За директора Балканолошког института САНУ Душана Т. Батаковића може се рећи да је стицајем разних, углавном издавачких околности, био најприсутнији српски историчар на управо завршеном 61. Међународном сајму књига у Београду.
Не рачунајући његово учешће на промоцијама књига К.В. Никифорова о Начертанију Илије Гарашанина и "Задужбинама Косова и Метохије", он је на овом сајму представио две нове књиге - "Србија и Балкан 1914-1918" у издању Прометеја и "Дешифровање историје", чији је издавач Чигоја.
- После десетак дела објављених у последњој деценији на француском и енглеском језику, намењених међународној публици, с циљем да се попуне велике празнине у научним тумачењима наше савремене историје, осетио сам потребу да се вратим нашим читаоцима и да с њима поделим нека од сазнања стечених скоријим истраживањима. Најпре ту је књига "Србија и Балкан 1914-1918", где обрађујем недовољно познате односе Србије са Албанијом, Бугарском и Грчком, а друго дело је збирка огледа о историографији и историчарима под насловом "Дешифровање прошлости - Сведоци, писци појаве" настајалих у последње три деценије. Наша историографска продукција јесте велика, али је најчешће обележена оштрим идеолошким неслагањима око тумачења, што ствара забуну код читалаца. Хтео сам стога да и на том пољу пружим неки допринос, и покушам да развејем неке укорењене стереотипе о нашој прошлости.
Колико су односи Србије са другим балканским земљама утицали на догађаје и исход Првог светског рата у овом делу Европе и да ли они и данас преламају у међудржавним односима у региону?
- Наша историографија се деценијама бавила превасходно стварањем Југославије, запостављајући друге димензије Великог рата, укључујући и настојање да се Србија као држава трајно избрише са карте Европе, а њено становништво, истребљењем и асимилацијом, подели између Аустро-Угарске, Бугарске и Албаније. Непријатељски односи с Бугарском, обележени територијалним ривалством имају стогодишњи континуитет, као што је савезништво Србије са Грчком, због компатибилности геополитичких циљева једна од константи наше историје. Односи с Албанијом, ривалски и непријатељски имали су, само за владе Есад-паше Топтанија једну кратку фазу конструктивне сарадње. Читајући историју, може се сазнати доста тога о континуитету и дисконтинуитету у балканским односима. Мене је такође занимао и случај Гаврила Принципа, који је, борећи се против репресивне политике Аустро-Угарске, која је Босну третирала као какву афричку колонију, био балканска претеча Нелсона Манделе!
Зашто сте у ову студију о "Србији и Балкану" укључили и Солунски процес, мемоарски запис генерала Милутиновића о командовању Албанским трупама и Агатоновићев извештај о бугарским зверствима?
- Одувек сам сматрао да избор појединих докумената сликовито допуњава класичну историјску нарацију и пружа читаоцу могућност да осети дух времена и менталитета о којем се говори. Документа доносе сазнања из прве руке и складно се уклапају у претходне научне анализе. Генерал Милутиновић командовао је операцијом спасавања Есад-пашиног режима у Драчу 1915, а посланик Агатоновић је у Народном представништву, служећи се извештајем међусавезничке комисије за испитивање бугарских злочина у Србији, изнео застрашујући биланс покоља, зверстава, силовања, прогона и интернације који су, под бугарском окупацијом захватили половину територије Србије. Солунски процес 1917, вечита тема наше историографије, одигравао се на грчком тлу, у залеђу фронта и разних спекулација о тајним преговорима о сепаратном миру. Мене је занимало посебно реаговање савезничке команде и грчке владе на солунску аферу, и они су, несумњиво, стали на страну Пашића и регента Александра. Грчки премијер Венизелос, који је заједно с Пашићем од Првог балканског рата 1912, био носећи стуб балканске сарадње: он је упозоравао савезнике да би одласком Пашића с функције и његов положај дошао у питање, а њих двојица су у неповољним околностима, били главни ослонац савезницима на балканском ратишту.
Учествовали сте, уз патријарха и више владика СПЦ, на представљању новог издања монографије "Задужбине Косова и Метохије" на штанду владине Канцеларије за КиМ. Да ли су оваква издања један од могућих видова борбе за очување српске баштине на КиМ и колики је њихов реалан домет, ако се имају у виду политичке околности произашле из Бриселских споразума, који би у будућности могли да воде пријему самопроглашене косовске државе у УН?
- Енглеско издање "Хришћанског наслеђа Косова и Метохије", представљено на прошлом сајму, било је, са својих хиљаду страна, не само енциклопедија о духовном и културном наслеђу српског народа у тим "класичним српским земљама", са свим менама и мутацијама током три последња века, него и једна врста наше тапије на тамошње светиње, културне споменике и укупну српску баштину. Сада је припремљено и обновљено, проширено монументално издање "Задужбина Косова и Метохије", из 1987, на српском језику, за нове генерације које због сукоба и ратова нису ни могле да посете наше цркве и манастире, и да на једном месту, на 1.200 страна посведочи не само о културном, наслеђу него и о страдањима нашег народа и његове баштине у доба титоизма и касније, до рата 1999. и деценијама које следе. А чини се, заиста да страдањима нема краја. Да ли ће и политичари извући потребне поуке, остаје да се види.
 |
| Промоција књиге "Дешифровање прошлости", Сајам књига, 2016. |
 |
| Милош Ковић |
Путоказ млађим истраживачима
Шта доноси збирка огледа "Дешифровање историје" коју је представили током викенда на Сајму књига?
- У "Дешифровању историје" сабрао сам своје старије есеје о нашим научним великанима, од Владимира Ћоровића и Слободана Јовановића до Јована Цвијића, Радована Самарџића и Димитрија Ђорђевића, додајући и нове попут огледа о делу заборављеног Хаџи Јована Васиљевића, у нади да ће ови есеји бити путоказ млађим истраживачима. Упоредо с тим понудио сам критички увид у страну литературу о нашој прошлости, од трудољубивих напора Роберта Лафана и Жан-Кристоф Буисона, до србофобских списа Иве Банца, Холма Зундхаусена или Кристофера Кларка, указујући на њихова тендециозна, ненаучна становишта којима је циљ да се садашње политичке реалности пресликају дубље у прошлост и тако "објасни" наводно ендемска потреба Срба да наводно непрестано угњетавају друге етничке групе и насрћу на суседне народе. Наша публика о томе недовољно зна, а има и оних који ће, вођени политичким мотивима, радо похвалити таква једнострана тумачења наше прошлости. Због тога сам се осетио позваним да на таква исклизнућа из научног дискурса оштро реагујем, служећи се само научним аргументима. Опасна је тенденција последњих деценија, да нам само други пишу и тумаче историју, а да им поједини овдашњи чауши, рекао бих нечасно, сервилно секундирају у ширењу предрасуда и стереотипа који треба да једном читавом народу наметну комплекс наводне "историјске кривице". То су заправо псеудонаучне разраде изјаве Мартија Ахтисарија, који ми је током преговора о статусу Косова у Бечу, преносећи опште уверење водећих сила у међународној заједници, изјавио: "Ви Срби криви сте као народ", мислећи притом на ратне сукобе на Косову и бившој Југославији, али, посредно, и на раније догађаје у нашој у прошлости.
извор: www.danas.rs
Нема коментара:
Постави коментар