Да сада кажемо нешто и о оцу односно оцима. Пета Божија заповест гласи: „Поштуј оца свога и мајку своју да срећан будеш и дуго поживиш на земљи“. Да ли смо свесни шта то значи? Да ли се питамо колику и какву улогу има наш отац? Ништа на свету не може заменити очеву кућу. У њој се дете, поред свога оца, осећа најсигурније. Отац се жртвује за децу своју више него за икога другог. Очева љубав је искрена, чиста и несебична. Дете је његова крв и оно расте поред оца, напредује, и врло често се труди да опонаша оца у раду и у кући и ван куће.
Бити отац је нешто узвишено. Отац је старешина куће и као такав труди се да његова деца и његов дом имају углед у друштву. Он је највећи ауторитет у кући па зато сноси и највећу одговорност. Не брине се он само да за децу своју заради довољно јела и одела, већ се брине и о моралном угледу своје породице. Он учи децу да буду добра, послушна, поштена и да не скрећу са здравог животног пута. Он се заједно са својом супругом подједнако стара и брине о својој деци у сваком погледу. Отац је домаћин у кући, и не само домаћин, него и учитељ, васпитач и свештеник. Он се са својом породицом моли пред кућним иконама и кади кућу пред празнике и о празницима и учи децу своју да и она чине исто тако. Он води сина у шуму да заједно секу бадњак и да га унесу у кућу као Божији благослов. Он учи сина како да расте у добру и да сам постане добар отац и старешина у хришћанској породици. Он га учи и како се оре, сеје, надгледа и, на крају, жање.
Отац је спреман да да живот за срећу, здравље и спасење своје породице. Он чува границе, не само свога имања, већ и државе. Отац је спреман да поднесе и највеће жртве за добро и напредак своје жене, деце и њиховог заједничког породичног гнезда. У очевој се кући тихо и неприметно уче две најважније ствари у животу човека, а то су језик и вера. Ни једно од ово двоје у овом савременом свету, где се све мења, не могу се заменити.
Велики је број очева и мужева српских који су се борили и боре да се очува породично огњиште, Православна вера и кроз њу крсна слава као и Христова блага вест. И данас стављамо на њихову савест да очувају у свему своју православну породицу и свој православни дом, да буду достојни светих и јуначких предака наших и када дође време, како каже наш народ, да пођу горе Богу на истину, да у своме срцу понесу пред Бога све врлине уграђене у њихов породични овоземаљски живот и да буду срећни што су испунили Божији план на земљи.
Ево и ово кратко излагање о оцима да завршимо песмом Десанке Максимовић: „Молитва очевом срцу“.
„Оче, пронађи ме ноћас у свету зломе,
нагни се над мене са небеског шара.
У молитви једино чујем да срцу моме
твоје, већ вечно, срце одговара.
Како си отишао са земље, није давно,
ниси људске патње још заборавио.
нагни се ноћас над ово царство тавно
где си једном и ти са нама боравио.
Нека ме срце твоје ову ноћ чува,
оно једино на небу за мене мари.
Нагни се ноћас над кров твој стари,
где сам ја, и болови, и јесен, и дрва сува.
Када се Богу молим, он хладно ћути:
безброј је на свету оних који га моле;
а ти, знам, у свакој маленој минути
слушаш само шта шапћем ја на земљи доле.“
Прота Милун Костић
Извор: Православни мисионар
eparhija-zicka.rs
Бити отац је нешто узвишено. Отац је старешина куће и као такав труди се да његова деца и његов дом имају углед у друштву. Он је највећи ауторитет у кући па зато сноси и највећу одговорност. Не брине се он само да за децу своју заради довољно јела и одела, већ се брине и о моралном угледу своје породице. Он учи децу да буду добра, послушна, поштена и да не скрећу са здравог животног пута. Он се заједно са својом супругом подједнако стара и брине о својој деци у сваком погледу. Отац је домаћин у кући, и не само домаћин, него и учитељ, васпитач и свештеник. Он се са својом породицом моли пред кућним иконама и кади кућу пред празнике и о празницима и учи децу своју да и она чине исто тако. Он води сина у шуму да заједно секу бадњак и да га унесу у кућу као Божији благослов. Он учи сина како да расте у добру и да сам постане добар отац и старешина у хришћанској породици. Он га учи и како се оре, сеје, надгледа и, на крају, жање.
Отац је спреман да да живот за срећу, здравље и спасење своје породице. Он чува границе, не само свога имања, већ и државе. Отац је спреман да поднесе и највеће жртве за добро и напредак своје жене, деце и њиховог заједничког породичног гнезда. У очевој се кући тихо и неприметно уче две најважније ствари у животу човека, а то су језик и вера. Ни једно од ово двоје у овом савременом свету, где се све мења, не могу се заменити.
Велики је број очева и мужева српских који су се борили и боре да се очува породично огњиште, Православна вера и кроз њу крсна слава као и Христова блага вест. И данас стављамо на њихову савест да очувају у свему своју православну породицу и свој православни дом, да буду достојни светих и јуначких предака наших и када дође време, како каже наш народ, да пођу горе Богу на истину, да у своме срцу понесу пред Бога све врлине уграђене у њихов породични овоземаљски живот и да буду срећни што су испунили Божији план на земљи.
Ево и ово кратко излагање о оцима да завршимо песмом Десанке Максимовић: „Молитва очевом срцу“.
„Оче, пронађи ме ноћас у свету зломе,
нагни се над мене са небеског шара.
У молитви једино чујем да срцу моме
твоје, већ вечно, срце одговара.
Како си отишао са земље, није давно,
ниси људске патње још заборавио.
нагни се ноћас над ово царство тавно
где си једном и ти са нама боравио.
Нека ме срце твоје ову ноћ чува,
оно једино на небу за мене мари.
Нагни се ноћас над кров твој стари,
где сам ја, и болови, и јесен, и дрва сува.
Када се Богу молим, он хладно ћути:
безброј је на свету оних који га моле;
а ти, знам, у свакој маленој минути
слушаш само шта шапћем ја на земљи доле.“
Прота Милун Костић
Извор: Православни мисионар
eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар