О циљу, смислу и суштини Петровског поста; о томе како ускладити апостолско служење и свој живот, апостолски дар речи и наше способности; о потреби за словесним смиравањем самог себе и продуховљавању свега што изговоримо, говори протојереј Артемије Владимиров.
Како су сви људи различити, зар не? Чак и православни народ размишља и осећа различито. Наступило је ведро и врело лето. Иза нас је, драги пријатељи, остао светоносни празник Васкрса. На Тројицу, педесет дана касније, окупили смо се у храмовима, на коленима смо молили Оца и Сина и Светог Духа да нам пошаље Божанску благодат која нас обнавља. А ево и Петровског поста.
Немојмо, пријатељи, роптати због онога што је Мајка-Црква узаконила. Овогодишњи пост уопште није дуг, траје само до 12. јула. Али да бисмо носили бреме Апостолског поста, да бисмо се са свим богољупцима радовали могућности да се бар мало уздржимо од мрсне хране, хајде да видимо који су циљ, смисао и суштина ове црквене, а то значи – Божанске, установе. Да, у праву су они који кажу да је цела Саборна Апостолска Црква овај пост увела нешто касније у односу на Велики пост. Али по сведочанству преподобног Серафима, све што је прихватила и целивала наша Мајка-Црква, треба да буде драго сваком њеном чеду.
У књизи Дела апостолских читамо да су хришћани које су изабрала дванаесторица ученика за благовест Јеванђеља постили и молили се, а након што су апостоли ставили руке на њих разишли су се по свим крајевима васељене како би и ближњима и даљњима донели вест о васкрслом Христу. Петров или Апостолски пост најближе је повезан с даром речи који је свако од нас од рођења добио одозго као драгоцену црту образа Божијег. Тим пре што је већина нас словесна, ми смо Словени – племе и народ за које је реч средство за прослављање Творца. Апостолски пост нам је потребан управо зато да бисмо ограничивши унеколико своју утробу – а «сит стомак је, - како сведочи руски народ – глув за учење» - подстакли у себи дар словесности, како би наше мисли – унутрашња реч, која обитава у дубинама бесмртног људског духа... дакле да би наше мисли мало-помало постале светлије, и да би од испрекиданих и извијених, несистематичних, као светле нити биле устремљене ка извору бића – Богу и претвориле се у тајну и срдачну молитву.
Онај ко ходи пред лицем Небеског Оца, ко у тајни своје душе беседи с Оваплоћеном Речју, као што је то било својствено великим и духоносним људима-апостолима и њиховим наследницима, добија посебну благодат – сведочанство о Васкрслом Христу. Наравно, не самовољно, не на сопствену иницијативу, већ по послушању свештеноначалију. Уосталом, сваки хришћанин, како тврди апостол Петар, треба да зна одговори о својој нади (в.: 1 Петр. 3: 15).
У току овог поста, како ми се чини, посебну пажњу треба да обратимо на то да све што чинимо, чак и мали поступци, сваки корак, свако словесно дело буду усклађени с вољом Божијом, добром, угодном и савршеном. Боља су дела без речи, него речи без дела, зар не? Усклађеност дела и речи, потврда основа наше вере и заповести које смо позвани да испунимо према Творцу и ближњима представљају најкрасноречивије сведочанство о Васкрслом Христу.
Али размислимо: колико отприлике речи дневно трошимо на међусобно општење? Нећемо погрешити ако кажемо: милион. Можда и више. Међутим, Спаситељ нас упозорава и каже да се свака празна реч, без садржаја, реч којој је туђ морални смисао, лишена духа истине и љубави, испрљана лукавством, вулгарношћу, љутњом, нечистотом, гордошћу и надменошћу, претвара у осуду носиоца речи. За сваку празну реч људи ће дати одговор на дан Суда.
Дакле, Апостолски пост нам је дарован као вежба. Као прво, свете исихије. Да ли сте чули за ову изванредну грчку реч? Исихија је свето тиховање. Пост уз унутрашњу усмереност ка Богу. Апостолски пост правилно пости онај ко се труди од раног јутра, као што је речено: «Излази човек на посао свој... на рад свој до вечери» (Пс. 104: 23) – до сумрака, да у дубини душе разговара с Оваплоћеном Речју, да се обраћа свезнајућем и свемилостивом Спаситељу у тајни срца. «Господе Исусе Христе, благослови, опрости, помилуј, научи, укрепи. Господе Исусе Христе, Сине Божији, смилуј се мени грешном.»
