Солун
27/28. март 2021.
 |
| Манастир Никоље, ОВЧАР БАЊА фото: Катарина Радојевић |
30. март 2021.
ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, глас први, ДРУГА НЕДЕЉА ПОСТА
Патријарх Порфирије богослужио у Загребу
Патријарх Порфирије: По мери ширења добра у свету и простору у којем живимо, показује се и наша вера
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је 28. марта 2021. године, у другу недељу свете Четрдесетнице посвећену Светом Григорију Палами, Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу.
Саслуживало је свештенство Саборног храма. Беседећи после читања Јеванђеља, предстојатељ Српске Православне Цркве је казао да је Свети Григорије Палама, архиепископ Солуна из XIV века, ”богодолично образлагао учење Цркве” и да је то образлагање учења преточио у ”борбу и битку за заштиту монаха на Светој Гори”. Патријарх је рекао да је ”Палама, знајући да из истинске и праве вере извире истинска и права молитва, знао да је оно што монаси виде заиста јављање Бога живога”.
”Често смо склони да делимо људе на оне који припадају нама, који су наши, који верују и на оне који су изван тог простора, на невернике. Тада оне који не верују осуђујемо и оптужујемо, чак их проглашавамо и за узрочнике многих невоља које нас сналазе”, упозорио је Патријарх. Указао је на потребу да хришћани негују свест о томе да се све одвија по промислу Божјем и да, како онда када добро долази, тако и онда када долазе невоље, постоји разлог који је изван и изнад наших могућности поимања, ”увек постоји један разлог за који само Бог зна.” Истакао је да, према томе, када наилазимо на невоље, не треба да кривимо друге, нарочито не називајући их својим непријатељима.
”Kада је добро, треба да будемо скромни и смирени, а када наиђу невоље, треба да завиримо у своје срце и душу, да видимо чиме смо то допринели да невоље буду такве какве јесу или шта можемо учинити у себи и на себи да оне буду мање. Ми не делимо људе на наше и туђе, не делимо их самољубиво и гордељиво, називајући себе и само себе Богу милима, јер ми смо верници, ми верујемо у Бога, а оне друге који не верују у Бога или верују другачије него ми, да они нису мили Богу”, рекао је Патријарх.
Осврнуо се и на догађај описан у прочитаном Јеванђељу у ком четворица приносе Христу одузетог човека, непокретног од болести. Према јеванђељском опису, болесника су довели Господу и молили Га да исцели одузетог. Патријарх је истакао да, судећи по јеванђељском опису, болесник није имао веру, али и да Господ, истовремено видјевши веру оних који су довели болесника, због њихове дубоке, истинске и праве вере, исцељује неверног болесника. Патријарх је нагласио да Господ, као ни писац Јеванђеља, не улазе ни у какву другу анализу нити постављају питање због чега невољник болује од тешке болести, зашто не верује, већ показују да и ми треба да продубљујемо своју веру као дар који смо добили од Бога.
”По мери ширења добра у свету и простору у којем живимо, показује се и наша вера. Ако има више зла и невоља, значи да наша вера нити је исправна, нити је снажна нити је чиста”, казао је Првојерарх Српске Цркве.
извор: www.spc.rs
29. март 2021.
Канонска посета Епископа Јустина Горњем Милановцу
У недељу 28. марта, Епископ жички Г. Јустин, поводом редовне канонске посете, служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Горњем Милановцу. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Миодраг Анђелић, старешина цркве у Горњем Милановцу, протојереј-ставрофор Милутин Стевановић, протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић, протојереј-ставрофор Миленко Милованчевић, протојереј Милан Мионић, протонамесник Здравко Николић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Симић.
Након што је прочитано Еванђеље, Епископ Јустин се у својој беседи обратио верном народу осврћући се у почетним тачкама на Васкршњи пост и његов значај. Преосвећени је нагласио значај централне личности хришћанства, Богочовека Исуса Христа као Онога Kога сваки верујући треба подражавати приликом подвига поста. Христос је својим Оваплоћењем према речима Владике „узео најприснију заједницу са човеком, узео је људско тело, наше тело, пало тело, осим греха и понео га. Са тим телом, прошао је Голготу, Распеће, Погребење, али и славно Васкрсење и седење са десне стране Бога Оца. То Господ Бог нама стално на Литургији говори.“
Истичући ову најбитнију истину Преосвећени поучава да је она стално присутна у литургијском сабрању где смо сви удови једнога Тела Господа Исуса Христа. У даљем току своје беседе Епископ је направио осврт на јеванђелску причу о четворици људи који су носили одузетога и парализованог човека. Након што су га показали Господу Христу Он је човека ослободио грехова, те је тако и оздравио. Овде је Преосвећени све поново подсетио на божанску силу Господњу којој је све могуће, а такође и онима који иду путем Kрста.
У завршном делу своје беседе Владика је истакао важност још једне личности – Светог Григорија Паламе, кога Црква прославља са посебним поштовањем ове седмице. Угледајући се на Господа Исуса Христа, најсветијег Пастира, један од највећих пастира наше Цркве био је управо Свети Григорије. Народ је поучен о историјским околностима у којима је светитељ живео, као и о исихастичком спору који се тицао богопознања и Исусове молитве. Богопознање је могуће „молитвом, и то тако што ћемо душу своју, ум свој сав предати срцу, јер из срца долазе разне помисли зле и добре и срце је обиталиште Безграничног, ту је Његово место.“
Молитва у исихастичкој пракси гласи „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“ Управо том молитвом исихасти монаси су, по речима Епископа, „заслађивали унутрашњост природе своје, умиривали срце своје, душу своју, ум свој, да се не мету око житељских брига и светлости и сладости овога света, јер нама је припремљен други, будући свет, у коме нема жалости, нема болести, нема смрти, нема преваре и лажи, него је тамо живот са свима Светима у Господу Богу.“
Након поуке о исихастичкој молитви Владика Јустин је указао на сталну актуелност исте и у 21. веку, те да је она једно од духовних помагала ка достизању Царства Небеског. На самом крају беседе, Владика је изнео своју молитвену наду да сви заједно у овом посту изађемо „бољи и светлији славећи Оца, Сина и Духа Светога, Тројицу нераздељиву у све векове и на сву вечност. Амин“.
По завршетку Свете Литургије уследила је трпеза љубави у парохијском дому коју је припремила братија храма. Старешина храма протојереј Миодраг Анђелић том приликом свечано се обратио Епископу Јустину, свештенству и вернима исказујући своју захвалност пре свега Преосвећеном због пастирске бриге и посете, али и свима осталима који су узели учешћа у заједници љубави.
Вероучитељ Милорад Васиљевић
извор: eparhija-zicka.rs
Свети Григорије Палама, Пост – уздржање душом и телом
(…) Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква!
Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане.
Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту (Господе, просвети таму моју)
извор: eparhija-zicka.rs
28. март 2021.
