Одлуку о признању Сладоју, који је седми лауреат по реду, донео је жири у саставу Јован Делић, Милутин Мићовић, Ранко Поповић, Драган Станић и Драган Хамовић.
-Поезија Ђорђа Сладоја не прикрива ни своје претке ни савремене сроднике, а опет је својствена себи, исповеда своју живљену малу човечанску историју, као честицу велике приче о припадајућем народу и још веће приче о човеку уопште. У тој лирској повесници коју и даље испреда, дао је лирски обол своме све пустијем завичају жестоке лепоте, у речима и сликама и тегобама, својим одласцима и сеобама вољним и невољним, о неснађеној свакидашњици пре и после, о надањима и безнађима. Тврдокорно одан постојбини вуковског и његошевског језика и предања, његовим ликовима и дивљим топонимима, достојним и болним сећањима личним и заједничким, Сладоје и своју лирску тугу и горчину блажи добростивим осмехом или јача иронијским бодљама у сопствено месо - наводи се у образложењу жирија.
Захваљући на награди, коју додељују Епархија будимљанско-никшићка и компанија "Мона", Ђорђо Сладоје се обратио окупљенима, међу којима су били владика Јоаникије, Матија Бећковић, Милорад Вучелић, Александар Гајовић.
-Још умем да се обрадујем и тзв. малим стварима, па како се не бих обрадовао награди која носи име највећег српског песника. Али ту ми је радост умногоме помутило све то што се, нарочито ових дана, дешава српском народу у Црној Гори. Тај народ је пред очима и камерама тзв. цивилизованог света најпре одстрањен из устава и закона, из историје и културе, из језика и писма, из уџбеника и лектире, из "Горског вијенца" (заједно са прахом оца Србије), а ових дана избачен је наглавачке и из Цркве - из куће Божје - директно на улицу, где се такође не би смео предуго задржавати. Дичити се Његошевом наградом, а прећутати страдање његовог народа, било би непристојно, па и нечасно, макар ово што ћу рећи звучало и као дневнополитички коментар, али то не може бити јер ни проблем, нажалост, није дневни нити само политички, већ је посреди судбинско питање духовног опстанка српског народа у Црној Гори и целовитости Српске Православне Цркве.
Све што се на овом "педљу копна" дешава између Српске Спарте и Монтенегра није од сунчевих пега, нити је почело јуче, упозорио је Сладоје, и објаснио:
-Да је Србија случајно отела голубарник некој од националних мањина које са нама живе, Савет безбедности би био у сталном заседању, а НАТО под узбуном. Овако, српско је, па може са њим да чини како ко хоће, а најбоље је кад то раде модификовани Срби, нови крсташи и иконоборци, који би, на путу за Европу, да сврате и опљачкају манастирско благо и отарасе се сопственог темељног народа. А онда се догодило истинско чудо. Овај варварски удар - декретом против Јеванђеља - баш као у Његошевим стиховима пронашао је у архетипским дубинама народне душе ону запретану искру која ових дана обасјава Црну Гору. На језуитски цинични закон о тобожњој слободи вероисповести васкрсли Његошев народ одговара саборно и молитвено (као у оном, поново састављеном колу из "Горског вијенца"), на начин који достојан јест светиња које брани. Не једном, видели смо шта се догађа "догођеном народу" и како се његова силна енергија у опскурним процедурама претвара у колективну апатију. Верујем и надам се да се то овај пут неће десити и да ће нам они које бранимо, и Његош међу њима, улити додатну снагу да и себе некако сачувамо.
На Сладојеве стихове дође вам да истовремено тихо заплачете и осмехнете се нежно, рекао је у својој беседи Иван Негришорац, и додао: -Можда више од свакога другога у Сладоју одјекује глас Алексе Шантића, не само због духа Херцеговине и његовог разумевања за свеколике оквире српске културе него и због дубоког осећања за облике традиционалног начина живота и за меланхолично сагледавање човекове животне судбине. Најпростије речено, Ђорђо Сладоје је Алекса Шантић нашега доба, он наставља Шантићев пев онако како је то могуће у времену с краја 20. и почетка 21. века.
Награда "Извиискра Његошева" биће уручена на дан Светог Василија Острошког 12. маја у Никшићу.
-Волео бих да дочекам и видим како Срби славе Његоша као што Руси славе Пушкина, Немци Гетеа, Французи Игоа, Енглези Шекспира, или Шпанци Сервантеса. Лепо је да у Београду постоје Гетеов и Сервантесов институт, али би било још лепше да има и Његошев. Било би ми жао да пропустим тренутак кад ће "Црна Гора изгуб да намири", односно да се врати себи и Његошу. И не само Црна Гора - рекао је лауреат.
Насловивши своју беседу као Похвалницу Сладоју, члан жирија Драган Хамовић је рекао:
-Сладоје проговара сагласним али својим гласом, јер његове речи имају искуственог ослонца у себи самом, што подразумева и предање што га језик чува и у нама освешћује. Он зна да су патос у чистом лику потрошили нараштаји достојнији од нашега, док нама остаје горчина, блажена каткад одушцима ведрине.
-Сладојев песнички глас јесте благозвучно, реско и светло звоно које дозива и себе и друге на сабрање у нама самима и међу нама - истакао је Хамовић и прочитао песму посвећену лауреату.
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар