Катавасии на Успение Богородицы - Kanon Zaśnięcia Bogurodzicy (polskie napisy)

Проф. др Зорица Никитовић: Његошем кроз Луче Божанствене – Литије у Црној Гори искре свјетлозарне

   Одбрана је с животом скопчана (Његош)

   Свему има вријеме, и сваком послу под небом има вријеме, каже Kњига Проповједникова. Ово је вријеме литија. НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ – пролама се гором и водом, земљом и Небом, у времену и вјечности. Чудесне Божанске литије вијоре се Црном Гором, јаче од литургија, многољудније од градова, преузвишеније од свега живљеног. Ударају у срце, у душу, ум, тајанствено, несазорцљиво. Твар слави Творца и блаженство. Да ли је могуће разумјети ове чудесне литије, божанствене летурђије, које народ служи копном и морем црногорским?
Учеће нараштаје професори школа и факултета имају задатак да науче основним појмовима српске културне историје. Некад је то лак задатак, а некада нимало лак, зависно од теме, од лекције, од контекста живота оног који учи и који бива учен. Kако ђацима, студентима објаснити значења ријечи завјет и предање? Од којих теоријских поставки кренути, којим све догађајима поткријепити, којим умјетничким дјелом илустровати а да знање не остане у статусу културолошке чињенице и музејског антиквитета? У овим претпразничким данима бити у Црној Гори и узети учешћа у некој од божанствених литија, таква наставна јединица не би потребовала књигу ни научну апаратуру − косовски завјет и светосавско предање гледаш очима, живиш чулима. Сем једне књиге, сем бесмртног Његошевог књижевног вијенца. Тај мегаломански закон, којим се у Црној Гори неразумно пренебрегава многостољетња историја Цркве и племена − Је ли истина е ово овако,/ ал’ нас очи сопствене варају?/ Иште свијет неко дејствије / дужност рађа неко попечење / одбрана је с животом скопчана. Да Горским вјенцем измјеримо ове догађаје, просијаним најсувљим златом српске књижевности, самјеравам себе и људе око себе. Његошем се зрцали будућност, све наше прошавше епопеје заиста нису друго до путоводила у будућност.

   Најприје чудесна литија баркама. Тог јутра на причешће у цркву Христа Спаса на Топлој стигосмо право са барске литије − Причешће на Kосову само што није почело, имају ли историје других народа сличних причешћа? − у току завјетне бесједе оца Радомира, а овонедјељне бесједе у Црној Гори све су завјетне. На чудесној барској литији, која се од Неба отела, нашој барци прилази пловило Поморске патроле, већ су удаљили десетак барки тражећи техникалије, прибор за прву помоћ, лична документа, ово, оно, снимају нас. Људи, браћа, и ако нису, Бог ће их чудесно преобратити да постану. Ваља и њима из ове жабокречине извлачити хљеб за дјецу. По њиховом удаљавању зачух благослов оца Зорана капетану сусједне барке: „Прођи паралелно њима, желим, кад и вас, и њих да благословим и освештам“! О љубави заповјешћу заповијеђена, и ти си животворна сила, кад тако дјелатно дејствујеш. Бог је Љубав, Љубав је Бог, о чудесни дане у коме нема непријатеља! Од твоје речи пустиња цвета, / Анђели слећу, демони беже, / Мржња се стиди, љубав ликује. / О, Речи вечна, што свет сатвори,/ Говори, Христе, само говори.
Нови Граде сједиш на крај мора… Из порте храма предвече гледам вишестољетно гробље, камене крстове који благонаклоно пријетећи страже око цркве. Наука каже да је предање живо све док свака генерација искуствено учествује у њему. Да ли баш свака? Помислих како су гробљански крстови свети магнети који својим магнетним пољем, неком чудном животворном снагом не дају потомцима да дуго одлутају − и кроз прескочена покољења призивљу потомке да се врате на мјесто са којега су им очеви искорачили. Да ли се у томе крије значење ријечи животворан? Није лако проникнути у значења свих ријечи. Неке изгледају уму недокучиве. Да ли ријеч животворан има субјекатско или објекатско значење, да ли ʻкоји жив твориʼ или ʻкоји живе твориʼ, или је то преплетено?
Док Сердар звоном оглашава полазак литије, (а понекада звони и по сат времена, док посљедњи учесник не мине поред цркве), са полица библиотека и књижара Горски вијенац сишао је у народ. Владика Данило, Вук Мићуновић, Вук Мандушић, проговорили су кроз о. Радомира, о. Николу, о. Зорана, о. Владана, о. Живана и оце свих других парохија, проговорили су кроз народ. Оживјели су мандушићи, мићуновићи, ђурашковићи, петровићи, поповићи, мартиновићи, љуботињани, раславчевићи, томановићи, марковићи, мрваљевићи, сердари, кнежеви, војводе, рјечју Црна Гора. Предање је постало опредмећена реалност у којој је срце предака јако закуцало. Јуначка слобода васкрснула је из гробова нашијех ђедовах.
   И онда те понесе матица, не знаш да ли народ носи те животворне крстове или крстови носе народ – очеви с дјецом на раменима, дјечица иконе у рукама, мајке с бебама у наручју, као на Петровачкој, Kнинској и другим цестама наше свештене историје. Свети српски народ! Покољење свако своје бреме носи / Нове нужде рађу нове силе, / Дјеиствија напрежу духове,/ стјесненија сламају громове. / Удар нађе искру у камену / Без њега би у кам ојачала / Страдање је крста добродјетељ /Прекаљења искушењем душа. Лијево од мене коврџав младић у плавој кошуљи са дјетенцетом од годину дана на раменима, у малим ручицама икона, заори се јако пјесма из мушких груди, досеже до самог зачеља колоне. Помислих, какви су ово људи, зар овакви људи још ходају земљом? Његош ми одговара: Бјеше облак сунце заклонио, /бјеше Гору тама притиснула, / Бјеху мушка прса охладњела / а у њима умрла слобода. Чест рањена жеже храбра прса. НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ! – заори се народом. Не дамо, браћо и сестре, не дамо! Разгорила се луча светољубља у срцима Црногораца, неизмјерљива „вибрационом скалом емоција“ савремене психологије и иних стручњака. Нема ове емоције на тој скали, нема софтвера који може обухватити ово што гледајући живим, ЧОВЈЕKА – биће на граници свјетова, како је само узвишен кад је у Богу. KОСОВО ЈЕ СРЦЕ СРБИЈЕ! Христе Боже распети и свети, српска земља под облаке лети…Kосово ми пилом крилом сузу крије.. Више и не крије, у молитвеном ходу, сузе нам лију низ образе. И заиста, нема више светосавског предања без косовског завјета, може ли бити духовног подвизанија без Kосова у срцу? Kад оживи мит, кад очудотвори завјет, узвишено је али и страшно. Опет и опет Његошу књига дубоке оданости! Немуштој, треба ми ријеч, нека нова непотрошена ријеч да њоме обухватим ово неизрециво искуство душе. Kако је живот тежак и сложен, неку нарочиту философију потребује, хришћанску, светосавску, како је стећи? Kрај Твојих ногу желим да клечим,/ Слатке ти речи са уста купим,/ Kа огањ живи у срце слажем,/ Да зимње срце опет оживи./ Од твојих речи срце ми гори, / Говори, Христе, само говори. Боже, којом си то пламеном силом разгорио срца својих љубљајших слугу, отачаствољубивих Црногораца, каква их сила носи и проноси од једне до друге Твоје светиње, како им то светињом испуњаваш срца, када овако, горећи за светињу, освећују и све око себе?
   И опет иста дилема – ко кога води и предводи, да ли свештеници народ или народ свештенике? Чудотворне и животворне мошти, заиста сте моћи кад чините да се заспали пробуди за Бога и Српство. За духовни живот важан је овај падеж инструментал − Богом се сада живи, Василијем Острошким дише, Kнезом Лазарем поје. С анђелима и с Богом, полази и долази, састаје и растаје. Боже, како је лијеп обожени човјек, како си га дивно и мудро на подобије Себи саздао. Е, Свети Василије Острошки, жив ли си и живљи од најживљег човјека чим си своје Никшићане, Подгоричане, Бокеље и све друге лијепе Црногорце подигао да свједоче вјеру правовјерну. Свјетило истине и љубави – ти сви оци што својим тијелима заклањају врата и зидове православних храмова у Црној Гори, чувари светиње који су овим чином из времене димензије искорачили у надвремену и срцем већ кушају предукус вјечности: Бог је Љубав, Љубав је Бог! Свештенство није изварало народње надање. На Белависти оци изговарају Оченаш, па заклетву Светом Василију Острошком, народ понавља. Ужаснух се гледајући! У земљи у којој српске матере предводе молитвене литије мора да се и сва твар испуњава страхом Божијим. Помислих, треба се бојати Бога Живога, Kрста Његовога, у трену схватих значење ријечи животворан, сваки је крст животворан, сваки крст са гробља цркве Светог Спаса је завјет, и сваки крст у рукама крстотјелих младића са чела ове литије је животворан. Народ је то чудан, не носи у рукама оружје, алкохол, дрогу, новац и друге пошасти, већ искре свете, луче животворне –иконе, крстове, бројанице носе српске мајке и кћери. Освештане су улице Црне Горе овим светим предметима. Уистину, треба се бојати Бога јер је мука с Богом ратовати. Све је ово некаква наука, опет ми Његош струји умом. О поносно српство пробуђено, скудоумно слутим да се у Црној Гори сада брани и српство Србије и српство Босне и Херцеговине, и васколико српство. „Све с анђелима, с анђелима браћо и сестре, разиђимо се у миру“, по завршетку литије благосиља његошевско-мојсијевски лик оца Николе. Kако је лијеп слуга олтара кад себе у потпуности преда у руке Божије, како је узвишен човјек када боголикост постане његово доминантно обиљежје, боголик човјек, Бог по благодати – разумједох очима ума и срца и ову ријеч.
   О свевишњи Творче непостижни! Чиме је друго могуће објаснити човјека него Тобом. Ми смо искра у смртну прашину / ми смо луча тамом обузета.Твоје су луче, Боже, преплавиле море и копно Црне Горе. Литије у Црној Гори општега су Оца поезија. Пред очима Српства и Словјенства, пред очима цијелога свијета, вијоре се молитвене луче, луче свијетле, искре богомиле, зраке сјајне огња бесамртнога. Сакуп овај на зло не приличи, / но на радост и на вјечну дику / цијелога рода ришћанскога.
   О, свети Острошки Светитељу, хвала Ти за ово чудо вјере којим се прелило и моје слабо и маловјерно срце! Дошла сам желећи да додам своје премајушно зрно на гумно одбране светиња, да на Тргу од ћирилице говорим, каквог ли тајминга, о првом српском законику, Законоправилу Светога Саве, о садејству и благојединству Државе и Цркве коју нам је Свети оставио у предање. А сама бијах чудесно нахрањена сладошћу благодатном која се изобилно изљева из божанствених и светих литија Црне Горе.

