Није редак случај, а готово да је и правило, да се суштине и читави покрети, узлети и сама цивилизација, зачну у неком кутку пријемника који поседују песници (зато су и песници). Они примају тихе, невидиме поруке и са више или мање успеха, провукавши их кроз своје песничке органе (опет невидиме, тајне) преносе или боље рећи преводе их свету и људима. Тако и неовизантијека обнова у Србији, која је повезана и са обновом духовног (црквеног живота) и са обновом народном у којој Срби после 600 година, а толико има од смрти деспота Стефана Лазаревића, покушавају да поставе реалне темеље своје самобитности и некако и сами схвате наслеђе које провејава сваком душом српском. Зашто стављам и 200 година модерне српске историје у период паузе? Зато што сви ти узлети, устанци, кнежевина, краљевина, ратови, надчовечанске муке, образогубни пројекат Југославије, обнова патријаршије, ликвидација и неутралисање српске елите, великани изникли из те оранице засејане костима, усамљени врхови, освешћени умови, данас се чине као звезде на покрову народном и тачке реперне пута народног индетитета и чишћења изниклог и намноженог корова, који су нам донели разни ветрови. Били ти ветрови философски, научни, искривљено теолошки или уметнички.
Шездесетих година прошлог века један песник је запевао за сјајем Византије. То је био Иван В. Лалић. Његова људска двојака чежња за прерано отишлом мајком и чежња за завичајем (која је готово несвесна чежња за Србијом изгубљеном и прећутаном) довела га је до великих хришћанских и цивилизацијских добара. Он се, можда, није томе ни надао када је у свом младалачком полету испловио барком коју је индетификовао као Јасонову барку „Арго“ и задао себи да нађе златно руно језика. И тако пловећи похођен својом чежњом и примајући гласове утехе, како се чинило од античких божанстава, песнику се почео откривати један сакривени свет и једна личност од изузетног значаја за целокупни род људски. Док, на једном од својих ходочашћа није препознао гласника заустављеног у малтеру, и то гласника који му је јављао курс и растеривао маглу. На том средњовековном зиду, на зиду који сведочи да је могућа другачија стварност, на зиду Србије, источног индентитета сусреће се са анћелом. Чежња постаје опипљивија и он походи Србију у песмама и док путује и сриче затамљену историју разоткрива развалине Византије разасуте као трагове љубави. Улази духом, созерцава, у град већ изгубљени, пре пада Цариграда и сведочи затурени летопис завета и подмлађује га у својим песмама. Византија постаје златоположена слика, икона дакле и над њом Пантократор у сјају калоте даје благослове.
У своме делу он долази и до утехе оне друге чежње, чежње за мајком. Он налази жену достојну емоције према мајци, пресвету Богородицу. У та два испуњења чежњивог бића песничког који слика је сваке душе човекове налази се смисао једног песничког и смем да кажем пророчког дела. Песник, тајним органом, комуницира са самим Творцем и његовим гласницима. При томе саставља нове појмове, суштине и искрену емоцију земну за мајком преводи у Духу у обраћања Богородици, која родила је Христа, спасење и смисао. Јер само кроз Христа, који је пролаз кроз воденицу смрти и вечно сапостојање, чежња човекова и све човеково имају дубоку вечни смисао и добија ону димензију којом Христос собом носи Богочевечанско подобије за сваког искрено вапијућег. А у другом току чежње за мајком-земљом (чији је најосетљивије благо задати језик и сам њен извор) надраста сваки национализам и осећање припадности подиже на виши ниво, византијски индетитет, који почива на духовности Христом откривеном и озареном жртвом и прегалаштвом бројног војинства кроз историју. У песми Византија VIII или Хиландар он у самом наслову спаја све и разрешава сваку дилему. У перивоју пресвете Богородице, у самом крилу Византије налази се семе освештаног српског језика засејано, данас само на изглед, у земљи туђој, јер границе данашње српске државе до тамо не допиру. И у том семену-семеништу столује Богородица Тројеручица укрепитељка и исцелитељка свих песника, а првином Јована Дамаскина, чијом је молитвом и сам Иван пропојао у својој позној књизи Писмо.
Иван В Лалић описује и тренутак смрти Високог Стефана која запечаћује покушај духовног, језичког и државног препорода и преводи све српско у завет, мит и песму. Искра која је излетела из стиха опеваног неба и огледала његовог мора постала је светилник и путоказ. Прво оном који је испловио у „Аргу“, а допловио у мирну луку у спасносној „Арки“ Новога Завета и са свитком у руци на спрам груди на коме млади се Византија у форми Kанона. Јер адреса испојаних молитава је сам Бог и једино њиме могући Васкрс нас смртних.
извор: aleksandarmaric.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар