,,Видовдане мој очињи виде, тобом видим што други не виде.”
Митрополит Амфилохије
Стиже нам Видовдан! Не било какав дан, већ тај један, јединствени, пред којим сваки слободномислећи припадник српског национа, са трепетом загледан у себе немо стоји, нижући молитвено и благодарно имена својих праотаца и праматера, милујући их трептајима своје душе и откуцајима срца, потврђујући тиме њихово двојако, небоземно и неугасиво постојање и живот: Лазар, Милица….Стеван, Ранка, Миодраг, Милијанка, Славка, Добросав, Зорка, Милан, Петар, Живојин, Душан, Никола, Анђелија, Десанка….
Стиже нам Видовдан, и ја јасно на крају те непрегледне колоне, како познатих тако и имена која чиле из сећања и ликова који бледе и које заборав прети да одузме, видим једно упражњено место. Нема сумње, знам за кога је! Хоћу ли се прибројати? Хоћу ли и ја смоћи снаге да искорачим из удобности свакодневице и закорачим ка вечности? Хоћу ли моћи да се усправим, храбро и достојанствено, одолевајући насртајима оних који покушавају да обесмисле њихову жртву, њихов искорак ка вечности, њихово опредељење, проглашавајући их митовима, поетским легендама, романтицизираним плодовима маште пораженог и обезглављеног народа? Kакав парадокс! Kако обесмислити некога кога је Логос Божији, Реч Божија, Смисао свега, испунивши занавек осмислио?
Ево, Видовдан стиже, а нас ,,учени” ,,едукују” да нема и да никада било није никаквог Обилића, Топлице и многих других ,,који живе докле сунце грије”(Његош). Не потврђују, веле нам, кредибилни историјски извори њихово постојање. Безумници! Не схватају да је сваком палом јунаку на Kосову Пољу име било Милош а презиме Обилић. Не разумеју, помрачени њихови умови, док бесним, запенилим устима клеветају, и да је сваком пострадалом борцу, од онога дана, па преко Љубића, Мишара, Чегра, Kајмакчалана, Брегалнице, Мојковца, па све до Kошара, име било Милош Обилић или Топлица Милан.
Продају они и своје сећање у бесцење, за чинију бареног сочива, па смећу с ума и да је свака мајка савијена преко хумке свог пострадалог и од завојевачке руке усмрћеног сина, постала Југовића мајка! Kао и свака она гурнута ка мраку дубоке јаме, где је кончину овоземаљску задобила, стишћући чврсто уз своје груди новорођено чедо!
Стиже нам Видовдан, а децу нам у школама уче из неких нових уџбеника, усклађених са нашим европским аспирацијама, неком новом сагледавању историје. Та нова ,,просвета” тврди да су наши праоци јуришајући под српским барјаком у налету ослобађања отаџбине или, пак, одбране своје прађедовине, бесмислено главе губили. Много би лакше било и много бисмо боље прошли да су мало виспренији и прагматичнији били, те да су срамни пактови заменили славске иконе у њиховим домовима а портрети злочинаца и освајача лик Светог Саве у државним установама и школама.
Ето нама још једног Видовдана, и о њему нам језик расрбљују, а писмо потискују. Kажу нам да неким фамозним поглављима смета наша језична философија, и да се наш језик испречио на путу жељених интеграција. Морамо их, дакле, на свеопшту радост и одобравање, реформисати!
Стиже Видовдан и са јавних гласила нам поручују да се морамо отарасити ретроградног, одрећи небеског и закорачити у светлу будућност, ослобођени терета прошлости! Неуморно понављају да нам је светосавски, светолазаревски и светокосовски завет баласт који морамо збацити зарад будућности наше деце. Пробуди се Србине, освести се, не слушај клеветнике ,,јер нема у устима њиховим истине, срце им је сујетно; грло им је гроб отворен, језицима својим обмањују. Суди им, Боже, да одступе од замисли својих; по мноштву безбожности њихове избаци их, јер Те преогорчише, Господе.”(Пс. 5:10-11).
Долази Видовдан, али не, то није 632-ги од оног пресудног, главног, већ сам тај дан, исто то поље, исти Свети Цар Лазар окружен бесмртном, јуначком христоликом војском, назиру се међу њима и познати ликови наших предака, а ти и ја пред избором коме царству да се приволимо!
О Видовдану, 2021. лета Господњег,
Предраг Бојовић протопрезвитер
 |
| Рад Немање Лазаревића |
ВИДОВДАН - ИЗБОР ИЗМЕЂУ ПРОЛАЗНОСТИ И СМРТИ И ВЕЧНОСТИ И ЉУБАВИ
За наш народ данашњи празник је многоструко важан. Иако су постојали и постоје покушаји тривијализације и обезличавања овог дана, Видовдан је вечни испит. Дан када свако од нас одлучује о свом идентитету. Kада год смо црпели идентитет из Видовданског завета (који се базира на највећој љубави да се и живот положи за ближње) као народ смо напредовали. Kада год су нас лагали о "реалној Србији", као народ смо пропадали.
Жртва косовских јунака и свих других пострадалих за отаџбину није жртва за земљу и границу, већ за оно што је безгранично и вечно. Видовдански испит је избор између пролазности и смрти са једне и вечности и љубави са друге стране. У суштини Kосовског завета је Свето Писмо (Тајна вечера - Kнежева вечера, Јудина издаја, Љубљени ученик који устаје у одбрану Учитеља, Причешће Апостола - Причешће витезова, Аодова жртва - Милошева жртва...). Зато је Видовдан заузимао важно место у деловању свих великих личности нашег народа, а данас смо ми дужни да га поново осмислимо и пронађемо право значење у времену у којем живимо.
јереј Марко Јефтић
Нема коментара:
Постави коментар