Питање назначења нашега живота од највеће је важности, јер се тиче најбитнијега питања за човека: питања смисла његовога битисања на земљи. Тек када заузме правилан став о овоме питању, тек када схвати своје истинско назначење, човек постаје кадар да се на правилан начин суочи са свакодневним бригама свога живота, као што су односи са ближњима, студије, посао, брак, рађање и подизање деце. Ако пак не заузме правилан став о овом основном питању, човек ће промашити и у другим аспектима свога живота. Какав онда смисао могу они имати, ако је живот човеков у целини бесмислен?
Већ нам прва глава Светог писма, у којој се говори о томе да је Бог створио човека по Свом образу и подобију, открива циљ нашега живота, потврђујући нам велику љубав Триједнога Бога према човеку. Бог не жели да човек буде напросто створење са извесним даровима, својствима и надмоћношћу над остатком твари, већ жели да човек буде бог по благодати.
Човек споља изгледа као пуко биолошко биће, попут осталих живих створења. Наравно, човек јесте живо створење, али, као што вели Свети Григорије Богослов: "Човек је једино створење мимо свеколике остале творевине које може постати бог" ( На Богојављење, МПГ 36, 324, 13).
Ово по образу Божијем се односи на дарове које је Бог дао једино човеку за разлику од свих осталих Његових створења, тако да је човек - икона Божија. Ти дарови су: словесни ум, савест, слободна воља, стваралаштво, љубав и чежња за савршенством и за Богом, лична самосвест и све што човека уздиже изнад свих осталих створених живих бића, што га чини лицем и личношћу. Другим речима, све оно што човека чини личношћу јесу дарови по образу Божијем.
Обдарен образом (иконом) Божијим (личењем на Бога), човек је призван да задобија подобије (уподобљавање Богу), да стиче обожење. Творац, Бог по природи, призива човека да постане бог по благодати.
Бог је обдарио човека даровима по образу Своме да би човек могао да се успиње на бескрајне висине, да би уз помоћ тих дарова могао да се уподоби Богу и Саздатељу, да би са Творцем могао да има не спољашњи, морални однос, већ личну заједницу.
 |
| Архимандрит Георгије Капсанис, Игуман Светог манастира Григоријата на Светој Гори, ОБОЖЕЊЕ - ЦИЉ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА, Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд, 2011. |
Можда је врло смело чак и помислити, а камоли рећи да је циљ нашег живота да постанемо богови по благодати. Међутим, управо то нам откривају Свето писмо и оци Цркве.
Нажалост, многи људи изван Цркве, баш као и многи људи у Цркви, не знају за ово. Они верују да је циљ нашег живота, у најбољем случају, пуко морално побољшање које има сврху да постанемо бољи људи. Међутим, по Јеванђељу, предању Цркве и светим оцима то није циљ нашега живота. Није једини циљ да се човек побољшава, постајући моралнији, праведнији, честитији, одговорнији. Наравно, све то он мора да постане, али то није најбитније, све то није коначни циљ за који је наш Творац и Саздатељ створио човека. А који је, онда, тај коначни циљ? То је - обожење, сједињење човека са Богом, али не на спољашњи и сентименталан начин, већ на истински.
Православна антропологија тако високо цени човека да - када је упоредимо са антропологијама свих осталих философских, социолошких и психолошких учења - лако уочавамо у којој су мери све те антропологије површне и колико оне не одговарају узвишеној човековој тежњи за нечим заиста великим и стварним у животу.
А будући да је човек призван да битује по образу Божијем, јер је и створен да постане бог, он, чим се не креће путем обожења, почиње да осећа празнину у себи, осећа да нешто није у реду. Он покушава да ту празнину испуни разним садржајима, али ипак не проналази истинску срећу. Човек, гушећи се, ствара измишљени, површни, мали и ограничени свет, у коме сам себе поробљује и заточује. Он организује свој живот тако да никада нема мира, да никада не бива сам са собом. И оно што неки покушавају са дрогама, то он покушава са буком, напетошћу, телевизијом, радиом и информацијама о свему и свачему: да заборави, да не размишља, да не брине, да се не сећа да је на погрешном путу и да се удаљава од свога циља.
На крају, сироти савремени човек, ипак, остаје незадовољан собом, и тако бива све док не пронађе нешто друго, нешто веће, што постоји у његовом животу, нешто што је истински дивно и стваралачко.
Може ли се човек сјединити са Богом? Може ли човек бити у заједници са Богом? Може ли човек постати бог по благодати?
 |
Манастир Григоријат, 09.06.2014.
Архимандрит Георгије (Капсанис), дугогодишњи игуман Светог манастира Григоријата на Светој Гори, упокојио се у Господу на празник Силаска Светог Духа на Апостоле, 8. јуна 2014. године у манастирском метоху у Ставропољу у Солуну. Заупокојеној служби у солунском метоху присуствовало је 13 архијереја, велики број свештенослужитеља, монаха, монахиња и верног народа.
Блаженопочивши старац Георгије био је игуман григоријатске обитељи од 1974. па све до марта 2014., када се повукао због болести. Представљао је једну од најзначајнијих личности савременог светогорског монаштва и православног богословља. Обновио је братство манастира Григоријата и био духовник великом броју монаха и монахиња и ван Свете Горе. Био је изузетан познавалац црквеног права. Академску каријеру је заменио монашким животом и својим преданим радом и духовним вођством, у великој мери је допринео обнови светогорског монаштва у другој половини 20. века.
Био је велики пријатељ српског народа и цркве. Веома је поштовао Светог Јустина Ћелијског и одржавао сталну везу са његовим ученицима. Са братством манастира Хиландара је неговао веома блиске односе и увек се радо одазивао када је требало да помогне својим саветима.
Архимандрит Георгије Капсанис и хиландарски игуман Методије у фебруару 2014.
Задужбина Светог манастира Хиландара је до сада објавила две књиге архимандрита Георгија: Обожење, циљ човековог живота и Крст Христов и његов значај у нашем животу; Искуства благодати Божије...
Вечни покој и блажено успење подај Господе свештенослужитељу твоме Георгију. Амин.
www.hilandar.org
|
Нема коментара:
Постави коментар