«Именом се Твојим радују» (Пс. 89: 16) – тако је цар Давид још 1000 година пре Христовог Рођења говорио о томе да молитва човека који не жури у овом делању, ко је обавља с пажњом, с смислом, с паузом, а што је главно – с дубоком вером и надом у милост Божију... оваква молитва постаје веома лако, радосно, инспиративно дело које доноси унутрашње задовољство и дарује пуноћу битија.
Како је за нас природно и радосно да у току летњег поста, одлазећи у природу, шетајући дуж Пахре и Десне, гледајући тиху воду река у Подмосковљу, ослушкујући шуштање лишћа и гледајући небеско пространство, славимо Господа Који нам је даровао да се наслађујемо имајући четири годишња доба: лето, јесен, зиму и пролеће. Код Бога, у природи, нема лошег времена. Кроз молитвену везу с Творцем накратко се ослобађамо досаде, туге, чамотиње, па чак и депресије које су својствене становницима градова. Напротив, осећамо плиму животних, виталних снага, тако да поново желимо да живимо, и да се молимо, и да се трудимо у славу Господа и на добробит ближњих.
Тиховање-исихија, сједињено с молитвом, заиста обнавља човекове душевне и телесне снаге, избавља га од стреса, од неке лажне пометње и уједно нам даје драгоцену резерву животне снаге, неопходне за међусобно општење. У току Апостолског поста позвани смо да будемо благовесници који шире радост и бодрост, да имамо активан животни став, да будемо спремни да чинимо добро по којем се хришћанин пре свега разликује од човека којем је туђа нада у свемогућег и сведоброг Бога.
И сетимо се да је дар речи заиста свети дар и зато будимо трпељиви према нашим сродницима и укућанима. А ми се, нажалост, често не бринемо да изгледамо «комилфо» - како треба, не стидимо се да испољимо нека најгора, врло незавидна својства наше природе. Погледајте лица Московљана. Како се ујутру не стиде да стављају примедбе најдражим и највољенијим људима. Колико се често мува претвара у слона и ситнице, које уопште не завређују пажњу мудрог, интелигентног човека са животним искуством, постају нека ђавоља искра, која се претвара у пламен раздора, међусобних прекора, свађа, тешких увреда, а понекад чак и радњи које су неспојиве са звањем човека, грубости и свега што за њом следи. Апостолски пост на је неопходан као ваздух. И хајде да себи сами тајно дамо задатак да никога не вређамо, да никога не љутимо, да умемо да се осмехнемо у потребном тренутку, да ублажимо туђе нападе и неку злобну и ироничну реч мудром шалом, да преведемо разговор у нормалан ток, да утешимо онога ко на свет више не гледа детињим очима, већ се затворио у сопствену љуштуру и налази се близу очаја. Мислим да ће без обзира на то колико да је скромна ова животна поставка, човек који је доследно остварује, кроз мало доћи до великог.
Шта је то велико? Оно се може чути, рецимо, у дивним библијским речима које су изашле кроз уста пророка, а кроз старозветне Божије људе је с нама говорио и говори Сам Бог: «Ако одвојиш часно од недостојног, бићеш као Моја уста» (уп.: Јер. 15: 19). То је дивно Божије обећање. Ако у вашем присуству човек псује или дете-пубертетлија отворено лаже, покушавајући да сакрије своја непристојна дела, ви као мудар родитељ, свештеник, васпитач, учитељ, просто као моралан човек, саветујете таквог распојасаног омладинца, разговарате с њим чистим руским књижевним језиком, избегавајући вулгарне интонације, компјутерске новокованице, сленг и остале поскочице које се данас свако мало откину са језика сваког другог... и сами ћете, не знајући за то, послужити просветљењу ума, ублажавању срца, умирењу душа неколико десетина људи. Такав је значај речи која је обогаћена Божијом благодаћу.
Хајде да се у току овог поста сетимо заповести које нам упућује апостол Павле упућује, а везане су за људску реч.
