Ускоро ће и децембар. Земља се врти око своје осе и истовремено великом брзином путује кроз свемир. И ми, ето, избачени у постојање, проходавши и одрастајући, непрекидно путујемо назад у загрљај Богу а календар се врти.
И поново нам стиже и прича о богаташу и житницама.
Богат човек сабрао велику летину. Сав срећан саградио нове амбаре и, у прогнози да ће имати хране довољно за много година, решио да стане. Јер не треба му више ништа. "почивај, једи, пиј, весели се". А Бог му се јавио и поручио да је безуман што мисли да од њега све зависи и да ће умрети те ноћи. На крају Поука ове Христове приче: "Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом".
Већина нас некако саставља крај са крајем или се распиње да задржи крајеве које не успева да споји, понеко има релативно успешан мали или већи бизнис, по неко солиднију плату, а баш богатих, има, наравно, сасвим мало.
И онда нам је лако да прихватимо и оно да је теже је богатоме ући у Царство Небеско него камили проћи кроз иглене уши, и лако помислимо и да овом богаташу са житницама тако и треба. И мислимо како је то заиста глупо заборавити због богатства и силних пара на Бога.
А кад би се нама указала прилика да се обогатимо?
Како живимо у време потпуно легализоване и пожељне похлепе, чак и ако смо сами сиромашни, а преузимамо од света закон по коме се развија, сви без обзира на количину новца који имамо, уморни од умножавања послова за преживљавање или раст, не можемо а да макар понекад не помислимо како би то било дивно да не морамо више да се бринемо о новцу. Да можемо само да се "одмарамо, једемо,пијемо и веселимо се".
Ова Христова прича нам помаже да не заборавимо да је у животу немогуће стати, кад се све око тебе креће. Немогуће је то и богатим људима који имају развијен посао, немогуће је и онима који стрепе од поштара и рачуна које доноси. А ипак желимо да мало станемо. То је заиста разумљиво.
Није можда проблем у самој тој детињастој жељи да се мало одморимо од свакодневног крста, проблем је што потајно желимо да га се потпуно ослободимо.
Ако ми је све потаман - шта ће ми Бог као утеха. Али Бог није утеха. Он је смисао и живот. Покушај заборављања Бога, доноси бесмисао и смрт.
Похлепа, било богатих или сиромашних, потискује веру. Због губитка вере и расте. Похлепа настаје и продубљује се због губитка вере и поверења и у Бога и у људе. Лукава је и прикрада нам се и кад је не видимо. Кад нема довољно испуњења, а углавном нема, наводи на самосажаљење, депресију.
Али, шта је лоше у жељи да обезбедимо себи сигурност? Да обезбедимо некакву заштиту од немаштине и болести. Поготово у старости, кад не можемо да радимо колико у младости или не можемо уопште да радимо?
У Старом Завету постоји она прича о фараоновом сну са седам дебелих и седам мршавих крава које мудри Јосиф протумачи као седам богатих година кад треба прикупити резерве за седам година глади. Шта има лоше у таквом планирању?
Наравно да нема ништа лоше, насупрот. Обавеза је и фараона и неке демократске власти, и сваког појединца да се тиме озбиљно позабави. Али само ако не заборавимо најважније. Захвалност Богу за све. Не стати на путу ка Богу, не стати у служењу Царству Божијем чије вредности имамо обавезу да ширимо овде на земљи коју нам је Бог дао. И ако смо богати и ако смо сиромашни. Јер ту стати - значи исто што и умрети.
Па и кад се низ од седам сушних година продужи као што се то нама десило, кад нас то замори, и кад пожелимо мало више него што сад имамо, треба имати увек на уму да је како Господ каже "безумно" заборавити да је једино заиста важно богатити се Богом. Без тога похлепа постаје наш господар, а живот губи смисао и замењује га смрт. Без обзира колико материјалног богатства имали или немали.
Да ли баш "ове ноћи" или неке друге, није од пресудне важности.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
И поново нам стиже и прича о богаташу и житницама.
Богат човек сабрао велику летину. Сав срећан саградио нове амбаре и, у прогнози да ће имати хране довољно за много година, решио да стане. Јер не треба му више ништа. "почивај, једи, пиј, весели се". А Бог му се јавио и поручио да је безуман што мисли да од њега све зависи и да ће умрети те ноћи. На крају Поука ове Христове приче: "Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом".
Већина нас некако саставља крај са крајем или се распиње да задржи крајеве које не успева да споји, понеко има релативно успешан мали или већи бизнис, по неко солиднију плату, а баш богатих, има, наравно, сасвим мало.
И онда нам је лако да прихватимо и оно да је теже је богатоме ући у Царство Небеско него камили проћи кроз иглене уши, и лако помислимо и да овом богаташу са житницама тако и треба. И мислимо како је то заиста глупо заборавити због богатства и силних пара на Бога.
А кад би се нама указала прилика да се обогатимо?
Како живимо у време потпуно легализоване и пожељне похлепе, чак и ако смо сами сиромашни, а преузимамо од света закон по коме се развија, сви без обзира на количину новца који имамо, уморни од умножавања послова за преживљавање или раст, не можемо а да макар понекад не помислимо како би то било дивно да не морамо више да се бринемо о новцу. Да можемо само да се "одмарамо, једемо,пијемо и веселимо се".
Ова Христова прича нам помаже да не заборавимо да је у животу немогуће стати, кад се све око тебе креће. Немогуће је то и богатим људима који имају развијен посао, немогуће је и онима који стрепе од поштара и рачуна које доноси. А ипак желимо да мало станемо. То је заиста разумљиво.
Није можда проблем у самој тој детињастој жељи да се мало одморимо од свакодневног крста, проблем је што потајно желимо да га се потпуно ослободимо.
Ако ми је све потаман - шта ће ми Бог као утеха. Али Бог није утеха. Он је смисао и живот. Покушај заборављања Бога, доноси бесмисао и смрт.
Похлепа, било богатих или сиромашних, потискује веру. Због губитка вере и расте. Похлепа настаје и продубљује се због губитка вере и поверења и у Бога и у људе. Лукава је и прикрада нам се и кад је не видимо. Кад нема довољно испуњења, а углавном нема, наводи на самосажаљење, депресију.
Али, шта је лоше у жељи да обезбедимо себи сигурност? Да обезбедимо некакву заштиту од немаштине и болести. Поготово у старости, кад не можемо да радимо колико у младости или не можемо уопште да радимо?
У Старом Завету постоји она прича о фараоновом сну са седам дебелих и седам мршавих крава које мудри Јосиф протумачи као седам богатих година кад треба прикупити резерве за седам година глади. Шта има лоше у таквом планирању?
Наравно да нема ништа лоше, насупрот. Обавеза је и фараона и неке демократске власти, и сваког појединца да се тиме озбиљно позабави. Али само ако не заборавимо најважније. Захвалност Богу за све. Не стати на путу ка Богу, не стати у служењу Царству Божијем чије вредности имамо обавезу да ширимо овде на земљи коју нам је Бог дао. И ако смо богати и ако смо сиромашни. Јер ту стати - значи исто што и умрети.
Па и кад се низ од седам сушних година продужи као што се то нама десило, кад нас то замори, и кад пожелимо мало више него што сад имамо, треба имати увек на уму да је како Господ каже "безумно" заборавити да је једино заиста важно богатити се Богом. Без тога похлепа постаје наш господар, а живот губи смисао и замењује га смрт. Без обзира колико материјалног богатства имали или немали.
Да ли баш "ове ноћи" или неке друге, није од пресудне важности.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Нема коментара:
Постави коментар