Најбољи одговор на питање шта је Црква дао нам је Апостол Павле: Црква је Тело Христово (ср. 1 Кор. 12, 27). Овакав доживљај Цркве потиче од Павловог чудесног обраћења на путу за Дамаск, када му се Христос јавио у нествореној светлости и питао га: Савле, Савле, зашто ме гониш? (ср. Дап 9, 4). Господ, дакле, Себе поистовећује са својом Црквом, чија је Глава (уп. Еф. 5, 23), што је тајна која се спознаје и доживљава пре свега умом и срцем
Као православни хришћани у Символу вере на свакој Светој Литургији исповедамо "...једну, свету, саборну и апостолску Цркву" у којој смо крштени и којој припадамо. Верујемо да је она то Тело Христово у коме пребива пуноћа нестворене благодати Духа Светог и да је она верни сведок Откривене Ипостасне Истине од апостолских времена до дана данашњег. Да је то тако, поред богословских аргумената који нам то јасно показују, постоје и одређене "гаранције" које нису толико у словима на папиру, колико у "живим словима" Бога Логоса (уп. 2 Кор 3, 3). Та "жива слова" су обожене личности које Православна Црква све ове векове непрекидно рађа из своје духовне материце. Наравно, и у другим хришћанским заједницама ћемо срести много добрих људи (често, морамо признати, моралнијих и са чвршћом вером него код просечних православаца), али ако посматрамо најбоље међу нама ( а то су, сложићете се, прави представници), онда се нигде не могу пронаћи обожене личности какве и у наше време постоје у Православној Цркви. То је јединствено сведочанство које показује где обитава пуноћа благодати Духа Светог као поуздана ознака Цркве Христове.
 |
| ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ, МАРТ/АПРИЛ, 2014. |
Многе збуњује то што је током своје историје Православна Црква доживела много промена: у литургијском животу, у службама њених чинова (епископа, свештеника, ђакона и лаоса), у организацији, односу са државом и томе слично. Питају се, стога, како то може бити иста она апостолска Црква ако није задржала форме ранохришћанског периода? Одговор је једноставан: као и сваки живи организам, тако и Тело Христово има свој историјски развој. Наводимо као пример (пост)константиновску епоху која је симбол промене у устројству и функционисању древне Цркве. Није ли управо благодарећи тој епохи хришћанство постало вера глобалних димензија? И није ли нам управо ромејска епоха даровала бесцен бисер духовности попут Свете Горе Атонске? И није ли управо раскошност и величанственост православног богослужења освојила руске посланике послате пре десет векова да траже праву веру за свој народ? Све то показује велико и јасно дејство Промисла Божијег у историјском ходу Цркве, што често измиче поимању рационалиста.
Постојаност благодатности и доследност вероисповедања од апостолских времена па до данас су специфичне карактеристике Православне Цркве. То се за друге хришћанске заједнице не може рећи јер су у мањој или већој мери унеле учења страна древној Цркви, док у благодатном смислу очигледно не могу да покажу Светитеље какве православни имају и у наше време. Одатле основ за нашу тврдњу да је управо Православна Црква онај "стуб и тврђава истине" (в. 1 Тим 3, 15) који ће о(п)стати до краја света и века (ср. Мт 16, 18). То не значи да није било и да неће бити падова црквене свести међу православним хришћанима, но то сазнање треба само додатно да нас мотивише на стално узрастање у Христу да бисмо били светлост свету (в. Мт 5, 14), а не саблазан (уп. Рим 2, 24). Јер једино ако и сами постанемо "жива слова" Бога Логоса људима који су ван Цркве нећемо морати пуно објашњавати зашто Она јесте то што јесте.
С љубављу у Васкрслом Господу Христу
презвитер Оливер Суботић
Нема коментара:
Постави коментар