«Браћо, - каже првоврховни апостол Павле, - немојте лагати једни друге» (уп.: Кол. 3: 9; Еф. 4: 25). Заиста, лаж је од ђавола. Човек који помало лаже брзо остаје без поштовања и стиче реноме (рђаву славу) брбљивца којем се ништа не може поверити, који не поштује своје обавезе.
«Трула реч нека не излази из уста ваших» (Еф. 4: 29). Трула реч је реч која мирише на трулеж, која смрди. Очигледно, то је вулгарна, ниска, стилски рогобатна реч, псовка. Не треба ја да вам причам како пуцају по шавовима наше брачне везе само зато што мужеви испољавају такву неотесаност, не плаше се да својој животној другарици или деци кажу нешто од чега људима који су иоле пристојни и васпитни, отпадају уши.
«Нека ваша реч, - моли апостол, - буде зачињена благодаћу, како би поучавала онога ко слуша» (уп.: Кол. 4: 6; Еф. 4: 29). Благодат је љубав, жеља да се послужи човеку, да му се учини нешто заиста добро. Како је данас, у време равнодушности, егоизма и окорелости срца, нажалост, ретко чути реч која је упућена управо теби, промишљену и добронамерну реч. Реч која је испуњена енергијом љубави. Истаћи ћемо да се оваква реч не везује. Немогуће ју је везати. Она пролази кроз све препреке. Реч која се износи из дубине срца које воли, које је милостиво и које се моли, је заиста крилата. Проничући у скривене кутке људских срца она има неочекиван одјек. У људима се појављује саосећање и поверење. Њихова срца се отварају попут цвећа, у сусрет речи у којој нема користољубивости, већ за циљ има ублажавање људских срца.
Дакле, ступили смо, драги пријатељи, у Петровски пост. Он је врло лак у поређењу с великим. У току већине дана дозвољено је јести рибу. «Хватајте се, рибице, велике и мале!» Али за нас, свештенике, такве «рибице» су бесмртне људске душе. И нека би дао Бог да сви и сад, ушавши у чисту и кристалну воду Апостолског поста, почнемо да пливамо узводно, насупрот духу овог света, чувајући у овом свету испод месеца јасне мисли, захвалност тежњи, «предивне пориве душе», усмеравајући их на добробит наших ближњих.
Протојереј Артемије Владимиров
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
28.6.2016.
Како су сви људи различити, зар не? Чак и православни народ размишља и осећа различито. Наступило је ведро и врело лето. Иза нас је, драги пријатељи, остао светоносни празник Васкрса. На Тројицу, педесет дана касније, окупили смо се у храмовима, на коленима смо молили Оца и Сина и Светог Духа да нам пошаље Божанску благодат која нас обнавља. А ево и Петровског поста.
Немојмо, пријатељи, роптати због онога што је Мајка-Црква узаконила. Овогодишњи пост уопште није дуг, траје само до 12. јула. Али да бисмо носили бреме Апостолског поста, да бисмо се са свим богољупцима радовали могућности да се бар мало уздржимо од мрсне хране, хајде да видимо који су циљ, смисао и суштина ове црквене, а то значи – Божанске, установе. Да, у праву су они који кажу да је цела Саборна Апостолска Црква овај пост увела нешто касније у односу на Велики пост. Али по сведочанству преподобног Серафима, све што је прихватила и целивала наша Мајка-Црква, треба да буде драго сваком њеном чеду.
У књизи Дела апостолских читамо да су хришћани које су изабрала дванаесторица ученика за благовест Јеванђеља постили и молили се, а након што су апостоли ставили руке на њих разишли су се по свим крајевима васељене како би и ближњима и даљњима донели вест о васкрслом Христу. Петров или Апостолски пост најближе је повезан с даром речи који је свако од нас од рођења добио одозго као драгоцену црту образа Божијег. Тим пре што је већина нас словесна, ми смо Словени – племе и народ за које је реч средство за прослављање Творца. Апостолски пост нам је потребан управо зато да бисмо ограничивши унеколико своју утробу – а «сит стомак је, - како сведочи руски народ – глув за учење» - подстакли у себи дар словесности, како би наше мисли – унутрашња реч, која обитава у дубинама бесмртног људског духа... дакле да би наше мисли мало-помало постале светлије, и да би од испрекиданих и извијених, несистематичних, као светле нити биле устремљене ка извору бића – Богу и претвориле се у тајну и срдачну молитву.
Онај ко ходи пред лицем Небеског Оца, ко у тајни своје душе беседи с Оваплоћеном Речју, као што је то било својствено великим и духоносним људима-апостолима и њиховим наследницима, добија посебну благодат – сведочанство о Васкрслом Христу. Наравно, не самовољно, не на сопствену иницијативу, већ по послушању свештеноначалију. Уосталом, сваки хришћанин, како тврди апостол Петар, треба да зна одговори о својој нади (в.: 1 Петр. 3: 15).
У току овог поста, како ми се чини, посебну пажњу треба да обратимо на то да све што чинимо, чак и мали поступци, сваки корак, свако словесно дело буду усклађени с вољом Божијом, добром, угодном и савршеном. Боља су дела без речи, него речи без дела, зар не? Усклађеност дела и речи, потврда основа наше вере и заповести које смо позвани да испунимо према Творцу и ближњима представљају најкрасноречивије сведочанство о Васкрслом Христу.
Али размислимо: колико отприлике речи дневно трошимо на међусобно општење? Нећемо погрешити ако кажемо: милион. Можда и више. Међутим, Спаситељ нас упозорава и каже да се свака празна реч, без садржаја, реч којој је туђ морални смисао, лишена духа истине и љубави, испрљана лукавством, вулгарношћу, љутњом, нечистотом, гордошћу и надменошћу, претвара у осуду носиоца речи. За сваку празну реч људи ће дати одговор на дан Суда.
Дакле, Апостолски пост нам је дарован као вежба. Као прво, свете исихије. Да ли сте чули за ову изванредну грчку реч? Исихија је свето тиховање. Пост уз унутрашњу усмереност ка Богу. Апостолски пост правилно пости онај ко се труди од раног јутра, као што је речено: «Излази човек на посао свој... на рад свој до вечери» (Пс. 104: 23) – до сумрака, да у дубини душе разговара с Оваплоћеном Речју, да се обраћа свезнајућем и свемилостивом Спаситељу у тајни срца. «Господе Исусе Христе, благослови, опрости, помилуј, научи, укрепи. Господе Исусе Христе, Сине Божији, смилуј се мени грешном.»
«Именом се Твојим радују» (Пс. 89: 16) – тако је цар Давид још 1000 година пре Христовог Рођења говорио о томе да молитва човека који не жури у овом делању, ко је обавља с пажњом, с смислом, с паузом, а што је главно – с дубоком вером и надом у милост Божију... оваква молитва постаје веома лако, радосно, инспиративно дело које доноси унутрашње задовољство и дарује пуноћу битија.
Како је за нас природно и радосно да у току летњег поста, одлазећи у природу, шетајући дуж Пахре и Десне, гледајући тиху воду река у Подмосковљу, ослушкујући шуштање лишћа и гледајући небеско пространство, славимо Господа Који нам је даровао да се наслађујемо имајући четири годишња доба: лето, јесен, зиму и пролеће. Код Бога, у природи, нема лошег времена. Кроз молитвену везу с Творцем накратко се ослобађамо досаде, туге, чамотиње, па чак и депресије које су својствене становницима градова. Напротив, осећамо плиму животних, виталних снага, тако да поново желимо да живимо, и да се молимо, и да се трудимо у славу Господа и на добробит ближњих.
Тиховање-исихија, сједињено с молитвом, заиста обнавља човекове душевне и телесне снаге, избавља га од стреса, од неке лажне пометње и уједно нам даје драгоцену резерву животне снаге, неопходне за међусобно општење. У току Апостолског поста позвани смо да будемо благовесници који шире радост и бодрост, да имамо активан животни став, да будемо спремни да чинимо добро по којем се хришћанин пре свега разликује од човека којем је туђа нада у свемогућег и сведоброг Бога.
И сетимо се да је дар речи заиста свети дар и зато будимо трпељиви према нашим сродницима и укућанима. А ми се, нажалост, често не бринемо да изгледамо «комилфо» - како треба, не стидимо се да испољимо нека најгора, врло незавидна својства наше природе. Погледајте лица Московљана. Како се ујутру не стиде да стављају примедбе најдражим и највољенијим људима. Колико се често мува претвара у слона и ситнице, које уопште не завређују пажњу мудрог, интелигентног човека са животним искуством, постају нека ђавоља искра, која се претвара у пламен раздора, међусобних прекора, свађа, тешких увреда, а понекад чак и радњи које су неспојиве са звањем човека, грубости и свега што за њом следи. Апостолски пост на је неопходан као ваздух. И хајде да себи сами тајно дамо задатак да никога не вређамо, да никога не љутимо, да умемо да се осмехнемо у потребном тренутку, да ублажимо туђе нападе и неку злобну и ироничну реч мудром шалом, да преведемо разговор у нормалан ток, да утешимо онога ко на свет више не гледа детињим очима, већ се затворио у сопствену љуштуру и налази се близу очаја. Мислим да ће без обзира на то колико да је скромна ова животна поставка, човек који је доследно остварује, кроз мало доћи до великог.
Шта је то велико? Оно се може чути, рецимо, у дивним библијским речима које су изашле кроз уста пророка, а кроз старозветне Божије људе је с нама говорио и говори Сам Бог: «Ако одвојиш часно од недостојног, бићеш као Моја уста» (уп.: Јер. 15: 19). То је дивно Божије обећање. Ако у вашем присуству човек псује или дете-пубертетлија отворено лаже, покушавајући да сакрије своја непристојна дела, ви као мудар родитељ, свештеник, васпитач, учитељ, просто као моралан човек, саветујете таквог распојасаног омладинца, разговарате с њим чистим руским књижевним језиком, избегавајући вулгарне интонације, компјутерске новокованице, сленг и остале поскочице које се данас свако мало откину са језика сваког другог... и сами ћете, не знајући за то, послужити просветљењу ума, ублажавању срца, умирењу душа неколико десетина људи. Такав је значај речи која је обогаћена Божијом благодаћу.
Хајде да се у току овог поста сетимо заповести које нам упућује апостол Павле упућује, а везане су за људску реч.
«Браћо, - каже првоврховни апостол Павле, - немојте лагати једни друге» (уп.: Кол. 3: 9; Еф. 4: 25). Заиста, лаж је од ђавола. Човек који помало лаже брзо остаје без поштовања и стиче реноме (рђаву славу) брбљивца којем се ништа не може поверити, који не поштује своје обавезе.
«Трула реч нека не излази из уста ваших» (Еф. 4: 29). Трула реч је реч која мирише на трулеж, која смрди. Очигледно, то је вулгарна, ниска, стилски рогобатна реч, псовка. Не треба ја да вам причам како пуцају по шавовима наше брачне везе само зато што мужеви испољавају такву неотесаност, не плаше се да својој животној другарици или деци кажу нешто од чега људима који су иоле пристојни и васпитни, отпадају уши.
«Нека ваша реч, - моли апостол, - буде зачињена благодаћу, како би поучавала онога ко слуша» (уп.: Кол. 4: 6; Еф. 4: 29). Благодат је љубав, жеља да се послужи човеку, да му се учини нешто заиста добро. Како је данас, у време равнодушности, егоизма и окорелости срца, нажалост, ретко чути реч која је упућена управо теби, промишљену и добронамерну реч. Реч која је испуњена енергијом љубави. Истаћи ћемо да се оваква реч не везује. Немогуће ју је везати. Она пролази кроз све препреке. Реч која се износи из дубине срца које воли, које је милостиво и које се моли, је заиста крилата. Проничући у скривене кутке људских срца она има неочекиван одјек. У људима се појављује саосећање и поверење. Њихова срца се отварају попут цвећа, у сусрет речи у којој нема користољубивости, већ за циљ има ублажавање људских срца.
Дакле, ступили смо, драги пријатељи, у Петровски пост. Он је врло лак у поређењу с великим. У току већине дана дозвољено је јести рибу. «Хватајте се, рибице, велике и мале!» Али за нас, свештенике, такве «рибице» су бесмртне људске душе. И нека би дао Бог да сви и сад, ушавши у чисту и кристалну воду Апостолског поста, почнемо да пливамо узводно, насупрот духу овог света, чувајући у овом свету испод месеца јасне мисли, захвалност тежњи, «предивне пориве душе», усмеравајући их на добробит наших ближњих.
Протојереј Артемије Владимиров
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
28.6.2016.
Нема коментара:
Постави коментар