с краја ХII века (Мирослављево јеванђеље) до краја ХVII столећа. Настала на темељима византијске, српска уметност књиге доживела је процват у раздобљу позног средњег века и трајала је све до освита новог доба. Експонати који су изложени потичу из домаћих, а делом и из иностраних колекција, с обзиром на то да је српско рукописно благо расуто по бројним светским библиотекама и манастирима. На изложби су заступљени рукописи писани српскословенским језиком: богослужбене књиге, богато украшене минијатурама, заставицама и иницијалима, теолошка литература и књиге које припадају историји византијске филозофије, разноврсна преводна књижевност, као и примерци са оригиналним књижевним делима старих српских писаца.

   Међу изложеним рукописима посебно се истиче пет књига из XIV и XV века које су позајмљене из библиотеке манастира Хиландара. Њихова богата илуминација припада врхунским остварењима књижног украса не само у средњовековној Србији већ и у Византији. Значајан сегмент изложбе чине и рукописи који припадају Архиву Српске академије наука и уметности: Манојлово (Мостарско) јеванђеље (прва трећина XIV века), Паренесис из 1337. године, Куманичко четворојеванђеље, у које су уметнуте четири минијатуре изванредне лепоте, насликане средином XIV столећа, као и препис Рударског законика деспота Стефана Лазаревића, који је осамдесетих година XVI века исписао и илуминирао знаменити калиграф Јован из Кратова.
   Посетиоци изложбе имаће прилику да виде и прибор за писање употребљаван у XVI и XVII веку, као и неколико књига опремљених богато окованим корицама које пружају увид и у развитак српског златарства послевизантијског периода.
   Аутори изложбе су др Зоран Ракић, историчар уметности и др Ирена Шпадијер, историчар књижевности. Изложбу прати обиман и богато илустрован студијски каталог.

   извор: www.sanu.ac.rs

СИНАИТ-ОСВАЈАЧ УНУТРАШЊИХ ПРОСТОРА

извор: Манастир Подмаине - ПРОПОВЕДИ

јеромонах Рафаило (Бољевић)

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Беседа јеромонаха Сергија, Манастир Острог, 21. август 2016.

извор: Острог ТВ Студио

Протођакон Владо Микић/ЛИТУРГИЈА СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ/Отца и сина/С.С.Мокрањац

извор: Протођакон Владо Микић

Манастир Вазнесење, Недеља 9. по Духовдану, 21.8.2016.

Поуке о милосрђу

извор: RTS Obrazovno-naučni program - Zvanični kanal

Манастир Света Петка Изворска

О ЧИСТИМ ИЗВОРИМА

   Живорад Недељковић, Манастир Жича, Преображење, 2016.
   Беседа на додели награде "Жичка хрисовуља"

   Од манастира Жиче, којој се Васко Попа обраћа као делу свог бића следећим стиховима Црвена госпођо Жичо  Из мога срца излазиш, нема достојнијег места да се проговори о месту и служби поезије, о њеној издвојености и затајености. Никада нам није била нужнија свест о господству сопственог срца и о племенитом господству вере и наде које и неотелотворене корачају као неизбледива Жича у правцу своје висине и високе љубави, у једино могућем правцу, како рече Попа, зналац најдубљих тајни срца и митских завета. Имамо ли ту читљиву свест, и ако је немамо, чинимо ли шта и као појединци и као заједница да вратимо однекуд у себе дух господства које би се стопило са преко потребним самопоштовањем из кога неминовно истиче и милосрђе према другачијем. Или, ако се господство и потоња свест о њему немају одакле вратити и не могу се обновити, творимо ли отменост, племенитост по којој бисмо се познавали. И када изгледа да смо одустали од чињења, препуштени времену, уверен сам да тако само изгледа и да, иако време тече ли тече око нас и у нама, још стојимо на сувом, баш као Свети Сава у Попиној песми, као госпођа Жича у песми и на јави.

   Да нисмо на сувом, у доба кад нам пљусак општег невремена прети са свих страна, и из прошлости и из будућности, ни поезије не би било. Обилни су, међутим, докази о њеном изобиљу, о њеном ходу у правцу свога плаветнила, јер је она у својој бити и вера и нада и изнад свега, у најдубљој прозирности, молитва за спас од пропадљивости материје и духа што су у мутним историјским токовима нестали или преобликовани у шта друго за шта поезија може наћи име; кључ у језику који чува слућено и неслућено благо и пред нама затвара многа своја врата. Стојимо увек пред њима, често руку отежалих од калауза и обијачког алата; понекад залудни, посрћемо пред питањем које и непостављено учестало притиска ум: шта данас може да учини и шта чини поезија. И у најтежим вековима за овај језик, чинила је нешто, а то апстрактно нешто имало је спаситељски исход: кад је реч о одржању, знано је у ком правцу иде хвала. У сваком данас, у сваком овом трену који нас бар привидно оставља на две суве стопе тла, смемо тражити могућност да поезија изађе на конкретну разговетну чистину, макар њено чињење и не било пресудно за препознатљивост нашег трајања међу сличнима. Још би се требало сагласити о могућностима и чињењу.

   Има ли иоле јасног становишта о томе шта поезија може да чини, и ако може, треба ли да чини, о том наизглед изразито схоластичком питању. Биће да је и самој поезији свих питања и спекулација одавно преко главе. Узмимо тек да су и њена глава и њено срце одавно изустили: чиним много. Чули смо тај вапијући шапат. Поверовали му од малена, дабоме. То што је овај свет све гори, можда и најгори од исушаних, није у вези са поезијом. Да је до ње, он би био најбољи, смемо изговорити, без бојазни да ће се Лајбниц померити у свом боравишту. И мирно бисмо могли да се оканимо нагађања и вратимо стиховима да није тог сржног питања везе. У којим лавиринтима су скривене нити којима смо везани за поезију, скидају ли маске митске или стварне немани док повлаче и кидају конце и где им је циљ, слутимо ли руку која ће нам пружити повесмо да изађемо очуване душе из сопственог невидљивог лавиринта и из заједничког, белоданог.

   Постоје одговори, има их и излишних, баш као и висина које непрекидно настају и маме, али мало коју смо сами достојанствено устоличили, трезвени и благи, лишени осорности; присвајамо оно што не припада нашем бићу, мучимо га док срљамо ка сјају, иако знамо да је сунце горљиви обожавалац воска и да разложно зауставља крила. Кад она стану, следи пад из самољубља и опсењивања. Приземљење које предуго траје. Ни тада се не обраћамо поезији, као што су оскудна и наша обраћања себи у светилиштима вере. Њима се и молитвама обратимо тек кад немамо коме другом. И то је знано. Баш као што знамо да у садашњем времену испражњености и духовне пустоши, слободе има мање него је нужно треперавој души скољеној бригом за пуко претрајавање, а све је више привида на којима почивају представе о животу, невешто режиране. Изван представа, живот је приземан, сав у оловно тешким таласима тла.
   Шта да чини песник, дотакнимо се и њега и његовог живота који је јемство његовог дара и опредељења, шта чини он који плаћа високу накнаду због непоткупљивости и оданости својим стиховима, у доба када срачунатост спаја неспојиво хотећи да што више узме. Непреводив, износ накнаде није никада на песниковој расходној страни. У доба бујајућег воајеризма, песник излаже нагост своје душе и нема илузија о властитим и другим моћима, између којих зјапи амбис. Шта да чини он који творачки каже да и Жича и бољи свет из њеног срца излазе, и непосустао верује да ће његову искушеничку радост, која одређује и искуство и свест, имати ко да упамти. Премда није изгледно да ће служење језику и дарове тог служења неко применити.   Нема недоумица: опет је реч о плаћању, које песник именује као поклањање и поклоњење. Реч је о схватању саме суштине живота; песникова објава у језику је иступање човека чији живот по правилу одступа од устаљених мера и представа, песник врло често и у таквом свом видљивом животу истински не живи. Да живи, поезије зацело не би било на овом комаду тла притиснутом посрнућима која упорно настоје да га претворе у живо блато. Устрајности поезије и вере немерљиво су веће. Време тече да би се избистрили видици, чиме се појединац може продужити. Тече време, да би однекуд искрсли чисти извори. Ако ико, уверен сам да их поезија може препознати, кад већ нису препозната врела која нам неупоредиво нуди.

