Када је о широком спектру васпитања реч, самим тим и оном верском, неизбежно се поставља и оно одавно постављено питање које гласи: Да ли је васпитање свемогуће, или је немогуће? По свему судећи, одговор би требало да гласи: Васпитање није ни свемогуће, ни немогуће, али је васпитање и те како могуће! Када, како, под којим условима и на који начин?
Усмеравајући главни сноп светлости и пажње, у овоме тексту, пре свега на Православно хришћанско васпитање, узимамо себи слободу да „временске границе“ почетних корака у правцу васпитавања деце проширимо и на оне, веома значајне, периоде у породичном животу, на које се, нажалост, веома ретко или нимало, обраћа пажња.
Пре свега, морамо одмах на почетку нагласити чињеницу да у Православној цркви постоји Света тајна брака која, у хармонији вере, наде, љубави, непрестаног рада на упознавању себе, али и оног другог (а заправо првог), као и радосног трпљења и жртве, у сагласју слободне воље и избора, али и Божијег благослова, спаја мужа и жену, чинећи их да су они једно. Због тога ће оставити човек оца својега и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. Тако да нису више двоје, него једно тело.. (Мт. 5, 5-6). Дакле, Света тајна брака је темељ. Не Света тајна породице, него брака! Значи ли то да „Света тајна породице“ не постоји? Далеко од тога! Светост породице је циљ који се, уз Божији благослов, достиже брачним подвигом, дакле – непрестаним кретањем и приближавањем ка оном другом покрај себе, са којим постајемо једно. Другим речима – светост породице се напаја и узраста једино капима воде живе са извора светости брака!
Већ од оног првог момента када супружници, после чина Свете тајне брака, излазе из храма, предвођени Христом, они су већ тада породица! Породица у пуном потенцијалу. Како ће, и да ли ће, тај потенцијал да се развије зависи од тога како ће, и да ли ће, брачници аскетским подвигом и у чедности (чедност у браку не значи одбацивање сексуалности, јер, по речима Евдокимова: „Брачна чедност јесте оплемењен и одговоран однос према дару сексуалности..“), дакле вођењем рачуна и трудом, и непрестаним радосним подвизима у браку, чинити да Божија благодат у њима плодоносно расте и развија се. Ниједан пар никада заиста не зна да ли ће уопште и имати децу. Деца, ма како то некоме звучало чудно, нису циљ брака, јер је циљ брака узајамно спасење мужа и жене, а деца су највреднији и најузвишенији дар супружницима, али истовремено и позив на још већи подвиг и одговорност!
Данас имамо небројено много примера о томе да постоје невероватно складни бракови међу супружницима којима Бог није подарио децу, као што има и болних примера изузетно нефункционалних бракова и породица са двоје, троје, или више деце! Тек онда када супружници заиста осете да су, уз Божији благослов, прожети једно другим, тада им Господ дарива и пород! Мада, Господ по своме, нама недокучивом, допуштењу, даје да се многа деца роде и у нехармоничним, па чак и потпуно дисфункционалним, као и агресивним и патолошким врстама свих могућих и немогућих брачних или ванбрачних веза. Али то тада бива не као благослов родитељима, већ искључиво зарад те деце, јер једино Господ зна шта ће од њих једнога дана бити. Зар нам не сведоче о томе довољно јасно и историја уметности и књижевности, али не мање и историја људске психопатологије?
Зато ћемо, на изненађење многих, а после онога што је до сада речено, као почетак васпитавања деце, али и међусобног комплетног усавршавања мужа и жене, означити онај први брачни сусрет у пуноћи јединства тела, душе и духа, који већ тада може да буде и моменат зачећа! Хришћанска антропологија нам пружа многе примере о светости чина зачећа, а неки од њих су уздигнути и на степен црквеног празника, као што је, на пример, случај са празником Зачећа Свете Ане (а заправо празник када је зачета Пресвета Дјева Марија), или празником Зачећа Светог Јована Крститеља (заправо – дан када су праведни Захарија и Јелисавета зачели своје дете Јована). Оно о чему православна химнографија већ вековима пева и што слави, данас потврђују и истраживања из најмлађе гране медицинске, али и психолошке науке, наиме резултати пренаталне медицине и пренаталне психлогије. На који начин? Па самим тим што се узроци многих неразмршених чворова у животу одраслог човека, али никада довољно и зрелог, често проналазе у квалитету самог његовог зачећа. Није исто, ако је дете зачето у хармоничности љубави, молитве (!), нежности и жеље за потомством, или ако се, нека нам буде дозвољено да употребимо израз – дете „омакло“, или ако је, не дај Боже, дете зачето као плод потпуног одсуства слободне воље и жеље, дакле - као резултат агресије. Тако је, на пример, Емерсон, научник који нам је оставио драгоцена сведочанства из области пренаталног сећања, рекао и ово: „Откриће да је неко рођен као нежељена беба, води до сазнања да су све животне епизоде депресије, аутодеструктивности или агресије заправо директне последице пренаталног одбацивања“
Ако је то, а по нашем дубоком уверењу прожетом библијском и светоотачком истином, ако је, дакле, свечани и свети чин зачећа први корак у правцу верског васпитања детета (деце), није ли онда сасвим природно да следећи кораци следе током свих оних девет месеци трудноће, када мајка у себи носи живо, мада још нерођено, дете, и то дете са свим својим могућностима већ тада утиснутим у њега? Јер дете већ тада, намерно не помињемо реч-ембрион, има у себи способности: сећања, осећања и комуникације! Не каже узалуд псалмопесник и пророк Давид: "Не сакри се оквир мој од Тебе, када бих саткан у тајности.. Неуобличене садржаје моје видеше очи Твоје, и у књигу Твоју сви беху уписани..."(Пс. 139/138,13-16). И због тога колико год да је важно како се трудна мајка храни и како негује своје тело, али и какву музику слуша и какве тв програме гледа, још је важније како ће у том времену да негује своју душу и глача свој дух. Како и чиме? Молитвом, али заједничком молитвом са својим мужем и оцем њиховог детета, честим причешћивањем, јер причешћујући се она причешћује и дете у себи, осењивањем Крсним знаком детета у себи, читањем Светога писма и Житија Светих, одласком на места где су Свете мошти итд. Посебно би свака мајка већ тада требало да води рачуна какви ће се разговори око ње водити, као и у каквим ће разговорима учествовати. Да избегава
оговарања, горчину, завист, љубомору, а посебно гнев, и све оно што истог тог трена када њоме заструји та негативна енергија, то исто осети и дете у њој! Знајући све то, својом истанчаном и Богонадахнутом снагом, Свети старац Порфирије Кавсокаливит је и могао о томе овако да пише и проповеда: „Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа.. Дете чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа, иако му ум још није развијен.. Нервира ли се мајка, нервира се и оно. Оно што осећа мајка: тугу, бол, страх, узнемиреност и слично – то доживљава и оно. Ако мајка не жели дете, ако га не воли, оно то осећа, и у тој нежној души стварају се трауме, које ће га пратити кроз читав живот.“
Са друге стране, али о истој овој теми, казују нам и најновија истраживања из области пренаталне медицине и психологије. Научници Хартман и Зимберхоф, наводећи Даулингова и Вејдова истраживања на овом пољу, посебно истичу утицај ендокринолошког система мајке
на развој мозга детета у њеној утроби: „Памћење пренаталних негативних или трауматских дешавања је појачано тиме што чим хормоналне промене мајке региструју њено неспокојство, њено тело одмах производи (и тиме преплављује фетус) адренокортикотропни хормон(АЦТХ), изузетно важну супстанцу у процесу чувања памћења“.
С обзиром да нам простор не допушта даљу опширност, приводећи крају ово, за неке вероватно, неуобичајено и „нетрадиционално“ посматрање времена и места почетака верског васпитања, рећићемо, у закључку, да све оно што следи по рођењу детета, а тиче се верског васпитања, јесте заправо само надоградња на онај темељ који је постављен у самом зачећу и током трудноће мајке, трудноће као посебно важног, светог и обавезујућег времена не мање и за мужа, тј. оца. О тим даљим корацима, можда у неком од следећих текстова.
Ово је, по нашем скромном мишљењу, требало рећи, да би се разјаснили неки основни појмови и отклониле ма какве недоумице када је у питању одговор на питање: Када почиње верско васпитање наше деце? О осталим развојним етапама које следе по рођењу детета, много је до сада и речено, а и написано. Нека зато ово буде малени, али искрени допринос часопису „Благодарје“, као духовном гласилу које је угледало свет из жеље да једни друге још више просвећујемо и освећујемо, али не сами собом, јер у нама, поготово данас, ни светлости, а ни светости нема, али да се просвећујемо и освећујемо тиме што ћемо себе, свој живот, а особито живот наше деце, све више и делотворније излагати светлости Христовој, јединој светлости која заиста Просвећује и освећује свакога човека који долази на свет, како и читамо у једној од
молитава на Светој тајни Крштења.
