Длановима ка духовном жару
Колико су промрзли српски дланови док им се гасила духовна ватра кроз историјске ломове, од турског времена, преко савремених робовања под разним завојевачима и „ослободиоцима“, па све до данашњих дана, чини се да свако духовно зрачење уноси неопходно окрепљење, не само промрзлим длановима, већ и промрзлим душама српског народа.
Духовно озрачје, које доноси књига Светлане Алексејевне Луганске, читаоцу даје, ако је добронамеран, и снагу и подстрек да завири у дубину сопствене душе, испита њену (не)пуноћу, и на тај начин оснажен, нарочито у времену колебања, осмели се да пригрли помисао да није лоза без корена.
Књига која је пред читаоцем представља прегршт разговора, прецизније казано, венац људовања с најумнијим главама Српске цркве и најздравијим изданцима из темеља њених. Књига је писана о српској православној души, али је и исписана из православне душе. Кад то кажемо, ослоњени смо на структуру сваког разговора, у коме се ауторка скоро и не примећује да води разговор, већ као да је срасла с унутрашњом причом, монологом (са)беседника. То нам, с друге стране, индиректно показује да је ауторка књиге врстан познавалац српске етно-историје, етно-географских посебности појединих српских регија, односно простора, на којима се данас и крсти и говори српски, без обзира на данашње балканске међудржавне међе.
Посебност ове књиге лежи и у чињеници да је сенче поједини животи и судбине српских црквених великодостојника, али књигу обједињује јасно препознатљив духовни огањ који је својствен српском народу, кад се већ, по дефиницији Аве Јустина, нашао на ватреном раскршћу. И то је најважнија карактеристика самог садржаја књиге, која ће јој и омогућити дуг век, не само у коришћењу, него и у сећању читалаца.
У књизи су заступљени следећи саговорници: патријарх српски Иринеј, архимандрит Јован Радосављевић, протојереј Дејан Дејановић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, епископ Давид (Перовић), попадија Ирина Војводић, игуманија Фотина (Хасл), јеромонах Рафаило (Бољевић), епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), Игор Зиројевић, протојереј Момчило Кривокапић.
Дакле, духовнии огањ из наслова ове књиге чини једанаест пламенова, односно једанаест разговора, који читаоцу осликавају историјско наслеђе кроз етичке ломове и духовна устајања, тако да се читаочеви дланови, примакнути било ком од ових пламичака, могу довољно угрејати да му прибаве додатну снагу за самоспознају. А самоспознаја није ништа друго него живот, јер, како рече патријарх Иринеј, вредност и суштину вере показујемо животом. Речи архимандрита Јована Радосављевића који, као ходајућа енциклопедија, не штеди ни себе ни своје историјске претходнике, показују одважност усправног хода. То оцртавају и његове речи из закључка разговора: Бог Отац све чини из љубави према нама, јер је љубав изнад закона, и нема потребе за законом.
Протојереј Дејан Дејановић је црквицу на Топчидерском гробљу претворио у недељни и празнични литургијски окуп верника из сваког дела града. Како то чине подвижници кад сопствени живот уграде у живот скоро непознате гробљанске цркве, читаоцу остаје да види из овог разговора, јер његова мисао да православље није доктрина и није теорија, већ да је православна вера живот и искуство – то најбоље и потврђује.
Човек црква, небески човек, су најчешће одреднице које се могу чути од верника о митрополиту Амфилохију. Читалац ће се до детаља уверити у то из разговора који је Луганска водила с Митрополитом. Треба видети како један од најумнијих пастира Српске цркве урања у дане сопственог детињства, с колико топлине и разборитости говори о својим родитељима и својој родбини, и с коликим се уверењем као млад богослов опредељује за свој подвижнички пут, да би нам показао, и не само показао, већ нас и уверио да Бог није Бог мртвих, већ Бог живих. Из свега тога је следила његова спознаја да вера захтева подвиг, али је сазревала и његова непоколебљива снага да прстом упре у савремено паганство националног типа, које подрива темеље Цркве Божије.
Задивљује и разговор са епископом Давидом (Перовићем), али и показује због чега је овај француски ђак могао постати најближи сарадник патријарха Павла у последњим годинама његовог живота.
Љубав према животу и потомству иконички илуструје разговор с попадијом Ирином Војводић, прибраном мајком једанаесторо здраве и веселе деце.
Речи игуманије Фотине (Хасл): Тамо где птице поју Господу, човек не може да му се не диви, како је за манастире код Скадарског језера рекла Мати Фотина, игуманија манастира Бешка, скоро да оцртавају суштаство српске духовности.
Ако се уз ово дода да је то трећи манастир по реду који је обновљен њеним трудом и подвигом, онда слика тог труда и подвига као склопљени мозаик израња пред читаоцем.
Разговор с јеромонахом Рафаилом (Бољевићем) показује на који начин је за младог човека сусрет с литургијом избављење човековог живота – из окова бесмисла.
Мисли епископа славонско-пакрачког показују због чега је епископ Јован постојан и стамен на најсветијој и на најтрагичнијој коти српског православног простора. Тамо где је, по усменом предању, Свети Кирило проповедао и где је родно место српског патријарха Павла, епископ славонско-пакрачки Јован данас враћа у живот спаљене храмове и закриљује мошти новомученика, па сада као да над Славонијом одзвања трезвеност његове речи: Биће нам потребно много молитава и много љубави да се ране зацеле.
Најмлађи саговорник ауторке ове књиге Игор Зиројевић, као аутор јединственог дела Антологија Божанствене литургије, као прве српске богослужбене књиге о византијском појању, у складу са својим свестраним образовањем, ће своју озбиљност према овом послу стопити у исказ да је појање пре свега молитва.
Разговор с протојерејем Момчилом Кривокапићем показује читаоцу на који се начин људска разборитост и неприкосновена стоичност на духовној простирци, отелотворује у грандиозну фигуру човека који, како сам изјави, верује у Бога од детињства, што даље снажи његово уверење да је темељ љубави према Богу, према Цркви, темељ спремности да за њу дам живот. Само искрен човек је спреман да призна да је особену мудрост све могу у Христу који ми даје снагу научио од руског библиотекара Георгија Свишчева, који је као емигрант радио на Богословском факултету у Београду.
Претходна реченица из нашег предговора овој књизи, чији је аутор Рускиња Светлана Алексејевна Луганска, на симболичан начин илуструје нераскидиву вековну везу два братска православна народа. Читалац се не може отети утиску да је разговорна нит, као тематска задатост, вешто упредана у мисаоно ткање које са страница књиге израња пламсањем. Снага тог плама је драгоцено неопходна да својом топлином загреје и дланове и душу будућем читаоцу, јер је почаствован ретком приликом да добије овакве сабеседнике.
У Београду, на Благовести 2018. Проф. др Михаило Шћепановић
извор: facebook.com/svetlana.luganskaja