Рођење као узвишена мисија живота

извор: ТВ ХРАМ

Јеромонах др Клеопа (Стефановић)

Манастир Вазнесење, 21.8.2016.

ШТА ЗНАЧЕ РЕЧИ ИЗ 102. ПСАЛМА "ОБНАВЉА СЕ КАО У ОРЛА МЛАДОСТ МОЈА" ?

извор: Саша Павловић

Благослови душе моја Господа и Прва Слава - Монахиња манастира Светог Прохора Пчињског

ПИТАЈТЕ ДУХОВНИКА

Током читања Псалтира, наилазимо на стих „Обнавља се као у орла младост моја“ (Псалам 102 , стих 5). Како се то код птице орла обнавља младост, и какво је уопште значење тог стиха?

      По јеврејском схватању орао је дуговечна птица грабљивица, која под одређеним условима може да достигне старост и од 70 година. Али, када орао достигне 40 година он треба да донесе једну веома тешку одлуку, због тога што су његови нокти постали дуги и нису више тако гипки и не могу лако да зграбе плен. Такође дуг и оштар кљун је постао веома закривљен, тако да не може да комада свој плен, док су крила постала тешка зато што је перје постало веома густо и лепи се за груди, тако да орао отежано лети.
     Тада орлу преостају две могућности. Или да умре или да прође један болан процес замене који траје 150 дана. Тај процес захтева да орао узлети на врх неке планине и да се тамо задржи за то време. Тамо орао удара кљуном о стену док не одломи кљун. Затим чека да му порасте нови кљун, па потом кљуном чупа своје канџе. Када му нове канџе израсту тада очерупа своје старо перје. Након пет месеци орао се регенерише и може да живи још 40 година.
    У једној реченици поредећи духовно обнављање са орлом, пророк Божији говори о једном болном преображају душе. Наиме, сваки хришћанин је позван да у себи победи тог старог човека који робује варљивим жељама које га маме и варају и да се обуче у Христа. Тај болни процес обнављања је покајање, то је ломљење и чупање нагомиланих страсти у души. Али тај преображај не бива без подвига и без уздржања све док се душа не украси потребним врлинама, као орао новим перјем и не вине у висине. И за покајање је потребна храброст, али нас теши то што Бог воли храбре душе.

   извор: www.crkvaub.rs

Жичка хрисовуља додељена песнику Живораду Недељковићу

   На празник Преображења Господњег 2016. године у манастиру Жичи је додељена Жичка хрисовуља песнику Живораду Недељковићу. Ова награда се додељу у оквиру Жичког духовног сабора Преображење. Она представља признање за песничко стваралаштво које у данашњици успева да одрази вечне вредности. Упућена на изворе Православља који су у Жичи добили аутентичне сведоке у лику светитеља лозе немањићке, поезија Живорада Недељковића показује истрајавање вода са ових извора. Упркос разним сушним годинама, оличеним у системима који нису захватали воду са извора Живота, извори су увек текли као доказ Божије љубави према нашем често збуњеном и расејаном народу. Они су наводњавали културно биће српског народа повезујући културу и култ. Ту ретку особину има поезија Живорада Недељковића, о чему сведочи како одлука комисије за доделу ове награде, тако и мноштво љубитеља поезије који су у жичкој трпезарији имали прилику да чују изабране стихове из Недељковићеве поезије које је читао глумац Небојша Дугалић.  У њима су изнети звуци узбурканог мора у коме смо сви ми људи таласи који траже себе, али увек у мору живота као колевци. Човек између Творца и творевине призван је да их не изневери. Тиме неће изневерити ни себе као Божију творевину.

