Суштинска одлика истинских хришћанских мисионара је пре свега живот на јеванђелском нивоу, а тек потом ученост и беседнички дар. Двомиленијумско искуство Цркве показује да је сваки други мисионарски приступ или бесплодан или контрапродуктиван - нехришћане према хришћанству првенствено покреће пример живота хришћана, а тек потом убедљивост богословске аргументације. Као потврда тога, сетимо се дијалога између православног мисионара и будистичког ламе у чувеном роману Христос у руским тамницама: иако је будиста био свестан супериорности хришћанске теологије, ипак није хтео да прими крштење јер је око себе виђао много православаца који су се понашали много горе од незнабожаца.
Мисионарско сведочење сопственим животом је до данас остало златно правило Православне Цркве. По томе се она и разликује од западних хришћанских заједница, које су често показивале наметљиве методе мисионарења. Та наметљивост је некада подразумевала чак и отворен притисак (наш народ га је ви више пута осетио на својој кожи у случају римокатоличке унијатске делатности), док се у савременом свету више одражава у равни комуникације (пример су протестантске секте чији припадници салећу људе по свим могућим окружењима, гурају брошуре у руке и наводе напамет научене библијске цитате ван контекста). Мисионарској активности Православне Цркве је такво и било какво наметање страно, као што је било страно Христу и његовим Апостолима. А то се можда најбоље види у једном крајње ненаметљивом виду мисије, који није везан за проповед у спољашњем свету, већ за тишину колибе. Тај облик мисије, парадоксално, спроводе људи који су се удаљили од света - монаси. Овде ће неко од читалаца поставити сасвим умесно питање: на који то начин монаси врше мисију ако су телесно и мислено удаљени од световног окружења? Најбољи одговор нам даје светогорско стараштво, сам бисер православног монаштва.
 |
| ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ, ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2014. ТЕМА БРОЈА: САВРЕМЕНИ СВЕТОГОРСКИ СТАРЦИ |
Старци Силуан, Јосиф, Јефрем, Тихон, Порфирије, Пајсије, Софроније...само су неки од најпознатијих светогорских стараца у 20. веку који су на најбољи начин потврдили да се не може град сакрити када на гори стоји (Мт 5, 14). Они су напустили свет, али се нису могли од њега сакрити: боготражитељи из света су их пронашли преко трагова свет(л)ости коју су одавали својим начином живота, чак и у пештери. Ови скромни старци су показали да нису толико неодољиве јеванђелске речи саме по себи (у супротном би протестантски мисионари били прави узор), колико су неодољиве личности које су јеванђелске речи учиниле својином свога бића и оваплотили их у себи. Када се Христос постојано усели у човека, онда се Јеванђеље чита са лика таквог човека без иједне изговорене речи. Због тога је стараштво од непроцењивог значаја за мисију Цркве оно приводи људе Христу тако што даје Њему Самом да сија из обоженог човека.
Обожени људи не морају излазити у свет да би проповедали Христа. У том смислу старац Порфирије Кавсокаливит поучава једно духовно чедо да може бити мисионар и у своме манастиру, ако живи монашки до краја, молећи се за сав свет. Сам тај свети старац је, додуше, у раној монашкој младости по Промислу Божијем морао да изађе са Свете Горе и да служи Богу управо међу људима у свету, у једној атинској поликлиници. Но ни тада није људе приводио Христу толико речима, колико молитвом, начином живота и благодатним даровима које му је Господ подарио. Порфиријева облагодаћена личност је била неодољива, а сведочанства људи који су га познавали су за мисију Цркве ефектнија аргументација него све савремене апологетске студије заједно.
Постоји и један практични мисионарски допринос светогорскиг стараца, који произилази из чињенице да су они духовници огромног броја пастира Цркве. Њима су пренели свој благодатни дух и кроз њих посредно мисионаре и дан-данас. Тако и међу савременим српским епископима имамо неколико веома угледних прегалаца који су управо духовна деца светогораца.
У светогорском стараштву сагледавамо истинске орлове духовних висина. Они нам стално подижу поглед горе, ка небу, задивљују нас својом личношћу, покрећу на подвиг, одвраћају нас од гледања у разне баруштине и жабокречине света у коме живимо. И не само то - они нас мотивишу да радимо на томе да нам се "попут орла обнови младост" (Пс 102, 5). Ако успемо у том подвигу, биће нам потребно веома мало речи да би и наша мисија била успешна.
С љубављу у Христу Господу,
презвитер Оливер Суботић
Нема коментара:
Постави коментар