Није лако ни нама који желимо да видимо Реч Божију испред и иза материје која нас окружује да се одупремо мишљењу да је хлеб, материја, оно од чега се живи, а да је обећано Царство Божије само додатак за успињање и побољшавање онима који верују.
"Kо има вере макар колико зрно горушично"... рекао нам је Христос. Али немамо ми толико вере. Вера је догађај и однос који уклања све оно што нас удаљава од Бога. Трудимо се али слаби смо. Само нас потпуно предавање Богу може приближити вери. А ми смртни се плашимо и тешко можемо да се препустимо.
Једина у људском роду која је имала пуноћу вере је Мајка Божија, Пресвета Богородица, девица Марија.
Поверовала је у нешто много веће од тога да може с вером планине да помера. Поверовала је да у њој Бог може зачети Богочовека, да она може да роди Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова. Онога који ће спасти људе од смрти и бесмислене привремености.
Не због тога што је то невина девојчица помислила или измудровала, него због тога што је на то била позвана. Због тога што је Бог преко свог највећег гласника позвао. Чак и она, Пречиста, уплашила се у првом тренутку, али поверовала је арханђелу и пристала је. У име целог људског рода.
Вера је победа над сваким страхом. Над сваким ограничењем.
Вера је пристајање свим срцем на то да је Реч Божија у свему створеном. Да мисао и реч, информација - како би то рекле наша садашња култура и наука, претходе материји од које се хранимо, и од које страдамо. Иако опипљива и привидно трајна, и материја је ипак само догађај изазван мишљу и Речју Божијим. Информација која је стигла до привидног и привременог мировања. А чак ни стене нису одувек и заувек.
И жеља јој се испунила. Сви су се, са свих страна света, чудесно у Духу сабрали да се опросте од ње. Срели су се на продору у вечност и тада на земљи живући апостоли и анђели Божији, а син њен и Син Божији примио ју је са Оцем у Царство. Васкрсење у тренутку упокојења! И тада су, као и сада, неки били спремни да присуствују и сведоче чуду, неки га нису примећивали.
Ми с поверењем у оне који су нам у непрекинутом низу пренели сведочење, славимо тај дан, Успење Пресвете Богородице. Иако се ради о смрти најдивнијег створења у историји људског рода.
Славимо га као још један велики дан у који се на земљи, на кратко, пројавило обећано ванвременско Царство Божије. Царство изнад времена и простора. Царство које нам је Очевом љубављу заклоњено да бисмо га слободно желели и проходали с Богом Божијим корацима ка њему. Да бисмо ка њему даље својом вољом и слободом ишли, да бисмо га задобили љубављу Очевом и нашом. Да бисмо ушли без остатка у Љубав Божију и били од Бога усвојени за вечност, а не да останемо само савршене играчке вечности, само творевина са ограниченим роком трајања, творевина без слободе.
Не славимо ми бајку. Kако би рекли неверујући који се плаше чак и жеље да поверују. Подсећамо се онога што је Пресвета у свом последњем часу измолила за нас, за Цркву, да би смо увек имали свој пут ка вери на чему да обновимо. Подсећамо се да граница између пролазног и вечног није непробојна и да је Бог спреман да је за нас отвори. Ако ми то желимо и верујемо.
А знамо и ко у томе увек може и жели да нам помогне:
Она која је прошла кроз ту границу и држи је отвореном. Пречиста и Преславна, Часнија од Херувима и славнија неупоредиво од Серафима, Она која Бога Слова роди...
Пресвета Богородице моли Бога за нас.
Срећан нам свима велики празник Успења Пресвете Богородице.
свештеник Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар