КЊИГА У СЛУЖБИ МИСИЈЕ

На 58. Међународном сајму књига који се одржава од 21. до 28. октобра у Београду своја издања ће представити и Српска Православна Црква. И ове године штанд Српске Православне Цркве налази се у Хали 1 (први прстен) Београдског сајма.

Штандови Издавачке фондације Српске Православне Цркве и Епархија наше Цркве налазе се у сали 4. 

Епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије: Духовна мобилизација народа

Након свечаног отварања Сајма књига, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у пратњи Епископа рашко-призренског г. Теодосија, бихаћко-петровачког г. Атанасија и ремезијанског г. Андреја, посетио је више штандова црквених и других издавача. За Радио Слово љубве епископ Атанасије је рекао да Сајам књига представља друштвену, културну и духовну мобилизацију свих снага нашег народa.

извор:www.spc.rs

Ксенија Кончаревић, Књига у служби мисије, "Православље", бр.1095. 

Порука Цркве је увек иста, али су јој потребна разна средства ширења. Зато је сваки медиј добродошао да постане тело те поруке, да би она – порука спасења – била разумљива сваком друштву, свакој нацији, свакој епоси.

Тешко је замислити истинско Православље лишено снажног стремљења према мисији. По речима једног од најистакнутијих теолога данашњице, Архиепископа Анастасија Јанулатоса, „свако ко свесно верује мора непрестано имати у виду евангелизацију васељене: његово поступање не може ни бити другачије. Човек који има свестан приступ вери не може мислити противно уму Христовом, не може волети другачије до љубављу Господњом, не може судити о истини доли у светлости Јеванђеља. Он верује да не постоји благо драгоценије од истине, која се открива у речи Божијој. Он живо осећа да данас највише страдају они који немају дотицаја са том речју, и то не из разлога што они сами нису имали жеље да је саслушају, него само зато што они којима је та реч знана одбијају да је пренесу другима“.
   Питање мисије Цркве може се ваљано сагледати само кроз призму непрекинутог процеса оваплоћења Христовог. Овај процес започео је пре две хиљаде година, а потом се настављао у разним културама, на разним језицима, кроз инкултурацију Цркве, односно јеванђељске истине и праксе. Порука Цркве је увек иста, али су јој потребна разна средства ширења. Зато је сваки медиј добродошао да постане тело те поруке, да би она– порука спасења – била разумљива сваком друштву, свакој нацији, свакој епоси. Митрополит пергамски Јован Зизјулас овај „оваплоћенски императив“ образлаже на следећи начин: „Потпуним уласком у људску културу и потпуним узимањем удела у људској природи Бог је у личности Христа поставио императив да Његова Црква и Њему омогући да стално улази у сваку културу“.


У остваривању своје мисије Црква максимално користи све потенцијале и средства која јој данас и овде стоје на располагању како би ширила радосну вест о Царству Божијем. У савременом свету неслућене могућности нуде модерне дигиталне технологије и мас-медији, али традиционална књижна продукција још увек остаје основни медијум трансмисије сакралне културе и духовности.

   Има много питања која треба да постану предмет брижљивог осмишљавања у вези са мисионарским напорима који се предузимају у сфери православног издаваштва. Једно од њих јесте критичко суочавање са ставом да је у условима снажне економске кризе, која са собом носи пад куповне моћи становништва, као и низ финансијских ограничења у деловању Цркве, издаваштво постало својеврстан „луксуз“. Олако се изриче и мишљење да верницима и онима који тек треба да приђу Цркви није потребно обиље духовне литературе која се данас нуди са штандова разних црквених, али и других издавачких кућа (приватних и оних у државном власништву).
   Чињеница је да је Црква у минуле две деценије остварила снажан продор у све поре друштвеног живота. После полувековне агресивне атеизације друштва и стигматизовања не само теолошке литературе, него и књижевних дела инспирисаних вредностима православне културе, црквено издаваштво, подстакнуто живом потребом за речју Божијом, почело је да доживљава квалитативни и квантитативни успон, да се разгранава, омасовљује, постепено профилише стварањем специјализованих едиција код појединих издавача. Импресиван замах доживела је најпре преводилачка делатност, да би постепено све више почели долазити до изражаја домаћа теолошка мисао и остварења наших аутора из области друштвено-хуманистичких наука, књижевности и уметности инспирисана хришћанским вредностима. Опстајало се и напредовало у условима блокаде и санкција, па тако и данас, у околностима економске кризе и нарастајуће несигурности, потреба улагања у издаваштво као израз мисије Цркве не сме бити доведена у питање. Уосталом, није ли Иво Андрић имао на уму и гора времена од момента у коме сада живимо када је записао: „Кад наиђу тешка, мутна времена и учестају сукоби и узбуне међу људима, отвори се одједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз“. Тако је и са другим књигама из области теологије и православне духовности, захваљујући којима човек пронађе смисао, лепоту и радост живота.


