Кад сам 18. новембра (1. децембра) 1971. године први пут ступио у Свету Гору, долазећи у свету Српску Царску Лавру Хиландар, у својству изасланика Њ. Св. Патријарха српског Господина Германа за славу храма (Ваведење), Свештени Сабор (Управа) ове свете Лавре изразио ми је жељу да, по могућности, сачиним на црквенословенском језику службу Пресветој Богородици, у част и спомен доласка у манастир Хиландар њене чудотворне иконе, зване Тројеручица. Сматрајући то за највишу част, са великом радошћу прихватио сам се овог светог посла, тим пре што у Српској Православној Цркви скоро да и нема сличне службе. Један руски Мјесјацослов (Ив. Косолапов, Сибирск 1880.) набраја равно 235 оваквих празновања у руској Цркви. А код нас? Кад би се бар нотирала и у месецослов унела само она празновања која је српски народ већ увео: Пећ, Чајниче у Југославији, затим Тројеручица и Млекопитателница у Хиландару...
Потрудио сам се колико сам знао и могао, да жељи Свештеног сабора Свете сроске царске лавре Хиландара удовољим. Ова служба плод је тога труда. Све што је у њој добро, дар је свише, све што не ваља - лично је моје.
У Светој српској царској лаври Хиландару.
29. јануара/11. фебруара 1972. године
Протојереј Мирко Р. Павловић
извор:
svetogorskestaze.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар