Била је у свакодневном контакту са рањеним војницима и болесницима. Брзо савлађује основу српског језика и потпуно се саживљава са новом средином и њеним народом. Остало је запамћено да је у време несташице хране знала да се преобуче у одело сељанке, оде на пијац, прода нешто од свог личног златног накита и за добијене паре купи рањеницима најнеопходније намирнице. И све тако док је имала шта да прода.
Њена последња станица у опустошеној и ратом разореној, али победничкој Србији, била је Бајина Башта. Први њен велики посао по доласку био је везан за оснивање Дома за ратну сирочад у коме се сместило више од стотину деце. – “Били смо гладни, боси, поцепани, шугави и бедни” – записао је штићеник Дома Благоје Јанковић пред смрт у свом писменом осврту на то време – “Евелина нас је спасила свега тога. Научили смо да перемо зубе, да једемо из своје порције, први пут смо пробали лимун, смокву, урму, поморанџу, добијали смо разне конзерве од чијег су плеха мајстори вешто правили тепсије и лончиће за кафу”.
Журећи по киши, снегу, врућинама кроз сеоска беспућа која су је изгледом подсећала, према њеном казивању, на родни крај, и сама се тешко разболела од упале оба плућна крила. Држава ју је одликовала Орденом Светог Саве и Орденом белог орла са мачевима. Kраљ Александар Kарађорђевић послао је за њено гробно уздарје сребрни венац. У знак сећања на ову хероину бајинобаштански Дом здравља носи њено име. На њему су постављене и две спомен-плоче које подсећају на Евелину.
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар