Појам духовног оца у данашњем смислу заправо не постоји у раној хришћанској литератури осим у монашким круговима. Пре свега, духовни отац свих у Цркви јесте Епископ јер је он извор литургијског живота на простору који је под његовом одговорношћу. Епископи још од најранијих хришћанских времена преносе своје право да врше литургију и друге Св. Тајне на презвитере (осим рукоположења које остаје искључиво у надлежности Епископа).
Што се тиче исповести, у почетку је исповест била искључиво литургијског карактера, а и до данас је остало да се на Литургији заједно молимо за опроштај грехова. Крштењем и уласком у Цркву опраштани су грехови и почињао је нови живот, а у случајевима одрицања од Христа у току прогона или због неких тешких почињених грехова Епископи су могли поново да посрнуле приме у црквену заједницу одређујући одређену дисциплину, након које би били припуштани Св. Причешћу, што је био показатељ пуне заједнице у Цркви. Не треба никада заборавити да једино Господ отпушта грехове и да то бива на Св. Литургији (Зато у нашим требницима нема разрешне формуле као код римокатолика и свештеник је само сведок који се моли да нам Господ подари дух покајања и опрости грехове).
У монашким круговима је од најранијих времена постојала исповест старцу која најчешће није била светотајинског карактера, тј. старац није морао да буде презвитер. Овде је реч више од исповедању помисли, духовном саветовању и руковођењу што је остао део монашке традиције до наших времена. С временом долази до спајања ових традиција и лична исповест свештенику полако улази у праксу. Најранији обред исповести у Источној Цркви потиче из 10. века, из времена цариградског патријарха Јована Посника. То не значи да слични обреди нису постојали и раније, али од тада имамо св. тајну исповести мање-више у облику у коме она постоји данас.
Да не бих много дужио о историји развоја св. тајне исповести, рекао бих да у свакој парохији парохијски свештеник треба да буде и духовни отац који по благослову Епископа саветује и исповеда своје вернике. Могуће је духовно се саветовати и са другим лицима, на пример искуснијим монасима, духовницима, али ту треба бити веома опрезан јер данас "духовништво" у нашој Цркви врло често постаје фактор не изграђивања црквене заједнице, већ повод подвајањима и неретко расколу. Ово се нарочито може видети у случају м. Артемија који је под изговором послушности духовнику за собом повукао један број монаха и верника у отворени раскол са Црквом. У овом случају најбоље се види колико је опасно када поједини верници послушност духовнику стављају изнад послушности Цркви. Зато је ово квази-духовништво заправо најсличније гуруизму и идентична психологија следбеника ових гуру-духовника може да се види како на далеком Истоку, а тако и у савременим сектама на западу.
Лично мислим да је за вернике најбоље да се исповедају својим парохијским свештеницима. То се нарочито односи на оне који живе у браку јер јако је опасно када супружници траже савете за решавање брачних проблема од неопитних младих свештеномонаха који немају искуства у брачном животу и неретко дају савете који могу да доведу и до раскида брачне заједнице. Знам више примера како су неки новопечени духовници упропастили више бракова. У Русији се све више говори о том проблему "младостарчества".
Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда. У Грчкој сваки свештеник нема сам по себи благослов за исповест, већ Епископ даје благослов искуснијим презвитерима или свештеномонасима тек када се увери у њихову духовну зрелост и расуђивање.
Такође треба правити разлику између светотајинске исповести и духовног саветовања. Исповест не сме да буде опширна, већ треба да буде израз нашег дубоког покајања. Независно од исповести добро је духовно саветовати се са људима од искуства, али врло је опасно примењивати у том односу беспоговорно послушање. У манастирима је другачије и ту је послушање старцу, духовнику (али опет са расуђивањем) вековна аскетска метода. Међутим, код лаика беспоговорно послушање духовницима, нарочито онима који су неопитни може бити фатално за духовни развој. Прави духовник никада не даје изричите наредбе, већ радије саветује и упућује онога који тражи савет и утеху да сам закључи шта је за њега најбоље. Ретки су благодатни старци који имају непосредно Божије надахнуће и дар прозорљивости да могу да директно траже шта да се уради.
Исповест није психоанализа и веома је опасно када неки "духовници" инсистирају на исповедању детаља, посебно у случајевима телесних грехова и искушења. Ту се најчешће крије духовно воајерство духовно болесне личности којој би се хитно требало забранити исповедање људи. Неки квази-духовници окупљају што је више могуће своје духовне деце да би од њих имали и материјалну корист, што је још један показатељ колико је ова појава шатетна за Цркву.
О питањима исповести говорио сам пре пар дана на духовној трибини у Грачаници па кога интересује може да послуша. Једно од питања на крају било је управо о питању духовника и беспоговорној послушности.
Архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани
извор: pouke.org
http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/duhovni-seminar-u-gracanici-o-pokajanju-i-svetoj-tajni-ispoveti-govorio-arhimandrit-sava-iguma
Што се тиче исповести, у почетку је исповест била искључиво литургијског карактера, а и до данас је остало да се на Литургији заједно молимо за опроштај грехова. Крштењем и уласком у Цркву опраштани су грехови и почињао је нови живот, а у случајевима одрицања од Христа у току прогона или због неких тешких почињених грехова Епископи су могли поново да посрнуле приме у црквену заједницу одређујући одређену дисциплину, након које би били припуштани Св. Причешћу, што је био показатељ пуне заједнице у Цркви. Не треба никада заборавити да једино Господ отпушта грехове и да то бива на Св. Литургији (Зато у нашим требницима нема разрешне формуле као код римокатолика и свештеник је само сведок који се моли да нам Господ подари дух покајања и опрости грехове).
У монашким круговима је од најранијих времена постојала исповест старцу која најчешће није била светотајинског карактера, тј. старац није морао да буде презвитер. Овде је реч више од исповедању помисли, духовном саветовању и руковођењу што је остао део монашке традиције до наших времена. С временом долази до спајања ових традиција и лична исповест свештенику полако улази у праксу. Најранији обред исповести у Источној Цркви потиче из 10. века, из времена цариградског патријарха Јована Посника. То не значи да слични обреди нису постојали и раније, али од тада имамо св. тајну исповести мање-више у облику у коме она постоји данас.
Да не бих много дужио о историји развоја св. тајне исповести, рекао бих да у свакој парохији парохијски свештеник треба да буде и духовни отац који по благослову Епископа саветује и исповеда своје вернике. Могуће је духовно се саветовати и са другим лицима, на пример искуснијим монасима, духовницима, али ту треба бити веома опрезан јер данас "духовништво" у нашој Цркви врло често постаје фактор не изграђивања црквене заједнице, већ повод подвајањима и неретко расколу. Ово се нарочито може видети у случају м. Артемија који је под изговором послушности духовнику за собом повукао један број монаха и верника у отворени раскол са Црквом. У овом случају најбоље се види колико је опасно када поједини верници послушност духовнику стављају изнад послушности Цркви. Зато је ово квази-духовништво заправо најсличније гуруизму и идентична психологија следбеника ових гуру-духовника може да се види како на далеком Истоку, а тако и у савременим сектама на западу.
Лично мислим да је за вернике најбоље да се исповедају својим парохијским свештеницима. То се нарочито односи на оне који живе у браку јер јако је опасно када супружници траже савете за решавање брачних проблема од неопитних младих свештеномонаха који немају искуства у брачном животу и неретко дају савете који могу да доведу и до раскида брачне заједнице. Знам више примера како су неки новопечени духовници упропастили више бракова. У Русији се све више говори о том проблему "младостарчества".
Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда. У Грчкој сваки свештеник нема сам по себи благослов за исповест, већ Епископ даје благослов искуснијим презвитерима или свештеномонасима тек када се увери у њихову духовну зрелост и расуђивање.
Такође треба правити разлику између светотајинске исповести и духовног саветовања. Исповест не сме да буде опширна, већ треба да буде израз нашег дубоког покајања. Независно од исповести добро је духовно саветовати се са људима од искуства, али врло је опасно примењивати у том односу беспоговорно послушање. У манастирима је другачије и ту је послушање старцу, духовнику (али опет са расуђивањем) вековна аскетска метода. Међутим, код лаика беспоговорно послушање духовницима, нарочито онима који су неопитни може бити фатално за духовни развој. Прави духовник никада не даје изричите наредбе, већ радије саветује и упућује онога који тражи савет и утеху да сам закључи шта је за њега најбоље. Ретки су благодатни старци који имају непосредно Божије надахнуће и дар прозорљивости да могу да директно траже шта да се уради.
Исповест није психоанализа и веома је опасно када неки "духовници" инсистирају на исповедању детаља, посебно у случајевима телесних грехова и искушења. Ту се најчешће крије духовно воајерство духовно болесне личности којој би се хитно требало забранити исповедање људи. Неки квази-духовници окупљају што је више могуће своје духовне деце да би од њих имали и материјалну корист, што је још један показатељ колико је ова појава шатетна за Цркву.
О питањима исповести говорио сам пре пар дана на духовној трибини у Грачаници па кога интересује може да послуша. Једно од питања на крају било је управо о питању духовника и беспоговорној послушности.
Архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани
извор: pouke.org
http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/duhovni-seminar-u-gracanici-o-pokajanju-i-svetoj-tajni-ispoveti-govorio-arhimandrit-sava-iguma
Нема коментара:
Постави коментар