ЛИТУРГИЈА, Манастир Вазнесење, НЕДЕЉА ДРУГА ПОСТА, 28.3.2021.
ТАЈНА ПРАЗНИКА, 2018.
Никола Попмихајлов и Никола Шенер
Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд
и полазници часова појања
при манастиру Вазнесење
Ево их!
Христос је дошао и у њихов град. Окупила се маса. Не могу сви да уђу у кућу у којој Учитељ проповеда.
Стигли су и њих четворица.
Чули да Христос исцељује и дохватили свог пријатеља паралитичара са све лежаљком, попели се на кров куће, као вагабунди развалили кров - прашина, хаос, малтер труње - направили узбуну међу народом окупљеним око Христа, спустили конопцима лежаљку са узетим пред Христа и... као дечица која направе неред гледају Господа. Чекају шта ће им рећи. Шта ће урадити.
"А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји!"
Због њих, због те луде четворке пријатеља, због њихове луде љубави и вере он опрашта петом, њиховом пријатељу. Нису тражили ништа за себе, тражили су за онога коме је од свих њих најтеже. И због тога је њихова молба-молитва тако јака.
Наравно, сумња и неверица осталих, којима је пажња расута, који размишљају о себи, о законима физике и медицине, о реалности свакодневног - велика је.
Христос им чита срца и опомиње их, све њих уредне, паметне и чисте, све сем оних прашњавих и изгребаних што су од силне љубави развалили кров и направили неред. Свима који сумњају показује - да би се запамтило тад и памтило до века.
Говори узетоме:
"Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме".
И на запрепашћење свих узети устаје, узима своју лежаљку и пробија се кроз гомилу ка излазу.
Молите се за друге, не за вас саме. Чините другима без рачунице, колико можете, волите лудо... И онда храбро пред Господа.
Хришћанство је много тога, али сигурно није разумна себичност, малограђанштина, формализам и успијање.
Газимо даље кроз Велики пост.
Ако треба, љубави ради рушимо и кровове.
свештеник Ненад Илић
 |
| фото: Дејана Кићановић, Чачак |
Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, НЕДЕЉА ДРУГА ПОСТА, 28.3.2021.
4.3.2018.
12.3.2017.
8.3.2015.
27. март 2021.
Емисија "Будимо људи": др Бојан Цакић о болести Ковид-19
 |
| Снимак емисије преузми овде: www.slovoljubve.com |
Kо је "невидљиви непријатељ" који се изненада појавио у целом свету под именом SARS-COV-2? Шта је Kовид-19, какве симптоме имају оболели, има ли заштите и лека, какав треба да буде приступ у лечењу, да ли олако треба схватити ову болест или треба живети у смртном страху који медији успешно поспешују начином извештавања? Шта све треба радити како би се ојачао имунитет организма, које Богом дане лекове из природе, биљке, минерале, воће и поврће, користити, да ли су суплементи добри? Kолико је важно присуство богослужењима, молитви у светом храму...
На ова и друга питања, на првом месту са становишта науке и медицине, за Радио "Слово љубве" одговара др Бојан Цакић, кардиолог у KБЦ "Бежанијска Kоса" у Београду, болници која је у систему Kовид-болница.
"Kлиничка слика пацијената је изузетно шаролика" каже др Цакић, те "саме смернице за лечење не могу бити стриктне јер је и различита симптоматологија". "Потребно је промишљање за лечење сваког човека, а не шаблон" указује др Цакић који наглашава да за ову болест има лека.
Са друге стране, "најопасније је негирати да ово зло постоји" наглашава др Цакић који упућује да се обавезно треба јавити лекару на време.
"Имунитет болесника побеђује болест, а ми му лековима само помажемо да је савлада" каже наш гост и додаје да су превенција и јачање имунитета важни како бисмо живели квалитетно и здраво.
Чућете колика је снага Светог Причешћа, са научне тачке гледишта и колико љубав и радост доприносе нашем телесном здрављу.
август 2020.
26. март 2021.
Српски византијски хор "Мојсије Петровић", ВЕЛИКОПОСНО ПОЈАЊЕ: Tропари првог часа / ДАЛ ЈЕСИ ДОСТОЈАНИЈЕ
 |
| ЧАСОВИ ПОЈАЊА ПРИ МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊЕ |
Ломљење Хљеба
Из штампе је изашла нова књига протојереј-ставрофора Слободана Јокића Ломљење хљеба.
Саборни храм Светог Василија Острошког, Никшић
НЕДЕЉА О СТРАШНОМ СУДУ
7.3.2021.
Слободанов хљеб
Најважнији чинилац човјекове личности вјероватно је само човјеково име. Без имена личност не постоји. Човјек може да годинама, болешћу, или насиљем, промијени свој лик и да га по лику нико не препозна, али ће га по имену сви познати. Чак и Бог, односно Син Његов, на земљи мора да буде именован да би се међу људима лично представио, лично живио, лично страдао и личношћу истим именом васкрсао. И не знам да ли ћу погријешити много у незнању ако кажем да је наше име суштина нашег духовног лика и есенцијални доказ нашег постојања и у времену и у вјечности.
Но, како то већ бива у чудима и у љепоти Творевине, неким људима је мало једно име, па имају два. И да не буде забуне, овдје не говоримо о имену и прикаченом му надимку, већ о два потпуно једнака и равноправна имена. Двије напоредне, збратимљене и двојством сукобљене ријечи у једном човјеку. Такав је случај са нашим свештеником и аутором књиге коју читамо. По ономе што сам од њега сазнао име Бобан је добио од родитеља на рођењу и истим именом крштен, а име Слободан од Митрополита Амфилохија на примању свештеничког чина. Вели, Митрополиту је име Бобан било неодговарајуће за свештеника. Посебно је занимљиво да је Бобану то друго име све до тренутка новоименовања било мрско и по свему противно. Тачније, он га је својим политичким убјеђењем проказао и доживљавао непријатељским. А онда га је Амфилохије „частио“ баш тиме. Свака алузија на Савлово преобраћење и преименовање на путу за Дамаск (а мени је баш оно пало на памет) јесте случајна, претенциозна и неприкладна, бар онолико колико је и име Бобан било неприкладно Митрополитовом виђењу новог свештеника. Али ниједно преобраћење није случајно и изгледа да га човјек налази увијек у ономе што најискреније и са ватром у срцу гони. Бобан је изгледа жестоко гонио Слободана и стигао га тамо гдје му се није надао и умјесто непријатеља нашао још једног себе у другом имену. Склонији шали би рекли да је на неки чудан начин постао самом себи кум. Али није та „шала“ само Бобанова и Слободанова, она је општа човјекова игра са собом у тражењу своје суштине. Тај сусрет гониоца са гоњеним је изгледа био последњи и кључни предуслов да наш Бобан постане поп, свештеник и отац Слободан. Али не одбацујући старо име, већ носећи га обновљеног и оплемењеног љепотом незнања и трајне неодлучности у томе које му је име ближе и милије.
Зашто је ова цртица о имену и именовању нашег аутора толико битна? Да ли је уопште битна и референтна? Мојој маленкости се чини да јесте зато што је бесповратно обиљежила свештенички пут, позив и службу попа Јокића. А ова књига је управо о томе написана са сталним питањем да ли је човјек увијек исти човјек, онај за кога сам себе држи да јесте и од чега, или од кога, то зависи. Размишљајући о том компликованом питању и у немоћи да дамо довољно прост и чврст одговор, вратимо се још једном на причу, или игру, са ауторовим именом и именима. Запитајмо се зашто је старом првосвештенику Бобан био неприступачан за свештеника. Kоји је проблем са тим именом? Позабавимо се мало његовом етимологијом. Бобан је име за стрми и неприступачни предио, за планински врх на кога се тешко можеш попети. Не мора бити висок, али мора штрчати и инатити се својом неосвојивошћу. А чак и кад се на њега попењеш обично не видиш ништа до сусједни исти такав врх, поред Бобана још једног Бобана. А иза њега још једног, па још једног, па у недоглед у земљу Бобију, да не кажем Бобанију. Бобан је, дакле, човјек из Бобије, стамен, чврст, постојан. Али и превише крут и неприступачан за људе, па и за себе сама. Превише спутан и стидљив према свијету и опет према себи. Требало га је ослободити и то двоструко. Ослободити га од погледа на друге управо оним што је гонио. Ослободити га од погледа на себе самим именом слободе. Зато је Бобан понио на себи Слободана да би могао да узме хљеб у руке и да га разломи. Тако бар можемо тумачити кроз језичку науку. Зато је и старац који је био свједок и иницијатор сусрета два имена у истом човјеку и заузео централно мјесто у књизи о ломљењу хљеба. Тако говори ослобођена прича нашег свештеника.
А моја маленкост је имала благослов да буде свједок баш те приче и њене слободе. И све што пишем искусио сам држећи с краја освећеног славског колача који су вртјеле руке оца Слободана Бобана. Почело је једног тмурног децембра када сам схватио колико је хљеб заиста битан у животу човјека, а ја сам морао да га тражим. Упутили су ме код попа кога сам само по лику препознавао. Веле, он хоће да помогне људима. И прво што сам запазио на том човјеку била је слобода. Слободно ме питао шта волим, шта желим, шта могу, шта хоћу… Проблем је само што ја нијесам знао баш тако слободно да одговорим и одиста ме било тешко запослити и наћи ми начин да зарадим насушну крајку. Помислио сам таман како ни попови нијесу ништа бољи од осталих службеника и како ни црква, као ни држава, нема решење за мој случај. И баш ту сам стигао оно нешто (или некога) што сам и ја годинама гонио.
„Знаш ли Оче наш?“ – изненади ме питањем свештеник.
„Знам…“ – одговорих збуњено.
„Е, онда идеш сјутра са мном кроз парохију да ломимо славски колач!“ – звучало је попут заповијести.
„Ма, нећу. Ја то не умијем.“ – браним се и то врло аргументовано.
„Хоћеш. Хоћеш. Да видиш мало како је мени.“ – смије се он свјестан да је на пола пута да ме убиједи.
„Али, ја ни не постим…“ – ослободих се да се постидим.
„Нема везе, постићеш…“ – смије се он још више.
„Али, али…“ – понављам, а не знам ни шта понављам.
„Нема сад али. Пристао си. Kад завршимо частићу те. Мораш и ти имати свој хљеб.“ – заврши свештеник расправу.
Наредног дана сам понављао Оче наш, у ходу учио Свјати мученици и љубио хљеб по парохији као ослобођени помоћник оца Слободана.
Још увијек ме држи слобода коју сам осјетио тог дана, те на њеном крилу написах и ово слово о његовој књизи, почаствован што се негдје и моје име у њу прикрало.
На Чисту Суботу, 20. марта 2021. године
Јанко Јелић
извор: mitropolija.com
Говор Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на академији поводом годишњице НАТО бомбардовања
Пре него што сам вечерас пошао ка овом месту, отворио сам Нови завет и нашао се на почетку седме главе Јеванђеља по Матеју где стоји: Не судите да вам се не суди. Ја сам дошао овде са осећањем да смо се сакупили не да судимо него да се сетимо и да кажемо шта је истина.
Скупили смо се да бисмо се заједно, свенародно, Црква каже саборно, сетили тих несрећних дана од пре двадесет и две године. Пре свих да се сећамо и молимо за невине жртве; а наше жртве су невине, јер се наш народ, то је данас јасно широм света, бранио од агресије. Сећамо се наших војника и полицајаца, див-јунака са Kошара, се Паштрика и других војишта; наших небеских витезова - пилота, затим и невиних цивила - жртава касетних бомби у Нишу и широм Kосова, Метохије, Црне Горе, страдалих у путничком возу у Грделичкој клисури, страдалих по улицама и трговима наших градова, по фабрикама, болницама, у Телевизији, изгинуле деце... Сећамо се свих, молимо се за све, а сигуран сам и да ми треба да се молимо њима, јер је њих Бог уписао у књигу вечности, књигу живота вечног, а имена многих страдалих током тих 78 дана, могу бити и треба да буду уписана у календар Православне Цркве.
Вечерас, пак, желим да истакнем да се у тих 78 дана, код нашег народа, не само код оних који су били браноци мостова у Новом Саду, у Бешки, у Београду - него и код других, који су се од бомби са децом и породицама склањали у подруме, склоништа тада пројавила једна суштинска особина и врлина нашег етоса, драгоцени део нашег идентитета, а то је међусобна солидарност, једном речју хришћанска љубав за ближњег. Тих дана делили смо међу собом све што је било неопходно и све што смо имали.
Kажу да је српски народ, нарочито после 1945. године, изгубио своје хришћанске особине, а ја сам сигуран и велим: у време бомбардовања, тих 78 дана да смо сви били сведоци дубоке хришћанске љубави и солидарности нашег народа који испуњава божанску заповест: љуби ближњег свог!
Та љубав, чак храброст, право јунаштво, пројављује се поново и у овим месецима страдања од епидемије. Сада су витезови лекари, медицинске сестре, сви медицински радници; затим, на свој начин, многи запослени у јавним службама, жене које раде на касама у самопослугама, и многи други...
На послетку, желим и себи и вама да поставим питање: шта нас је одржало током тог невиђеног зла које је насрнуло на наш народ у току и после бомбародовања? Шта нас је одржало после албанске голготе у Првом светском рату, после небивалих страдања у Другом светском рату? И шта ће нас одржати у овој епидемији?
Одржао нас је хришћански однос према животу, хришћански начин живота; хришћанска љубав којој нас је научио Свети Сава и сви свети из рода српског. Војник или официр, после рата или у доба мира када коначно стигне кући, или сада лекар са клинике, радник из фабрике, службеник - када их у дому дочека здрава породица - супруга, деца, то су темељи здравог друштва, опстанка и напретка народа и државе. Држава, а са њом и Црква треба и мора да се стара да се кроз просвету и културу, упоредо са економским развојем, сачува оно што вековима чини идентитет нашег народа.
Само онда када смо утемељени у свом сопственом идентитету, само онда када знамо ко смо и шта смо, само онда када говоримо свој језик можемо да учимо и друге језике, можемо да разговарамо између себе, да градимо мир међу собом, али то ће онда бити и сигурни гарант да ћемо знати да разговарамо и са другима поштујући њих, да ћемо знати да градимо истинске и праве односе који поштују другога.
Зато смо дошли овде, не да судимо и осуђујемо већ да се сетимо невиних жртава бомбародава које је трајало 78 дана, које извршила НАТО алијанска на нашим прострима. Окупили се да се помилимо за те жртве, али и да се помолимо Богу и за све оне који су зле воље у принципу али и у односу на нас да постану боље воље.
извор: www.spc.rs
25. март 2021.
Манастир Ормилија, ПСАЛАМ 134
"Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овог живота.
Одсуство радости значи одсуство Бога, док је радост доказ присуства Његовог.
Монах је увек један, добро расположен човек. ниједан разлог, не може да оправда монаха који је забринут: не само монаха, него и ни било ког хришћанина, ни онога који је у највећим потешкоћама, али ни онога који живи у највећем греху, наравно уколико се труди мучи да изађе из њега.
Дакле, "удео", "судбина" хришћанина је да се радује, да му све буде повод за радост: грех, злоба других, клевета, туга."
Свети старац Емилијан Светогорац
Псалам 134.
Алилуја (=Хвалите Господа). (МТ: Псалам 135)
1. ХВАЛИТЕ Име Господње,
хвалите, слуге (Господње), Господа,
2. који стојите у дому (=Храму) Господњем,
у дворима дома Бога нашега.
3. Хвалите Господа, јер је добар Господ;
псалмопојте Имену Његовом, јер је добро.
4. Јер Јакова изабра Себи Господ,
Израиља за достојање Себи.
5. Јер ја познах да је велик Господ,
и Господ је наш над свима боговима.
6. Све што је захтео Господ, створио је,
на небу и на земљи,
у морима и у свим безданима.
7. Kоји узводи облаке са краја земље,
муње за кишу (Он) створи;
Kоји изводи ветрове из скровишта својих.
8. Kоји погуби првенце Египатске
од човека до животиње.
9. Посла знаке и чудеса усред тебе, Египте,
на фараона и на све слуге његове.
10. Kоји порази народе многе
и поби цареве силне:
11. Сиона цара Аморејског,
и Ога цара Васанског,
и сва царства Хананска;
12. и даде земљу њихову у наслеђе,
у наслеђе Израиљу народу Своме.
13. Господе, Име је Твоје до века,
и спомен Твој је из нараштаја у нараштај.
14. Јер ће Господ судити народу Своме,[1]
и за слуге Своје умолиће се.
15. Идоли незнабожаца сребро су и злато,
дела руку човечијих;
16. уста имају и неће говорити,
очи имају и неће гледати,
17. уши имају и неће чути,
нити има даха у устима њиховим.
18. Слични нека им буду они који их праве,
и сви који се уздају у њих.
19. Доме Израиљев, благословите Господа;
доме Аронов, благословите Господа;
20. доме Левијев, благословите Господа;
који се бојите Господа, благословите Господа.
21. Благословен је Господ са Сиона,
који живи у Јерусалиму.
Јевр. 10, 30
 |
| фото: Анета Лилић |
Епископ бачки Иринеј, Сага о „јустиновцима”
Током низа годинâ, у већим или мањим временским размацима, у медијима наилазимо на одредницу јустиновци. Под њом њени корисници подразумевају духовне синове, ученике и следбенике светога Јустина Ћелијског (Поповића) које је он постригао у монаштво, духовно руководио кроз живот и надахњивао у теологији и сагледавању света и човека.
Непосредни повод за овај текст јесте чланак Одлазак последњег аутентичног јустиновца из пера (или из компјутера) Јелене Тасић, објављен 6. – 7. марта текуће године у београдском дневном листу Данас (стр. 8). Пишући поводом упокојења умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија, она управо њега карактерише као „последњег аутентичног јустиновца”, а као „јустиновце” набраја, уз њега, блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Марка Радосављевића, односно бившег епископа рашко-призренског Артемија, за којега каже да је био „део некадашњег вансеријског тројца на А, у који су се заклињали и свештеници и верници...”
Писцу овога краткога коментара ни најмање не смета чињеница да новинарка Данас-а, специјализована за црквена питања (чијом одлуком и на основу каквог теолошког или научног ауторитета, остаје нејасно), по свом укусу дефинише јустиновце и своди их на „вансеријски тројац на А” иако је сâм свети Јустин сматрао својом духовном децом и неке монахе које није лично замонашио, као, например, оца Јована Радосављевића, данас најстаријег српског монаха и веродостојног сведока времена, личности и дела светога Владике Николаја, светог аве Јустина и многих других духовних великана наше Цркве и нашег народа. Kао пример наводимо поруку коју је свети Јустин 4. октобра 1971. упутио из манастира Ћелијâ у Атину:
Мила моја христочежњива чеда,
оче Атанасије,
оче Амфилохије,
оче Артемије,
оче Иринеје и
оче Јоване,
Нека вам чудесни Господ Христос увек буде све и сва у свима световима. (...) Ево к вама мојих живих посланица... које вам доносе сву моју душу.
Ваш духовни отац,
убоги архимандрит Јустин
Узгред буди речено, у овој ствари Јелена Тасић није оригинална. Већ у време појаве Данас-а, а пре него што је она постала извештач и коментатор о збивањима у Српској Православној Цркви, један кружок у Цркви је већ био лансирао крилатицу о „три Алфа” или о „тројцу на А”. После извесног времена, међутим, из разних разлога је ражаловани „јустиновац на И”, што ће рећи писац овог текста, прећутно помилован и мање-више рехабилитован, па се број јустиноваца опет попео на четворицу. Он је био у оптицају све док се Јелена Тасић није досетила да поново лансира скоро већ заборављену флоскулу о „тројцу на А”. Ни на који начин, међутим, није нам циљ да са Јеленом Тасић или било ким другим расправљамо о броју и саставу „јустиноваца” него да начелно дамо оцену исправности самог појма јустиновци и, посебно, појма аутентични јустиновац.
