У петак пете недеље по Васкрсењу Христовом, 22. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Брусници недалеко од Горњег Милановца. Преосвећеном Владики саслуживали су: протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Миодраг Анђелић, старешина Цркве у Горњем Милановцу, јереј Владимир Воштић, парох бруснички, јереј Дејан Ракић, парох брезански, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Пејовић. Велики број верника присуствовао је овом радосном сабрању и прослави храмовне славе.
,,Христос воскресе! Ево, милошћу Божијом преживесмо искушење које није ништа ново – искушења у овоме свету који сав у злу лежи су циклична. Некада буде привидни мир, некада су ратови, буне, прогони, разне болести. Дакле, све оно што је у складу са оним што се зове воља или допуштење Божије. А све се дешава захваљујући томе што је човек злоупотребио оно што му је од Господа дато – да буде господар природе, да заједно са Господом ову природу преображава. Само у складу са заповестима Божијим, узрастајући сам, човек чини да узраста све око њега. Има светитеља Божијих, као што је Свети Герасим Јордански и многи други, којима су се животиње, и то крволочне, покоравале баш зато што је у тим светитељима боравио сам Господ Бог. Постали су кротки, пуни љубави, били су спремни да се жртвују за другога. Дакле, нису живели они него је у њима живео Христос. И таквих примера у Житијима Светих је много.
Ми данас славимо великог светитеља Божијег – Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Он је родом из Патаре Ликијске, од благочестивих и богатих родитеља. Стриц му је био Епископ патарски. Тако он од малена заволе Господа. Читав живот његов је био чудотворан. Он је био чудесно дете. Теофан и Нона дуго нису имали деце, молили су се баш као и многи други велики светитељи и Господ им даде ово чедо и они га принесоше као уздарје Богу. Треба читати његово житије, јер је заиста поучно.
Свети Николај је био потпуно предан вољи Божијој. Kада су му се родитељи представили, он је све своје имање разделио ништима. Постао је свештеник у Патари и тада његов подвиг још више изађе пред Господа и пред народ. Би изабран за Епископа Мире Ликијске и као мудри пастир водио је своје стадо словесно. Многа чудеса је чинио, учествовао је на Првом Васељенском сабору а пре тога за време Диоклецијана и Максимијана био је бачен у тамницу. Био је ревностан, јако смирен и пун љубави. Много је ревновао за истину. Није могао свако да прича шта год хоће, а он да каже: јесте тако имаш и ти помало права, па имаш и ти права; дакле да буде толерантан. Толеранције када је истина о Господу у питању није имао. Kада је Арије почео да хули на Господа Бога он га је ошамарио из ревности. Неки архијереји се побунише и рекоше да он више није достојан да буде архијереј. Иако је он ревновао за истину и за Бога, не за себе, за неко своје место и да се он покаже као неко велики. Пресвета Богородица је интервенисала за њега и он се јавио у сну многима. Тако му вратише његово епископско достојанство. Упокојио се 343. године у Мири Ликијској. Ту су његове мошти почивале до 1087. када су пренесене због најезде Агарјана у град Бари у Италији, где и сад почивају. Ми тај догађај преноса моштију данас славимо. Иначе, Свети Никола је најслављенији као крсна слава у нашем народу. Једни су домаћини, а други гости, па тако читав народ слави Светога Николаја Мириликојког Чудотворца. Он је древни Светитељ, кога читава васељена прославља. Kатолици и протестанти, па чак и муслимани га поштују.
Од Васкрсења, Господ је нама из недеље у недељу показивао да је Он заиста Васкрсли Господ. Апостол Тома је дошао и сабраним ученицима рекао: Док не видим ране његове, и не метнем прсте своје у ране од клинова, и не видим ребра његова нећу поверовати. Kада су се други пут сабрали био је ту и Тома. Опет по промислу Божијем и знајући помисли, Господ каже: Томо, ходи овамо, стави прсте своје у ране од клинова и види моја ребра и буди веран а не неверан. Kада је Тома ставио прсте своје, кад се осведочио, он је за себе и све нас узвикнуо: Господ мој и Бог мој. Kада су жене мироносице дошле на гроб да помажу тело Христово по јеврејском обичају, виделе су камен одваљен и празан гроб. Анђели су им благовестили да је Господ васкрсао.
Из недељу у недељу Господ нам показује своју силу и моћ. Исцељује раслабљенога у Витезди, који је тридесет осам година боловао и није имао кога да га спусти у воду да се исцели. Оног момента, када је Христос проговорио њему, он је упознао Бога и тад се исцелио и душом и телом. Жена Самарјанка Га је у разговору на извору препознала. Отишла је у село и рекла: Видела сам Месију, видела сам пророка, рекао ми је све из мога живота. Он је уствари Извор живе воде. Тог момента када је упознала Христа, бесмртнога Бога, она се исцелила од својих мука, ослободила од греха, кренула за њим и постала Света Фотина, по српском – Светлана. Од жене мрачне постала је жена светлости. Ето, то је поука свима нама. Ако хоћемо да идемо за Христом, имамо примере.
Не треба да слушамо разне звездаре, лажне паметњаковиће који тврде да знају више од Цркве Божије. Господ Бог је рекао и открио у Светом Писму оно што је нама на корист и спасење. Није говорио о ванземаљцима, није рекао да ли их има или нема. То није важно за наше спасење. Сигурно је да свима треба Јеванђеље ако хоће спасење. Христос је са неба сишао на земљу да нас земљане подигне на небо. То је читав домострој спасења, у две речи то је све. И не треба много ту памети, неке филозофије по човеку. Само смирени и они који имају веру, узрастају у меру висине раста Христова.
Нека Господ Бог буде са нама. Нека је срећна слава овога светога храма. Да долазите у њега, да овде добијате од Господа кроз Свете тајне све оно што вам је потребно за овај и за будући живот. На многе године. Амин.“
На крају Литургије, пререзан је славски колач и освећено славско жито. Владика је заједно са свештеницима обишао простор у порти где ће се зидати парохијски дом. Затим је уприличена трпеза љубави и послужење за сав благочестиви народ брусничке парохије.
Ђакон Александар Пејовић
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар