Као и за све остале, тако је и за Сашу, Нова година почињала првог јануара. Био је то, некако, увек преломни датум, јер се већ толико пута зарицао да ће нешто почети од Нове године, или да ће то и то урадити до Нове године и слично.
Често ми је причао о тим својим зарицањима и о томе шта му је од тога успело, а шта не, односно чега се држао, а чега није.
Са Сашом се познајем већ доста дуго и увек сам у себи нагађао шта ли ће идућег првог јануара доћи на ред. Све сам могао да предпоставим, али оно што ми је прошле године рекао, када смо се срели 2. јануара, ипак је било више него велико изненађење за мене.
- Еј, знаш шта? почео је Саша док му је ишао у сусрет.
- Кажи Сале.
- Еј, а немој да мислиш да је штос, овога пута је нешто сасвим, сасвим друго.
- Да ниси решио да престанеш са пушењем?
- Ма не, какво пушење! Решио сам, решио сам...
али немој да ми се смејеш - ја то озбиљно, решио сам да од ове године сваке недеље идем у цркву.
После те речи, коју никада нисам очекивао од Саше, остадох за тренутак нем.
- Па кажи нешто, нестрпљиво ће Саша.
- Знаш Сале, годинама се дружимо и ти још од првога дана врло добро знаш шта Црква значи у моме животу. Знаш и то да сам те неколико пута водио на Литургију и увек си могао да издржиш само до половине. У мом присуству си се трудио да избацујеш Бога из својих псовки. Често сам себи приговарао што сам тако "равнодушан" према твом односу ка Цркви и вери. И сад одједном: решио човек да иде недељом у цркви.
- Ти мени не верујеш, прекиде ме Саша. - Али, мајке ми, ово није никакво измотавање!
- Добро, ја сам ту и, према томе, све што те буде интересовало ти ме слободно питај.
Разговор је после скренуо на тему о томе како је ко испратио стару и дочекао Нову годину, а на растанку Саша ме је поново убеђивао:
- Видећеш да озбиљно мислим.
Признајем, био сам радознао. Никада нисам хтео да му намећем своје теме и увек сам се плашио тога да му "насилни" разговори о религији не буду досадни, јер је и сам неколико пута то изјавио. Саша и ја смо имали једну велику заједничку љубав - музику, и то је била црвена нит нашег дружења.
Заиста, у идућу недељу, када сам дошао у цркву, Саша је већ био тамо. Деловао ми је необично, онако без фармерки, у чистим ципелама, и без оне његове неизбежне марама око врата која је зими била шал, а лети скупљала зној. После Литургије кренусмо заједно кући. Дуго смо ћутали. Тек пред оним углом где се обично растајемо, Саша ће свечано:
- Да знаш да и даље намеравам да останем при ономе што сам ти рекао 2. јануара.
- Радује ме, али ме истовремено и страшно интересује докле ће те то "држати"?
Недеље су пролазиле једна за другом, а Саша је био присутан на свакој недељној Литургији.
Негде с почетка јесени, враћајући се из цркве, Саша ме упита:
- Чуј, зар не мислиш да је некима у цркви ипак мало досадно?
- Како то мислиш?
- Па ето, ја већ месецима сваке недеље идем у цркву. Стојим, слушам, гледам око себе и понекад почиње да ми бива досадно, али не...није то оно "моје", што би ти рекао, ја једноставно врло, врло мало, или нимало разумем од свега онога што се тамо дешава, а о читању и певању да и не говоримо. Можда сам томе и сам крив, јер сам намерно одбио твоју помоћ у почетку, желећи да некако сам све схватим. зато сам и тражио од тебе само Свето писмо, и то нови део, мислим. Нови завет.
Чувши то што ми је Саша рекао, знао сам да сада могу да разговарам са њим онако како сам то одавно желео, а тај разговор сам одлагао све дотле док га он сам не буде затражио.
- Сале, ако си данас поподне слободан, дођи, или ћу доћи, па ће доћи и речи (тако смо нас двојица називали сваки наш разговор).
То поподне, Саша ми је образложио своју досаду питавши на крају и мене и себе: - Све се чешће питам да ли сви они људи што стоје око мене у цркви, да ли сви они разумеју и схватају о чему је тамо реч? По њиховим, често одсудним погледима, не бих се баш усудио то да тврдим. То је био истовремено и његов одговор.