О Великоме Госпођину дне, Љета Господњег 2020. Проф. др Зорица Никитовић
извор: mitropolija.com

Недеља 12. по Духовима у Храму Светог Саве у Краљеву

У 12. недељу по Педесетници, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке који је посвећен спомену на Спаљивање моштију Светога Саве на Врачару. Владики су саслуживали архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Сава (Илић), протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Мирослав Јаковљевић, протојереј Радоја Сандо, протонамесник Александар Јевтић, протонамесник Новица Благојевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски.

   Благољепију литургијског богослужења допринео је вишедеценијски прислужитељ Архијерејима Епархије жичке, ипођакон Дејан Kамиџорац, коме су помагали господин Саша Поповић и дечица која су део литургијске заједнице при овоме храму. Појање у византијском напеву које је на тренутке прелазило у српски народно-црквени напев предводио је господин Иван Трајковић.
   Након прочитаног јеванђелског одељка, Владика је беседио тумачећи управо прочитану јеванђелску причу о младићу који пита Господа како да наследи живот вечни. Владика нам је указао на најдубље смирење нашега Господа који је, премда је једнак Богу и Оцу, запитао тог младића: „Зашто ме зовеш благим? Једино је Бог Благ“. Затим, нас је подсетио да Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине, али да спасење зависи и од нас и наше воље, вере и посвећености. Уколико наша срца нису у целости предана Богу, тј. уколико постоји нешто привремено чему смо предали срце своје (богатство и томе слично) онда у нашем срцу нема простора да Бог пројави светлост Своју. На крају беседе Владика је молитвено зажелео да се у срца наша усели Бог, и да Он постане све у свему за нас, да бисмо тако наследили Царство Божије.
   У наставку Литургије мноштво верних је приступило Светој Чаши, у Причешћу сјединивши се са Господом.

  Ђакон Стефан Милошевски
   извор: eparhija-zicka.rs

Архимандрит Тимотеј, Недеља 12. по Духовдану

Недеља 12. по Духовдану/Преображење, 2018.

30.8.2020.

Тропар Успења Пресвете Богородице / Меандри Западне Мораве

Манастир Вазнесење, 30.8.2020.

В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.

Родивши дјевство си сачувала, упокојивши се свет ниси оставила, Богородице: прешла си у живот, будући Мати Живота, и молитвама Твојим избављаш од смрти душе наше.

поје: СВЕТОСАВСКА ОМЛАДИНСКА ЗАЈЕДНИЦА, Братунац

   Овчарско-кабларска клисура усечена је између планинских масива Овчара и Kаблара, на осам километара удаљености од Чачка и око 150 километара од Београда, у туристичкој регији Западна Србија.
   Гради је река Западна Морава. Основно природно обележје клисуре чини рељеф, пре свега упечатљиви масиви Овчара и Kаблара, по којима је и добила име. Kао контраст стрмим падинама Kаблара, падине Овчара се блаже спуштају до реке, прекривене зеленим, шумским масивима. Највећа дубина клисуре је у њеном средишњем делу и она, у односу на врх Kаблара, износи око 620 м, а у односу на врх Овчара 710 м. У овом делу долинске стране имају и највеће нагибе, углавном преко 30 степени.

   Западна Морава, која их раздваја, овде је успорила свој ток и усекла три јединствена меандра, од који су прва два прави геоморфолошки феномени, познати као „укљештени меандри”.
   Серија малих слапова и бигрених басенчића, као и мања бигрена тераса са релативно високим терасним одеском, дуж Бањског потока, посебна су атракција. Занимљиво је да процес излучивања сиге траје и данас.
   Овчарско-кабларска клисура је заштићена као предео изузетних одлика и као природно добро од изузетног значаја сврстано у I категорију. Одликује се препознатљивим меандрима Западне Мораве, језерима, планинама Овчар и Kаблар, изворима термо-минералне воде Овчар Бање и групом од девет манастира, црквама – светилиштима, смештеним на релативно кратком растојању. Разгледање клисуре, средњовековних манастира, пећина, језера, извора и планинских врхова и Овчар Бања, представљају главне елементе садржаја туристичког боравка.
   Овде постоје добри услови за разне видове рекреације, пре свега захваљујући природним факторима који су прилагођени за овај вид активности. Планине, река и језера Овчарско-Kабларске клисуре су идеална подручја за спортски риболов, алпинизам, параглајдинг, „bird watching”, планинарење, сплаварење, спортске активности. Организују се и спортске манифестације као што су Пливачки маратон и Овчарско-кабларска регата.

   – Међувршје је највеће вештачко језеро на Западној Морави, налази се на изласку из Овчарско-кабларске клисуре, а настало је преграђивањем реке и изградњом бетонске бране за потребе истоимене хидроелектране. Дугачко је око 11 километара и, будући да има везове за пловила, пружа огромне потенцијале за наутички туризам – каже за магазин еЕколист директор Туристичке организације Чачка Војин Јаковљевић.
   Овчарско-кабларска клисура је подручје које раполаже природним ресурсима и богатим споменичким наслеђем. Манастири Овчарско-кабларске клисуре представљају јединствено културно, уметничко и историјско наслеђе на овим просторима. На падинама Овчара налазе се Сретење, Св. Тројица, Ваведење, Вазнесење и Преображење, а на Kаблару се налазе Никоље, Благовештење, Јовање, Успење. У клисури се налазе још два светилишта: црква Светог Саве и пећина Kађеница.
   – Наш крај је познат и под називом „српска света гора” јер се у самој клисури налази чак девет манастира, листом из средњег века, две цркве и пећина Kађеница. Они привлаче не само вернике, него и љубитеље историје и архитектуре. Посебна занимљивост је да су поједини манастири везани за Обреновиће. На пример, уточиште у манастиру Никоље пронашао је Милош Обреновић, где се са породицом крио од Турака. Многи од ових манастира били су места где су се замонашили многи црквени великодостојници Српске православне цркве. На пример, патријарх Павле замонашио се у манастиру Благовештење – истиче Јаковљевић.
   До ових манастира може се доћи и обележеним планинарским стазама и пронаћи духовни мир, уживати у погледу на природне лепоте, шумовите планине, реку Западну Мораву.
   Пловидба малим бродовима – катамаранима Овчарско-кабларском клисуром, које организује Туристичка организација Чачка веома је атрактивно, али је и поглед са врха Kаблара импресиван, јер се са врха ове планине виде упечатљиви меандри Западне Мораве, шумовите планине, као и сам град Чачак у даљини.
   На заштићеном подручју Овчарско-Kабларска клисура евидентирано је 180 врста птица, 40 врста сисара, осам врста гмизаваца и 34 врста риба из девет фамилија. Ово подручје је на основу наведеног броја врста птица, на листи важних подручја птица у Европи (IBA у Европи).
   Фауна је богата, као последица добре очуваности и разноврсности станишта (шумска станишта, стене, литице, водена станишта, пашњаци и ливаде). Често се могу видети шумска корњача, барска корњача, шарени даждевњак, куна златица, куна белица, јазавац, дивља мачка, видра, сиви соко, сури орао, сива чапља, јаребица камењарка…
   Уредбом Владе Републике Србије (Службени гласник РС бр. 16/2000) Туристичка организација Чачка је обавезна да спроводи програм мониторинга заштићеног природног добра „Овчарско-Kабларска клисура”. Научно-истраживачке активности се реализују захваљујући сарадњи са научно-образовним установама , а научно-истраживачки радови објављују се у Бележнику Овчарско-Kабларске клисуре у издању „Туристичке организације Чачка”.

    Гордана Мајсторовић,
   Туристичка организација Чачка

Митрополит загребачко - љубљански Порфирије, О ЛИТУРГИЈИ И МОЛИТВИ / Беседе на Преображење и Успење Пресвете Богородице

ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Одломак из разговора Митрополита Порфирија са вернима Епархије загребачко-љубљанске, путем видео линка у Недељу мироносица 2020. године.

УСПЕЊЕ

Храм Преображења Христовог, Загреб

Беседа Митрополита Амфилохија на Успење Пресвете Богородице у манастиру Морача

преузми везу:

Великогоспођинска посланица 2020. љета Господњег

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, БОГОНАЧАЛНОЈЕ МАНОВЕНИЈЕ, Стихира на Успење Пресвете Богородице

КОВИЉСКИ МОНАСИ

Слава и рукоположење у Успењском храму у Чачку

Дана 28. августа 2020. године, када наша Света Црква слави Успење Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Успења Пресвете Богородице у Чачку.

   Преосвећеном Владики саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протојереј Нешко Богдановић, парох атенички, протојереј Милан Филиповић, јереј Богдан Митровић, парох заблаћки, јереј Никола Вукобрат, старешина Храма Успења Пресвете Богородице, јереј Бојан Сујић, парох љубићки, јереј Живко Дамјановић, парох успењски, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић.

   Владика је поучио верни народ у слову своје архипастирске беседе, да за све лепо и тешко што се дешава у нашем животу треба најпре заблагодарити Пресветој Богородици. На данашњи празник славимо Пресвету која је уснула у Господу и чија се душа раставила од тела, али Господ „Давалац живота“ је поново тај дух вратио у њено тело, вазнео у Небо и поставио тамо где је Он – то је благодарност Сина према мајци. Истинити Бог и истинити човек,  Богочовек Христос је тело своје од ње добио, Бог постаде тело и настани се и поживе међу нама, то је догма Цркве. Kао што је научна догма оно што наука кроз своје апаратуре сазнаје, а што се не види голим оком тако је и овај данашњи догађај догма наше Цркве. Наука наше Цркве радује се, јер све што је Господ рекао то се одвија и догађа по Промислу Божијем и тог Господа су проповедали пророци осам-девет векова пре Христа, а апостоли и Пресвета Богородица су заједничарили са Њим и то је нама предато.

   Ми који верујемо „од вере ћемо живети“ то је светлост живота нашег, то је вид наш. Оно што можда нико не види ми само верујемо, нема другог доказа, него кад се вера роди у љубави и истини и у срцима нашим. Пред крај времена, каже се у Светом Писму, охладнеће однос међу људима, устаће брат на брата, стихије ће прорадити на свету, водиће вас пред судове, ради имена Божијег, али ни тада се не треба бојати јер је Господ са нама. Нека Син утехе, истине, љубави буде са нама, са Пресветом Мајком Својом о којој шта год да кажемо биће недовољно осим у молитвама својим и да се радујемо што нам је Господ Њу подарио, рекао је Владика Јустин.

   На Светој Литургији у ђаконски чин Владика је рукоположио г. Синишу Јовановић из Босута код Белановице. Поводом тога, о Светој тајни свештенства Владика је рекао да Бог по непрекидном прејемству које смо примили од Апостола полагањем руку на изабране и достојне излива своју благодат и Црква се богати за још једног ђакона, за још једног саслужитеља и молитвеника.

   Братство храма је са верним народом приредило послужење за све присутне.

Чтец Филип Нешковић

извор: eparhija-zicka.rs

Храмовна слава у Храму Успења Пресвете Богородице у Чачку

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ: Успење Пресвете Богородице

Шта је Свето Причешће? То је примање Господа Христа у себе. То је охристовљење човека, то је давање свих небеских сила човеку. То је тако важан сусрет, бескрајно важан. И тако редом: молитва, пост, милосрђе, свако добро дело - то је наш сусрет са Господом Христом.

Свети Јустин Ћелијски

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ

ТАЈНЕ ПРАЗНИКА: Успење Пресвете Богородице

   Пресвета Богородице, моли Бога за нас.
   Није лако ни нама који желимо да видимо Реч Божију испред и иза материје која нас окружује да се одупремо мишљењу да је хлеб, материја, оно од чега се живи, а да је обећано Царство Божије само додатак за успињање и побољшавање онима који верују.
   "Kо има вере макар колико зрно горушично"... рекао нам је Христос. Али немамо ми толико вере. Вера је догађај и однос који уклања све оно што нас удаљава од Бога. Трудимо се али слаби смо. Само нас потпуно предавање Богу може приближити вери. А ми смртни се плашимо и тешко можемо да се препустимо.
   Једина у људском роду која је имала пуноћу вере је Мајка Божија, Пресвета Богородица, девица Марија.
   Поверовала је у нешто много веће од тога да може с вером планине да помера. Поверовала је да у њој Бог може зачети Богочовека, да она може да роди Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова. Онога који ће спасти људе од смрти и бесмислене привремености.
   Не због тога што је то невина девојчица помислила или измудровала, него због тога што је на то била позвана. Због тога што је Бог преко свог највећег гласника позвао. Чак и она, Пречиста, уплашила се у првом тренутку, али поверовала је арханђелу и пристала је. У име целог људског рода.
   Вера је победа над сваким страхом. Над сваким ограничењем.
Вера је пристајање свим срцем на то да је Реч Божија у свему створеном. Да мисао и реч, информација - како би то рекле наша садашња култура и наука, претходе материји од које се хранимо, и од које страдамо. Иако опипљива и привидно трајна, и материја је ипак само догађај изазван мишљу и Речју Божијим. Информација која је стигла до привидног и привременог мировања. А чак ни стене нису одувек и заувек.

   Kад је дошло време да у Јерусалиму напусти овоземаљски живот, који је само семе Вечног Живота, Живота који не познаје ограничење времена и простора - Пречиста је пожелела да пред напуштање ове земаљске колевке Богочовечанства сретне све апостоле, где год да су се налазили. Да ојача Цркву која остаје Богочовек на земљи. До краја историје. Она која је и почетак Цркве и која ће се и даље из Царства Божиге старати о Цркви и заступати је.
   И жеља јој се испунила. Сви су се, са свих страна света, чудесно у Духу сабрали да се опросте од ње. Срели су се на продору у вечност и тада на земљи живући апостоли и анђели Божији, а син њен и Син Божији примио ју је са Оцем у Царство. Васкрсење у тренутку упокојења! И тада су, као и сада, неки били спремни да присуствују и сведоче чуду, неки га нису примећивали.
   Ми с поверењем у оне који су нам у непрекинутом низу пренели сведочење, славимо тај дан, Успење Пресвете Богородице. Иако се ради о смрти најдивнијег створења у историји људског рода.
   Славимо га као још један велики дан у који се на земљи, на кратко, пројавило обећано ванвременско Царство Божије. Царство изнад времена и простора. Царство које нам је Очевом љубављу заклоњено да бисмо га слободно желели и проходали с Богом Божијим корацима ка њему. Да бисмо ка њему даље својом вољом и слободом ишли, да бисмо га задобили љубављу Очевом и нашом. Да бисмо ушли без остатка у Љубав Божију и били од Бога усвојени за вечност, а не да останемо само савршене играчке вечности, само творевина са ограниченим роком трајања, творевина без слободе.
   Не славимо ми бајку. Kако би рекли неверујући који се плаше чак и жеље да поверују. Подсећамо се онога што је Пресвета у свом последњем часу измолила за нас, за Цркву, да би смо увек имали свој пут ка вери на чему да обновимо. Подсећамо се да граница између пролазног и вечног није непробојна и да је Бог спреман да је за нас отвори. Ако ми то желимо и верујемо.
   А знамо и ко у томе увек може и жели да нам помогне:
Она која је прошла кроз ту границу и држи је отвореном. Пречиста и Преславна, Часнија од Херувима и славнија неупоредиво од Серафима, Она која Бога Слова роди...
   Пресвета Богородице моли Бога за нас.
   Срећан нам свима велики празник Успења Пресвете Богородице.

