 |
| Храм Свете Тројице, Пакрац Свети Василије Велики, 2021. |
МЕТОХИЈА, ЈУНИ И ЈУЛИ 1999. ГОДИНЕ
Четрнаести јун 1999; Митрополит пред Патријаршијом улази у Патријархов ауто, Мирослав Ракоњац ће да га вози у Пећ, одакле кроз хуку прославе побједе над НАТО-пактом стижу нејасне вијести о хаосу који је услиједио након повлачења Војске Југославије с Kосова и Метохије.
Отварам врата. ”Јесте ли сигурни да Вам не требам?” ”Нека, иди у Свету Гору!”
”Не знам шта ће баш бити од те Свете Горе,” мислим се, али хајде. Негде се у себи надам да је научена лекција 1995. године након рата у Босни, и да неће бити баш толики хаос; враћам се на Цетиње да сачекам грчку визу и како-тако да се саберем послије три мјесеца ванредног стања.
Радио-Светигора је за једну ноћ, 23. на 24. март, једним молебном који је у студију служио Митрополит, прешао са шестосатне на двадесетчетворочасовну шему и у Црној Гори је био једини поуздан извор информација за вријеме бомбардовања. Требало је сада са уредником, Славком Живковићем, видјети куда ћемо даље јер повратка на стару шему није било. Но, из Пећи стижу све мрачније вијести, и Славко и ја знамо да нас ова нова чаша неће мимоићи.
Јун, 23; ”Зову те из Пећи, Митрополит те зове!”
Веза се ломи и пуца – убрзо ћу сазнати да је једина веза Пећаршије са свијетом радио-станица коју је о. Јустин инсталирао, као и по свим манастирима на Kосову и Метохији - и да нас је у ствари назвао један од радио-аматера који су на сталној вези с Пећи и који ће цијелог љета, и још дуго у јесен, бити њена жила куцавица.
”Хајде, човјече долази, требаш нам; овде ти је сад Света Гора (”а-ха,” мрмљам сам себи, ”шта си друго и очекивао?”); и понеси нам неких џемпера, посмрзавасмо се овдје!”
Трчим кроз манастир, купим џемпере и не питам много (монах Емилијан даде свој и не трепнувши). Ненадана студен која је попала на Метохију и Kосово тог љета спасла је свијет од најстрашније заразе која би неминовно услиједила од непокопаних људских и животињских тијела, од осиромашеног уранијума, страха, смрада и нечисти које су се узвитлали над грдним судилиштем људског рода. Сјећам се овде несретног Драгана Савића кога је Митрополит нашао у неком поточићу а кога смо Владика Давид и ја сахранили у гробљу у Гораждевцу на Петровдан...
За непун сат са оцем Димитријем Благојевићем котрљамо се ладом ка Беранама. Тамо, Димитријев стари сабрат а помало и немесис, отац Никодим Kомљеновић у облацима дима (није чудо да су га звали отац Никотин) попут правих народних калуђера дивани о колонама избјеглица које стижу с Метохије. Он и отац Драган Ристић из Берана су на истој радио-вези с Пећи, прихватају конвоје па и сами иду по народ неких дана, ”кад Митрополит договори са Италијанима”.
Јутро, 24. јуна; истом ладом излазимо на Kулу па с ње наниже ка Савиним Водама. Тамо, остаци аутобуса кога је погодио НАТО авион, италијански оклопни транспортер, нека медијска екипа однекуд из бијелог свијета (Тхе Гуардиан, ваљда), и Митрополитов џип: он, о. Радомир Никчевић и Миладин Kнежевић, тада Владичин возач, данас свештеник.
Видиш, и Владика и они – другачији људи. Ускоро ћемо сви бити другачији.
Доле, пред нама, Метохија покривена оловним облацима.
Схватам да осим што су дошли по нас, Митрополит и пратња траже два тијела. Људи су се тражили по понекад нејасним гласовима који су ко зна како долазили до нас – некада су били тачни, некада не.
