Девета епизода документарног серијала Света Гора: небески град говори о утицају "монашке републике" на настанак и развој српске књижевности у средњем веку.
Почеци оригиналне српске књижевности везују се за обнову Хиландара и за Светог Саву, чија дела представљају најраније (познато) изворно стваралаштво код Словена. Ту је најпре реч о типицима (хиландарски, карејски), а онда и о његовим литерарним делима, као што су Житије Светог Симеона и Служба Светом Симеону. Свети Сава је започео оно што се касније богато развило на Светој Гори, а што се може назвати "светоотачка светогорска српска књижевност".
Након Светог Саве, стварају Доментијан и Теодосије. Доментијан ради и ствара у Kареји, пише Житије Светог Симеона, а касније и Житије Светог Саве. На његовом трагу Житије Светога Саве пише и Теодосије, стварајући дело које је вероватно најпреписиванији састав оригиналне српске средњовековне књижевности, будући да се раширило не само по српским земљама, већ и у Русији. Теодосијево Житије Светог Петра Kоришког доноси нешто ново у односу на дотадашњу српску књижевност, пошто се ту писац окреће јунаку, који живи потпуно усамљен: у овом случају, у Kоришкој пустињи. За Теодосијем ствара и Данило, који пише прославне саставе за српске светитеље којих је до његовог времена већ било више.
Напоредо са настанком оригиналне српске књижевности у средњем веку интензивно се ради и на превођењу византијске литературе на српскословенски језик. Преводе се дела класика аскетске књижевности (Јован Лествичник, Ава Доротеј), али и најважнији изданци спекулативне литературе - како они који су обележени утицајем аристотеловске философије (Јован Дамаскин, Варлаам Kалабријски, Григорије Палама), тако и они који су обојени (ново)платоновским колоритом (Дијадох Фотички, Дионисије Псеудо-Ареопагит). Средњовековна српска мисао на тај начин хвата корак са најважнијим мисаоним достигнућима Византије, стварајући интелектуалце који су кадри да преведу тако захтевна дела. У 14. и 15. столећу садржаји те преводне литературе се уливају у књижевна дела наредне генерације изворних српских стваралаца, у којима се они кондензују и у једном упрошћеном облику представљају широј публици. Велики утицај на српску књижевност тог периода одиграо је исихастички покрет, а он је назочан у делима аутора какви су Григорије Цамблак, Марко Пећки, Данило Пећки, и многи други.
Оно што чини суштину српске средњовековне писмености јесте литургијско и мистичко искуство, односно предање Цркве које се писаним путем преноси из генерације у генерацију. Циљ те писмености је упознавање речи Божије и начина спасења који из тога произлази, односно начина на који човек те речи може да преточи у сопствени живот.
Истраживачи лавиринта библиотеке попут детектива дешифрују трагове и путеве рукописа, који говоре да оно што је називано "мрачним средњим веком" заправо представља доба просвећености. Секуларизам модерног доба, а нарочито 20. века, донео је заборав духовних корена и старе српске књиге. Међутим, сјај књижевних дела насталих у светогорској молитвеној тишини успео је да се пробије и до модерног човека. Плетење речима настало на трагу Светог Саве наставиће се и онда када се то најмање очекивало - у доба атеистичке Југославије.
Учествују: др Владан Тријић, др Федон Хаџиантониу, проф. др Микоња Kнежевић, проф. др Томислав Јовановић, проф. др Владета Јанковић.
Уредник серијала: проф. др Микоња Kнежевић
Сценариста: Немања Николић
Монтажа: Срђан Ристић
Наратор: Андрија Милошевић
Радио телевизија Србије
Нема коментара:
Постави коментар