На растанку сам му дао превод Литургије који је он, како ми доцније рече, "прогутао" још исте ноћи и с нестрпљењем очекивао идућу недељу и одлазак у цркву.
Недеље су и даље пролазиле, а већ се приближавао и крај Сашине "црквене године", као и оно његово новогодишње питање: - Еј, знаш шта сам сада решио?
Једне среде, пред крај децембра, Саша ми је телефонирао и рекао: - Чуј стари, за следеће ново лето сам спремио још једно изненађење и за тебе, а пре свега за себе. Знаш, настављам да одлазим у цркву, али хоћу да се причестим. Али прво треба да чујеш разлоге који су ме довели до те жеље. Да ли вечерас могу да "дођу речи"?
Те вечери, Саша ми је, сав занесен, говорио о томе како је он схватио и доживео Литургију.
- Знаш стари, немој да се љутиш ако нешто "лупим", ја још ипак нисам сасвим сажвакао сву вашу терминологију, али моја философија Литургије, ако тако хоћеш, била би следећа: Прво и прво, ту у ствари и нема философије. Сада, када знам шта су четири Исусова пријатеља: Матеј, Марко, Лука и Јован писали о Њему, и сада, када разумем текст Литургије, схватио сам да је Исус заиста и био и остао једини пријатељ који никада никог није изневерио ни оставио. Еј, па он је себе жртвовао ради других! У почетку сам бркао дионизијске игре и Литургију, али сада се и мени, Салету, нешто разбистрило. Слушај само даље.
Оно што је Исус обећао својим пријатељима на последњој, мислим...како се каже, на Тајној вечери, Он је то и испунио.
И ако је Он заиста присутан на свакој Литургији, у шта ја све више и чвршће верујем, онда је ред да се и ми покажемо као неки другари према Њему, и да се одазовемо Његовом позиву. Ето, то је све: и зато сам решио да се у следећој години одазовем на сваки Његов позив и да приђем и примим у Причешћу пружену руку љубави и пријатељства.
Који су ти бре оно верници, кад лепо пише у тексту Литургије, а то ти је и доказ како мало ко то и разуме, кад лепо пише, а то и сви чују и на све се односи: " Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите", а оно...нико не прилази???
Зар су то Христови пријатељи?
Па сад, то још којекако, да није онога што после долази. После се као причешћују, у ствари требало би да се причешћују, а то углавном чини само свештеник, и онда хор, који је, по моме, "опуномоћени" представник верника у храму, значи, бар ми се тако чини: хор пева оно што би и сваки верник требало да пева: "Видесмо светлост истинску, примисмо Духа небеског". Е, то је већ сувише! Зашто то да се пева, и како може то да се пева ако нико, осим свештеника, ништа није ни видео ни примио? Ајде, кажи сад?
Не дозволивши ми да било шта кажем, Саша је наставио: - Знаш, ја нисам тек тако провео све оне недеље у цркви. ја сам, између осталог, и бројао. Да, ја сам бројао колико је било Литургија, а да нико није прихватио испружену Христову руку. чак и онај што у вечерњој школи почиње са математиком схватио би да је пропорција поразна. Чини се да је поразна за Христа, али ја све некако мислим да је то поразно за нас! За све нас који гледамо у бело када се огласе речи: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите". А гледа се у бело јер се не разуме, и то по мени, не само текст, него често ни смисао ни сврха Литургије. Немој сада да преврћеш очима! Знам да ћеш ти навести бар пет и по разлога за то неразумевање и несхватање, у стилу: треба времена, треба стрпљења, али проблем је управо у томе што времена уопште нема толико, колико ми мислимо да га има. Христос нам већ скоро 2000 година пружа руку, па докле да чекамо да би сви разумели да Христова рука, и хлеб и вино у њој нису и не значе никакав обичај, или ето, тек тако нешто, већ да су то Тело и Крв ЖИВОТА?! Ако баш хоћеш, по мени је то и једина права храна! На нашем мору се лети нахрани на хиљаде и хиљаде странаца који не знају ни једну једину нашу реч, па опет они наши спори угоститељи, који се баш не могу похвалити ни да су полиглоте, схватају да те људе, између осталог, треба и нахранити. А ово? Па зар сви ми, нисмо управо туристи на овој нашој планетици? И сад, оно мало "туриста" који хоће за трпезу и који дођу и "седну", оду, а да се нису ни послужили. И то углавном само зато, што као нису разумели да треба да се послуже. А све је спремно и све је ту. Треба само хтети! Е видиш, пошто ја, Сале, немам више времена за луфтирање кроз живот, ја сам решио, без све шале, решио сам да сваки пут када чујем позив - приђем и тако прихватим Христову руку, и знам да ћу тек онда моћи да кажем да верујем и да ћу схватити зашто уопште и долазим на Литургије!
Ноћ после тог разговора са Сашом, провео сам будан. Свака Сашина реч одјекивала је час као звоно, час као кошмар. Стидео сам се, а истовремено био и неизмерно срећан. Заиста: нико као Бог! Колико ли је њих који годинама и годинама долазе у цркву, а само једном или евентуално двапут годишње пруже руку да би прихватили Христову испружену туку, што би рекао Саша, тј. само се једном или двапут причесте?!
А он, мој другар Саша, кога је баба кришом крстила док је био мали, који никада у својој кући није доживео ни један наш верски обичај, он, у својој двадесетпетој години, без пола часа веронауке и без "доброг кућног верског васпитања", он, одједном почиње Литургију да схвата литургијски, животно, а не обичајно! Почиње да говори као природни богослов ума и срца, почиње да урања у Тајну тако дубоку, а ипак свима доступну.
Саша је Христа упознао и схватио као свог блиског пријатеља, доброг и верног пријатеља, али се он није задржао само на томе. Он се потрудио, колико је то њему могуће, да узврати то пријатељство. И верујем, чврсто верујем, да је и Христос примио Сашу за свога пријатеља.
Често ми је причао о тим својим зарицањима и о томе шта му је од тога успело, а шта не, односно чега се држао, а чега није.
Са Сашом се познајем већ доста дуго и увек сам у себи нагађао шта ли ће идућег првог јануара доћи на ред. Све сам могао да предпоставим, али оно што ми је прошле године рекао, када смо се срели 2. јануара, ипак је било више него велико изненађење за мене.
- Еј, знаш шта? почео је Саша док му је ишао у сусрет.
- Кажи Сале.
- Еј, а немој да мислиш да је штос, овога пута је нешто сасвим, сасвим друго.
- Да ниси решио да престанеш са пушењем?
- Ма не, какво пушење! Решио сам, решио сам...
али немој да ми се смејеш - ја то озбиљно, решио сам да од ове године сваке недеље идем у цркву.
После те речи, коју никада нисам очекивао од Саше, остадох за тренутак нем.
- Па кажи нешто, нестрпљиво ће Саша.
- Знаш Сале, годинама се дружимо и ти још од првога дана врло добро знаш шта Црква значи у моме животу. Знаш и то да сам те неколико пута водио на Литургију и увек си могао да издржиш само до половине. У мом присуству си се трудио да избацујеш Бога из својих псовки. Често сам себи приговарао што сам тако "равнодушан" према твом односу ка Цркви и вери. И сад одједном: решио човек да иде недељом у цркви.
- Ти мени не верујеш, прекиде ме Саша. - Али, мајке ми, ово није никакво измотавање!
- Добро, ја сам ту и, према томе, све што те буде интересовало ти ме слободно питај.
Разговор је после скренуо на тему о томе како је ко испратио стару и дочекао Нову годину, а на растанку Саша ме је поново убеђивао:
- Видећеш да озбиљно мислим.
Признајем, био сам радознао. Никада нисам хтео да му намећем своје теме и увек сам се плашио тога да му "насилни" разговори о религији не буду досадни, јер је и сам неколико пута то изјавио. Саша и ја смо имали једну велику заједничку љубав - музику, и то је била црвена нит нашег дружења.
Заиста, у идућу недељу, када сам дошао у цркву, Саша је већ био тамо. Деловао ми је необично, онако без фармерки, у чистим ципелама, и без оне његове неизбежне марама око врата која је зими била шал, а лети скупљала зној. После Литургије кренусмо заједно кући. Дуго смо ћутали. Тек пред оним углом где се обично растајемо, Саша ће свечано:
- Да знаш да и даље намеравам да останем при ономе што сам ти рекао 2. јануара.
- Радује ме, али ме истовремено и страшно интересује докле ће те то "држати"?
Недеље су пролазиле једна за другом, а Саша је био присутан на свакој недељној Литургији.
Негде с почетка јесени, враћајући се из цркве, Саша ме упита:
- Чуј, зар не мислиш да је некима у цркви ипак мало досадно?
- Како то мислиш?
- Па ето, ја већ месецима сваке недеље идем у цркву. Стојим, слушам, гледам око себе и понекад почиње да ми бива досадно, али не...није то оно "моје", што би ти рекао, ја једноставно врло, врло мало, или нимало разумем од свега онога што се тамо дешава, а о читању и певању да и не говоримо. Можда сам томе и сам крив, јер сам намерно одбио твоју помоћ у почетку, желећи да некако сам све схватим. зато сам и тражио од тебе само Свето писмо, и то нови део, мислим. Нови завет.
 |
| Милош Весин, ИМА БОГА Бака није лагала (ЗРНЦА СВАКОДНЕВИЦЕ У ВЕЧНОСТИ И НАЗАД) Каленић, Крагујевац, 1985. УМЕСТО ПРЕДГОВОРА "Данашњи човек се опире да га сасвим обузме нешто духовно и унутрашње. Изменило се у данашњем човеку оно што је за религиозно осећање најодлучније, срце. И плотни и интелектуални и духовни живот носе данас нерви, а срце је охладнело, отврднуло". Исидора Секулић |
Чувши то што ми је Саша рекао, знао сам да сада могу да разговарам са њим онако како сам то одавно желео, а тај разговор сам одлагао све дотле док га он сам не буде затражио.
- Сале, ако си данас поподне слободан, дођи, или ћу доћи, па ће доћи и речи (тако смо нас двојица називали сваки наш разговор).
То поподне, Саша ми је образложио своју досаду питавши на крају и мене и себе: - Све се чешће питам да ли сви они људи што стоје око мене у цркви, да ли сви они разумеју и схватају о чему је тамо реч? По њиховим, често одсудним погледима, не бих се баш усудио то да тврдим. То је био истовремено и његов одговор.
На растанку сам му дао превод Литургије који је он, како ми доцније рече, "прогутао" још исте ноћи и с нестрпљењем очекивао идућу недељу и одлазак у цркву.
Недеље су и даље пролазиле, а већ се приближавао и крај Сашине "црквене године", као и оно његово новогодишње питање: - Еј, знаш шта сам сада решио?
Једне среде, пред крај децембра, Саша ми је телефонирао и рекао: - Чуј стари, за следеће ново лето сам спремио још једно изненађење и за тебе, а пре свега за себе. Знаш, настављам да одлазим у цркву, али хоћу да се причестим. Али прво треба да чујеш разлоге који су ме довели до те жеље. Да ли вечерас могу да "дођу речи"?
Те вечери, Саша ми је, сав занесен, говорио о томе како је он схватио и доживео Литургију.
- Знаш стари, немој да се љутиш ако нешто "лупим", ја још ипак нисам сасвим сажвакао сву вашу терминологију, али моја философија Литургије, ако тако хоћеш, била би следећа: Прво и прво, ту у ствари и нема философије. Сада, када знам шта су четири Исусова пријатеља: Матеј, Марко, Лука и Јован писали о Њему, и сада, када разумем текст Литургије, схватио сам да је Исус заиста и био и остао једини пријатељ који никада никог није изневерио ни оставио. Еј, па он је себе жртвовао ради других! У почетку сам бркао дионизијске игре и Литургију, али сада се и мени, Салету, нешто разбистрило. Слушај само даље.
Оно што је Исус обећао својим пријатељима на последњој, мислим...како се каже, на Тајној вечери, Он је то и испунио.
