Благоје Пантелић, 30.5.2018.
Сутра се навршава шест година од смрти оца Радована Биговића, свештеника Српске Православне Цркве и професора Београдског универзитета, и тим поводом преносимо један његов интервју о проблемима и перспективама црквених образовних институција, који је првобитно емитован на радију Слово љубве а потом и штампан у Православљу.
Професор др Радован Биговић био је несвакидашња појава у нашој како црквеној тако и академској средини. Он је један од ретких свештеника и теолога који је равноправно учествовао у интелектуалном и културном животу Србије, који је претежно био милитантно атеистички или, у бољем случају, неповерљив према свему ономе што долази из Цркве. Биговићу је то полазило за руком, пре свега, јер је успео да се еманципује од црквеног живота који је у време бивше Југославије у великој мери изгледао, како је неко тачно приметио, баш онако како су ондашњи комунисти хтели да он изгледа – гетоизирано, заостало, мрачно, итд. Отац Радован, насупрот томе, био је отворен, ведар, спреман да иде у корак с временом. Управо зато је постизао изузетне резултате у том, за мисију Цркве најзахтевнијем, универзитетском и уопште академском подручју.
Узимајући у обзир његово ангажовање у тој области, пре неколико године разговарао сам с њим о стању нашег црквеног образовања и путевима којима би оно требало да се креће. Тада је отац Радован изнео неколико добрих предлога за унапређење верског образовања, које, узгред, неминовно и што хитније треба реформисати; црквене образовне установе су из године у годину у све горем и горем стању… Надамо се да ће се ствари ускоро променити набоље. Када се буду правили планови за озбиљно и темељно реформисање тих установа, свакако треба узети у обзир и оно што је предлагао о. Радован Биговић.
Прве школе са озбиљном традицијом, колико нам је познато, биле су питагорејска школа и Платонова Академија, и оне су се бавиле образовањем аристократа који ће после бити владари. У Атини је постојало још неколико школа, а од посебног је значаја, наравно, Аристотелов Лицеј који је био прва научно-истраживачка институција у модерном смислу те речи, ту се нпр. налазила прва библиотека итд; тај Лицеј је поседовао целину знања јелинског света. А стоичка и епикурејска школа су више биле школе живота, практичног деловања, нису се, дакле, много бавиле апстрактним знањима. До негде 12. или 13. столећа функционисале су мале, обично манастирске школе. А у 13. столећу се формирају и први универзитети у Паризу и Болоњи. Универзитет са својом карактеристичном формом је творевина средњег века, а у 19. столећу чувени Александар фон Хумболт наводи да су јединство научног знања, јединство научно-истраживачког рада и слобода основни елементи идеје универзитета. Да ли је универзитет био погодан за реализацију онога што називамо хришћанском паидејом или су јој можда више одговарале школе типа стоичке и епикурејске?
Чињеница је да су теолошки факултети од самог почетка историје универзитета били у њиховом саставу; универзитети се буквално нису могли замислити без богословских факултета. Међутим, био је један период у нашој историји када су ти факултети били елиминисани са државних универзитета. Али, хвала Богу, богословски факултети су се вратили у саставе универзитета. Мислим да универзитети данас не служе оној сврси са којом су они основани. Циљ њиховог оснивања је био обједињавање различитих научних знања, и у тој концепцији онда, присуство теологије на таквом универзитету свакако је од велике важности, јер је тешко замислити целовито сазнање без теологије. Данас су универзитети више административне и бирократске установе које се баве неким академским формама, доносе разне законе, статуте, баве се материјалним пословањем, прописују правила, и тако даље, просто су нека врста институције између министарстава за просвету и факултета. Уз то, ми живимо у времену када свака наука постаје самодовољна, сваки факултет самодовољан… Све је мање оних који мисле да им је потребно знање других, свако је апсолутизовао своја знања, своју науку. С друге стране, број научних чињеница се рапидно увећава. Негде сам недавно чуо, од једног експерта за те ствари, да се сваке две и по године у свету број научних чињеница удвостручава. Ако је то тако онда има толико чињеница да људски ум једноставно више не може да их прима. И сада се јавља проблем, ко ће, и под каквим условима, и на који начин, да филтрира те научне чињенице, и да их колико-толико учини доступним.
Што се тиче Цркве, мислим да она није успела, или бар Православна Црква није успела да изнедри свој тип школа, из ових или оних разлога. Углавном је прихватила западноевропске образовне моделе. И то јесте велики проблем. Постоје два мишљења по питању колико те школе одговарају или не одговарају самој природи Цркве. По једном, оне су потпуно супротне духу Цркве, док други опет мисле да није баш тако… Ја мислим да теологија мора да има двоструку улогу или двоструки карактер, а то је да, с једне стране, заиста буде црквена, тј. да буде утемељена на црквеном искуству, на црквеном предању, али, с друге стране, истовремено она мора да буде и научна. Сматрам да би се овај став могао бранити читавом историјом православне теологије, од најранијег периода до дана данашњега. Уосталом, и највећи број отаца Цркве је тај метод и користио; дакле, они су завршавали световне школе, користили световна сазнања, али, истовремено се егзистенцијално укорењивали у живот Цркве. Тако да су световне науке биле нека врста пропедевтике. Зато и ми данас не морамо да апсолутизујемо науку и научно знање, али не треба ни да га игноришемо, јер је оно потребно теологији и, чини ми се, да теолошке школе, дакле, не могу и не треба да постоје без оних, наравно, најбољих достигнућа модерних наука.
Сведоци смо реализације тзв. болоњског процеса и када су у питању високошколске установе СПЦ–а (Православни богословски факултети и у Београду и у Фочи су део тог процеса). Професор Милан Узелац је у две књиге изврсно показао како „болоња“ у ствари политизује паидеју; довољно је рећи да је тзв. болоњску декларацију потписало неколико министара иностраних послова, а није било ни универзитетских професора, нити педагога. А познати професор Ивић, који се већ дуго година бави проблемом универзитета, сматра да је по среди американизација европског школства, тј. да се не инсистира на неким фундаменталним знањима него да се тежиште пребацује на практичне вештине, да се студенти претварају у шегрте. Какав је Ваш став по питању болоњског процеса?
Болоњски процес се углавном и у највећој мери односи на државне универзитете и факултете; неки од великих и најпознатијих европских универзитета још увек не прихватају болоњска начела и болоњске принципе, као и одређени приватни универзитети и факултети. Ја исто мислим да читав тај „болоњски“ процес образовања и васпитања има одређене политичке импликације, али и не само политчке, већ и економске, и друге. Но, поред много тога заиста негативног, чини ми се да има и нечега доброг, бар када је реч о нашој средини. Пре свега имам у виду то да су студенти приморани да од самог почетка студија доиста и студирају, и да то схвате као озбиљан посао. Истовремено и професоре тера да уложе максимум труда и рада и воље да помогну студентима да своје студије окончају на време. С друге стране, спречава се, колико год је то могуће, самовоља професора у васпитно-образовном процесу; не могу више професори да дају студентима све што им падне на памет од литературе, морају постојати прецизни стандарди колико могу и колико је то уопште реално да један студент може да припреми за један испит. А мислим да, у неку руку, болоњски процес погодује студентима. Наравно, да ли ће он неминовно водити стварању људи који су стручни само за једну област или вештину, како сте ви рекли, или неће, то је сада проблем и зависи пуно од сваког човека појединачно. Ипак мислим да уколико неко жели да се бави заиста истински науком да ће и кроз овај процес имати таквих могућности. Али смо ипак сведоци да је међу младима све мање оних који желе да посвете свој живот науци, као што је то, рецимо, посвећивао један Никола Тесла или неки други велики научници. Данас људи студирају, завршавају факултете просто да би добили диплому, да би им то омогућило неки практични рад, да би се запослили, и да их више ништа много не интересује. Тако да о болоњском процесу треба озбиљно да поведу рачуна и да га анализирају, пре свега, интелектуалне елите свакога народа, а, наравно, и Црква треба да се озбиљно позабави тиме, јер и она мора своје школство да стави на дневни ред, почевши од од верске наставе у основним и средњим школама до високог образовања; то мора да буде међусобно повезано, да буде једна целина, а не да се дешава, што сада имамо случај, да људи у средњој школи уче једно, а онда касније када дођу на факултет то морају да негирају, и да сасвим нешто друго уче, што свакако није добро.
Болоњом се ставља акценат на практично, „употребљиво“ знање. Да ли тиме она можда више погодује црквеном образовању од традиционалног универзитетског образовања?
Теологија је бесмислена ако није практична, ако нема ту димензију. Теологија уколико није искуство, онда је, ајде да употребим тај древни израз, – технологија, она нема никаквог значаја. Е сада, „болоња“ сама по себи не чини теологију, нити теолошке школе практичним нити црквеним, јер то, пре свега, зависи од људи који су на факултету, зависи од тога да ли су то црквене личности које могу тај црквени дух и то црквено искуство да пренесу на младе људе, и да се направи та равнотежа између теологије као црквеног искуства и теолошких наука као стриктно научних дисциплина. Важно је и једно и друго, јер у модерној Европи и код нас још увек постоји та супротстављеност између знања и вере. Напросто, још увек је у свести људи да бавити се науком скоро да подразумева бити агностик или бити, рецимо, атеиста, или, у најбољем случају, не бити црквен човек, или можда имати неку врсту интелектуалне религиозности. Са вером се обично поистовећује незнање, мрак, априорно прихватање нечега што се не може доказати, подлога за тоталитаризам, и мого што-шта другог. И сами знамо да је хришћански Бог – Логос, а једно од значења речи „логос“ је и разумност, рационалност, итд. О словесности творевине се говори код многих светих отаца, и та идеја о словесности творевије је и била подлога за модерну науку… Ево сада се присећам Вајтхеда, који је у својој књизи „Наука и модерни свет“ говорио да је средњовековна теологија у ствари била основа, темељ модерних наука; он то није рекао без разлога. А била је управо захваљујући идеји да у свету постоји словесност, да постоји поредак, да постоји законитост… и све науке настале у новије време су се и темељиле на том начелу. И данас, ако је ишта важно за наше школство, за наше образовање, то је управо то, условно речено, помирење између разума и вере, између теологије и науке. И то је важно и за једну и за другу, јер вера, па и теологија, ако није „научна“ може да се врло лако претвори у сујеверје, у магију, у неко побожно богомислије које је увек ризично, не треба га категорично одбацивати, али мора се имати у виду да је оно опасно.
Поменули сте дисхармонију срењошколског и високошколског црквеног образовања, то је један проблем. Поред тога, имамо болоњски процес који је већ по себи контраверзан. Да ли су теолози можда требали да дају неку, условно речено, алтернативу „болоњи“, да формулишу неку, да је тако назовемо, теопедагогику, која би у основи била библијско-отачка паидеја формом прилагођена савременом добу?
Данас је у читавој Европи образовање у надлежности световних институција, односно државе, и Црква нема институционалну могућност ни друге снаге да утиче на читав тај процес. Јер државе свакако обликују људе за своје властите потребе. Међутим, има једна добра околност, а то је могућност стварања приватних школа. И мени није јасно зашто наша Црква није до сада искористила ту законску могућност да створи своје приватне школе – гимназије, факултете, универзитете. Тада би оне могле да функционишу по неким другим принципима који су различити од „болоње“, или да се користи и нешто од „болоње“ што је добро, као и од других искустава, и наравно од свог властитог предања. То је једина реална могућност како Црква може стварно да утиче на образовање у овој земљи и уопште у Европи, дакле, стварањем приватних школа. Наравно, приватних црквених школа има у Европи, и оне су и даље најбоље школе, има их и у, условно речено, православним земљама попут Русије, Румуније, Грчке, итд., и не видим разлога зашто их не би било и код нас.
Мислим да ће се врло брзо још више указати потреба да Црква има приватне школе, где ће се људи образовати за разна занимања, а не само за свештенике и вероучитеље. Уверен сам да ће врло брзо доћи време када ће морати да се размишља о теолошком факултету који ће бити двопрограмски студиј, јер ми имамо већ сада велики број људи који не могу нигде да нађу посао. Не може Црква да буде неодговорна за судбину тих младих људи. И управо неки теолошки факултети из окружења разматрају могућност двопрограмског студија; што би значило да неко заврши рецимо на истом факултету, поред теологије, и историју, тако да он сутра са тим двопрограмским студијем, ако не може да нађе места у Цркви и да му она понуди неку службу, он може рецимо да буде професор у школи. То је истовремено и мисија Цркве. И једино тако [отварањем приватних образовних институција и устављења двопрограмског студија на постојећим богословским факултетима] може доћи до неког преображаја и препорода, јер треба знати да највеће отпоре вери не срећемо више у државним политичким структурама, него управо у тим образовно-интелектуалним структурама.
извор: teologija.net
Сутра се навршава шест година од смрти оца Радована Биговића, свештеника Српске Православне Цркве и професора Београдског универзитета, и тим поводом преносимо један његов интервју о проблемима и перспективама црквених образовних институција, који је првобитно емитован на радију Слово љубве а потом и штампан у Православљу.
Професор др Радован Биговић био је несвакидашња појава у нашој како црквеној тако и академској средини. Он је један од ретких свештеника и теолога који је равноправно учествовао у интелектуалном и културном животу Србије, који је претежно био милитантно атеистички или, у бољем случају, неповерљив према свему ономе што долази из Цркве. Биговићу је то полазило за руком, пре свега, јер је успео да се еманципује од црквеног живота који је у време бивше Југославије у великој мери изгледао, како је неко тачно приметио, баш онако како су ондашњи комунисти хтели да он изгледа – гетоизирано, заостало, мрачно, итд. Отац Радован, насупрот томе, био је отворен, ведар, спреман да иде у корак с временом. Управо зато је постизао изузетне резултате у том, за мисију Цркве најзахтевнијем, универзитетском и уопште академском подручју.
Узимајући у обзир његово ангажовање у тој области, пре неколико године разговарао сам с њим о стању нашег црквеног образовања и путевима којима би оно требало да се креће. Тада је отац Радован изнео неколико добрих предлога за унапређење верског образовања, које, узгред, неминовно и што хитније треба реформисати; црквене образовне установе су из године у годину у све горем и горем стању… Надамо се да ће се ствари ускоро променити набоље. Када се буду правили планови за озбиљно и темељно реформисање тих установа, свакако треба узети у обзир и оно што је предлагао о. Радован Биговић.
 |
| Радован Биговић ( 1956 - 2012 ) |
Чињеница је да су теолошки факултети од самог почетка историје универзитета били у њиховом саставу; универзитети се буквално нису могли замислити без богословских факултета. Међутим, био је један период у нашој историји када су ти факултети били елиминисани са државних универзитета. Али, хвала Богу, богословски факултети су се вратили у саставе универзитета. Мислим да универзитети данас не служе оној сврси са којом су они основани. Циљ њиховог оснивања је био обједињавање различитих научних знања, и у тој концепцији онда, присуство теологије на таквом универзитету свакако је од велике важности, јер је тешко замислити целовито сазнање без теологије. Данас су универзитети више административне и бирократске установе које се баве неким академским формама, доносе разне законе, статуте, баве се материјалним пословањем, прописују правила, и тако даље, просто су нека врста институције између министарстава за просвету и факултета. Уз то, ми живимо у времену када свака наука постаје самодовољна, сваки факултет самодовољан… Све је мање оних који мисле да им је потребно знање других, свако је апсолутизовао своја знања, своју науку. С друге стране, број научних чињеница се рапидно увећава. Негде сам недавно чуо, од једног експерта за те ствари, да се сваке две и по године у свету број научних чињеница удвостручава. Ако је то тако онда има толико чињеница да људски ум једноставно више не може да их прима. И сада се јавља проблем, ко ће, и под каквим условима, и на који начин, да филтрира те научне чињенице, и да их колико-толико учини доступним.
Што се тиче Цркве, мислим да она није успела, или бар Православна Црква није успела да изнедри свој тип школа, из ових или оних разлога. Углавном је прихватила западноевропске образовне моделе. И то јесте велики проблем. Постоје два мишљења по питању колико те школе одговарају или не одговарају самој природи Цркве. По једном, оне су потпуно супротне духу Цркве, док други опет мисле да није баш тако… Ја мислим да теологија мора да има двоструку улогу или двоструки карактер, а то је да, с једне стране, заиста буде црквена, тј. да буде утемељена на црквеном искуству, на црквеном предању, али, с друге стране, истовремено она мора да буде и научна. Сматрам да би се овај став могао бранити читавом историјом православне теологије, од најранијег периода до дана данашњега. Уосталом, и највећи број отаца Цркве је тај метод и користио; дакле, они су завршавали световне школе, користили световна сазнања, али, истовремено се егзистенцијално укорењивали у живот Цркве. Тако да су световне науке биле нека врста пропедевтике. Зато и ми данас не морамо да апсолутизујемо науку и научно знање, али не треба ни да га игноришемо, јер је оно потребно теологији и, чини ми се, да теолошке школе, дакле, не могу и не треба да постоје без оних, наравно, најбољих достигнућа модерних наука.
Сведоци смо реализације тзв. болоњског процеса и када су у питању високошколске установе СПЦ–а (Православни богословски факултети и у Београду и у Фочи су део тог процеса). Професор Милан Узелац је у две књиге изврсно показао како „болоња“ у ствари политизује паидеју; довољно је рећи да је тзв. болоњску декларацију потписало неколико министара иностраних послова, а није било ни универзитетских професора, нити педагога. А познати професор Ивић, који се већ дуго година бави проблемом универзитета, сматра да је по среди американизација европског школства, тј. да се не инсистира на неким фундаменталним знањима него да се тежиште пребацује на практичне вештине, да се студенти претварају у шегрте. Какав је Ваш став по питању болоњског процеса?
Болоњски процес се углавном и у највећој мери односи на државне универзитете и факултете; неки од великих и најпознатијих европских универзитета још увек не прихватају болоњска начела и болоњске принципе, као и одређени приватни универзитети и факултети. Ја исто мислим да читав тај „болоњски“ процес образовања и васпитања има одређене политичке импликације, али и не само политчке, већ и економске, и друге. Но, поред много тога заиста негативног, чини ми се да има и нечега доброг, бар када је реч о нашој средини. Пре свега имам у виду то да су студенти приморани да од самог почетка студија доиста и студирају, и да то схвате као озбиљан посао. Истовремено и професоре тера да уложе максимум труда и рада и воље да помогну студентима да своје студије окончају на време. С друге стране, спречава се, колико год је то могуће, самовоља професора у васпитно-образовном процесу; не могу више професори да дају студентима све што им падне на памет од литературе, морају постојати прецизни стандарди колико могу и колико је то уопште реално да један студент може да припреми за један испит. А мислим да, у неку руку, болоњски процес погодује студентима. Наравно, да ли ће он неминовно водити стварању људи који су стручни само за једну област или вештину, како сте ви рекли, или неће, то је сада проблем и зависи пуно од сваког човека појединачно. Ипак мислим да уколико неко жели да се бави заиста истински науком да ће и кроз овај процес имати таквих могућности. Али смо ипак сведоци да је међу младима све мање оних који желе да посвете свој живот науци, као што је то, рецимо, посвећивао један Никола Тесла или неки други велики научници. Данас људи студирају, завршавају факултете просто да би добили диплому, да би им то омогућило неки практични рад, да би се запослили, и да их више ништа много не интересује. Тако да о болоњском процесу треба озбиљно да поведу рачуна и да га анализирају, пре свега, интелектуалне елите свакога народа, а, наравно, и Црква треба да се озбиљно позабави тиме, јер и она мора своје школство да стави на дневни ред, почевши од од верске наставе у основним и средњим школама до високог образовања; то мора да буде међусобно повезано, да буде једна целина, а не да се дешава, што сада имамо случај, да људи у средњој школи уче једно, а онда касније када дођу на факултет то морају да негирају, и да сасвим нешто друго уче, што свакако није добро.
Болоњом се ставља акценат на практично, „употребљиво“ знање. Да ли тиме она можда више погодује црквеном образовању од традиционалног универзитетског образовања?