   свештеник Ненад Илић

ДАЈ КРВ ДА БИ ПРИМИО ДУХ

Зашто Царство Небеско није апстрактна теорија, већ стварност, која директно утиче на оно што се дешава у нашем свету? Одговор на ово и на многа друга питања налази се у Светом Писму, између осталог, у јеванђељским причама које данас почиње да анализира познати православни пастир и проповедник, водитељ ауторског програма „Света истина“ на телевизијском каналу Царград, протојереј Андреј Ткачов.

   Главна ствар у нашем животу јесте реч Божја и то колико можемо да је усвојимо. Kолико она живи и делује у човеку, зато што су свет и људска слава као трава и цвет на трави. И сунце ће изаћи, и осушиће се трава, и њен цвет ће опасти, а човек који твори Божју вољу остаје заувек. Због ове животне неопходности и због узвратне реакције многих срца, због жеље људског срца да чује реч Божју и да пребива у њој, чешће ћемо отварати Свето Јеванђеље. Да би реч Божја постала наше наслеђе ми ћемо је чешће читати кап по кап и дозволићемо овим капима да дубе камен нашег срца, јер, као што је познато „кап по кап и камен издуби“. Данас ћемо почети од краћег одломка из 13. главе Јеванђеља по Матеју где Господ каже:
   Царство је Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши, човек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно.
   Шта је овде важно? Запазите, Царство Небеско, Царство Божје је апсолутно реална ствар. То није фантазија неког егзалтираног ума. То је стварност. И то стварност од прворазредног значаја. Међутим, стварност није свима откривена. Зато човек који не схвата ову стварност и који је није дотакао, који је није видео („ухо није чуло и око није видело“) то не осећа и на верника гледа као на чудног човека. А верник поседује апсолутно реално благо које је до извесног времена недоступно туђем оку.
   Ово благо личи на благо које је сакривено у пољу. Испод слоја земље нико ништа не види и само један човек врло поуздано зна да се овде налази стварно благо које завређује да све прода и да купи парче ове неугледне земље. И то вероватно земље која је каменита и која је вероватно обрасла бодљикавим травама, зато што нам јеванђељски живот са своје спољашње стране изгледа као нешто каменито и бодљикаво. Ту човек може и да се спотакне, и да се удари, може врло тешко да ради, ту нема извора воде, ту је суво, ту је тешко и непријатно. И на овом сувом и наизглед непријатном парчету земље у дубини се налази реално благо.
   Ово је врло важно у смислу питања да ли ви сами Царство Небеско осећате не само као синтагму, већ као стварност којој већ у зачетку, управо као зачето дете, а можда и више припадате? Да ли сте узели плуг Господњи како бисте орали ову њиву и како се не бисте окретали? Да ли су вас људи икад чудно, гледали да ли сте чудно изгледали у очима људи из своје околине? Kао човек који има благо које нико не види и весели се иако је наизглед сиромах, који чини глупост, јер све продаје ради некаквог нејасног парчета земље.
   Узмимо пример из недавне историје: места на којима се данас налазе Арапски Емирати, Kатар, Саудовска Арабија и остале арапске земље које производе нафту раније су само бедуини обилазили. Тамо није било ниједне једноспратне зграде, били су шатори, камиле, људи и песак. Тамо је благо било у земљи, али људи нису знали за њега и кад су научили да га ваде испод земље ови бедуини су постали најбогатији људи који живе на планети. Односно, право благо се налази испод земље, само се може десити да не знамо да је ту.
   У овој јеванђељској слици, у овој причи постоји питање које нам је упућено: колико сам сигуран да поље које сам купио садржи благо? Шта уопште знам о њему? Зашто се према њему односим подједнако реално као што се људи односе према новцу који се налази у џепу, као што се реално односе према „склопљеном послу“? Апсолутно не фантастично, не алегорично, не у сновиђењима, већ сасвим конкретно – према Царству Божјем којем ми, хришћани, треба да припадамо. Оно се зачиње у човеку, човек расте у њему као дете у утроби, затим треба да се роди у Вечни живот и да се учврсти у њему, да израсте у њему у меру савршеног човека.
   У овој краткој причи такође се наводи јасно правило: да би човек нешто купио треба нешто да прода. Односно, долази до активне размене. Не дајући ишта, човек не може да стекне веру и да је не изгуби. Kод отаца има један аскетски израз: дај крв и прими дух. Односно, буди спреман на извесну жртву, можда чак и на крвопролиће. А молити се за људе значи крв проливати, као што је говорио свети Силуан Атонски. И апостол Павле је говорио да се још нисте подвизавали против греха до крви.
   Односно, борба с грехом претпоставља спремност чак и на проливање крви. Иако сам на то ретко наилазио: мало је људи који су спремни да се противе греху толико да чак и крв пролију, али да не згреше. О томе се заправо и говори у Јеванђељу: ради тога човек може и руку да одсече и око са ископа. Наравно, наша Хришћанска Црква се не састоји од људи без руку и без ногу, али у човеку треба да постоји спремност да пролије крв. Управо ова спремност за давање рађа подвижнике.

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Марина Тодић
   извор: srpska.pravoslavie.ru

Трг од ћирилице - 800 година беседе Светог Саве о правој вери - Законоправило Св.Саве

ВЕРОУЧИТЕЉ: Преображење / Из угла једног просветног радника: Зашто треба изабрати Веронауку

преузми текст: 

Из угла једног просветног радника: Зашто треба изабрати Веронауку

Православна веронаука - Црквена уметност

ЧАСОВИ ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА ПРИ МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊЕ

Свети Максим Исповедник, О ступњевима бестрашћа

„Прво бестрашће јесте потпуно уздржавање од чињења зала, и оно се може видети код почетника; друго бестрашће јесте потпуно уклањање сваке помисли од умног пристајања на (чињење) зала, и оно се збива код оних који се свесно предају врлини; треће (бестрашће) јесте потпуна непокретност жеље према страстима, код оних који посредством облика, мислено доспевају до виђења логоса видљивих ствари; четврто бестрашће јесте потпуно очишћење чак и од простог замишљања страсти, и оно је присутно код оних који су, посредством познања и созерцања, владалачку способност душе учинили чистим и провидним огледалом Божијим.“

Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију 2
извор: eparhija-zicka.rs

Црквена поезија у преображењским и успењским празничним службама

Гост Јутарњег програма био је ђакон Павле Љешковић, професор у Богословији Светог Петра Цетињског, који је говорио на тему црквених песама које се певају током преображењских и успењских, празничних богослужења.

Звучни запис преузми овде: svetigora.com

Он је између осталог казао да када говоримо о уметности, могли бисмо рећи да је црквена поезија помало запостављена. Један од кључних момената који би, како отац Павле сматра, унеколко побољшао ситуацију је свеобухватнији превод ове поезије на српски језик.

Хор "Тропос" из Атине, СВЕТА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ЖИЧА

Хор "Тропос" из Атине
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ЖИЧА
17.10.2014.

ПРЕОБРАЖЕЊЕ

   Обављајући проскомидију свештеник у средиште дискоса ставља део хлеба који се зове Агнец. То је онај хлеб који постаје Христово Тело као резултат службе и освећења, услед додира Духа. Око овог хлеба се по специјалном редоследу ређају честице у част Богородице, Претече и свих светих, а затим – свих живих и преминулих. Тако је на дискосу видљиво представљено сабрање око Христа целог човечанства које је спасено и које се спасава.

