ЖИЧКИ МОНАХ ОТАЦ ЈАКОВ АРСОВИЋ

ЖИЧКИ МОНАХ ОТАЦ ЈАКОВ АРСОВИЋ-ДУХОВНИ УЧЕНИК ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА, приредио архимандрит о. Јован Радосављевић, Нови Сад, 2012.

   О оцу Јакову Арсовићу, монаху манастира Жиче, писао сам још осамдесетих година 20. века и објавио у листу "Хиландар", а затим у књизи "Страдање Жиче и Студенице", и другде. Повремено сам прикупљао и његове радове и чланке, које је објављивао у разним црквеним листовима, поготово у предратном "Мисионару" као уредник, а и пре ступања на дужност уредника.
   О оцу Јакову писали су и други његови поштоваоци и познаници. Пре неколико година о њему су написали књигу Радоман Светковић и Слободан Обрадовић, са обимнијим личним подацима и поукама оца Јакова.
   Неоспорно је да отац Јаков јесте један од савремених духовних бисера и да је његов свети монашки живот сав био посвећен строгом подвижништву. Имајући то сазнање и осећање, још као жички искушеник од своје једанаесте године, одлучио сам да у познијим годинама, као професор призренске богословије опишем његов и наш живот у манастиру Жичи. Сада сам, пак, одлучио да припремим и ову књигу о оцу Јакову у коју сам сабрао највише колико сам могао његових чланака и радова. Верујем да ће ова књига побудити пажњу свих православних читалаца, јер ће из самих његових текстова моћи да га упознају као образованог монаха, великог подвижника и непосредног ученика светог Владике Николаја, после чега ће осетити многе духовне користи и благодатну силу тих светих људи и Цркве Христове којој служе.
   Ову књигу сам приредио захваљујући нашим преосвећеним оцима и духовној деци оца Јустина Поповића. Као допуну овде наводим и неке личне, породичне и друге податке које сам са захвалношћу користио из књиге г. Радомана Светковића и Слободана  Обрадовића о оцу Јакову.
   Тако видимо да је Радоје Арсовић (отац Јаков) рођен у миланџанско-косорићкој парохији, а да је крштен у цркви Светог Саве, задужбини епископа жичког Јанићија(Јоаникија) Нешковића, званог "Јања" (1804-1873), где је Радоје 1893. године и заведен у протоколу рођених у тој парохији. Рођен је у Кушићима, 13. децембра 1893; међутим, по податку који сам преузео из његове легитимације, коју је отац Касијан студенички сачувао и мени доставио, са познатом фотографијом, он је рођен 1894. године. Отац му се звао Јефта, а мајка Сава. Крштен је седам дана после рођења, 20. децембра.
   Радоје Арсовић је учио основну школу, "као најмирније дете и најбољи ђак", у Миланџи, коју је у свом селу подигао владика Јања 1853. године. Међутим, као и многе друге школе, због недостатка деце сада ни она не ради и тако пропада.
   Између Првог и Другог светског рата, упознао се са светим владиком Николајем Жичким. Замонашен је по његовом благослову, у манастиру Жичи 1939. године и добио монашко име Јаков. Умро је у четвртак пред месне задушнице 1946. године, у педесет другој години свога живота, од прехладе и исцрпљености по затворима нове власти.
   За труд и припрему да се ова књига са текстовима оца Јакова штампа, благодарим јеромонаху оцу Герману Авакумовићу, игуману манастира Јежевица код Чачка, и господину С.Јакшићу из Библиотеке Матице српске у Новом Саду.
...Радоје(Јаков) Арсовић, завршио је студије у Паризу.

"БОГОХРАНИМОМ СВЈАШЧЕНСТВУ ПОСЛАНИЈЕ"

...Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца на благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?

   Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њихове очи да сујета, саблазан, и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве.

   Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, и ето толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве су празне, саблазни бесне и душегубно страдање остаје једнако у сили.

   Ох, нарочити, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак и он у цркву дође по изузетку.

   Зашто се, оче свети, синоћ ниси прошетао кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговарачима, зашто ниси поименице позвао на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви, и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: "Овде слабо посећују цркву". То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник! О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао "обојудно острију меч слова Божија", ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога после, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божији, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника - шта си урадио да те поштују? Раде празником - кога си ти молио да не ради? Не посте - да ли их подсећаш на то? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти досад урадио? Где су ти они који тебе поштују-јер су од тебе нешто примили? Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојније, а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души носе твоји парохијани! О, кад би ти мало проходао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да поразговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи - да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водоосвештача, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца - а од свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.

   Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује. Кад је свештеник отворио Свето Писмо и тамо видео шта је псовка, па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се - кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли иједна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови Цркве, и као немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану, каква ли је ваша цена у Царству Христовом, кад се светиња до те мере гази, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?
   Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну проју и парбу са Господом? Јеси ли Му кад рекао: "Господе Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а Ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата, Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док Те Јован тако крсти по откровењу од Оца; па да кажеш апостолима, што и мене треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство.
   О Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело, па онда да дођем код Тебе. Авај мени сва су моја дела у светињи и незапочета, а неизвршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало, те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ. Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја, Христос, примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао, Ти би ми рекао: Тражим из ваше руке не само то што  можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит.
   Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају ни Оче наш.
   Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими.

   Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то га и не познаје. Код толиких неопходних дужности, зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ да се обраћа свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда, како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином....То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, и деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.

   А каква ли је вера код свештеника, то само Бог зна!

   По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за "напутие жизни" ( последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.

   Досадно је бројати какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве,  колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не виде и не осећају, него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници...душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског јеврејина; душу Лењина тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијега? Ви примате са Трпезе Живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи.

   Можете ли ви од Бога примати светињу, а ваши парохијани то Богу да плаћају хулом? Зар ви не видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу.

   Да ли сте питали себе: зашта да вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, и што приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.

   ...Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се народ постиди од псовке; отварај срце народу да исповеде све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости дедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не дај да пропаднемо занавек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари.

   Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде.

   Ко год се покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.

   Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете разлог ваше посете, понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оченаш? Колико се пута преко дана прекрстите?

 Монах Јаков