Иван В. Лалић, СЛАВИТИ...

 

3.

Славити, али без оправдања, и без сумње

У достојанственост своју да славиш; славити несразмер

Између пера из крила врапца и крила анђела

И љубав у тај несразмер уграђену; славити зјап

Међу стварима, затрпавати га светлошћу душе

Kоја је позајмљена, као месечева; прослављати —

Господ сиромаши и богати, понижује

И узвишује, каже књига; славити беспоговорност

Те осцилације, и не ловити сенку њеног смисла

Изван недокучивог, где ствари видљиве немају

Сенку, у другачијој твари светлосној; славити музику

У глувим процепима тишине и тмине: оргуље чути

У безвучној комори стрепње, и радовати се

Превласти звучне математике;

достојност твоја

Да славиш оверена је воденим жигом наде, у белом

Листу хартије коју мрчиш, кад радујеш се, уплашен

Од близине неке милости; славити, дакле,

И не питати,

јер сам си питању нечијем одговор.

Нема стене као што је Бог наш, пева Ана,

Из књиге пророчица. Треба славити модрице,

Нагњечен лакат, згуљено колено, све те последице

Пада са стене. Славити контузију, и захвалан бити

За делимични губитак памћења, после пада

С висине коју смеш да наслућујеш, смртан

Богородице, ти која си Нова Ева,

Ти која смртности нашој исправила си смер

У кретању, недокучивом памћењу оштећеном,

Kао крмар, равнајући прамац према звезди једној

Над Витлејемом, ти осмехом ублажи мој пад,

Ту понављану вежбу за испит спасења, мајчице.

Иван В. Лалић, Четири канона (Трећи канон), Завод за уџбенике, Београд, 1997.