   јереј Александар Р. Јевтић
   извор:eparhija-zicka.rs
                                        

извор: Regionalna televizija Kraljevo i Ibarske novosti

Догматик 6. гласа

извор: Православни Радио Подмаине

монах Арсеније (Јовановић)

У светогорским манастирима и украшавање жита се доживљава као живопис.
фото: Филм Отац

Највећи да буде слуга свима

Несумњиво је да самосвест самог свештенства представља кључни услов формирање јеванђелског разумевања духовног живота народа. Зато је потребно да га сам свештеник поседује. Такође, само свештенство треба да схвата своје место у Цркви. И ако расуђујемо по јеванђелски, место свештеника уопште није централно или главно тако да се узвишује над осталим народом. Треба да буде сасвим супротно томе.

Манастир Вазнесење, 14.8.2016.

Светогорска путовања у сликама

СВЕТОГОРСКА ПУТОВАЊА У СЛИКАМА
Света Гора на акварелима и дигиталним цртежима
Дага Патерсона и Тима Вајнера

Библиотека Града Београда од 19.8. до 17.9.2016.

   Изложба се организује у оквиру споразума о сарадњи Солуна и Београда, у част 23. међународног конгреса византијских студија, који се одржава од 22. до 27. августа 2016. у Београду.

   Британски уметници су у сликању импресивне архитектуре манастирских здања и свакодневног живота монаха комбиновали технику акварела и савремене начине илустровања представљених на изложби у облику дигиталних цртежа. Манастири су сликани из различитих перспектива. Слике одликује палета живих боја, широки потези четке, брзи покрети, понекад наглашени и фокусирани детаљ, портрет и сусрет. Путовања Дага Патерсона и Тима Вајнера на Свету Гору пружила су могућност да забележе својим аутентичним ликовним рукописом импресивну архитектуру светогорских манастира, разне активности монаха, посебне активности сваког манастира, стварајући јединствену и комплетну слику свакодневног живота на Светој Гори.

извор: www.hilandar.org

ХРИСТОС АНЕСТИ

извор: purple00skvo

Певачко друштво "Преображење", Београд

ОЧАЈАЊЕ И ПРЕОБРАЖЕЊЕ

извор: ХРАМ САБОРА СРПСКИХ СВЕТИТЕЉА

На празник Преображења Господњег, 19. августа 2013. године, монах Арсеније (Јовановић) сабрат манастира Острог одржао је, на Трибини за младе у манастиру Острог, предавање на тему "Очајање и Преображење".

Нама је дато да спознамо смисао, да спознамо Логос и да, из очајања, завапимо живоме Богу и да доживимо преображај, да доживимо преображење.

Код Хришћана нема места очајању, има места само радовању. Уколико се код нас Хришћана неки пут појави очајање, знајмо да нешто није у реду са нашим усхођењем на Таворску гору. Нешто није у реду са нашим животом. Или се нисмо исповедили, или кријемо нешто у себи, или се не бавимо собом како би заиста требало. Можда повлађујемо "старом човеку". Можда, на неки скривен и нејасан начин, хранимо "старог човека" у нама и повлађујемо својим страстима. Јер кад се крене на Тавор, када се крене ка Господу, морамо свући "старог човека" са себе" - каже отац Арсеније.

Митрополит Иларион (Алфејев), Проповед на Преображење: “Добро нам је овде бити“,

   У земаљском животу Господа Исуса Христа било је веома мало радосних, светлих тренутака. Бог се оваплотио, дошао у овај свет најпре због тога да би се погрузио у нашу таму, поделио са нама муку и свакодневницу људског живота. Управо је зато Господ Исус Христос толико времена проводио с грешним људима, који су требали очишћење, просвећење, спасење.        Управо је зато Господ за Себе изабрао крсни пут, пострадао за људе, био одбачен од њих, био пљуван и ударан (заушение), примио крсну смрт и сишао у ад, да би сво то пространство којим је до Његовог доласка царовало зло, напунио својим божанством и светошћу.

РАЗГОВОР УГОДНИ: Светлана Стевић

извор: ТВ ХРАМ

ОРНАМЕНТИ СРПСКИХ ФРЕСАКА
фото: Svetlana Ushakova

Тропар на Преображение Господне

извор: n4stya