Свакако да је данас више него раније потребно чувати трезвеност пред саблазнима површног активизма у издавачкој делатности и, посебно, у новије време све присутнијег тренда комерцијализације духовне књиге. Површни активизам јавља се обично код мањих издавача (понекад су то парохијске заједнице, манастири, а најчешће приватне издавачке куће) који, у настојању да се афирмишу (често искрено вођени жељом за хришћанским просвећивањем народа) нуде мноштво наслова који нису прошли одговарајућу верификацију – почев од оне језичко-стилске (посебно када је реч о преводној литератури), па све до одговарајуће теолошке рецензије којом би се установила примереност, актуелност, вредност сваког конкретног дела. Тако, рецимо, готово да нема издавача на чијем се штанду не излажу брошуре типа „Како се искрено исповедати“, „Шта треба да зна свака православна девојка“, „Младост и страсти“ и сличних. Многи од ових наслова издати су без благослова надлежних архијереја. У таквим приручницима могу се срести подробни описи свих могућих грехова, почев од помисли, па све до кривичних дела. У једној оваквој књижици наилазимо на спомињање следећег „греха“ – не зна се само против које заповести: „Много сам времена посвећивала непотребном прању судова“. Зар се ово нуди као оријентир приликом припреме за исповест савременој жени која живи у свету, а која је најчешће разапета између професионалних и породичних обавеза? Шта јој онда преостаје – да занемари свој дом и породицу? Хоће ли то бити хришћански начин живота? Или јој се сугерише да неизоставно набави машину за прање судова? Да ли је састављач ове брошуре читао речи апостола Павла: „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника“? (1Тим. 5, 8). Или: у једној обимној књизи домаћег издавача нашироко се расправља о томе сме ли хришћанин куповати ципеле и чизме са ђоном на коме су шаре изведене у облику крста, јер, наводно, са таквим ђоном он на сваком кораку гази, дакле скрнави Крст Господњи. Сме ли онда, по аналогији, хришћанин ходати по плочицама у купатилу, по паркету, по плочнику на улици, јер је и на тај начин суочен са сличном „бласфемијом“? Проблем постаје посебно актуелан из разлога што многи верујући, најчешће неофити, али и поједини свештеници, користе и препоручују овакве брошуре, сматрајући да је исповедање по њима продубљеније и исцрпније, при чему не узимају у обзир узраст, пол, социјални положај човека. Може се само замислити како се осећа невина петнаестогодишња девојка када јој се, уз називање ствари њиховим правим именима, са страница оваквих књига подробно говори о содомији, рукоблуду и сл., или озбиљна породична жена када наиђе на „духовне савете“ о интимним подробностима супружничких односа. О духовној штети од књига и брошура са апокалиптичком тематиком писаним без богословске компетентности и пастирске расудљивости и срачунатим на постизање комерцијалног ефекта, није потребно посебно говорити. Исто тако, проблем представљају и издања у којима је присутан опозициони, критизерски однос према црквеној јерархији, извесним пастирима, теолозима – однос који се своди на говор мржње, а не представља здраву црквену и интелектуалну полемику, као и издања у којима се, под плаштом црквености, заговарају извесна политичка и идеолошка гледишта. У основи ових и сличних проблема, рекли бисмо, налази се питање: јесмо ли спремни да држимо све што је Господ заповедио (Мт. 28, 20), или, напротив, желимо да следимо некакву своју визију Јеванђеља и Светог Предања, тумачећи их у складу са властитим разумевањем или према властитим потребама?
   Други проблем понекад се јавља у вези са недовољном примереношћу језика, стила и начина излагања теолошке проблематике широј интелектуалној и културној јавности. Тај проблем је утолико израженији уколико се има у виду чињеница да се православна теологија поистовећује се Православљем уопште, са целокупним животом (догматима, литургијом, подвигом) Цркве, са свим оним што обухвата православно духовно Предање и наслеђе. По речима прот. Димитрија Станилоја, „православна теологија јесте теологија тајне и истовремено теологија духовности. Ова духовност и теологија Цркве представљају онтолошку и динамичку пројаву Царства“, а њено главно послање, како наводи прот. Јован Мајендорф, састоји се управо у „проповедању Царства Божијег у историји, у проповедању Царства не само речима, већ много више живим сведочењем његове истинске силе“. Отуда се православна теологија, по прот. М. Кардамакису, „не бави убеђивањем, него сведочи, не противуречи, него исповеда, није одрицање, него потврдни став, пун садржаја за човека и његово спасење. Истинска и доследна православна теологија креће се у простору личног живота, интересује се за човека и његов живот, тражи човека и његово спасење“. Стога на плану свога језичког и стилског израза теологија мора бити знатно отворенија, приступачнија поимању далеко ширег круга реципијената него што је то случај са другим научним дисциплинама, а тај круг јесте заједница Цркве, у којој Христос, Логос Божији, постаје савременик свим вернима, као што верни постају удови Тела Његовог (Еф. 3, 5; 5, 30), имајући „приступ [...] у Духу ка Оцу“ (Еф. 2, 18). У Православљу ништа, па ни теолошка мисао, није индивидуално, не представља став појединца или његово стремљење ка индивидуалном усавршавању, него сачињава феномен еклисијалне природе, који има битнију пуноту и саборни израз у заједници тела Цркве. Сваки теолог у свом стваралаштву иступа као представник Цркве, изражава њено учење, обраћајући се заједници верних, сваком своме ближњем, и тиме им, како запажа прот. Георгије Флоровски, омогућава, у складу са њиховом одлуком да буду смирени пред Богом и да примају Откривење Његово, учествовање у саборној истини, откривање саборне мере и критеријума свих ствари, дакле, пружа им могућност да са смиреноумљем и поверењем ходе путем Цркве, да у њој нађу и себе и свој живот. Оваква усмереност теологије изискује и одговарајући стил изражавања. Управо због чињенице да је информација која се пласира намењена широком кругу прималаца, стил треба да презентира садржај у доступној, разумљивој форми, која, наравно, ниуколико не сме да иде на уштрб научности излагања. Поред тога, примаоца је веома често неопходно уверити у истинитост и важност поруке, односно на њега утицати и интелектуално, и емоционално, и волитивно: теолог је пре свега истраживач, али и проповедник, и уметник речи – ово потоње из разлога што теолошка мисао не може а да се не испољава и изражава „у молитви Богу и славословљењу Његове славе и љубави и доброте и лепоте, тј. у непрекидном молитвено-литургијском општењу са Богом, у лично-црквеном опиту заједничарења са Богом у Христу“ (еп. Атанасије Јевтић). „Такво научавање богословља“, по истом аутору, „изражаваће тада пре свега живи опит вере, молитве, смиреноумља пред Божанском тајном Живог и Истинитог Бога и уводиће нас и наше вољне слушаоце у тајну љубави божанске – Љубави Божије према нама и наше љубави према Њему као Богу и Спаситељу и Просветитељу и Обожитељу“.
   И напокон, указаћемо на потребу, да мисију издавања православне литературе сагледавамо као сатрудништво свих заинтересованих – издавача, аутора, преводилаца, дистрибутера, на неопходност координирања њихових пројеката. Не може се фрагментарно и стихијски издавати православна литература у условима кризе издаваштва и јачања секуларистичких тенденција у нашем друштву и у свету. Наравно, издаваштво у сфери духовности и теологије подразумева подвиг и жртву, оно изискује непрестано трагање за путевима разрешења бројних проблема у стварању и потоњем дистрибуирању књиге, али оно је већ увелико наш значајни носилац мисије Цркве и реалност у културном животу која пружа наду у опстанак и духовно оздрављење нације.