Теологија је бесмислена ако није практична, ако нема ту димензију. Теологија уколико није искуство, онда је, ајде да употребим тај древни израз, – технологија, она нема никаквог значаја. Е сада, „болоња“ сама по себи не чини теологију, нити теолошке школе практичним нити црквеним, јер то, пре свега, зависи од људи који су на факултету, зависи од тога да ли су то црквене личности које могу тај црквени дух и то црквено искуство да пренесу на младе људе, и да се направи та равнотежа између теологије као црквеног искуства и теолошких наука као стриктно научних дисциплина. Важно је и једно и друго, јер у модерној Европи и код нас још увек постоји та супротстављеност између знања и вере. Напросто, још увек је у свести људи да бавити се науком скоро да подразумева бити агностик или бити, рецимо, атеиста, или, у најбољем случају, не бити црквен човек, или можда имати неку врсту интелектуалне религиозности. Са вером се обично поистовећује незнање, мрак, априорно прихватање нечега што се не може доказати, подлога за тоталитаризам, и мого што-шта другог. И сами знамо да је хришћански Бог – Логос, а једно од значења речи „логос“ је и разумност, рационалност, итд. О словесности творевине се говори код многих светих отаца, и та идеја о словесности творевије је и била подлога за модерну науку… Ево сада се присећам Вајтхеда, који је у својој књизи „Наука и модерни свет“ говорио да је средњовековна теологија у ствари била основа, темељ модерних наука; он то није рекао без разлога. А била је управо захваљујући идеји да у свету постоји словесност, да постоји поредак, да постоји законитост… и све науке настале у новије време су се и темељиле на том начелу. И данас, ако је ишта важно за наше школство, за наше образовање, то је управо то, условно речено, помирење између разума и вере, између теологије и науке. И то је важно и за једну и за другу, јер вера, па и теологија, ако није „научна“ може да се врло лако претвори у сујеверје, у магију, у неко побожно богомислије које је увек ризично, не треба га категорично одбацивати, али мора се имати у виду да је оно опасно.
Поменули сте дисхармонију срењошколског и високошколског црквеног образовања, то је један проблем. Поред тога, имамо болоњски процес који је већ по себи контраверзан. Да ли су теолози можда требали да дају неку, условно речено, алтернативу „болоњи“, да формулишу неку, да је тако назовемо, теопедагогику, која би у основи била библијско-отачка паидеја формом прилагођена савременом добу?
Данас је у читавој Европи образовање у надлежности световних институција, односно државе, и Црква нема институционалну могућност ни друге снаге да утиче на читав тај процес. Јер државе свакако обликују људе за своје властите потребе. Међутим, има једна добра околност, а то је могућност стварања приватних школа. И мени није јасно зашто наша Црква није до сада искористила ту законску могућност да створи своје приватне школе – гимназије, факултете, универзитете. Тада би оне могле да функционишу по неким другим принципима који су различити од „болоње“, или да се користи и нешто од „болоње“ што је добро, као и од других искустава, и наравно од свог властитог предања. То је једина реална могућност како Црква може стварно да утиче на образовање у овој земљи и уопште у Европи, дакле, стварањем приватних школа. Наравно, приватних црквених школа има у Европи, и оне су и даље најбоље школе, има их и у, условно речено, православним земљама попут Русије, Румуније, Грчке, итд., и не видим разлога зашто их не би било и код нас.
Мислим да ће се врло брзо још више указати потреба да Црква има приватне школе, где ће се људи образовати за разна занимања, а не само за свештенике и вероучитеље. Уверен сам да ће врло брзо доћи време када ће морати да се размишља о теолошком факултету који ће бити двопрограмски студиј, јер ми имамо већ сада велики број људи који не могу нигде да нађу посао. Не може Црква да буде неодговорна за судбину тих младих људи. И управо неки теолошки факултети из окружења разматрају могућност двопрограмског студија; што би значило да неко заврши рецимо на истом факултету, поред теологије, и историју, тако да он сутра са тим двопрограмским студијем, ако не може да нађе места у Цркви и да му она понуди неку службу, он може рецимо да буде професор у школи. То је истовремено и мисија Цркве. И једино тако [отварањем приватних образовних институција и устављења двопрограмског студија на постојећим богословским факултетима] може доћи до неког преображаја и препорода, јер треба знати да највеће отпоре вери не срећемо више у државним политичким структурама, него управо у тим образовно-интелектуалним структурама.
извор: teologija.net
Нема коментара:
Постави коментар