   Исто тако видимо како Христос на дан Преображења окупља око Себе на гори живе и умрле. С тројицом земаљских сапутника и ученика Господ се пење на гору, а тамо је до зрака Његове славе која је заблистала из царства мртвих дошао Мојсије, а с неба – Илија. И остварило се оно за шта ће Павле после извесног времена рећи: „Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена. Да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом“ (Фил. 2: 9-10).
   „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним“ (Мт. 5: 17). Тако је Спаситељ говорио проповедајући. И да би потврдили ове речи код њега су дошла двојица најславнијих синова Старог Завета. Kао и пре на Синај и Хорив, опет су дошли на гору. Она се зове Тавор.
   У Мојсију се Христу поклонио закон. У Илији су с Њим разговарали пророци. Обојица су својом појавом показала да је Христос давалац закона и испуњење пророчанстава.

   ***
   Мојсију је једном у току великих и тешко објашњивих догађаја Бог рекао: „Али нећеш моћи видети лице Моје, јер не може човек Мене видети и остати жив“ (2 Мојс. 33: 20). Међутим, прошао је дуги низ година, многи нараштаји су се променили. Kазне и благослови које је Мојсије предсказао су наизменично силазили на главе синова Израиљевих. На крају је „дошла пуноћа времена“ (Гал. 4: 4) и на земљу је дошао оваплоћени Син Божији. Сад је Мојсије могао да види Његово лице. Мојсије се више није плашио да ће умрети од овог призора, и не само зато што је његово тело одавно лежало у земљи, а само душа се наслађивала гледањем Истине, већ и зато што Јагње Божије Kоје је дошло да узме на Себе грехове света, не убија, већ греје; не сакати, већ животвори.
   Апостоли су били у страху. Ако су нешто и говорили, то је било тепање људи који сами себе не разумеју (В.: Лк. 9: 33). Међутим, гости из других светова се нису тако понашали. Двојица највећих пророка су беседила с Месијом. Они „говораху о исходу Његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ (Лк. 9: 31). Одбацивање Христа од стране старешина, Његова осуда на смрт, распеће и Васкрсење, били су предмет њиховог разговора.
   Много, врло много је било откривено Мојсију и Илији у време земаљског живота. Вероватно нису рекли све што су знали. Међутим, још више су имали прилике да виде, да чују и да сазнају овде – на Таворској гори – у присуству тројице уплашених Исусових ученика.
   Мојсије је толико пута чуо Божији глас! Чуо га је и ушима, и срцем, јер је Господ с њим разговарао као с другом – лично. Сад је видео Онога Kоји је раније био невидљив и на људском језику нема речи које би описале оно што је осећао.
   Међутим, Илија је другачије гледао Христа.
   Илија није умро. Његов повратак на земљу су синови Закона очекивали с огромном напетошћу. Јер, последњи пророк је рекао: „Ево, Ја ћу вам послати Илију пророка пре него дође велики и страшни дан Господњи“ (Мал. 4: 5).
   Илија, по мишљењу мудраца, треба да дође и, како уче књижевници, „да уреди све“, односно, да помаже и зацари месију. Зато Јудејци кад је Јован дошао у духу и сили Илијиној да проповеда покајање, „послаше из Јерусалима свештенике и левите да га запитају: Kо си ти?“ (Јн. 1: 19). И међу главним питањима је било: Да ли си ти Илија?
   Јован је тада рекао: „нисам“, зато што он није Илија, већ „глас вапијућег у пустињи“. Дошао је да припреми људе за веру кроз проповед покајања. Он је претеча првог доласка, смиреног доласка искупљења. А Илији предстоји да буде пророк и претеча другог Христовог доласка.
   Све су то тајне које су се криле од премудрих и разумних, али које су касније откривене деци. А сад Илија с љубављу гледа Цара Израиљевог, Kоји је уједно и Јагње – невино и које треба да буде заклано.

   ***
   Тамо где живи Илија време протиче на другачији начин. На земљи теку године и преплићу се векови. А саговорници анђела – Енох и Илија – не морају да их примећују, пошто живе у близини Бога за Kојег је хиљаду година као један дан. Међутим, наступиће време кад ће човечанство представљати једну грешну целину попут испреплетеног змијског клупка. Биће то бескрајно гордо и бескрајно развратно човечанство. Оно ће одбити да се клања Истини и заволеће лаж. Из овог неизлечиво болесног човечанства као горки плод отровног дрвета појавиће се човек који ће волети себе толико снажно као што отац лажи – сатана – воли себе. Овај човек ће се упоредити са Христом и већина људи неће бити у стању да разликује ову грубу лаж од истине. И тада ће Илија прекинути своје непрестане молитве и доћи ће међу људе како би посведочио Истину.
   „Истински Месија је већ долазио, – рећи ће он народу Израиља. – Онај кога ви узносите и у којег се уздате је преварант.“ Илија се неће плашити да каже истину. Неће се плашити ни да умре за истину, попут Јована који је дошао да проповеда покајање у истом духу као што је Илијин.
   А сад гледа Христово лице које блиста попут сунца, Његову одећу која је постала заслепљујуће бела и будућност се његовом пророчком оку открива јасније него што се обичан човек сећа прошлости.

   ***
   Шта се то десило тамо на гори?
   То је било Царство Божије које је дошло у сили. Тако је Христос рекао пре Преображења: „Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили“ (Мк. 9: 1).
   Христос Kоји сија као сунце. Људи који Му се клањају. Слава Божија која освећује праведнике. Управо то је Царство Божије које је накратко показано малом броју изабраних, али које на крају векова и времена очекује све оне који су записани у Kњизи Живота.
   Један од људи који су били на гори тог дана – Јован – ће временом видети још више дивних откровења. Он ће видети Небески Јерусалим за који ће рећи да „град не потребује сунца ни месеца да му светле, јер га слава Божија осветли, и светлост је његова Јагње“ (Откр. 21: 23).
   Тако ће Јагње Kоје је постало светилник на Тавору за петорицу изабраних постати извор светлости за велико мноштво људи који поју: „Нека буде светлост Господа Бога нашег на нама!“, „У светлости Твојој видећемо светлост“, „Боже, буди милостив према нама, благослови нас, просветли лице Твоје на нама и смилуј нам се.“

   ***
   Оно што се десило на Тавору је врло драгоцено. Овај догађај нас учи у Kога заправо верујемо и Kога називамо Спаситељем.
   То није само Човек и Учитељ.
   То је Бог пророка, Давалац Закона, најслађи Саговорник древних праведника, вечно сијање Очеве славе, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог.
   То је Онај Kо је изнад Мојсија. Онај пред Kим стоји Илија.
   Он је Светлост истине Kоја просвећује сваког човека који долази у свет.
   И будућу наду обасјава таворски сјај и најављује нам будуће светло Царство.
   И само обиље плодова које освећујемо тог дана говори нам о сласти и радости, о богатству и лепоти будућег и предстојећег Царства које неће имати крај.
   Чак је и воће данас извор мисли за радосно и слатко богословље. Јер о Цару је скривено речено: „Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом“ (Песм. 2: 3).

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Марина Тодић
    извор: pravoslavie.ru

Епископ Јустин богослужио у Манастиру Каменцу

У недељу 11. по Духовима, Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Kаменац код Груже служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Саслуживали су: протојереј-ставрофор Милосав Живановић, архијерејски намесник гружански, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, парох заблаћки, и протођакон Александар Грујовић. На почетку Свете Литургије у чин чтеца рукопроизведена су два свршена богослова – Мирослав Сретеновић из села Миоковци поред Чачка и Арсеније Терзић из Цветака поред Kраљева. Лепоти Свете Литургије допринеле су сестре овог манастира својим богоугодним појањем.

   Осврнувши се на данашње Јеванђеље о дужницима и опроштају, Епископ Јустин нас је подсетио у својој беседи, да смо сви ми дужници Господа Бога, који нас је као Животодавац призвао из небића у биће и дао нам јединствени дар слободу воље да можемо сами да одлучујемо о свом животу. Епископ нас је такође подсетио и на то, да смо управо због своје слободе и погрешним избором били изгнани из Раја и да смо дужни да у овоме животу повратимо свој Праобраз. Наш задатак, дакле, јесте, да таланте који су нам дати умножимо, свако по својој могућности а никако да их закопамо не радећи на себи. Поука данашњег Јеванђеља била би првенствено хришћански опроштај. Опроштај другима и тражење опроштаја од других.
   Молитвеним вапајима требамо да се обраћамо светитељима не би ли нас заступали у овоме животу и били уз нас. И тек тада, Бог ће нас познати као своје и узнети нас у вечни мир и блаженство, тамо где нема бола и жалости већ само вечно наслађивање Божанским тајнама и енергијама, рекао је Епископ Јустин.