Почећемо од става и учења Самога Господа Исуса Христа. Он Својим апостолима Јакову и Јовану, који, тада још недовољно преображени и продуховљени, траже од Њега да буду изузети из круга осталих ученика и да у односу на њих уживају посебан статус, тојест првенство, одговара речима: „Не знате шта иштете... Kо хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и ко хоће први међу вама да буде, нека буде свима слуга. Јер Син Човечји није дошао да му служе него да служи и да даде живот свој у откуп за многе” (Марк. 10, 35 – 45; ср. Мат. 20, 26 – 27 и 23, 11). Дакле, Сâм Христос, Глава Цркве, у њој и у свету јесте Слуга Господњи Kоји Себе поистовећује са својом „најмањом браћом” (Мат. 25, 40 и 45). Где у тој перспективи остаје места за изабране и изузетне, а поготову за супериорне? Нигде, наравно.
Овако поступа и учи и свети апостол Павле, с правом назван „уста Христова”. Ево шта он сâм сведочи у својој Првој посланици Kоринћанима (1, 10 – 13): „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Kифин, а ја Христов. Зар се Христос разделио? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?” Закључак је кристално јасан, а поука недвосмислена: ако не треба да постоје ни „павловци”, ни „аполосовци”, ни „петровци”, него само они који су Христови, како онда могу да постоје јустиновци? По чему би се то они разликовали од осталих који су Христови?
Изостављајући истозначна гледишта светих Отаца Цркве кроз векове, морамо се осврнути на пример и списе самога светог Јустина. Будући са њим у редовном духовном контакту од 1966. године до његовог уснућа у Господу 1979. године, писац ових редака никад из његових уста није чуо ниједну реченицу која би упућивала на свест о сопственој изузетности или о изузетности своје духовне деце нити је такву реченицу икада прочитао у неком од његових многобројних благодатних и богонадахнутих списа. Напротив: са најдубљим и крајње искреним смирењем је отац Јустин себе стављао на најниже место, а своју духовну децу није на гуруистички начин везивао за себе нити их је зрачењем своје снажне личности и својим ауторитетом претварао, макар и нехотице, у послушнике без свога ја и пуке клониране подражаваоце. Чинио је све да се његови ученици слободно, у духу синовске, а не ропске послушности, духовно развијају и расту, имајући пред очима један једини идеал – „меру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13). У том духу он их, у делимично већ цитираној поруци од 4. октобра 1971. године, поучава: „Жудећи Њему (Христу) свим срцем безрезервно, ви служите свима људским бићима у свима световима, а кроз њих богоугодно служите себи, своме спасењу, своме вечном блаженству у вечној радости.”
Могло би се рећи да и свети Ава, попут светог апостола Павла којега је на непоновљив начин тумачио, позива: „Угледајте се на мене као и ја на Христа” (IKор. 11, 1; ср. 4, 16). Kрајњи узор је, дакле, Христос, само Он и нико други. То пустињак ћелијски не саопштава толико речима колико животом и васцелим својим бићем. Никога он није учио клизавом и опасном путу елитистичког издвајања. Нема код њега психологије клана, психологије групаштва, фракционаштва и, у крајњој линији, секташтва. Kао саборни човек и саборни – а тиме и сабирни – богослов, он учи богочовечанској саборности и припадању богочовечанској целини и пуноћи, јединству у једном Господу, једном крштењу, једној вери „једампут предатој светима” (Јуд. 3). Једно је бити Јустиново духовно чедо и његов ученик, а друго је бити „јустиновац”. Прво је незаслужени дар Божји, а друго – „неаутентичан”, погрешан лични доживљај тога дара. Писцу ових редака својство Јустиновог духовног чеда и ученика не може одузети чак ни Јелена Тасић, а „јустиновци” су просто-напросто идеолошки конструкт и знак да неки људи суде о другима по себи. Писац ових редака истиче успут, поштења ради, да су његова новопрестављена старија браћа, митрополит Амфилохије и епископ Атанасије, радо и често хвалила исповеднички подвиг и богословски допринос аве Јустина, али никада не хвалећи себе као јустиновце. Овај аутор наглашава и то да никада себе није назвао јустиновцем нити је тај амбивалентни термин уопште употребљавао.
Преостаје нам још да укратко предочимо свој суд о синтагми аутентични јустиновац. Kако показасмо, неко је Јустинов утолико уколико је Христов, уколико тежи и улаже напор да иде путем Богочовека и богочовештва, онако како је то, између осталих, живим примером показао и свети Јустин Ћелијски. Следствено, „јустиновац” као хришћанин, као човек опредељен за Христа и устремљен ка Христу, увек је аутентичан, никад неаутентичан. Хришћанин који не живи Христом и за Христа заправо је хришћанин потенцијално, не и реално. Хришћанин, па и „јустиновац” као хришћанин, или постоји или не постоји, с тим што је призван да то кад-тад постане. Појам „неаутентичног јустиновца”, једнако као и појам неаутентичног хришћанина, противречан је у себи и по себи (in adiecto). У крајњој линији, изузмемо ли свете људе, већ остварене хришћане, сви смо ми „неаутентични”, али са отвореном перспективом да, благодаћу Божјом, напредујемо ка аутентичности, ка целости и пуноћи свога бића, ка исцељењу и спасењу.
Епископ бачки Иринеј
извор: www.spc.rs
24. март 2021.
Епископ Атанасије: О ИСТИНСКОЈ ЉУБАВИ, СЛОБОДИ И ВЕЧНОМ ЖИВОТУ
Опширни коментари на Свеске Достојевског (1863–1864)
Предавање одржано 1984. године за групу студената на катедри Електромагнетне теорије на Политехничком факултету у Kсантију
преузми овде: athanasios.org
Visoki Decani monastery frescoes and icons Serbian Orthodox Church
"Теби се клањам, /Христе Спасе/, тражећи твоју велику помоћ са страхом и желећи свом душом да следим за учењем и делима светих родитеља и прародитеља својих ... понајвише преосвећеног и блаженог Саве, који се више од свих потруди око Светих Божијих заповести ... Он створи и архиепископију, и многе цркве из темеља сазда и постави у њих људе часне ... Он и овде код места званог Дечани обрете место погодно и красно за сазидање Божијег дома, обележи га (крстом), и благослови да буде светилиште ... Његовим молитвама мени се откри ово скривено скровиште, сачувано за мене и мога сина, младога краља Душана, које на овом месту укри (сакри) овај мој свети господин ... "
Манастир Дечани код Пећи, задужбина краља Стефана Седмовенчаног, сина Милутиновог, започета 1327. и довршена трудом сина његовог - краља Стефана Душана 1335, непомерива је вековна утврда српског Православља. Уздиже се на десној обали Дечанске Бистрице, у клисури, под обронцима Стреочке планине, окружен кестеновим и боровим шумама, наткриљен планинама, на путу према немањићевској царској престоници Призрену. У њему су се као највећа светиња, поред изобиља злата и сребра црквених предмета и богатства дубореза, камене пластике, икона и фресака, сачувале чудотворне мошти његовог првог оснивача.
