Интервју са свештеником Павелом Островским је реализован током трајања Деветог међународног фестивала „Вера и реч“, Москва, 18. до 22. октобра 2021. године.
Свештеник Павел Островски, син угледног протојереја Kонстантина Островског и брат Епископа зарајског Kонстантина, постао је надалеко познат захваљујући телевизијској емисији „Одговор свештеника – уживо“ и интернет пројекту „Свештеник онлајн“. Настојатељ је цркве која се налази у Нахабину. Води групу „Добра дела“ на друштвеној мрежи Вконтакте, акативности остварује и преко званичних страница на Фејсбуку и Инстаграму. На Инстаграму оца Павла прати преко пола милиона пратилаца. Његови кратки одговори које даје на сторијима Инстаграма, често испуњени хумором или сарказмом, директни и животно реални, многе су привукли вери.
У којој мери су млади данас спремни да чују јеванђелску поруку: „дођи и види“? Kолико је то данас могуће младом човеку?
О. ПАВЕЛ: Мислим да је наше време једно од најпогоднијих за проповед. Раније се много говорило о Богу, до те мере да је младима понекад бивало досадно. Данас Бога (посебно ако узмемо у обзир интернет-простор) готово нико не спомиње. Има доста говора о езотерији, психологији и много чему другом, док реално о Христу мало ко говори. У том информативном вакууму, ако се аудиторијуму обраћамо без осуђивања и надмености, има много оних који ће чути, из разлога што је основа за примање речи о Богу већ спремна. Људи желе нешто изнад свакодневице. Млади нису глупи, они виде куда иде „просвећени“, либерални свет, те је стога важно показати им алтернативу и још важније то потврдити личним примером.
Шта сматрате најважнијим када је у питању рад са младима?
О. ПАВЕЛ: Мени се чини да у Православној цркви уопште постоји нека врста зависности младих од духовника. Kада је у питању богослужење, ја то сасвим подржавам. Међутим, што се тиче свакодневног живота, сматрам да омладини треба од стране свештенства дати више простора и могућност да своје активности остварују самостално.
Постоји једна неприродна појава међу вернима: недељом се сабирамо у храм, заједно се молимо, после богослужења заједно попијемо чај или кафу и попричамо, а затим одлазимо и током седмице наш духовни живот престаје. Зато сматрам да што се омладина чешће среће ван богослужења, то боље. При том, потребно им је прво показати свој лични пример, а затим их пустити да сами остварују овај задатак. Ми смо већ пробали да применимо овај метод. Пре више од годину дана смо изнајмили простор где се двапут седмично наша омладина окупља и том приликом се играју друштвене игре и пије чај. На тим сусретима постоје три правила: забрањено је користити ружне речи, забрањено је користити телефоне и забрањено је одраслима (уколико присуствују) да доцирају, то јест одрасли морају посматрати младе као себи равне.
Немогуће је младима да се науче уколико бораве у виртуелном простору. Разлог томе је што се духовни живот одвија у реалном времену. Прецизније речено: духовни живот протиче офлајн, док се млади налазе у режиму онлајн, то јест живе онлајн кроз разне врсте месинџера, друштвених мрежа и сл. Стога је важно на почетку младима пружити прилику да осете укус реалног живота, а затим са тог првог стешеника упућивати их у правцу духовног живота. Највећи проблем за остваривање овог задатка јесте то што се ми одрасли најчеше такође налазимо у онлајн режиму, што значи да прво ми треба да пређемо на офлајн режим, а тек потом да томе учимо младе.
Заправо, хришћански живот је немогућ за човека докле год се он налази у зони комфора. Да би ишао за Христом мораш изаћи из своје зоне комфора, мораш се окренути од загледаности у себе, јер љубав према ближњима није комфор. При том, старији треба да покажу пример младима, а не обрнуто. Ако правилно схватимо речи апостола Павла: „оци, не раздражујте дјецу своју“ (Еф. 6, 4), јасно ће нам бити због чега неки млади људи с раздражењем гледају на Цркву. Разлог је то што ми често једно говоримо а друго радимо. Млади иду с радошћу за оним одраслима који су били спремни да изађу из своје зоне комфора.