У Ленсингу, о празнику Светих мученика Адријана и Наталије, лета Господњег 2018.
Протојереј-ставрофор др Милош М. Весин,
парох јужночикашки и ленсиншки
извор: Благодарје, бр.3, 2018.
Усмеравајући главни сноп светлости и пажње, у овоме тексту, пре свега на Православно хришћанско васпитање, узимамо себи слободу да „временске границе“ почетних корака у правцу васпитавања деце проширимо и на оне, веома значајне, периоде у породичном животу, на које се, нажалост, веома ретко или нимало, обраћа пажња.
Пре свега, морамо одмах на почетку нагласити чињеницу да у Православној цркви постоји Света тајна брака која, у хармонији вере, наде, љубави, непрестаног рада на упознавању себе, али и оног другог (а заправо првог), као и радосног трпљења и жртве, у сагласју слободне воље и избора, али и Божијег благослова, спаја мужа и жену, чинећи их да су они једно. Због тога ће оставити човек оца својега и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. Тако да нису више двоје, него једно тело.. (Мт. 5, 5-6). Дакле, Света тајна брака је темељ. Не Света тајна породице, него брака! Значи ли то да „Света тајна породице“ не постоји? Далеко од тога! Светост породице је циљ који се, уз Божији благослов, достиже брачним подвигом, дакле – непрестаним кретањем и приближавањем ка оном другом покрај себе, са којим постајемо једно. Другим речима – светост породице се напаја и узраста једино капима воде живе са извора светости брака!
Већ од оног првог момента када супружници, после чина Свете тајне брака, излазе из храма, предвођени Христом, они су већ тада породица! Породица у пуном потенцијалу. Како ће, и да ли ће, тај потенцијал да се развије зависи од тога како ће, и да ли ће, брачници аскетским подвигом и у чедности (чедност у браку не значи одбацивање сексуалности, јер, по речима Евдокимова: „Брачна чедност јесте оплемењен и одговоран однос према дару сексуалности..“), дакле вођењем рачуна и трудом, и непрестаним радосним подвизима у браку, чинити да Божија благодат у њима плодоносно расте и развија се. Ниједан пар никада заиста не зна да ли ће уопште и имати децу. Деца, ма како то некоме звучало чудно, нису циљ брака, јер је циљ брака узајамно спасење мужа и жене, а деца су највреднији и најузвишенији дар супружницима, али истовремено и позив на још већи подвиг и одговорност!
 |
| Манастир Вазнесење |
Зато ћемо, на изненађење многих, а после онога што је до сада речено, као почетак васпитавања деце, али и међусобног комплетног усавршавања мужа и жене, означити онај први брачни сусрет у пуноћи јединства тела, душе и духа, који већ тада може да буде и моменат зачећа! Хришћанска антропологија нам пружа многе примере о светости чина зачећа, а неки од њих су уздигнути и на степен црквеног празника, као што је, на пример, случај са празником Зачећа Свете Ане (а заправо празник када је зачета Пресвета Дјева Марија), или празником Зачећа Светог Јована Крститеља (заправо – дан када су праведни Захарија и Јелисавета зачели своје дете Јована). Оно о чему православна химнографија већ вековима пева и што слави, данас потврђују и истраживања из најмлађе гране медицинске, али и психолошке науке, наиме резултати пренаталне медицине и пренаталне психлогије. На који начин? Па самим тим што се узроци многих неразмршених чворова у животу одраслог човека, али никада довољно и зрелог, често проналазе у квалитету самог његовог зачећа. Није исто, ако је дете зачето у хармоничности љубави, молитве (!), нежности и жеље за потомством, или ако се, нека нам буде дозвољено да употребимо израз – дете „омакло“, или ако је, не дај Боже, дете зачето као плод потпуног одсуства слободне воље и жеље, дакле - као резултат агресије. Тако је, на пример, Емерсон, научник који нам је оставио драгоцена сведочанства из области пренаталног сећања, рекао и ово: „Откриће да је неко рођен као нежељена беба, води до сазнања да су све животне епизоде депресије, аутодеструктивности или агресије заправо директне последице пренаталног одбацивања“
Ако је то, а по нашем дубоком уверењу прожетом библијском и светоотачком истином, ако је, дакле, свечани и свети чин зачећа први корак у правцу верског васпитања детета (деце), није ли онда сасвим природно да следећи кораци следе током свих оних девет месеци трудноће, када мајка у себи носи живо, мада још нерођено, дете, и то дете са свим својим могућностима већ тада утиснутим у њега? Јер дете већ тада, намерно не помињемо реч-ембрион, има у себи способности: сећања, осећања и комуникације! Не каже узалуд псалмопесник и пророк Давид: "Не сакри се оквир мој од Тебе, када бих саткан у тајности.. Неуобличене садржаје моје видеше очи Твоје, и у књигу Твоју сви беху уписани..."(Пс. 139/138,13-16). И због тога колико год да је важно како се трудна мајка храни и како негује своје тело, али и какву музику слуша и какве тв програме гледа, још је важније како ће у том времену да негује своју душу и глача свој дух. Како и чиме? Молитвом, али заједничком молитвом са својим мужем и оцем њиховог детета, честим причешћивањем, јер причешћујући се она причешћује и дете у себи, осењивањем Крсним знаком детета у себи, читањем Светога писма и Житија Светих, одласком на места где су Свете мошти итд. Посебно би свака мајка већ тада требало да води рачуна какви ће се разговори око ње водити, као и у каквим ће разговорима учествовати. Да избегава
оговарања, горчину, завист, љубомору, а посебно гнев, и све оно што истог тог трена када њоме заструји та негативна енергија, то исто осети и дете у њој! Знајући све то, својом истанчаном и Богонадахнутом снагом, Свети старац Порфирије Кавсокаливит је и могао о томе овако да пише и проповеда: „Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа.. Дете чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа, иако му ум још није развијен.. Нервира ли се мајка, нервира се и оно. Оно што осећа мајка: тугу, бол, страх, узнемиреност и слично – то доживљава и оно. Ако мајка не жели дете, ако га не воли, оно то осећа, и у тој нежној души стварају се трауме, које ће га пратити кроз читав живот.“
Са друге стране, али о истој овој теми, казују нам и најновија истраживања из области пренаталне медицине и психологије. Научници Хартман и Зимберхоф, наводећи Даулингова и Вејдова истраживања на овом пољу, посебно истичу утицај ендокринолошког система мајке
на развој мозга детета у њеној утроби: „Памћење пренаталних негативних или трауматских дешавања је појачано тиме што чим хормоналне промене мајке региструју њено неспокојство, њено тело одмах производи (и тиме преплављује фетус) адренокортикотропни хормон(АЦТХ), изузетно важну супстанцу у процесу чувања памћења“.
С обзиром да нам простор не допушта даљу опширност, приводећи крају ово, за неке вероватно, неуобичајено и „нетрадиционално“ посматрање времена и места почетака верског васпитања, рећићемо, у закључку, да све оно што следи по рођењу детета, а тиче се верског васпитања, јесте заправо само надоградња на онај темељ који је постављен у самом зачећу и током трудноће мајке, трудноће као посебно важног, светог и обавезујућег времена не мање и за мужа, тј. оца. О тим даљим корацима, можда у неком од следећих текстова.
Ово је, по нашем скромном мишљењу, требало рећи, да би се разјаснили неки основни појмови и отклониле ма какве недоумице када је у питању одговор на питање: Када почиње верско васпитање наше деце? О осталим развојним етапама које следе по рођењу детета, много је до сада и речено, а и написано. Нека зато ово буде малени, али искрени допринос часопису „Благодарје“, као духовном гласилу које је угледало свет из жеље да једни друге још више просвећујемо и освећујемо, али не сами собом, јер у нама, поготово данас, ни светлости, а ни светости нема, али да се просвећујемо и освећујемо тиме што ћемо себе, свој живот, а особито живот наше деце, све више и делотворније излагати светлости Христовој, јединој светлости која заиста Просвећује и освећује свакога човека који долази на свет, како и читамо у једној од
молитава на Светој тајни Крштења.
У Ленсингу, о празнику Светих мученика Адријана и Наталије, лета Господњег 2018.
Протојереј-ставрофор др Милош М. Весин,
парох јужночикашки и ленсиншки
извор: Благодарје, бр.3, 2018.
Нема коментара:
Постави коментар