протојереј-ставрофор Милинко Киковић
Манастир Јовање се налази на левој обали Западне Мораве на Kаблару. До њега се може доћи од Овчар Бање, поред манастира Никоља и иза тунела скренути десно.
Манастир се први пут помиње у турском дефтеру око 1540. године. По старом, усменом предању, каже се да су манастир подигли монаси са Свете Горе Атонске, који су побегли испред најезде пљачкаша и да је то било „пре Kосова„. То исто сведочи натпис изнад цркве. Вук Kараџић у списима из 1824. године приповеда, да је манастир Јовање био лавра, из које се заповедало и судило свим осталим манастирима око Kаблара и Овчара. По изгледу, величини и лепоти, тадашњу цркву он ставља на прво место међу храмовима под Kабларом. Некада је овде деловала преписивачка школа, што сведочи једно рукописно јеванђеље из средњег века, које се чува у Бечу.
Манастир је много пута пљачкан и рушен. Обновљен је 1840. године али се убрзо поново претвара у рушевину, све до 1936. године када је, са благословом Пресвете Богородице и Светог владике Николаја Српског, оживео и поново почео да служи Богу и људима. „Ово је рајско место којем нема равна ни у Светој Гори атонској“ – речи су Рафаила Хиландарца, које је изговорио када је 1937. године, довео 12 монахиња из манастира Kалиста у вековни, стари манастир али напуштен, запуштен и опљачкан. Упркос свим недаћама манастир је обновљен.
Изградњом хидроцентрале „Међувршје“ 1954. године, манастир Јовање је потопљен и премештен на нову локацију, са Kабларске стране на левој обали Западне Мораве, „сакривен“ у шуми, на малој заравни у подножју Јовањског брда. На брдо на коме је манастир данас, монахиње су изместиле монашко гробље, камен и стубове старе цркве. Нова црква је освећена 1959. године.
Манастир Јовање се прочуо по помоћи и чудима која чини чудотворна икона Мајке Божије Јовањске, Брзопомоћница, која се накази у овом храму, а која је дар духовника овог манастира, Серафима Руса. Многе је исцелила, тужне развеселила а несрећне утешила.
извор: eparhija-zicka.rs
 |
АНАЛИЗА
Анализа убија љубав.
Зато је наука тако хладна. И зато се и не говори о лепоти знања, но само о корисности знања.
Заљубљен човек не пита ни за род, ни за године, ни за богатство своје љубљене. И одуховљена душа, тојест душа у љубавном пламену према Богу, врло се нерадо упушта у анализу Бога.
Љубав отпушта интелект као непотребног шпијуна. Али зато сједињује три луча у једно – ум, срце и душу – и пали их у један пламен.
Свети владика Николај Велимировић
извор: eparhijabacka.info
|
Нема коментара:
Постави коментар