Протојереј Слободан Лукић: Богослужбени карактер црквене мисије

Један од главних недостатака савременог богослужбеног живота јесте одсуство свести о самој природи и духу богослужења код верника, а неретко и код самих свештенослужитеља. Оно што се назива учешће у Литургији занемарује се и своди на пасивно присуствовање и посматрање, што је добрим делом последица погрешног приступа тзв. ”литургијској обнови.” Другим ријечима, Литургија јесте постављена у средиште али без правог и потребног поимања саме Тајне.

   Више пута се током историје потврдило да је неправилно схватање богослужења и занемеривање његовог значаја доводило до удаљавања и отпадања од Цркве. Зато је неопходно у сваком периоду, нарочито данас, радити на обнови свести о суштинској важности богослужења за живот верника и једне парохије, а следствено томе и градити потребан ниво богословског образовања за разумевање његовог смисла и духа. Николај Балашов, говорећи о богослужбеном животу у предреволуционарној Русији, наводи опис храмовног служења од свештеника Теодора Богоса: ”…народ још увек не учествује у богослужењу, него је само неми посматрач… Занимљиво је како се људи труде да, свако на свој начин, прекрате време (пишу имена за помињање и предају цедуље, пале свеће, целивају иконе)… Стрпљиво ишчекују крај службе, на којој ништа не разумеју, а затим се разилазе кућама, односећи са собом осећај физичког умора и нејасну свест о испуњеној дужности.”[1] Иако је овај опис настао пре више од сто година, готово у потпуности би се могао применити и данас. У томе и лежи један од главних парадокса савремене ”литургијске обнове”. Јер је један броја теолога који су сматрани носиоцима обнове, њену суштину видео искључиво у упућивању на често причешћивање. То наравно јесте један од  суштинских апспеката литургијског живота али уколико се он изузме из контекста ширег учешћа верника у богослужбеном животу који треба да буде припрема за Литургију, онда се појављују девијације (које су се нпр. могле уочити у протекле две године, од појаве пандемије вируса корона). Дакле, потребно је разумевати дух богослужења, кроз лични подвиг припреме за учешће у саборној молитви Цркве. Живот верујућег човека у Цркви, као и историја читавог човечанства, јесте очекивање и припрема за сусрет са Христом у Будућем веку, док је сав ритам богослужбеног живота очекивање и припрема за Свету Литургију и причешћивање Светим Тајнама Христовим.[2] За учествовање у Светој Литургији потребан је подвиг љубави, о чему сликовито говори велики ревнитељ и служитељ Тајне, Св. Јован Kронштатски: ”Много има верника који се причешћују Телом и Kрвљу Христовом неискрено, не са великом љубављу, него само устима и трбухом, са охладнелошћу… Такви морају дубље понирати у себе и дубокомисленије размишљати о томе шта је молитва и о томе шта је Свето Причешће.”[3]

   У свему овоме, велика одговорност лежи на свештенослужитељима и у њиховом приступу богослужењу. А то значи да садржај богослужења које они врше треба да буде јасан, читање молитава и појање да буду изражајни и разговетни јер у супротном постоји опасност да се богослужење претвори у ”светогрдну бујицу речи”[4] што би довело до удаљавања пастве од храма. Протеклих деценија су бројни православни теолози упозоравали на верницима својствено неразумевање Свете Литургије које је довело до ”раскорака између љубави и разумијевања.”[5] Kорисно је свакако осјетити љепоту богослужења и благочестиво расположење које оно дарује човеку али у центру нашег односа према богослужењу не треба да буде некакав ”верски естетски доживљај” или сентиментализам већ доживљена Истина, што је могуће једино кроз исправно разумевање његовог смисла и садржаја. У црквено-богослужбеном животу критеријум вредновања не треба да буде сопствена жеља и потреба већ објективна и саборна Истина Цркве. Другим речима, погрешно је у богослужењу одабирати оно што мене интересује и што одоговара мојим субјективиним потребама и жељама већ пажњу треба усмерити на објективни садржај богослужења а то је свештенодејствено исповедање Оваплоћене Истине – Христа и узрастање у животу у Њему.[6] Учествовање у литургијском служењу не треба да постане навика и ”религиозна потреба” већ исповедање вере Цркве. Према томе, богослужење јесте извор богословља и зато одсуство жеље да се схвати његов смисао доводи до равнодушности и према богословљу Цркве, које услед тога постаје предмет уског круга ”научника.” ”Психологизација” богослужења онемогућава истинско разумевање његовог смисла и спречава развој литургијске свести, а одрицање од разумевања и жеље да се схвати шта ми чинимо кад се сабирамо на Литургији доводи на крају до одрицања од вере и Истине.

   Потребно је такође обновити свест о томе да је богослужење заједничко дело, да су верници саслужитељи свештенослужитељима. Ако се заборави да је Литургија заједничко свенародно дело, онда ће њена благодатна сила бити сведена на прост ”религијски обред”, а верни народ ће бити пасивни посматрач ”религиозне представе”. Тиме би се занемарио и дидактички карактер самог богослужења. А управо православно богослужење представља најбољу школу за развијање заједништва међу члановима парохије. Литургија нас, по речима П. Евдокимова, учи ”да се ослободимо самих себе и да усвојимо молитву целог човечанства.”[7] Литургијске јектеније, уколико се верник удуби у њихов смисао, уводе у доживљај саборности и јединства са онима који се с нама моле у храму, са одсутнима, онима на мору, заробљеницима, болеснима, путницима. Литургијска молитва се односи на целу творевину и цело човечанство и врхуни у прозби за мир и јединство свих и свега.

   Према томе, литургијски препород на првом месту значи препород нас самих, обнову нашег литургијског доживљаја и повратак истинском разумевању црквеног богослужења. На тај начин ће се избећи опасност од утапања у секуларизам који није ништа друго него одрицање богослужења и поимања човека као богослужбеног бића. Непотребно је и опасно прилагођавати облик и садржину црквеног богослужења потребама и тежњама ”савременог” секуларног света већ је потребно поновно откривање његовог истинског смисла и преображавујуће силе.

[1] Николај Балашов, На путу ка литургијском препороду, том први, Беседа, Нови Сад 2009, стр. 28-29

[2] Видјети документ РПЦ О учествовању вјерника у Евхаристији, srpska.pravoslavie.ru

[3] Венијамин Федченков, Небо на земљи: учење Светог Јована Kронштатског о Божанској литургији, Манастир Подмаине 2020, стр. 23

[4] Исто

[5] А. Шмеман, Литургијска свест данас, Цетиње 2001, стр. 154

[6] Нав. дјело, стр. 155

[7] Павел Евдокимов, Православље, Београд 2009, стр. 254

   извор: mitropolija.com