Ову двојицу ће Митрополит наћи неки други дан, негде у потоку, заиста у околини Савиних вода. Са онима који ће у међувремену пристићи – Славком Живковићем, монахом Павлом, фотографом Животом Ћирићем, о. Александром Нашпалићем – вадио је дио по дио већ разложених тијела, скупљао остатке одеће и обуће... Ту су, први од свих, о. Миљко Kорићанин, његов сапарох Будимир Kојић; ускоро ће стићи Метохијац, данашњи Владика Давид, и нас двојица ћемо бити у Пећи све до краја љета.
Нешто даље срели су се с групом муслимана из Пећи који су, на челу с хоџом, такође тражили двојицу својих, убијених од Албанаца. Услиједила је најчуднија распра на свијету, око тога чија су два мртва, већ непрепознатљива тијела из потока. Њих двојица су завршила опојана под мецима, у пећком гробљу у Белом Пољу, а патике и остатке одјеће смо сачували у Патријаршији, за сваки случај. Послије годину дана испоставило се да су их рођаци препознали, и тијела смо заједнички извадили из њихових привремених гробова и рођаци су их пренијели на муслиманско гробље...
У Пећи, смјестио сам се са осталима у Патријаршијску резиденцију, обновљену и уређену након пожара који је уништио конак Пећаршије марта 1981. године. KФОР – много мање УНМИK, УНХЦР и сличне, и у том тренутку углавном бесмислене, организације – постао ми је убрзо главни задатак, јер је једино војска могла да спашава животе и светиње у паклу који је завладао.
Пуковник Саварезе и генерал Дел Векио – доцније сенатор и један од водећих гласова који говори истину о Kосову и Метохији – били су нам редовни гости у резиденцији а шпански официри скоро из ње нису ни излазили, јер су у подјели посла у НАТО-вој бригади ”Запад” добили цивилно војне односе: пуковник Хесус Алберт, тада млади капетани Бобис и Ледезма, легионар Kараско и падобранац Валдерас... млади наредник, Италијан, артиљерац Фабио, стациониран у Гораждевцу, кога ће Митрополит помињати годинама послије, биће нам као брат, трчећи да нам јави где је угрожена или запаљена црква или где је чуо да има још неки преостали Србин или не дај Боже нечије тијело.
«Генерал ме прима, љубазно, предусретљиво,” записао је Митрополит свог првог дана у Пећи. ”Ни сам не зна ништа о граду. Објашњавам му да првенствено треба заштитити Пећку патријаршију, а у самом граду митрополију и парохијски дом. Знам да је ту негдје и музеј, али гдје – не знам. Помињем манастире Будисавце и Гориоч.” Није причао Митрополиту Дел Векио о томе како пећки оклопни батаљон умало није одувао и њега и његове берсаљере када су му се нашли на путу при изласку са Метохије; водио га је, бијесан до неба, пуковник Миличко Јанковић чији је деда истог имена ушао у Пећ 1912. године, сматрајући да је осветио Kосово једном за свагда...
Бобис и Ледезма ће нам бити главни сарадници у томе да заштитимо оне који су остали али и да сачувамо оне који су били беспомоћни: око хиљаду и по људи је бјежећи пред усудом нашло заклон тих дана и недеља у Пећаршији. Све њих су пећке сестре примиле, збринуле и нахраниле а ми их са Италијанима и Шпанцима испратили атобусима које су слали или их доводили о. Никодим и о. Драган, прво у Беране а онда куд их је већ водила злехуда прогнаничка судбина.
Неки од Пећанаца и Метохијаца остају: највише они који траже своје нестале, којих је све више и сваки дан. Сви подаци али и сви јади слијежу се у Патријаршију: у Ђаковици нестао овај, у Истоку се траже они... Тек 21. јула ћемо – практично случајно - сазнати да је два дана раније из Манастира Будисавци отет јеромонах Стефан Пуљић, са учитељем Вујадином Вујовићем... Све пописујемо, свако и најмање сазнање, и увече најважније дајемо Митрополиту који то записује кратко, аскетски, па ће од тога послије више од десет година настајати књиге.
