Великопосно богослужење, 4.ТРИОД

 За време Великог поста служи се из посебне литургичке књиге-Посног Триода. Он је састављен од химни и библијских читања за сваки дан поста, почевши од Недеље о митару и фарисеју, па закључно са вечерњем на Велику суботу. Химне Триода највећим делом су састављене после настанка катихумената (тј.крштења одраслих и неопходне припреме кандидата за крштење). Стога њихов главни акценат није на крштењу, него на покајању. Нажалост, данас веома мали број људи зна и разуме јединствену лепоту и дубину ове великопосне химнографије. Непознавање Триода је основни узрок споре трансформације разумевања Великог поста, његове сврхе и значења-преображаја који је постепено настајао  у хришћанском менталитету и сводио Велики пост на јуридичку "обавезу" и низ дијетских прописа. Стварна инспирација и изазов Великог поста су данас сасвим изгубљени. Једини пут и начин да се он обнови јесте у пажљивом слушању и разумевању химни Триода.

   Значајно је, на пример, како често ове химне опмињу баш против "формалног", па према томе и фарисејског поимања поста. Већ у среду Месопусне недеље слушамо:

"Узалуд се, душо, радујеш нејелу,
уздржаваш се од хране
а ниси се очистила од страсти.
Ако немаш жељу да се поправиш,
бићеш презрена као лаж пред очима Божијим,
бићеш упоређена са злим дусима,
који никада не једу!
Ако устрајеш у греху, пост ти је без користи.
Стога остани у сталној будности, као да стојиш
пред Распетим Спаситељем,
као да си сама распета са Оним
Који је распет тебе ради".

И још једном, у среду Четврте недеље слушамо:

"Они који су жедни духовних благослова
врше своја дела у тајности,
не износе их бучно на тргу,
већ се без престанка моле у дубини срца.
Јер Онај Који види све што се ради тајно
наградиће нас за нашу уздржаност.
Постимо без туге на лицу,
непрестано се молимо у дубини срца:
Оче наш Који си на небесима
не дозволи да будемо уведени у напаст
него нас ослободи од зла".

   Током целог поста у химнама се подвлачи супротност између понизног митара и надменог и хвалисавог фарисеја, и оптужује се фарисејство. Па, шта је, заправо, прави пост? Триод одговара: То је, пре свега, унутарње очишћење.

Верни, хајде да се уздржавамо
од покварених замки, од штетних страсти
да бисмо задобили живот Божанског Крста
и вратили се са блудним сином, нашем
правом дому...

   Пост је, исто тако, враћање љубави, борба против "сломљеног живота", против мржње, неправде и зависти:

"Браћо, док физички постимо
хајде да постимо и духовно!
Развежимо сваки узао неправде,
поцепајмо све неправедне обвезнице,
разделимо хлеб гладнима,
примимо у свој дом оне
који немају кров над главом
да бисмо примили велику хвалу
од Христа нашег Господа.
Ходите, верни,
да дело Божије обавимо у светлости
ходајмо чсно по дану,
ослободимо се неправедних оптужби против
својих ближњих,
и не подмећимо препреке
на њиховом путу.
Одстранимо радости тела
да би повећали благодат душе.
Дајмо хлеба онима којима треба.
У покајању приближимо се Христу и рецимо
Боже наш, смилуј нам се..."

   Када ово слушамо, колико смо далеко од ситног фарисејског поимања Великог поста, које и данас преовладава, и своди га искључиво на негативне термине, на неку врсту "незгоде" која ће нам, ако је добровољно прихватимо, аутоматски донети "награде" и "добар углед" пред лицем Божијим. Многи су прихватили идеју да је Велики пост време када је нешто, што је иначе само по себи добро, забрањено. Као да Богу чини задовољство да нас са нечим мучи! Међутим, за писце великопосних стихира, пост је нешто сасвим супротно од тога: то је враћање "нормалном" животу, оној "честитости" коју су Адам и Ева прекршили и тиме у свет унели страдање и смрт. Велики пост је слављен као духовно пролеће, као време радости и светлости:

"Дође нам посно пролеће,
цвет покајања...
Примимо објаву поста с радошћу!
Да је наш праотац Адам постио до краја
не бисмо ми били лишени раја...
Време поста је време радости.
Испуњени чистотом која сија
и љубављу чистом
молитвом и делима добрим
запевајмо са радошћу..."

   Једино они који се "радују у Господу" и за које су Христос и Његово Царство крајња жеља и радост целог њиховог бића, могу радосно прихватити борбу против зла и греха и учествовати у коначној победи. Такви су били хришћански Мученици. Стога се од свих категорија светих, једино Мученицима обраћамо сваког дана Великог поста и прослављамо их посебним химнама. Јер Мученици су они који су Христа ставили испред свега другог у овом свету укључујући и свој живот. Они су се у Христу толико радовали да су могли да кажу, као Св.Игњатије Антиохијски кад је умирао: "Тек сада почињем да живим..." Они су сведоци Царства Божијег; само они су га видели и окушали и били су у стању да му се бескрајно предају. Они су наши сапутници, наша инспирација за време Поста, који представља нашу борбу и победу у нама божанског, небесног и вечног:

"Дишући једном надом, и једном душом
ви, страдалници Мученици, изабрасте да вам
смрт буде пут у живот
обучени у оружје вере
наоружани знаком Крста
били сте војници достојни пред Богом,
мушки сте се одупрли мучитељима
раздирући замке ђавоље.
Били сте победници, и заслужили венце.
Молите Христа да спасе наше душе".

   Четрдесет дана, из дана у дан, Крст Христов, Његово Васкрсење и светла радост Пасхе сачињавају уобичајену тематику посних стихира, подсећајући нас непрестано да пут, мада узан и тежак, на крају води Христовој трпези у Његовом Царству.

"Желећи се привезати са Божанском Пасхом,
извојевавши постом победу над ђаволом,
учествоваћемо у Божанској
Пасхи Христовој".

   Триод-непозната и занемарена књига! У њој можемо поново пронаћи не само смисао Великог поста, него и дух Православља, његову "пасхалну" визију живота, смрти и вечности.


о. Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св. Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Манастир Вазнесење