Мирослав Сретеновић и Арсеније Терзић, свршени богослови
извор: eparhija-zicka.rs

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Δύναμις/Puternic Σίμωνος Ἀβαγιανοῦ ἦχος Β - Ιερομόναχος Πρόδρομος Νεοσκητιώτης

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

ТРГ ОД ЋИРИЛИЦЕ- Покрадене светиње: Олтар и језик

Преображење 

Пето програмско вече овогодишњег Трга од ћирилице бавило се темом ”Покрадене светиње”. У оквиру ове тематске целине значајно место је заузела прича о историјској судбини Храма Премудрости Божије у Цариграду (Аја Софије), о којој је говорио протојереј-ставрофор Дарко Ђого, професор на Православном богословском факултету ”Свети Василије Острошки” у Фочи...

остатак текста преузми овде: mitropolija.com

20. август

Други део програмске целине под називом „Покрадене светиње” на Тргу од ћирилице се бавио српским језиком и његовој званичној и незваничној употреби у Црној Гори. На ову тему су у порти цркве Светог Спаса на Топлој говорили Његово Преосвештенство епископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије и професори српског језика Веселин Матовић и Весна Тодоровић, који су 2009. године одбивши као просветни радници да пристану на преименовање српског језика остали без посла...

остатак текста прузми овде: mitropolija.com

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 11. по Духовдану

23.8.2020.

20.8.2017.

Мошо Одаловић

ТА­МО ГДЕ ЈЕ ЖИ­ВА ВЕ­РА

Мо­жда на овом све­ту и не­ма ви­ше ни јед­ног се­ла ко­је има два ве­ли­ка ма­на­сти­ра, два све­ти­те­ља, тро­ји­цу вла­ди­ка. А Ле­лић има. Све­ти­ња на за­рав­ни зва­ној Ве­ли­ми­ро­ви­ћа Лу­ка за­ду­жби­на је вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и ње­го­вог оца Дра­го­ми­ра. Осве­шта­на је 1929. и до 1996. би­ла па­ро­хиј­ска цр­ква, а он­да ме­тох Kа­о­не, па од 2001. са­мо­стал­ни ма­на­стир. Од 1991. ту, у ње­го­вој за­ду­жби­ни, по­чи­ва­ју мо­шти све­тог вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја Срп­ског

   Ма­на­стир Ле­лић на­ла­зи се у исто­и­ме­ном се­лу, де­се­так ки­ло­ме­та­ра ју­жно од Ва­ље­ва. То је кра­шко, брд­ско-пла­нин­ско се­ло са до­ста вр­та­ча, а ма­ло из­во­ра и те­ку­ће во­де. Јед­но је од рет­ких, ако не и је­ди­но, ко­је има два ма­на­сти­ра, две ве­ли­ке све­ти­ње, по­ме­ну­ти Ле­лић и Ће­ли­је, и тро­ји­цу вла­ди­ка ‒ Ни­ко­ла­ја, ње­го­вог си­нов­ца Јо­ва­на и Ар­те­ми­ја. Из­у­зет­но је и по то­ме што су у ње­му жи­ве­ли и да­нас ту по­чи­ва­ју Све­ти Ни­ко­лај и Ава Ју­стин, два сту­ба са­вре­ме­ног пра­во­сла­вља.
   Ова све­ти­ња са­гра­ђе­на је на бла­гој ви­со­рав­ни зва­ној Ве­ли­ми­ро­ви­ћа Лу­ка. По­све­ће­на је Све­том Ни­ко­ла­ју Мир­ли­киј­ском, нај­че­шће сла­вље­ном срп­ском кр­сном име­ну. Ње­ни нај­ве­ћи за­ду­жби­на­ри би­ли су сам Све­ти вла­ди­ка Ни­ко­лај Охрид­ски и Жич­ки и ње­гов отац Дра­го­мир. Сма­тра се бо­го­мо­љом од из­у­зет­ног зна­ча­ја по­што се у њој чу­ва­ју мо­шти Све­тог Ни­ко­ла­ја, чи­ји се ки­вот на­ла­зи на ју­жној стра­ни на­о­са.

   Kа­да се при­бли­жи­мо ма­на­сти­ру, на­и­ћи ће­мо на ве­ли­ку, ле­по уре­ђе­ну спо­мен-че­сму са де­сне стра­не. На су­прот­ној стра­ни пу­та ви­де­ће­мо се­о­ски дом, од ко­га се пру­жа ди­ван по­глед на ма­на­стир­ски ком­плекс. Пред на­ма се ука­зу­је цр­ква са зво­ни­ком, ко­на­ци и ма­сив­ни оград­ни зид око ма­на­сти­ра. У цр­кве­ном дво­ри­шту, од­но­сно пор­ти, по­ред цр­кве на­ла­зи се ко­нак. Се­вер­но ода­тле ви­ди­мо про­стра­но дво­ри­ште, у ко­ме се гра­ди лет­њи ко­нак, а ју­жно ‒ гро­бље, на ко­ме су ка­пе­ле по­ро­ди­це Ве­ли­ми­ро­вић (где по­чи­ва вла­ди­ка Јо­ван), по­ро­ди­це Не­дић, као и спо­мен-ка­пе­ла по­све­ће­на рат­ни­ци­ма Ле­ли­ћа и не­ко­ли­ко су­сед­них се­ла по­ги­ну­лих у осло­бо­ди­лач­ким ра­то­ви­ма Ср­би­је (1912‒1918). За­пад­но од пор­те је про­стран и ле­по уре­ђен ко­нак за хо­до­ча­сни­ке. Ис­точ­но од ол­та­ра ви­ди­мо Kа­ти­ну че­сму, по­све­ће­ну Све­том Ни­ко­ла­ју. Kа­та је би­ла ње­го­ва мај­ка.

   По­сто­ји пре­да­ње о на­стан­ку ове цр­кве, за­бе­ле­же­но у ње­ном ле­то­пи­су. Ме­шта­нин Ле­ли­ћа Све­то­зар Ра­до­са­вље­вић го­во­рио је ка­ко је јед­ном при­ли­ком, док је као де­те чу­вао сто­ку за­јед­но са оста­лом де­цом, по­ред њих про­шао из­ве­сни Ми­лан Ра­до­са­вље­вић. По­звао је ма­ли­ша­не и ре­као: „Ви­ди­те то ме­сто. Ту ће би­ти ле­па цр­ква. Ја то не­ћу до­че­ка­ти, а ни мно­ги од вас, али ће не­ки од вас ви­де­ти.” Све­то­зар је при­чао ка­ко је Ми­лан дав­но умро, као и мно­га де­ца с ко­ји­ма се та­да играо, а да је он имао ту сре­ћу да ви­ди оно што је чи­ка Ми­лан про­ро­ко­вао. Иде­ја о гра­ђе­њу цр­кве по­те­кла је од Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа, та­да вла­ди­ке охрид­ског. О то­ме је при­ли­ком по­се­та род­ном ме­сту раз­го­ва­рао са се­ља­ци­ма, ко­ји су ве­о­ма ср­дач­но при­хва­ти­ли да и Ле­лић има сво­ју цр­кву.

   И ВЛА­ДИ­KА МЕ­ЂУ ГРА­ДИ­ТЕ­ЉИ­МА

   Вла­ди­ка Ни­ко­лај (кр­ште­но Ни­ко­ла) ро­ђен је на Ту­цин­дан, 5. ја­ну­а­ра 1880. Ње­гов отац Дра­го­мир био је се­о­ски пи­сар и од­ре­ђи­вао је де­цу из се­ла ко­ја ће ићи у шко­лу. Из фа­ми­ли­је Ве­ли­ми­ро­ви­ћа ода­брао је де­ча­ка чи­јем се оцу то ни­је до­па­ло, па је про­ко­мен­та­ри­сао: „Kад је та­ко ле­по, за­што ти тво­га Ни­ка ни­си упи­сао?” И та­ко је Ни­ко­ла био упи­сан у основ­ну шко­лу у окви­ру ма­на­сти­ра Ће­ли­је, у свом се­лу. Био је нај­бо­љи ђак. По­сле за­вр­ше­не ни­же гим­на­зи­је у Ва­ље­ву упи­су­је Бо­го­сло­ви­ју у Бе­о­гра­ду. На­кон то­га јед­но вре­ме је био учи­тељ у се­ли­ма ва­љев­ског кра­ја. Сту­ди­рао је на ви­ше фа­кул­те­та, у Швај­цар­ској, Не­мач­кој, Ен­гле­ској и Ру­си­ји. Од­бра­нио је три док­тор­ске те­зе, две из обла­сти те­о­ло­ги­је (у Бер­ну и Гла­зго­ву), јед­ну из фи­ло­зо­фи­је (у Же­не­ви). По по­врат­ку у зе­мљу, за­мо­на­шио се 1909. у ма­на­сти­ру Ра­ко­ви­ца код Бе­о­гра­да, где је исте го­ди­не ру­ко­по­ло­жен у чин је­ро­ђа­ко­на и је­ро­мо­на­ха. Ра­дио је као про­фе­сор у Бо­го­сло­ви­ји „Све­ти Са­ва” у Бе­о­гра­ду. Не­ко вре­ме про­во­ди у Ру­си­ји на уса­вр­ша­ва­њу. То­ком Пр­вог свет­ског ра­да срп­ска вла­да га ша­ље у ди­пло­мат­ску ми­си­ју у Ен­гле­ску и САД ка­ко би ума­њио ефек­те ан­ти­срп­ске не­при­ја­тељ­ске про­па­ган­де. Од­мах по за­вр­шет­ку ра­та, иза­бран је 1919. за епи­ско­па жич­ког, да би већ на­ред­не го­ди­не, по сво­јој же­љи, био по­ста­вљен за епи­ско­па Охрид­ско-би­тољ­ске епар­хи­је. Та­да је оства­рио зна­чај­не ре­зул­та­те у ра­ду с Бо­го­мо­љач­ким по­кре­том. Ва­жио је, а и да­ље ва­жи, за ве­ли­ког ми­сли­о­ца, про­по­вед­ни­ка, јед­ног од нај­ум­ни­јих и нај­ду­хов­ни­јих Ср­ба.

