Свети владика Николај Велимировић је записао да је Света Гора царство без круне, држава без војске, мудрост без школе, кухиња без меса, богатство без новца и земља без жена.
 |
| Снимак преузми ОВДЕ |
Захваљујући Горану Вукчевићу и његовим „Хиландарским путописима“, предавању које је одржао у Великој Сали Дома културе у Чачку, присутни су могли на два сата да се отисну на једну овакву Свету Гору. Сви, без изузетка: И они који су у Бгородичином врту већ били, а и они који нису били, али имају жељу да оду, као и они који засигурно не могу отићи. Вече у ком се дух Свете Горе осећао у ваздуху, започето је тропаром Васкрса на грчком језику „Христос Анести…“, у извођењу Наташе Драговић и Весне Ђуновић из чачанског хора Слово љубве. Водитељка програма, Верица Kовачевић упознала је публику са радом и делом Горана Вукчевића, човеком који је близу три стотине пута посетио Свету Гору и манастир Хиландар и десет пута био на врху Атоса. Горан је филмски и телевизијски редитељ из Новог Сада, а Чачак и Чачани су му у срцу, како због игумана Хиландара Методија Марковића, тако и због Миливоја Ранђића, директора Задужбине Светог манастира Хиландара у Београду и блаженопочившег, оца Василија Хиландарца, који је такође родом из села у близини Чачка.
„Заиста, никада немам трему када држим неко предавање, али овога пута трема је присутна јер сам у Чачку, а сматрам да је Чачак град који је изнедрио изузетне личности. Много сјајних људи и догађаја потекло је баш одавде“, истакао је Горан.
У његовом филму „Причешће на Атосу“, публика је могла да кроз ходочашће ученика Војне гимназије у Београду и питомаца Војне академије заплови од Уранополиса до луке Јовањица на Светој Гори, а одатле до манастира Хиландар, а све уз благослов Његове светости патријарха Павла и митрополита црногорско-приморског, Амфилохија. Филм је настао пре више од петнаест година и то је била изузетна радост за хиландарске монахе који су у свом дому угостили будуће браниоце српске земље.
Након упознавања са манастиром Хиландар, крштења четворице војних гимназијалаца, у филму је приказано успињане на сам врх Атоса све до крста Светог Атанасија Атонског. У раним јутарњим сатима уследила је Света литургија у цркви Преображења коју је служио јеромонах Методије, причестивши ученике и њихове старешине. За све њих то је био доживљај за памћење. Одатле је уследио повратак кући, а сви они су уочили да са Свете Горе одлазе као сасвим другачији људи.
После филма, кроз веома надахнуто предавање Горана Вукчевића, упознали смо се са животом светогорских монаха, посебно братства манастира Хилндар. Са пуним поверењем смо се препустили да нас одведе до најскровитијих кутака манастира, до цркве, ризнице, костурнице, пекаре, трпезарије. Први пут Горан је посетио Свету Гору пре више од тридесет година. Имао је част и благослов да упозна тадашњег хиландарског игумана Пајсија, који је по обнављању општежића био најмлађи игуман Хиландара, познавао је и игумана Мојсија (обојица блаженопочивши), а данас је велики пријатељ игумана Методија.
„Света Гора са својим манастирима, превасходно са нашим Хиландаром је место где пуним батерије. Долазећи кући, одатле понесем пуне шаке благодати, које на жалост успут „испросипам“, али увек ми у шакама остану капљице које ме „држе“ до следећег одласка. Све невоље овог света почивају на нашем сопственом егоизму. Живот монаха је тако једноставан и прост, без филозофирања и просипања памети. Речи штедљиво користе, а са њима је и ћутање невероватно лепо. Довољно је само их посматрати како ходају, обављају послушања, моле се. Свуда је присутно њихово смирење. Kада сам као двадесеттрогодишњи младић који је због непријатности доживљених на послу који обављам отишао у Грчку на одмор, нисам ни слутио да ћу врло брзо стићи до Свете Горе. У то време нисам био ни крштен. На Светој Гори сам сазнао да се ништа у животу не догађа без промисли Божије. Ето, и тај мој неуспех и умор ме одвео на право место. Да није тога било, можда никада не бих спознао Бога. Њему и Пресветој Богородици се само треба препустити са пуним поверењем, јер ће они наш живот усмерити у правом смеру“,казао је Вукчевић.
Нела Мечанин
Фото: Александра Мишић
извор: kablarnet.rs
Нема коментара:
Постави коментар