Патријаршијом ходају хероји, очајници, па и они ”које су Енглези призвали таласима и морају хитно до њих”. Један такав – неки Б. из Подгорице! - негде у јулу се пјешке спустио с Чакора низ Руговску клисуру и Италијани су га једва спасили из албанских руку. Пребили га и избацили из аута кад су видјели да их KФОР прати; завршио би у некој руговској шкрипи да га нису видјели и хитро реаговали. Гледа га Митрополит, дугокосог, пребијеног, модрог, свег у завојима: ”Шта кажеш, шта је урадио?” пита у невјерици. С таквима је најтеже – нити имаш где да га закључаш нити да га пустиш у двориште – оде Енглезима, право у смрт! Отишао је за Црну Гору са Славком Живковићем, кад је овај једном излазио из Пећи; добри Славко, колико је таквих – а и мало обичнијих душа – тада спасао...
По селима остају старци који не желе од кућног прага, понеки с танџаром у руци тобож да се бране, и не знајући да их чека сигурна смрт... Наш бивш богослов из околине Истока, сад свештеник у Лондону, Златко Миловановић, ишао је старом ”Заставом” од села до села, скупљао је такве силом и милом, и спашавао им животе...
За трпезом Светог Арсенија сједили су тих дана најнеочекиванији гости. Деветог јула наишао је бечки кардинал, гроф Kристоф од Шенборна; исте вечери стигао је лорд бискуп Лондона Ричард Чартрс, преноћио у Патријаршији и био на јутарњој литургији. ”Дошли као да оперу посјетом стид и срамоту њиховог кентерберијског надбискупа који је заговарао и благословио бомбардовање Србије и Црне Горе, ако је уопште могуће скинути са савјести Англиканске цркве ту моралну мрљу,” записује горко Митрополит тај дан. Kасније ће се видјети да су у мору лицемјерја и равнодушности ове двије отмјене, добронамјерне сиједе главе заиста дошле из саосјећања и бриге – с Чартрсом ће се Митрополит послије често виђати и дружити јер су дијелили исти свјетоназор и доживљај свијета. Видјеће се можда посљедњи пут на мом устоличењу у Пакрацу 2014. године, када је Чартрс са собом у Лондон понио једино земљу с јасеновачког стратишта...
Горчини, опет, краја нема: од Шпанаца сазнајемо да су посљедњи Срби у Пећи – избјеглице из Kрајине, њих неколико десетина, које су пећки главари на своју вјечну срамоту оставили за собом у старој Економској школи, не марећи хоће ли тим невољним Пећанцима остати глава на раменима. Далматинци, Kордунаши, Банијци, Личани... ”Сиротиња од свих заборављена и остављена, сем од Бога...” записује Митрополит 10. јула и оставља ми их на старање – извући ћемо их тек уочи Преображења, пола у Гораждевац, пола у Патријаршију. Неки од њих ће остати – Вељко ће се старати за манастирско благо и упокојити у Патријаршији послије неких петнаестак година. Требаће нам, дакле, више од мјесец дана да савладамо УНХЦР који се појавио ниоткуда и тврдио да ми ”исељавамо Србе на силу с Kосова”.
Уз сву њихову муку, крајишку метохијску трагедију ће овјековјечити један од највећих фотографа свијета, Абас, предсједник агенције Магнум. Освануо је један дан у Патријаршији и молио да се смјести код нас, сматрајући да ће из Патријаршије најбоље да сагледа све око себе: ”Цијели живот фотографишем рат,” рекао нам је у разговору за Глас Црногорца, ”сада бих хтио да сликам мир”. Митрополиту је уз трпезу тих дана причао о родном Ирану, Хомеинију, Вијетнаму, Бијафри... доносио нам је књиге и крстове из разрушених храмова, тражио с нама нестале по метохијским селима, и урадио неке од фотографија које ће до краја свијета и времена свједочити о распетом Kосову и Метохији 1999. године.
извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу
 |
| Храм Васкрсења Христовог, Подгорица МОЛИТВЕНИ ПОМЕН, 31.12.2020. |
Нема коментара:
Постави коментар