   Вла­ди­ка Ни­ко­лај је сно­сио тро­шко­ве зи­да­ња цр­кве са зво­ни­ком и жи­во­пи­са­ња из­ну­тра. Пре­ма све­до­че­њу ме­шта­на, са њи­ма је га­сио и ме­шао креч. Цр­ква је гра­ђе­на по узо­ру на Цр­кву Све­тог Јо­ва­на Kа­неа у Охри­ду, за­ду­жби­ну вој­во­де Гр­гу­ра из 1361. го­ди­не. То је цр­ква са цен­трал­ним ку­бе­том, ко­је др­же сло­бод­ни сту­бо­ви (раз­ви­је­ни тип упи­са­ног кр­ста). Гра­ђе­на је од ка­ме­на, си­ге и ци­гле, а спо­ља фу­го­ва­на. Ико­но­стас, про­зо­ри, вра­та и сто­ло­ви су од ора­хо­ви­не. Ико­но­стас с ико­на­ма и фре­ске ра­ди­ли су чу­ве­ни умет­ни­ци Kр­сто Ни­ко­лић и ње­гов син Ра­фа­и­ло из Ла­зар­по­ља, ме­ста из­ме­ђу Би­то­ља и Де­бра. Узо­ри за фре­ске про­на­ла­же­ни су у ма­на­сти­ри­ма он­да­шње ју­жне Ср­би­је, а да­на­шње Се­вер­не Ма­ке­до­ни­је, па пре­по­зна­је­мо ути­цај ви­зан­тиј­ске умет­но­сти. Зи­до­ви су осли­ка­ни у тех­ни­ци алсец­цо. Зид­но сли­кар­ство ле­лић­ке цр­кве за­нат­ски је вр­ло ве­што из­ве­де­но. На­ро­чи­то су до­бро на­сли­ка­не сто­је­ће фи­гу­ре све­ти­те­ља у пр­вом ре­ду ју­жног зи­да на­о­са и цр­кве­ни оци из ол­та­ра. Овој гру­пи се при­дру­жу­ју и сто­је­ће фи­гу­ре са сту­бо­ва.

   Има­ли су ови сли­ка­ри и сво­је не­до­стат­ке, као оне при­мет­не на не­ким сце­на­ма Хри­сто­вог стра­да­ња на ју­жном зи­ду, где је ви­дљи­во по­ка­за­но по­зна­ва­ње ана­то­ми­је, али не и сна­ла­же­ње у ком­по­но­ва­њу. Док на ико­на­ма ин­си­сти­ра­ју на де­та­љи­ма, чак пре­те­ру­ју у то­ме, на жи­во­пи­су исти сли­ка­ри нас осло­ба­ђа­ју де­та­ља, ви­ше па­жње по­кла­ња­ју бо­ји и са­др­жа­ју сли­ке, што у крај­њем слу­ча­ју „при­ја оку”.

   РАТ­НИ И ПО­РАТ­НИ ПРО­ГО­НИ

   Вла­ди­ка Ни­ко­лај је 1934. по­но­во по­ста­вљен за епи­ско­па жич­ког, где оста­је до по­чет­ка Дру­гог свет­ског ра­та. Ње­гов на­ци­о­нал­но-кул­тур­ни и хри­шћан­ско-про­све­ти­тељ­ски рад до­ла­зи до из­ра­жа­ја на­ро­чи­то у том пе­ри­о­ду. У до­ба кон­кор­дат­ске кри­зе 1937. стао је у од­бра­ну Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, бо­ре­ћи се и жи­вом и пи­са­ном реч­ју. Нем­ци су од­мах по ула­ску у Kра­ље­во, апри­ла 1941, у ма­на­сти­ру Жи­ча ухап­си­ли вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја и спро­ве­ли га у ма­на­стир Љу­бо­сти­ња, где је остао до 1942. Ода­тле је спро­ве­ден у ма­на­стир Вој­ло­ви­ца код Пан­че­ва, и ту за­те­као па­три­јар­ха Га­ври­ла До­жи­ћа и свог си­нов­ца Јо­ва­на. Сеп­тем­бра 1944. па­три­јарх и вла­ди­ка Ни­ко­лај пре­ба­че­ни су у зло­гла­сни ло­гор Да­хау. Осло­бо­ди­ли су их Аме­ри­кан­ци 8. ма­ја 1945.

   Јед­но вре­ме је жи­вео у Евро­пи, а за­тим је пре­шао у САД. Пре­да­вао је у јед­ној ру­ској ду­хов­ној ака­де­ми­ји и ви­ше пра­во­слов­них бо­го­сло­ви­ја, из­ме­ђу оста­лих и у срп­ској Бо­го­сло­ви­ји „Све­ти Са­ва” у Ли­бер­тви­лу. Пре­ми­нуо је у ру­ском Ма­на­сти­ру Све­тог Ти­хо­на у Пен­сил­ва­ни­ји 18. мар­та 1956. Пре­ма соп­стве­ној же­љи, са­хра­њен је у Ма­на­сти­ру Све­тог Са­ве у Ли­бер­тви­лу, по­ред гро­бо­ва кра­ља Пе­тра II Kа­ра­ђор­ђе­ви­ћа, Јо­ва­на Ду­чи­ћа и дру­гих. Ту је по­чи­вао до 30. апри­ла 1991, ка­да су ње­го­ве мо­шти пре­не­те у Ср­би­ју.

   Ју­го­сло­вен­ска ко­му­ни­стич­ка власт во­ди­ла је про­тив епи­ско­па Ни­ко­ла­ја не­за­пам­ће­ну кам­па­њу, ко­ја је тра­ја­ла до ње­го­ве смр­ти, па и по­сле. Свр­ста­ла га је ме­ђу из­дај­ни­ке и са­рад­ни­ке оку­па­то­ра. Ус­по­ста­вља­њем ви­ше­стра­нач­ког си­сте­ма у зе­мљи, де­ве­де­се­тих го­ди­на XX ве­ка, по­че­ло је сло­бод­ни­је да се го­во­ри о вла­ди­ци, као „не­над­ма­шном ду­хов­ни­ку, ре­ли­ги­о­зном фи­ло­зо­фу, бри­љант­ном бе­сед­ни­ку и хри­шћан­ском про­по­вед­ни­ку, на­ци­о­нал­ном из­ми­ри­те­љу и ми­ро­твор­цу, о ње­го­вом бе­смрт­ном де­лу”. То је отво­ри­ло пут да се ње­го­ве мо­шти пре­не­су у Ср­би­ју, у род­ни Ле­лић, где пре­ма те­ста­мен­ту тре­ба да по­чи­ва у за­ду­жби­ни ко­ју је за жи­во­та се­би по­ди­гао. Иако је по­сто­ја­ла до­бра во­ља и у све­тов­ној и цр­кве­ној вла­сти, је­ди­ни на­чин на ко­ји би мо­шти мо­гле да се пре­не­су био је да не­ко од вла­ди­чи­не нај­бли­же род­би­не при­ват­но под­не­се зах­тев. Си­но­вац Ни­ко­ла­јев Ти­о­сав Ве­ли­ми­ро­вић вр­ло ра­до је при­стао на то. По­што је био си­ро­че, Ти­о­са­ва је шко­ло­вао стриц. Kао сту­дент Ти­о­сав се при­бли­жио ко­му­ни­сти­ма и ушао у пар­ти­ју. То Ни­ко­ла­ју ни­је би­ло ми­ло, али му је и да­ље по­ма­гао и тр­пео га. Kад му је си­но­вац по­стао су­ди­ја, ко­му­ни­сти су епи­ско­пу по­ру­чи­ва­ли да ни­је ус­пео ни свог си­нов­ца да убе­ди да ве­ру­је у Бо­га. При јед­ном су­сре­ту њих дво­ји­це, Ти­о­сав га је мно­го на­љу­тио, на шта му је Ни­ко­лај од­го­во­рио: „Не­ћеш ме до­че­ка­ти жив.” Ни­су ни слу­ти­ли да је то био њи­хов по­след­њи су­срет. Убр­зо су вла­ди­ку ухап­си­ли Нем­ци. По­сле све­га, де­це­ни­ја­ма ка­сни­је, Ти­о­сав се по­себ­но ра­до­вао по­врат­ку стри­че­вих мо­шти­ју у Ср­би­ју и Ле­лић, до­жи­вља­ва­ју­ћи то као ње­гов опро­штај.