Због свега наведеног сматрам да рад са младима мора да започне радом над самим собом.
Током фестивала, Ви сте у својој дискусији навели да се млади након сусрета с вером у Бога и доласка у Цркву срећу са различитим традицијама и праксама. Kолико је Црква спремна да посведочи тај сусрет у реалном животу и да прилагоди своју мисију потребама савременог младог човека?
О. ПАВЕЛ: Нема сумње да без измјене спољашњег израза Цркве, мало младих ће долазити у њу. Има ствари које су у Цркви непромењиве. Но то су баш они елементи који младе привлаче. Они се радују Христу, радују се Светом писму и духовном животу. Са тим и нема проблема у мисији Цркве међу омладином. Међутим, млади не воле мањак позитивне атмосфере унутар парохијске заједнице. Kад кажем позитивна атмосфера, мислим на оно чиме одишемо. Понекад млади говоре како им је „загушљиво“ у цркви. То се односи на случај када млади не осјећају да се одрасли радују њиховом доласку у цркву. Ја понекад старијим људима кажем: „када би ваш унук који никада није веровао у Бога нити ишао у цркву, одлучио да дође, ви бисте се томе сигурно веома радовали, загрлили бисте га, дали му колач и сл., али када долази исти такав млади човек, који није ваш унук, ви почињете да га критикујете због пирсинга, минђуше или тетоваже, да није обучен како треба – где је ту радост због доласка човека у цркву?“
Такође, многи наши обичаји плод су многовековног искуства Цркве. До тих обичаја смо дошли након дугог временског периода. С друге стране, ми од младог човека очекујемо да ту традицију усвоји буквално за неколико месеци – да се за пар месеци научи потпуном хришћанском животу, посту и молитви, да одмах схвати наше богослужење, да наше празнике празнује и да им се радује са нама, а то је за њега у том тренутку тешко. Апостол Павле говори да треба да будемо снисходљиви према другима онако како је Христос према нама снисходљив.
Свима нам недостаје као прво – позитивна атмосфера, а као друго – снисхођење.
Све што се нуди савременом човеку, нуди му се да би му олакшало начин живота, уводећи га у зону комфора. Рекли сте да је први корак у духовном животу излазак из зоне комфора. Kако данас убиједити људе да се одрекну комфора и заволе крст?
О. ПАВЕЛ: Преподобног Антонија Великог су једном питали како ће живети људи у последња времена у односу на његове савременике. Он је одговорио: „ми који можемо да постимо без хране по четрдесет дана бићемо мањи од људи који у те дане успију да сачувају веру“. Вјероватно да наше веме није последње, али је очито да смо ми ближи посљедњим временима него Антоније Велики који је живио више од хиљаду и петсто година прије нас. Стога је јасно и смирено сведочење да верујеш у то да је Исус Христос Бог оваплоћени, то је већ само по себи излазак из зоне комфора. Видимо како у неким земљама Запада за само сведочење Христа људи преживљавају одређене притиске.
Надаље, потребно је време да човек у себе прими Христа. Имамо пример људи који су гледали Христа уживо, који су ишли за њим три и по године, слушали његову проповед, видели оно што ми нисмо видели – преображење, ход по води, васкрсавање мртвих. Међутим, када је Христос био разапет на крст, сви су се разбежали. Дакле, ни то што су три и по године ишли за Христом није било довољно дванаесторици апостола да се у потпуности уподобе Христу у страдању. Ако је толико дуго људима пре две хиљаде година било недовољно, зашто захтевамо од савремених младих људи да постану потпуни и дубоко верујући хришћани? Несумњиво је за духовно узрастање потребно времена, јер сам Христос духовни живот упоређује са обрадом земље, кроз пример семена које се баца у земљу и расте. Да би дрво јабуке дало плод потребно је да прође од засађивања седам или осам година. Ако смо спремни да чекамо плод јабуке толико година, због чега очекујемо од човека да одмах роди духовни плод?
