Епископ Григорије, Недеља трећа пред Божић: ДЕТИНЦИ

   У нашој Цркви, а нарочито у богатом предању нашег народа, недеље пред Божић су и по смислу и по садржају своме у потпуности окренуте овом великом Празнику. И док нас Црква, са једне стране, кроз богослужбене песме и химне уводи у ову велику, небо-земну тајну Божијег очовечења, са друге стране, дуга и богата традиција нашег народа изобиљем најразличитијих, дубоко смислених обичаја које брижно чува кроз векове и сама нас уводи у свечано празнично расположење, припремајући нас за светлост, радост и топлину којима је овај празник преиспуњен.

   Ова недеља, трећа пред Божић, у народу је позната као недеља Детинаца. У тај дан, који је уистину празник све деце, она бивају "везана" од стране родитеља али и свих старијих са којима се сусрећу и од ових "уза" се "дреше", тј. ослобађају - припремљеним даровима. Ово везивање и дрешење, којима започиње тај претпразнички циклус обичаја, осим што ствара једну топлу и веселу празничну атмосферу има и дубљи, озбиљнији, по свему хришћански смисао. У њему нам, се кроз игру, даје и открива велика истина о односу љубави и слободе.

   Ово везивање подсећа на нашу честу, дубоко људску и дубоко острашћену потребу да оно што волимо макар и на силу вежемо за себе, али и на нашу поробљеност и спутаност страстима и жељама чији робови својевољно постајемо. Са друге стране, давање дара који постаје "откуп" за нашу слободу показује да љубав не може бити добијена на силу, да се она не може ничим условити нити приморати већ да је увек и једино дар. Тај дар (као израз слободне љубави) не само да онога који га пружа ослобађа ропства, већ укинувши старе, наметнуте свезе, успоставља међу људима нове, слободно засноване, много чвршће и неупоредиво трајније. Учимо из овог празника да се љубав не узима већ добија; сведочимо да је свака друга привезаност  осим привезаности за Христа, у ствари најобичније ропство.
   И ето у народу, кроз обичај сачуване, дубоке истине наше вере: нема љубави без слободе, нити слободе без љубави. Није ли Христос, Бог Који живи у неприступној слави, волећи нас слободно баш због те љубави дао себе у "ропство" палој људској природи, да бисмо Његовим добровољним ропством ми, грехом поробљени, били ослобођени? Будући током вековног турског ропства спречен да своју веру исповеда отворено, у храмовима, кроз прелепа и дубоко смислена богослужења наше Цркве, наш народ ју је неоскврњену и чисту сачувао у овим својим благословеним хришћанским обичајима. Зато их Црква и данас, када своју веру живи слободно, чува и негује са неумањеном љубављу и брижношћу.   

   Празник Детинаца почетак је тронедељног циклуса, који се наставља наредне недеље празником Материца, а завршава у недељу последњу пред Божић празником Отаца. Видимо у свему овоме још једну особеност Божића да је он више од свих других - породични празник. Почиње овај циклус празником деце, јер Божић и јесте Празник Богомладенца Христа, тог Божанског Детета, малог Бога, "Богића" (одакле и потиче име Празника). Следећа, средишња недеља Материца је празник мајки, јер мајка је та која је спона, мост, она која повезује, а последња, недеља Отаца, подсећа нас да Бог наш, Небески Отац, Који као дар Своје слободне љубави даје Самог Сина Свога, Христа Који се рађа и постаје онај Његов "откуп" за наше грехе.

   Уочи Божића сви очекујемо нешто за нас велико и значајно. Како је говорио један од Отаца наше Цркве - попут деце која са нестрпљењем посматрају трбух мајке која је у благословеном стању очекујући рођење детета, тако и сви ми верни, очију упртих у своју Мајку -Цркву са нестрпљењем очекујемо рођење Богомладенца. И можда управо због тога што се у овом Празнику Христос не јавља ни као Цар, ни као Судија, можда се баш због тога нико не радује Божићи као деца. Неким својим, код нас отупелим чулом препознају земаљска деца у новорођеном Христу Вечно, Божанско Дете, Које се попут њих игра, и кроз игру ствара од праха земаљскога светове.

   О Христовом детињству у Светом Писму није написано много. Међутим, оно што је Он Сам говорио о деци показује колико их је волео. Не само љубављу којом јачи воли слабијег, не само љубављу која значи наклоност. Христова љубав према деци пре свега је препознавање у њима онога што човека чини сличним Богу, онога што му враћа и у њему обнавља првобитну чистоту и лепоту лика.

   Заиста, верује лакше и дубље од одраслих, зато што вери приступа једноставно. Не сумњајући и не престајући да посматра све оно се свим бићем диви тајни. Зато је велика тајна Христовог Рођења за дете увек извор радости и усхићења. У њему су безазленост пастира и мудрост Мудраца сливене у веру пред којом се Небо отвара.

   Наш пад почиње онда када почнемо да напуштамо одлике детета. Онда када игру заменимо проводом, безбрижност многобрижношћу, поверење сумњом, машту жељама. Допустимо да бар у ове дане деца буду наши учитељи, кренимо смерно за њима у сретање новорођеном Богомладенцу. Допустимо себи радост, свим срцем поверујмо у чудо - све нас у овим данима позива да будемо Деца Божија! Јер се приближава Царство Божије! Долази Онај кроз кога је све створено. Син Божији постаје и Син Човечији. Грле се у неизрецивој радости Бог и човек, Небо и земља! А све што је између њих пева са анђелима:

СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ,
А НА ЗЕМЉИ МИР, МЕЂУ ЉУДИМА ДОБРА ВОЉА!

Епископ захумско-херцеговачки и приморски ГРИГОРИЈЕ,  Глас Српске, Бања Лука, 2010.