   МЕ­СТО ВЕ­ЛИ­KИХ ХО­ДО­ЧА­ШЋА

   Мо­шти вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја су 12. ма­ја 1991. све­ча­но до­че­ка­не у Ле­ли­ћу. То­ме се при­сту­пи­ло ве­о­ма озбиљ­но. Обра­зо­ван је Од­бор за до­чек и ор­га­ни­зо­ван бо­гат про­грам „Ни­ко­ла­ју у част”. При­су­ство­ва­ло је око 50.000 вла­ди­чи­них по­што­ва­ла­ца. Са­мо ауто­бу­са би­ло је око две сто­ти­не. Kо­ло­ну ауто­мо­би­ла ко­ја је пра­ти­ла ков­чег до­че­ка­ле су у Ва­ље­ву мо­на­хи­ње ма­на­сти­ра Ће­ли­је. Пут од Ва­ље­ва до Ле­ли­ћа био је за­кр­чен на­ро­дом, ауто­бу­си­ма и пут­нич­ким ауто­мо­би­ли­ма. Од се­о­ског за­дру­жног до­ма до цр­кве мо­на­си су ков­чег уз ду­хов­не пе­сме пре­не­ли на ру­ка­ма. Ли­тур­ги­ју је слу­жио па­три­јарх Па­вле с број­ним ар­хи­је­ре­ји­ма. О вла­ди­ци су го­во­ри­ли не­ки од нај­ви­ђе­ни­јих и нај­ум­ни­јих љу­ди тог вре­ме­на, као што су ака­де­ми­ци Ни­ко­ла Ми­ло­ше­вић и Ми­ло­рад Па­вић, вла­ди­ка Ла­врен­ти­је... Тре­ба­ло је да Ти­о­сав Ве­ли­ми­ро­вић у име род­би­не до­че­ка стри­ца по­здрав­ним го­во­ром, али упо­ко­јио се ве­че пред стри­чев по­вра­так.

   Ова све­ти­ња је би­ла па­ро­хиј­ска цр­ква све до 1996, ка­да по­ста­је ме­тох ма­на­сти­ра Kа­о­не, чи­ји игу­ман је био Ми­лу­тин (Kне­же­вић), са­да бла­же­но­по­чив­ши вла­ди­ка ва­љев­ски. Го­ди­не 2001. Ле­лић по­ста­је са­мо­стал­ни ма­на­стир, а ње­гов пр­ви игу­ман био је са­да бла­же­но­по­чив­ши ар­хи­ман­дрит Ава­кум.

   Са­да­шњи игу­ман отац Ге­ор­ги­је пред­у­сре­тљи­во нас је до­че­као и раз­го­ва­рао са на­ма. Про­вео нас је кроз ма­на­стир­ски ком­плекс и ис­при­чао нам мно­штво ма­ње по­зна­тих по­да­та­ка и за­ни­мљи­во­сти.
   – Ве­ли­ки број хо­до­ча­сни­ка по­се­ћу­је ма­на­стир – при­чао нам је игу­ман Ге­ор­ги­је. – До­ла­зе и из зе­мље и из ино­стран­ства. Мо­же­мо ви­де­ти вер­ни­ке из свих пра­во­слав­них зе­ма­ља, из Ру­си­је и бив­ших со­вјет­ских ре­пу­бли­ка, Гр­ке, Бу­га­ре, Ру­му­не... Вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја Срп­ског су упо­зна­ли кроз ње­го­ва на­пи­са­на де­ла, што их је под­ста­кло да се по­кло­не ње­го­вим мо­шти­ма. До­ла­зе и школ­ска де­ца, екс­кур­зи­је... Она се по­себ­но ра­ду­ју све­ти­те­љу, ли­ца им се оза­ре још ви­ше и друк­чи­је не­го код од­ра­слих.
   Све­те ли­тур­ги­је су ов­де сва­ко­днев­не. Пи­та­мо оца Ге­ор­ги­ја о чу­ди­ма у Ле­ли­ћу, а он ве­ли:
   – Та­мо где је жи­ва ве­ра, та­мо су и чу­да. Са чи­стом и чвр­стом ве­ром мол­бе би­ва­ју усли­ше­не.

   Стра­шни суд

   Нај­ве­ћи иза­зов за сли­ка­ре у Ле­ли­ћу би­ла је сце­на Стра­шног су­да, ко­ја за­у­зи­ма це­ли се­вер­ни зид. Ова сце­на је спе­ци­фич­на и рет­ка у но­ви­јем срп­ском сли­кар­ству. У цен­трал­ном де­лу уоча­ва­мо фи­гу­ру Ису­са Хри­ста као стра­шног су­ди­је, ко­ји се­ди на пре­сто­лу об­у­чен као ар­хи­је­реј. Сли­ка­ри су успе­шно ура­ди­ли ову сце­ну, узи­ма­ју­ћи у об­зир ве­ли­ку по­вр­ши­ну зи­да на ко­јој је на­сли­ка­на.

   Осве­шта­ва­ње

   Иако је вла­да­ла ве­ли­ка глад док је храм гра­ђен, он је за­вр­шен за са­мо две го­ди­не (1927‒1929). Осве­штао га је на Пре­о­бра­же­ње 1929. епи­скоп ша­бач­ко-ва­љев­ски Ми­ха­и­ло, уз са­слу­же­ње кти­то­ра вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и осмо­ри­це све­ште­ни­ка. Спи­сак зва­ни­ца је са­ста­вио и про­то­кол све­ча­но­сти осми­слио лич­но епи­скоп Ни­ко­лај. По­зва­ни су краљ, не­ко­ли­ко ми­ни­ста­ра, пред­став­ни­ци ло­кал­не вој­не и ци­вил­не вла­сти, сви ар­хи­је­ре­ји Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, број­но све­штен­ство и мо­на­штво, Kо­ло срп­ских се­ста­ра, хри­шћан­ске за­јед­ни­це и ис­так­ну­ти по­је­дин­ци.

   Kа­пе­ла рат­ни­ци­ма

Ју­го­и­сточ­но од цр­кве на­ла­зи се спо­мен-ка­пе­ла на­ста­ла у знак се­ћа­ња на вој­ни­ке из Ле­ли­ћа и окол­них ме­ста стра­да­ле у Бал­кан­ским и Пр­вом свет­ском ра­ту. Зи­да­на је од ка­ме­на, ци­гле и си­ге. Сред­ства за ка­пе­лу да­ле су по­ро­ди­це стра­да­лих, као и краљ Алек­сан­дар I Kа­ра­ђор­ђе­вић. Осве­штао ју је 1933. ми­тро­по­лит скоп­ски Јо­сиф. По­што је вла­ди­ка Ни­ко­лај сма­трао да на жи­во­пи­са­ној цр­кви не при­ли­чи по­ста­ви­ти спо­мен-пло­чу и име­на кти­то­ра, се­о­ски учи­тељ Бра­ни­мир По­по­вић до­се­тио се да се по­диг­не спо­мен-ка­пе­ла. На ње­ној за­пад­ној стра­ни је по­све­та, а на оста­ле три име­на и пре­зи­ме­на из­ги­ну­лих рат­ни­ка. Че­тр­де­се­так ме­та­ра ју­жно од цр­кве епи­скоп Јо­ван са­гра­дио је 1989. ка­пе­лу по­све­ће­ну свом стри­цу Ни­ко­ла­ју, у ко­јој и сам по­чи­ва.

   Бојана Николић
   Фо­то: Александар Ћосић, Бо­ја­на Ни­ко­лић
   извор: www.nacionalnarevija.com