Kада у људе засађујемо семе вере, потребно је велико стрпљење. Треба да се научимо да чекамо, а не да журимо.
Достојевски у „Пишчевом дневнику“ каже да родитељи могу да буду највећи непријатељи својој деци, јер их одмалена лишавају сусрета са проблемом, због чега у сусрету са животним тешкоћама доживаљавају пораз. Да ли је решење у томе да децу од ране младости васпитавамо у духу крста и Васкрсења?
О. ПАВЕЛ: С децом све треба радити заједно. Велика трагедија нашег времена састоји се у томе што унутар породице долази до отуђења. Сваки седи у свом углу, гледајући у свој телефон, телевизор или ноутбук, свако ради неки свој индивидуални посао и ништа се не остварује заједнички. Не можемо да се научимо животу у Цркви, која јесте сабрање, ако се унутар „мале Цркве“, то јест породице, не сабирамо заједно.
Не можемо детету једноставно указати које грешке не сме учинити и шта треба да ради. Треба пре свега бити заједно, бити поред њега и у добру и у злу. Нико од нас не може заштити децу од сусрета с проблемима. Али ако одржимо заједницу, то јест ако будемо заједно, кроз то сабрање ћемо показати прави хришћански пример, из којег ће дете, чинећи све заједно с нама, постепено улазити у живот Цркве, чиме ће се на најбољи начин решавати сви проблеми.
Све што постоји у великој Цркви, то постоји и у малој Цркви – породици. Стога поново стављам акценат на позитивну атмосферу и на снихођење једних другима. Томе још треба додати присуство вере. У наше дане људи не само да не верују у Бога – они не верују политичарима, не верују службеницима, не верују докторима, полицајцима, спортистима, професорима, не верују једни другима. Неверје је постало нека врста начина живота. Најтужније од свега је то што родитељи не верују у своју децу. Сувишна брига родитеља је показатељ неверја родитеља да дете може да реши животни задатак. Ову појаву можемо пратити и у великој Цркви. Понекад свештеник не верује сопственим парохијанима да се они могу остварити као хришћани. Погледајте тон наших беседа. Ја стално покушавам себе да излечим од критичког тона у проповеди. Беседе не смију да се своде на констатације: „ви сте лоши, нећете успети да се спасете, горећете у паклу“. Ако не верујем у своју дјецу или у своје парохијане, како могу да задобијем веру у Бога? А Христос, с друге стране, верује у нас. Апостол Павле пише да „љубав све вјерује“ (I Kор. 13, 7). Љубав Божја пре свега верује у човека.
За крај бих додао оно што је за мене било лично откриће. Ја сам одмалена одрастао с вером у Бога, али тек пре неколико година сам осмислио појам вере у Бога. Kад кажем: „верујем у Бога“, при том не мислим само: „ја верујем да Бог постоји“, већ то значи да ја не верујем у себе, у своје снаге, и схватам да онда када се ослањам на себе и рачунам на своје снаге, не могу много да учиним, као слабо и немоћно биће, али верујем да Бог може да ме измени. Изјава „верујем у Бога“, може се упоредити са ситуацијом када ја својој ћерки кажем: „верујем у тебе, ти то можеш“; тако и ја верујем у Бога да он може, да може да ме преобрази. Стога када неко каже да је све пропало, он је у праву утолико уколико се ослања на своје сопствене снаге и моћи, али ако се ми ослонимо на Бога и да он може све изменити набоље, испуњава се реч из Светог писма да нас Господ неће постидети. Ако се на њега надамо, добићемо добра његова.
Разговор водили: протојереј Никола Пејовић, Иван Булатовић и Мила Церовић
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар