Не стоји се у свим православним црквама. Различита је пракса (као и око поста и много чега другог, осим литургије и светих тајни). А посебно је то тако у модерна времена, када се скоро све што може прилагођава људским слабостима, размаженим жељама и комфору.
У Србији се стоји на литургији и, уопште, у цркви. Баш као и пре много стотина година, попут наших светлих и светих предака током трајања златне, светосавске лозе наше мајчице Цркве.
Попут живих воштаница, стоје ратници вере Христове и чекају испуњење времена, заједно са свим својим истоверним и једнородним савременицима, браћом и сестрама. Непомични и сконцентрисани искључиво на молитву, православни Срби су у прилици да се, увек изнова, боре сами са собом, својим гресима и недостацима.
Тај бол у ногама и леђима због вишесатног стајања (посебно на бдењима у манастиру, кад се споји "вечерње" са "јутрењем"), често и скоро неподношљиво осећање потребе да се и ту попусти нашој вечној потреби за "лакшим путем" у свему што радимо, нису нимало опасни по нас и наше (пре свега душевно и духовно) здравље. Напротив.
То као да је, у ствари, невидљиви и неопходни услов преласка из "само овоземаљског", оног с чим смо ушли у Божији Храм и пришли олтару и причесном пехару. Мала, али важна степеница у разумевању аскезе и важности самопревазилажења и преображења свега смртног, грешног и трошног у нама.
Стајањем на једном месту, у нашем делићу заједничке богомоље, ми излазим из свега иначе уобичајеног ("наћи лакше решење и пречицу") и, симболично, постајемо налик оним благородним подвижницима које бележимо као "столпнике". Онима који су читав живот провели испоснички, на привидно малом простору њихове у ствари бескрајне васељене.
Макар у минималном, али Богу приметном облику, ми почињемо читав један мали/велики ПОДВИГ. Жртву Господу. У времену када су добровољне жртве Творцу и Сведржитељу ретке и све ређе и ређе.
А то је и јединствен начин реалног улаза у сопствене лавиринте наше, од начина живота већ поприлично огрубеле и утрнуле душе. Почетна станица сваког боготражитељског, унутрашњег путовања до сопственог центра, серпентинама болних и, често, мучних мисли и сећања.
Када кренемо на овај ходочаснички пут да бисмо целивали и очистили "икону Божију" у нама и спасоносно пронашли онај аутентични праобраз Господњи испод тврдих наслага греха, сујете и заборава, почињемо да РАЗГОВАРАМО СА СОБОМ. Са својим унутрашњим гласом, који, често, називамо савешћу (а који је, притом, једини прави гласник и представник наше бесмртне душе).
Пошто овако стојећи у цркви не можемо да по вољи скитамо и бежимо у јалови "разговор ради разговора", када се нађемо у овој ситуацији просто смо принуђени да се окренемо сами себи и свему ономе о чему у другим приликама ретко кад можемо да размишљамо (сем у тренуцима какве несреће или ноћу, непосредно пред починак).
И онда се нађемо у небраном грожђу, јер све оно што покушавамо да потиснемо и заборавимо (заувек, ако је могуће) тада се пројави и наједанпут постане сасвим актуелно. Па, склањајући мисли од тих незаборављених брига, ми крећемо да се покрећемо све дубље и даље, у оне пределе душе у које ко зна од када нисмо залазили.
И тада почињу промене (или бар њихова могућност) у нама. И страх и радост и туга и све те трепераве, васкрсле слике заиста нам важних догађаја из оног дела живота за који само ми знамо колико нам је (био) важан.
Неки пут нам те крилате мисли тако промене гравитацију и опште духовно стање да нам се чини да лебдимо над земљом неком натприродном лакоћом. Као да нам се, попут птица, кости испуне ваздухом и само што не полетимо.
И тада нам се чини да богослужење траје прекратко и да пролази као трен, у чудесном магновењу...
А понекад нас унутрашњи ток мисли тако притисне да осетимо као да на себи носимо читаву једну планину неописиве тежине.
И онда једва издржавамо ток литургије, (не)стрљиво чекајући и молећи се за утеху и благословено, што брже и потпуније ослобађање од оваквог поретка ствари...
Стајање пред неким је и облик поштовања, па зато у нашем народу ни болесни, па ни веома стари људи често нису пристајали да седну за време богослужења. Тешко им је, све их вуче доле, ка дрвеном седишту у цркви, али их је срамота.
Срамно и стидно им је да пред Господом седе у његовом храму.
Зато ћете и данас моћи да видите Србе како упорно стоје током литургије и не седају чак ни у православним црквама (на Западу или у Грчкој) које имају клупе.
Не допуштају себи да склизну у нешто много лакше од онога што нам заправо треба.
Држе се заветног става "својих старих", како то воле да кажу, из времена када се вера сведочила и потврђивала крвљу и главом.
И тако и данас стоје Срби у ставу мирно пред светитим оцима, ратницима и мученицима, пред Богородицом и Светом Тројицом.
Чувају мртву стражу и брину о чистоти вере православне и ономе што се, као вечно, показује у времену. Верни искуствима Предања и ономе што су исповедали најбољи међу нашим прецима.
Сад као и онда, као и сутра и увек.
Да би и даље могло да се, пред верним народом српским, изговара на литургији оно величанствено, тако обавезујуће:
"Светиње светима!"
Драгослав Бокан
www.facebook.com
У Србији се стоји на литургији и, уопште, у цркви. Баш као и пре много стотина година, попут наших светлих и светих предака током трајања златне, светосавске лозе наше мајчице Цркве.
Попут живих воштаница, стоје ратници вере Христове и чекају испуњење времена, заједно са свим својим истоверним и једнородним савременицима, браћом и сестрама. Непомични и сконцентрисани искључиво на молитву, православни Срби су у прилици да се, увек изнова, боре сами са собом, својим гресима и недостацима.
Тај бол у ногама и леђима због вишесатног стајања (посебно на бдењима у манастиру, кад се споји "вечерње" са "јутрењем"), често и скоро неподношљиво осећање потребе да се и ту попусти нашој вечној потреби за "лакшим путем" у свему што радимо, нису нимало опасни по нас и наше (пре свега душевно и духовно) здравље. Напротив.
То као да је, у ствари, невидљиви и неопходни услов преласка из "само овоземаљског", оног с чим смо ушли у Божији Храм и пришли олтару и причесном пехару. Мала, али важна степеница у разумевању аскезе и важности самопревазилажења и преображења свега смртног, грешног и трошног у нама.
Стајањем на једном месту, у нашем делићу заједничке богомоље, ми излазим из свега иначе уобичајеног ("наћи лакше решење и пречицу") и, симболично, постајемо налик оним благородним подвижницима које бележимо као "столпнике". Онима који су читав живот провели испоснички, на привидно малом простору њихове у ствари бескрајне васељене.
Макар у минималном, али Богу приметном облику, ми почињемо читав један мали/велики ПОДВИГ. Жртву Господу. У времену када су добровољне жртве Творцу и Сведржитељу ретке и све ређе и ређе.
А то је и јединствен начин реалног улаза у сопствене лавиринте наше, од начина живота већ поприлично огрубеле и утрнуле душе. Почетна станица сваког боготражитељског, унутрашњег путовања до сопственог центра, серпентинама болних и, често, мучних мисли и сећања.
 |
| Манастир Вазнесење |
Пошто овако стојећи у цркви не можемо да по вољи скитамо и бежимо у јалови "разговор ради разговора", када се нађемо у овој ситуацији просто смо принуђени да се окренемо сами себи и свему ономе о чему у другим приликама ретко кад можемо да размишљамо (сем у тренуцима какве несреће или ноћу, непосредно пред починак).
И онда се нађемо у небраном грожђу, јер све оно што покушавамо да потиснемо и заборавимо (заувек, ако је могуће) тада се пројави и наједанпут постане сасвим актуелно. Па, склањајући мисли од тих незаборављених брига, ми крећемо да се покрећемо све дубље и даље, у оне пределе душе у које ко зна од када нисмо залазили.
И тада почињу промене (или бар њихова могућност) у нама. И страх и радост и туга и све те трепераве, васкрсле слике заиста нам важних догађаја из оног дела живота за који само ми знамо колико нам је (био) важан.
Неки пут нам те крилате мисли тако промене гравитацију и опште духовно стање да нам се чини да лебдимо над земљом неком натприродном лакоћом. Као да нам се, попут птица, кости испуне ваздухом и само што не полетимо.
И тада нам се чини да богослужење траје прекратко и да пролази као трен, у чудесном магновењу...
А понекад нас унутрашњи ток мисли тако притисне да осетимо као да на себи носимо читаву једну планину неописиве тежине.
И онда једва издржавамо ток литургије, (не)стрљиво чекајући и молећи се за утеху и благословено, што брже и потпуније ослобађање од оваквог поретка ствари...
Стајање пред неким је и облик поштовања, па зато у нашем народу ни болесни, па ни веома стари људи често нису пристајали да седну за време богослужења. Тешко им је, све их вуче доле, ка дрвеном седишту у цркви, али их је срамота.
Срамно и стидно им је да пред Господом седе у његовом храму.
Зато ћете и данас моћи да видите Србе како упорно стоје током литургије и не седају чак ни у православним црквама (на Западу или у Грчкој) које имају клупе.
Не допуштају себи да склизну у нешто много лакше од онога што нам заправо треба.
Држе се заветног става "својих старих", како то воле да кажу, из времена када се вера сведочила и потврђивала крвљу и главом.
И тако и данас стоје Срби у ставу мирно пред светитим оцима, ратницима и мученицима, пред Богородицом и Светом Тројицом.
Чувају мртву стражу и брину о чистоти вере православне и ономе што се, као вечно, показује у времену. Верни искуствима Предања и ономе што су исповедали најбољи међу нашим прецима.
Сад као и онда, као и сутра и увек.
Да би и даље могло да се, пред верним народом српским, изговара на литургији оно величанствено, тако обавезујуће:
"Светиње светима!"
Драгослав Бокан
www.facebook.com
Нема коментара:
Постави коментар