Искуства обожења су сразмерна степену човековог духовног очишћења. Колико је човек очошћенији од страсти, толико је узвишеније искуство Бога које прима, видећи Бога, по речима Светог писма: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети (Мт. 5, 8).
Када човек почне да се каје, да се исповеда и да плаче због својих грехова, он тада прима искуства благодати Божије. Та искуства су, најпре, сузе покајања, које испуњавају душу неизрецивом радошћу, а, потом, и дубоки мир који се усељава у душу. Зато се покајно туговање због грехова назива " радосном тугом", као што и каже Господ у Блаженствима: Блажени који плачу, јер ће се утјешити (Мт 5,4).
Потом, човек напредује ка вишим степенима (искуства обожења), као што је степен божанскога просветљења, на коме Бог просветљује ум човеков и човек созерцава ствари, свет и људе из потпуно другачије перспективе. После овога, хришћанинова љубав према Богу наставља да се увећава, долазе нове сузе, али овај пут узвишеније, сузе љубави према Богу, сузе божанске љубави. То више нису сузе које се проливају због греха, јер је човек сада сигуран да му је Бог опростио грехе (за које се покајао). Те другачије сузе - сузе које доносе узвишеније блаженство, радост и мир души - јесу знак савршенијег искуства обожења.
Човек, затим, задобија "бестрашће", тј. живот који не нарушавају ни страсти нити греховне слабости. Човек с миром и сабраношћу подноси сваку спољашњу увреду, јер је слободан од гордости, мржње, гнева и плотских жеља.
То је други степен обожења који се назива созерцање ( theoria,теорија).
Човека који се очистио од страсти Дух Свети просветљује, озарује и обожује. Theoria значи созрцање (сагледање). Созерцање Бога значи боговиђење. Али, да би неко могао да види Бога, мора и сам да буде у "стању" обожења. Према, боговиђење значи обожење.
Када се човек потпуно очисти и принесе свецелога себе Богу, он тада прима најузвишеније искуство Божије благодати (које човек може примити). То је, по светим оцима, виђење нестворене светлости Божије. Ту светлост виде само они који су веома напредовали на путу обожења, а таквих је мало у сваком поколењу. Свети Божији виде нестворену светлост и други их виде у тој светлости, баш онако како их видимо на њиховим светим иконама са златокрузима око глава.
У Житију Светог Василија великог, на пример,
читамо да су монаси (наравно, они који су били удостојени да то виде), док се он молио у својој келији, виђали да су и он и његова келија потпуно били обасјани нествореном светлошћу Божијом, светлошћу благодати Божије. У Житијима многих новомученика наше вере, читамо да би Турци - после страшног мучења - излагали мртва тела новомученика на градским трговима да би тиме застрашили друге хришћане, и да је, много пута, ноћу од тих тела сијала светлост. Та светлост је сијала тако видљиво и снажно да би сами Турци наређивали да се тела уклоне, јер су била доказ
истинитости наше вере православне. Турци су, на тај начин, желели да избегну понижење у очима хришћана који су видели да је Бог славно прославио Своје свете мученике.
читамо да су монаси (наравно, они који су били удостојени да то виде), док се он молио у својој келији, виђали да су и он и његова келија потпуно били обасјани нествореном светлошћу Божијом, светлошћу благодати Божије. У Житијима многих новомученика наше вере, читамо да би Турци - после страшног мучења - излагали мртва тела новомученика на градским трговима да би тиме застрашили друге хришћане, и да је, много пута, ноћу од тих тела сијала светлост. Та светлост је сијала тако видљиво и снажно да би сами Турци наређивали да се тела уклоне, јер су била доказ
истинитости наше вере православне. Турци су, на тај начин, желели да избегну понижење у очима хришћана који су видели да је Бог славно прославио Своје свете мученике.
Благодат обожења очувава тела светих нетрулежним, претварајући их у свете мошти, мироточиве и чудотворне. Божија благодат, како вели Свети Григорије Палама, сјединивши се са душама светих, усељава се и у њихова света тела, облагодаћујући и њих у потпуности. И не само њихова тела већ и њихове гробове, и њихове иконе, и цркве које су њима посвећене. Ето зашто ми поштујемо и целивамо иконе, свете мошти, свете гробове и цркве посвећене светима. Јер у свима њима обитава благодат Божија коју свети има у својој души, благодарећи свом сједињењу са Богом, своме обожењу.
Управо зато ми у Цркви примамо благодат обожења, не само душом већ и телом. Тело, које заједно са душом тежи ка Богу, бива прослављено, заједно са душом, као храм Духа Светога који обитава у њему.
Благодат Божија која се излива од Господа, Богочовека Христа, лије се на Свесвету и свете, па онда и на нас грешне.
Сасвим је сигурно, умесно је поменути, да нису сва духовна искуства која хришћани доживљавају истинита духовна искуства или искуства обожења. Многи хришћани бивају обманути (прелешћени) демонским или пак психолошким искуствима. Да би се избегао ризик обмане и демонских утицаја, хришћанин треба да сва своја духовна искуства открива своме духовнику, који ће, будући да је од Бога просветљен, проценити да ли су та искуства истинита или не, и који ће, у складу са тим, духовно руководити човека који му се исповедио.Уопштено говорећи, послушност духовном оцу јесте најсуштинскији аспект нашег духовног живота, кроз који ми задобијамо црквени дух ученика Христових и кроз који бива осигурана правилност наше духовне борбе, која треба да нас води ка сједињењу са Богом.
Нарочито "место" обожења увек наравно у Цркви, јесте монаштво, место где монаси који су задобили светост бивају удостојени узвишених искустава сједињења са Богом.
Према томе, они монаси који удеониче у обожењу и светости помажу читавој Цркви. Јер, како хришћани верују у складу са многовековним светим предањем Цркве, монашка усрдна духовна борба има благотворан учинак на живот сваког хришћанина у свету који се бори за спасење. Отуда, у православљу, верни Цркве имају велико поштовање за монаштво.
Коначно, ми у Цркви узимамо учешћа у заједници светих, ми опитујемо јединство у Христу и радост јединства у Христу. То значи да у Цркви нисмо изоловани чланови већ јединство (удова), братство, тј. братска заједница, не само једних са другима, већ свих нас са светима Божијим и онима који су живи на земљи и онима који су се упокојили у Господу. Чак ни смрт не може да раздвоји хришћане јер су сви они једно у васкрсломе телу Христовом.
Због овога, сваки пут када се служи света литургија, ми учествујемо у њој заједно са анђелима и светима свих векова. Ту су присутни и наши упокојени сродници, наравно они који су у јединству са Христом. Сви смо ми присутни и заједничимо једни са другима тајанствено; не на спољашњи начин, већ у Христу.
Ово је очигледно на проскомидији, где се на свети дискос око Агнеца - Јагњета Христа - постављају честице за Свесвету Богородицу, свете, живе и упокојене хришћане. После освештања светих дарова, све те честице се стављају у крв Христову.
Велики је благослов Цркве то што смо њени чланови и што можемо да заједничимо не само са Богом већ и једни са другима, као удови тела Христовога.
Сам Христос јесте глава овог светог тела. Живот из главе истиче свецелом телу. Тело, наравно, има живе удове, али нису сви његови делови једнако здрави и живи. Већина нас припада категорији болесних удова тог тела. Но, живот, то јест здрава крв, истиче од самог Христа и Његових живих удова оним болесним удовима, и они, мало - помало, такође оздрављују и окрепљују се. Ето зашто морамо бити у Цркви! Да бисмо примали здравље и живот, јер они (удови) који се отуђе од Цркве немају могућност за опоравак и оживљење.
Све ово, наравно, не збива се одједном. Православни хришћанин мора да се бори читавог свог живота да би, постепено, задобио благодат Божију у Цркви, да би - кроз смирење, кроз покајање, кроз молитву, кроз свете тајне - задобио светост и обожење.
И то је једини и најузвишенији циљ нашега живота. Није толико битно докле ћемо тачно стићи. Оно што је битно јесте наша борба коју Бог благосиља обилно, и сада и у веку који ће доћи.
Нема коментара:
Постави коментар