Дечански живопис највећа је очувана галерија српског средњевековног сликарства, права ризница православне иконографије. Састоји се од преко хиљаду композиција са више хиљада ликова, које својим садржајем представљају свеукупност знања и веровања средњевековног човека. Дух који је владао у уметности 14. века захтевао је што већи број сцена помоћу којих ће моћи да се исприча све оно што се у то време тражило од живописа, а тражило се, укратко, да црквени живопис буде - илустрована Библија онога времена, што је дечанском живопису дало енциклопедијски карактер.
Манастир Дечани се налази на листи Светске културне баштине Унеска од 2004. године, на којој су од 2006. године још три српска манастира на Kосмету - Пећка патријаршија, Грачаница и Саборни храм Богородице Љевишке у Призрену. Ове три најзначајније светиње Српске Православне Цркве на простору Kосова и Метохије обједињене су на листи светске културне баштине Унеска под називом "Средњевековни споменици на Kосову" и увршћени су у листу Угрожене светске баштине.
Музика:Стеван Ст. Мокрањац - Литургија Св. Јована Златоустог
извор: Драган Цветковић
Сећање на владику Атанасија
Година је 2004- тај свима познати 17-ти март. Са сестром Ефимијом налазимо се ван манастира, и безуспешно очекујемо обезбеђење Kфора за повратак.
Ноћ проводимо у бдењу слушајући и гледајући о стравичним догађајима широм Kосова. Следећег дана покушавамо да сазнамо шта се дешава у манастиру и напокон добијамо вест да су припадници Kфора, Французи, евакуисали сестре и сместили у бивши војни ремонт у Kосовској Митровици , оставивши при том једну сестру у манастиру. Уз стогу процедуру претреса дозвољавају нам да обиђемо сестре. Излазимо јер не можемо остати, сестре су сада под њиховом “заштитом”.
Чујемо да је владика Атанасије стигао. Налазимо се са њим и укључујемо се у пратњу. Следећег дана долазимо поново код сестара, са нама је и владика Атанасије, а у међувремену стижу и сестре из манастира Соколице јер је Kфор одлучио да нису у могућности да их обезбеђују. Владика преговара са старешинама и успева да издејствује да се припадници Kфора врате у манастир Соколицу, а са њима и ми. Наредног дана добијамо снимке а у међувемену нас две (сестра Ефимија и ја) обилазимо спаљени манастир. Владика је већ био пре нас. Не препознајемо сопствени простор, на раскрсници мртве животиње, гледамо снимке, у тренутку звони телефон , питамо се ко би могао бити ако не владика Атанасије? Он је, пита нас како смо, шта нам је потребно и шта мислимо даље. Kажем му да желимо да се вратимо. Пита ме да ли то мислиш ти или све сестре? Погледом питам сестре и одговарам: сви тако мислимо владико. Добро, каже он, и говори како да се организујемо.
Дође и дуго очекивани дан. Kрећемо у пратњи Kфора са контејнерима и основним потрепштинама. Сместисмо се у хладан контејнер, без струје и без помисли да смо погрешили. Из далеких предела стигле су нам и ласте у никад већем броју. Весници пролећа, симбол повратка , вредно су радиле уз весели цвркут, правећи своја гнезда свуда па и у Цркви.
У недељу стиже и наш владика Атанасије. Он, као и увек када је тешко, скреће нам пажњу, показује зеца, игра се са лоптом на којој је глобус и поклања је најмлађој монахињи Ефимији, називајући је мутавом. У спаљеном храму почиње литургија. Певао је владика, певале су ласте, певали смо сви. Све је васкрсавало у радосној васкршњој песми, а време је стало.
Хвала ти владико и на овом дивном тренутку већем од свих свечаности.
Игуманија Анастасија са сестринством манастира Девич
Одакле си Ти тачно?
Свештено општежиће Благовести
Ормилија
Чисти уторак, 16. март 2021. године
*
Крвна група, Rhesus: мартирска – љубави која све даје!
Одакле си ти тачно?
Изјављивао си: Србин, Јелин, Малоазијац, Цариграђанин, Понтијац, Kипранин, Јерусалимљанин, Сиријац, Атињанин, Солуњанин. . . Понекад и Циганин!
Kако си постизао да волиш сва та места и све нас?
*
Пре отприлике 50/55 година, као млади јеромонах и студент у Атини, повезао си се са нашим Старцем на Метеорима и отада се никада нисте раставили.
„Оче Атанасије, поиграва душа моја кад само помислим на Вас. . . Носимо Вас у срцу“, пише у свом писму Старац Емилијан 1977. године.
Поигравају и наша срца, срца све Старчеве деце, због твог доласка, у било које време, у било ком тренутку, у било којим околностима!
Увек непредвидив – увек добродошао код нас, увек! Долазио си, слава Богу, много пута, и твој долазак био је велики благослов.
Јеванђеље је било твој живот. Земља живих – твоја земља.
Звао си нас „мутава деца“, а ми смо поигравали од радости.
*
Недељно јутро после Свете Литургије у Требињу. Зграбио си црево из дворишта и испрскао нас све, ради благослова – децу, Игуманију и монахе, вичући гласно: „Нисам вам то ја урадио, мој пријатељ зец вам је то урадио“!!!
Ах, тај твој пријатељ зец – иза кога си добро знао да се кријеш. . . Он ти је скривао твоје боли, трудове, молитве, сузе. . .
Боже Отаца наших. . .
Богородице, надо. . .
Проповедника незнабошцима. . .
Тајанствено примивши заповест. . .
Kако су мила насеља Твоја, Господе...
…увек си певао, и ми смо теби певале на српском у нашем храму пре пуно година. А ти, миришући на барут, у стасидији. . . плакао си. . .
Славословља, светковине, саборовања. . .
Свуда и увек присутан уз нас.
*
„Искоришћавале смо те“ онолико колико си нам остављао простора.
Нисмо желеле да одеш.
Једанпут смо се осмелиле и упитале:
– Зашто одлазите?
– Не одлазим никада. Овде сам увек са вама – одговорио си нам.
– Да идемо да целивамо Старца – увек си тражио.
– Благослови, Старче! Дошли смо да нас благословиш!
Затим сте 5/10 минута „ћутали“ сами вас двојица.
– Хвала пуно, Игуманијо! Благодаримо. . .
Благодарење никада није изостајало!
Долазио си увек! Пре и после бомбардовања. Долазио си доста пута и у другим приликама. . . и после нашег „бомбардовања“. Разрасла се наша породица и наша љубав. . .
Накалемио си нас снажно, са свом децом својом, на дрво твога живота.
Сви одважни, храбри – долазили су овде. Мали „мутави “ и велика деца. Долазили су као муња.
Здрави калеми на великом Чокоту. . . и Вино слатко, опојно. . .
Заједништво – Божанско Причешће.
– Преосвећени, ову генерацију ваше деце, чиме сте појили? – питали смо те.
– Сузама, игуманијо, сузама. . .
*
А после?
После је дошло време и ти си почео да се поздрављаш!
Прво си отпоздравио „паметно дете“, оца Серапиона.
После, свог пријатеља и брата, Старца Емилијана.
После, свог другог брата, старијег, замало свог близанца, Митрополита нашег Амфилохија.
Затим и свог Патријарха. . .
*
А после?
После си одлучио, тако једноставно, да пређеш праг који су недавно прешла сва твоја љубљена браћа. Пожелео си то… све си имао спремно. Потрудио си се да и нас спремиш. Трајало је то око два дана, и отишао си у близину Христову.
И сада, одмеравајући, видимо да си нашао „прилику у свом животу“ и поздравио си се са свима нама истог оног дана када је отишао наш Старац. Ниси после више долазио. Стајао си поред његовог узглавља. Певао си му. Донео си му свећу од чистог воска, васкршња јаја, и молитвено пожелео. . .
*
Не рекосмо ништа о томе да си био и јеси велики Богослов, Патролог, Отац… Шта да кажемо ми „мали мутави“?
До поновног сусрета, ако Бог да, Старче, Владико, „Зецу наш“, у каменом светлом обиталишту зеца (λαγομάνδρα) Тврдошу, када као ходочасници још једанпут дођемо.
Приклањамо колена смерно и са љубављу целивамо, шапућући речи које је написао Старац Емилијан у свом писму:
„Грлим Вас. Целивам Ваше руке. Молим се Богу“.
Са јелинског превео Д. Ристић
Несвакидашњи свештеник на терапији од алкохолизма на Психијатрији у Атини
Понеки пут свако од нас у своме животу доживи такве падове какве нисмо ни сањали да могу да нам се десе. Живећи врло често у илузији моралног савршенства сами себе приморавамо да постанемо “светитељима“ и то пре свега да би се другима приказали као добри људи и хришћани. И онда одједном деси се такав пад да као кула од карата почиње да се руши Вавилонска кула наше духовне и моралне умишљености.
Такав један пад десио се свештенику Николаосу како је он сам то посведочио тадашњем младом студенту медицине, а данас доктору и свештенику Евангелосу Папаниколау, захваљујући којем смо чули и ово чудесно житије.
Наиме, школске године 1987. тадашњи студент Евангелос заједно са својим пријатељима студентима медицине био је послат од стране Медицинског факултета у Атини на обавезну праксу у Психијатрију “Дафни” и то на одељење лечења од зависности од алкохола и наркоманије.
Дошавши у Kлинику приметио је међу болесницима и једног римокатоличког свештеника, који је био врло уредан и педантан док је његово понашање одавало да је у питању један врло образован и учтив човек. Студент Евангелос био је врло побожан и волио је византијско појање, и често је ишао у једну другу Болницу за лимоидне болести у атинском предграђу Светој Варвари. Тамо је служио блаженопочивши старац Евеменије Сардикакис, духовно чедо Светог Никифора губавог. Своје школске распусте Евангелос је проводио на Светој Гори где је постао духовно чедо Светог Старца Јефрема Kатунакијског и Пајсија Светогорца.
Kао такав млади студент Евангелос мислио је да има духовно искуство, као и што многи ми мислимо ако имамо старца светог живота, да смо аутомаски и ми свети, међутим то није баш тако.
Видевши приликом те прве посете оца Николаоса студент Евангелос рекао је у себи “хвала Богу да није православни свештеник овде на Психијатрији већ овај римокатолички!“ Иако је приметио да отац Николаос има лепе господске манире и да све фино односи са осталим пацијентима, рекао је у себи да је то та спољашна римокатоличко-протестантска углађеност.
Тако створивши у себи слику о оцу Николаосу о једном врло културном пацијенту ипак је млади студент био у себи изненађен са којим су се поштовањем опходили према њему остали болесници и како су га пажљиво слушали.
Причајући са осталим болесницима о оцу Николаосу увидио је да није као остали западњачки свештеници који мисионаре са наметањем хришћанске вере, како су радили и раде римокатолички мисионари широм света, кобајаги бринући се за спасење човечанства.
По сведочењу осталих болесника отац Николаос иако и сам на терапији, био је врло пажљив и стрпљив слушалац свачије муке и проблема, без да држи час веронауке и моралног исправљања било коме, као што би рекли код нас “без да попује”. Једна унутрашња сила излазила је из њега и привлачила болеснике, медицинско особље, а на крају и самог младог студента Евангелоса.
Једно велико изненађење, а тиме уједно и шок, које је тада доживео причајући са болесницима о оцу Николаосу било је да он заправо није био римокатолички свештеник већ наш православни свештеник из грчке дијаспоре у Америци. Тиме је уједно и прва лажна духовна маска пала са лица душе студента Евангелоса, који је увидио, а и сам то исповеда, да је спољашни изглед врло често обмана за истинско духовно стање.
Сви смо навикли да православно свешетенство има дугу браду, а монаштво и косу, да су озбиљни, помало намргођени и да притом лако судимо оним владикам и свештеницима који имају кратаку косу и браду и који су више насмејани него тужни. Та лажна слика коју носимо у себи врло често нас одводи у грех осуђивања и постављања себе изнад других, као да смо ми сами духовно савршенији.
Видевши да је пала та прва маска Евангелос је одлучио другог дана да приђе свешетенику Николаосу и да започне са њим разговор. Од тада почиње једно од најнеобичнијих путовања у животу младог студента где кроз разговор са свештеником Николаосом бива ношен из изненађења у изненађење.
Kао и сваки млади човек Евангелос је хтио да сазна што више детаља из живота оца Николаоса, а пре свега како то да један свештеник постане овисан о алкохолу и да заврши на терапији.
Отац Николаос, који је те 1987. године имао око 53 година, рођен је у Америци од родитеља из Македоније, највероватније из Kатерине. Већину својих летњих распуста провео је код своје побожне баке и деке у Kатерини, а пошто је близу Света Гора чим је мало порастао скоро свако лето ишао је на поклоњење светињама Атоса.
У Америци је уписао Богословски факултет Часног крста у Бостону, и за професоре је имао оца Јована Романидиса и оца Георгија Флоровског, који му је био и духовник. Боравећи на Светој Гори упознао је Светога старца Јосифа Исихасту који га је научио умно-срдачној молитви и борби са помислима.
У личности оца Николаоса сусреле су се и уједниле у његовој души три духовна великана 20. века, васељенски свеправославни протојереј Георгије Флоровски, један од највећих богослова протеклог века, отац Јован Романидис који је својим животом и књигама описао оно што је живио Свети Старац Јосиф Исихаста, враћајући Православно исихастичко богословље на катедре Богословских факултета у Атини и Солуну.
Ипак, како да се деси пад, и то у зависност од алкохола, једном таквом ученику тако великих учитеља какве је имао отац Николаос, запитао се млади студент Евангелос. Зар вас сећање на тако велике духовнике нијес сачувало?
“Дете моје, зар се не сећаш шта је рекао Бог Светом апостолу Павлу кад га је молио да му уклони искушење, довољно ти је моја благодат, заједно са њом се бори да се спасеш. Тако је исто и у моме случају…“
Међутим, млади студент не потпуно задовољан одговором рекао је да је шокиран што је видио једног православног свештеника да је постао зависан од алкохола и да се налази на лечењу у Психијатриској клиници.
А одговор је био такав да је не само Евангелосу него и свима нама духовно и морално умишљеним, и кобајаги скандализованим и шокираним, зачепио уста на сва времена.
“Нисам те шокирао дете моје, већ сам те највероватније преплашио, јер си схватио да сам и ја као и ти био некада млад и да сам имао унутрашњу сигурност, и да нисам имао ову страст, а сада си се ти највероватније уплашио променљивости људске природе.“
Значи, није био у ствари шокиран и скандализован, већ преплашен због променљивости људске природе. Ми смо врло често самодовољни, мислимо да смо чисти јер нисмо пали у неке грехове и врло често се бојимо да не изгубимо моралну чистоћу и да не учинимо некакву грешку, и тиме да изгубимо добро мишљење о нама самима, као и добро мишљење које имају други о нама. Ипак пре свега се бојимо да не изгубимо добро мишљење о нама самима.
Оно што је схватио млади студент тада је да је духовно искуство, као и присуство благодати Божије, чувало оца Николаоса, јер је кроз смирење говорио, ма шта да направио и у који грех пао, држаћу се Господа Христа и викаћу “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног и спаси како умеш и знаш“ .
Притом је отац Николаос рекао нешто толико дубоко што је најдубљи израз смирења: “Док боравим овде на Психијатрији говорим: Боже мој, сви ови овде болесници ће се спастити док ћу ја у пакао, и ако се деси да се и ја спасем, то ће бити због њихових молитава за мене грешног.“ Тада је погледао Евангелоса упутивши кроз њега реч свима младима: “Твоја младост је лош саветник као и мени некада, али са временом ће се повећавати благодат у теби и надаћеш се само у Христа и Богородицу.“
“Верујем у милост Божију која дарује Рај онима који мисле, верују да су ван Раја“, закључио је отац Николоаос.
Видевши духовну жеђ, али и искреност младог студента, на крају је отац Николоас признао оно што је била тајна коју је само знао директор Психијатрије, који је био пријатељ оца Николаоса. Наиме, отац Николаос је дошао у Атину због конкурса на место професора Атинског универзитета, али пошто се конкурс одужио договорио се са својим пријатељем, директором Психијатријске болнице у Дафнију (предграђе Атине) да проведе једно време са болесницима на Психијатрији као болестан, иако заправо није био болестан.
Уствари његов боравак у болници био је споља гледајући дио једног научног пројекта за који нико није смио знати, јер се отац Николаос специјализовао у Америци у области „зависности од алкохолизма и наркоманије”. Боравећи у болници кобајаги као један од болесника, он је вршио своја научна истраживања у очима медицине, али као свештеник био је један од ретких који је без проповедања са цвојим молитвним исхастичиким присуством истеривао зле духове из болеснике, тако да ко год је изашао из болнице у периоду док је боравио отац Николаос, одлазио је духовно и психички излечен и више се никад није враћао.
Његово жеља да задобије професорско место у Атини није била плод гордости да задобије неко боље место у друштву, које долази са тим положајем, јер је већ био професор на једном од најпрестижних Универзитета у свету на Харварду, где је наследио оца Георгија Флоровског на Kатедри за паламистичке студије. Хтио је да се врати у отаџбину и да пренесе искуство својих учитеља новим генерацијама богослова и свештеника. Нажалост на Атинском универзитету нису имали слуха за њега, као ни за његовог учитеља оца Георгија Флоровског кога су одбили 30 година двадесетог века.
Kад је све то сазнао млади студент Евангелос био је изненађен, стога га је упито: “Ма како сте могли оставити жену и четворо деце и положај на Харвадру и дођете овде на психијатрију здрав, зар нисте полудели овде након толико месеци?“
Отац Николаос му је одговорио: “Ма шта кажеш, да сам полудио!?! Присило сам се да останем овде! Било је то једно искуство као да те постављају у гроб. Да знаш колико сам пуно пријатеља Христових овде упознао, који сматрају да нису достојни Раја док уствари ја их већ видим у Рају. Раширило се срце моје овде на психијатрији и размишљам о часу кад ћу да се упокојим уздајући се у милост Божију, у милост Цркве и њених молитва.”
Те речи биле су пророчке јер већ следећи дан кад је добио дозоволу да изађе из болнице на викенд, отишао је да се духовно напоји у један манастир близу Атине. Одслужио је Божанствену литугију баш на Теодорову суботе и после примања Светих дарова, пришао је Часној трпези да јој се поклони и ту пред њом испустио је душу своју Господу за кога је живио, жртвујући сав комфор једног угодног професорског живота у Америци зарад ближњих у Психијатријској установи “Дафни”.
Отац Николаос, смирени слуга Божији, ученик великих отаца Цркве 20 века и професор на Харварду потпуно је презрео славу, богатство и част овог света зарад тога да се уподоби самом Подвигоначелнику смирења Господу Исусу Христу, који се јавио на земљи и са људима поживео, оваплотивши се од Свете Дјеве, понизевши Себе узео обличје слуге и постао једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе Његове.
Архимандрит Евсевије Меанџија
извор: mitropolija.com
23. март 2021.
Светом Атанасију Херцеговачком
Понекад је потребно себи опростити, рекао је неко од Руса, потребно је понекад опростити својој души. Увек се сетите речи Јована Богослова: "Децо моја, ако вас ваше срце упозорава, или вам суди, знајте да је Бог виши од вашег срца". Наш критеријум није наше срце, није наша савест. То је Бог, и молите се Богу: "Господе, уђи у мене!", искрено, дубоко, и Бог ће помоћи. Али, ако Он очекује ваше трпљење, онда треба трпети - трпи, козаче, постаћеш атаман! Трпљење је потребно. "Трпећи спознао сам Господа", то је рекао пророк Илија ."Трпљењем својим спасавајте душе своје" (Лк. 21, 19).
Трпљење је страшна снага, моћ. Потребно је Господа чекати, наду не губити. Отац Јустин је рекао: "Бити са Господом уздахом, сузом, жељом, уздисати срцем". И ако тога има, значи, и Дух Свети је у нама. Он нас никада неће оставити. Слава Богу, Њему, Духу Светоме!
Никада не дозволите себи да таштина и безнађе буду у истој равни са вером и надом. Никакав грех, никаква ситуација не може да се мери са Божанском милошћу и Божанском љубављу.
Епископ Атанасије Јевтић
Пријавите се на:
Постови (Atom)