И ако је Он заиста присутан на свакој Литургији, у шта ја све више и чвршће верујем, онда је ред да се и ми покажемо као неки другари према Њему, и да се одазовемо Његовом позиву. Ето, то је све: и зато сам решио да се у следећој години одазовем на сваки Његов позив и да приђем и примим у Причешћу пружену руку љубави и пријатељства.
Који су ти бре оно верници, кад лепо пише у тексту Литургије, а то ти је и доказ како мало ко то и разуме, кад лепо пише, а то и сви чују и на све се односи: " Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите", а оно...нико не прилази???
Зар су то Христови пријатељи?
Па сад, то још којекако, да није онога што после долази. После се као причешћују, у ствари требало би да се причешћују, а то углавном чини само свештеник, и онда хор, који је, по моме, "опуномоћени" представник верника у храму, значи, бар ми се тако чини: хор пева оно што би и сваки верник требало да пева: "Видесмо светлост истинску, примисмо Духа небеског". Е, то је већ сувише! Зашто то да се пева, и како може то да се пева ако нико, осим свештеника, ништа није ни видео ни примио? Ајде, кажи сад?
Не дозволивши ми да било шта кажем, Саша је наставио: - Знаш, ја нисам тек тако провео све оне недеље у цркви. ја сам, између осталог, и бројао. Да, ја сам бројао колико је било Литургија, а да нико није прихватио испружену Христову руку. чак и онај што у вечерњој школи почиње са математиком схватио би да је пропорција поразна. Чини се да је поразна за Христа, али ја све некако мислим да је то поразно за нас! За све нас који гледамо у бело када се огласе речи: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите". А гледа се у бело јер се не разуме, и то по мени, не само текст, него често ни смисао ни сврха Литургије. Немој сада да преврћеш очима! Знам да ћеш ти навести бар пет и по разлога за то неразумевање и несхватање, у стилу: треба времена, треба стрпљења, али проблем је управо у томе што времена уопште нема толико, колико ми мислимо да га има. Христос нам већ скоро 2000 година пружа руку, па докле да чекамо да би сви разумели да Христова рука, и хлеб и вино у њој нису и не значе никакав обичај, или ето, тек тако нешто, већ да су то Тело и Крв ЖИВОТА?! Ако баш хоћеш, по мени је то и једина права храна! На нашем мору се лети нахрани на хиљаде и хиљаде странаца који не знају ни једну једину нашу реч, па опет они наши спори угоститељи, који се баш не могу похвалити ни да су полиглоте, схватају да те људе, између осталог, треба и нахранити. А ово? Па зар сви ми, нисмо управо туристи на овој нашој планетици? И сад, оно мало "туриста" који хоће за трпезу и који дођу и "седну", оду, а да се нису ни послужили. И то углавном само зато, што као нису разумели да треба да се послуже. А све је спремно и све је ту. Треба само хтети! Е видиш, пошто ја, Сале, немам више времена за луфтирање кроз живот, ја сам решио, без све шале, решио сам да сваки пут када чујем позив - приђем и тако прихватим Христову руку, и знам да ћу тек онда моћи да кажем да верујем и да ћу схватити зашто уопште и долазим на Литургије!
Ноћ после тог разговора са Сашом, провео сам будан. Свака Сашина реч одјекивала је час као звоно, час као кошмар. Стидео сам се, а истовремено био и неизмерно срећан. Заиста: нико као Бог! Колико ли је њих који годинама и годинама долазе у цркву, а само једном или евентуално двапут годишње пруже руку да би прихватили Христову испружену туку, што би рекао Саша, тј. само се једном или двапут причесте?!
А он, мој другар Саша, кога је баба кришом крстила док је био мали, који никада у својој кући није доживео ни један наш верски обичај, он, у својој двадесетпетој години, без пола часа веронауке и без "доброг кућног верског васпитања", он, одједном почиње Литургију да схвата литургијски, животно, а не обичајно! Почиње да говори као природни богослов ума и срца, почиње да урања у Тајну тако дубоку, а ипак свима доступну.
Саша је Христа упознао и схватио као свог блиског пријатеља, доброг и верног пријатеља, али се он није задржао само на томе. Он се потрудио, колико је то њему могуће, да узврати то пријатељство. И верујем, чврсто верујем, да је и Христос примио Сашу за свога пријатеља.
Нема коментара:
Постави коментар