ТАЈНА ШКОЛЕ

Манастир Вазнесење

Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, 2011.

   Доктор Светомир Бојанин рођен је 1932. год. Он је знаменити дечији психијатар и један је од утемељивача неуропсихологије развојног периода. Радио је као професор Дефектолошког и Медицинског факултета. Аутор је више књига, есеја и монографија из области дечије неуропсихијатрије. Велики значај у својој теорији даје човековом духовном развоју.
   Прво издање књиге Тајна школе објављено је пре осам година и одавно је недоступно многима који би желели да се упознају са њеним садржајем. Друго издање ове корисне књиге садржи четири дела.
   Први део садржајно је непромењен у односу на прво издање и у њему су изложени реални недостаци школа које данас похађају ученици. Нарочиту пажњу аутор посвећује критици система пријемних испита, које препознаје као дубоко нехумане. Исту карактеристику аутор препознаје и у негирању или сакривању културно-историјских вредности хришћанског веровања.
   Други део књиге говори о развоју сазнајних функција и омогућује потребан и за сваког наставника, неопходан увид у развојни процес који би увек морао да се узима као норматив у односу према ученицима уколико је циљ да деца заиста разумеју наставне јединице.
   Интелектуални развој није и не сме да буде једини циљ школског васпитно-образовног система и стога је неопходно значајну пажњу обратити, приликом организовања школског система. на емоционални (осећајни) део ученичке личности и путеве његовог формирања. То је тема трећег дела књиге др Бојанина, која значајно истиче потребу развоја креативности код ученика, док њен четврти део сагледава школу као друштвени центар ученичког света, нарочито подвлачећи значај ваннаставних активности. Аутор успешно указује на потребу развоја дијалога између наставника и ученика; насупрот фронталном приступу настави који сматра изразито штетним.
   Нарочит значај за наставнике верске наставе има посебан додатак у оквиру ове књиге, насловљен као Ментално здравље и веронаука, унутар кога се покреће низ тема као што су питање верске наставе и (верске) толеранције, значај верске наставе за очување (и развој) менталног здравља деце као средства стављања детета на пут доношења одлука (свакако усклађених са његовим узрастом) и омогућавање избора као слободе и права ученика уз истовремени подстрек на поштовање другог и другачијег мишљења.
   Ова књига је свакако од великог значаја за катихете и наставнике уопште, и карактерише је научна отвореност којом се врши отклон од самозадовољности и позива на комуникацију.
   Иако се не залаже за радикалне резове, аутор књиге позива на промену школског система и метода, али не у правцу утилитаризма и прагматизма, већ широког хуманизма који тежи да се бави целокупном личношћу.

www.spc.rs, 2011.

ИЗ РУКОПИСА

ПИТАЛИЦА/РАЗМИШЉАЛИЦА

Волим, волим службу Божју

служба Божја мени прија,

парче раја је на земљи

а зове се Л.......

КАКО СЕ ПОСТАЈЕ ВИТЕЗ

Како се постаје витез?

Тешко, то није лако,

а ја вам кажем од срца,

е, па то није тако.

Најпре заволи Христа,

бићем својим целим,

и реци целом свету, љубав ћу с вама да делим.

Увреде праштај, старије слушај,

вредно учи и спанаћ једи

и ради, ради, ради и ради

.......

Видећеш све то у животу вреди.

Витештво јесте витештво духа,

а не у голој мишици, аман!

Видиш ли Нола, видиш ли Дивца,

кад смо у једном Духу, нико, ал нико

није нам раван.

И зато слушај и учи,

постаћеш много у Христу славан.

Ирена Чоловић, вероучитељ

иди на везу блога:

ЗАЈЕДНИЧКО ДЕЛО

ДУХОВНИЦИ:МИТРОПОЛИТ МЕСОГЕЈЕ И ЛАВРИОТИКЕ НИКОЛАЈ Огледало, загонетка, личност. Икона, недоумица, истина (Атанасије Јевтић)

Манастир Жича, септембар, 2011.

Митрополит Николај о епископу Атанасију

   Слика

   Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу како било, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене. Ципеле у јадном стању; увек одлепљене, упропашћене. Све старо, у ритама, за бацање. Можда све то овде задобија вредност и служи свом циљу скривања ризнице.

Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена.
   Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.
Тело дебело, нескладно, тешко покретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.
   Ход тежак, несиметричан.
  Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пева постаје још гори, руши се сваки осећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности.
   Реч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему.
    Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив.
    Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем... немиран“.
   Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си детенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш где да се сакријеш.
   Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан.
    Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом.
   Речено је статуа, слика, изглед човека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу.

  Загонетка

 
   Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али реч његова магична, нечувена, аутентична, аутентична, истинита по садржају.
 Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив.
 Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце... 76 година. Велико дете!
   Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ретког господара. Осим речи, он увек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено узвраћа захвалност, увек изворно, искусно али без претварања. Увек га престиже.
   Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је река мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вредности.
Као цвет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима.
   Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни реч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све следи ритам практичне логике, следи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати.
   Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да улепша ствари да заокружи реч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит.
   Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан?

   Личност

   Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његова креативно понирање у тајну истине и живота.
 Ширина схватања. У њему места има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсветски човек. Присуство пуно сигурности и силе. Савестан и храбар. Неустрашив. Смелост и иницијатива. Младост и свежина. Креативан и разоран. Пун живота.
Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине.
    Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов победник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе.
   Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убедљив, богословска равнотежа неуобичајена, ретко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни.
 Уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек.
   Он увек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човек, Богочовек. На тој основи веома божанствен и веома човечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен.

    Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ретко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – деца. Дете је и он сам. Мудрост старца, једноставност детета. Остареће и остаће дете. Прима Царство Божије као један од те деце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“.
 Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан.

   Богословље

   Пред нама је нова књига владике Атанасија "Од слобода до љубави". Једно поглавље говори о хуманизму Светог Николаја Кавасиле, а друго о нествореним енергијама Божијим по Светом Григорију Палами. Читајући те текстове, срећеш се, не са обичним професором који те учи, нити са образованим епископом писцем коме се дивиш, већ са једним рођеним богословом. Дубоко познавање дела ове двојице великих отаца богослова и историјских елемената, који представљају оквир живота њиховог. Види се живи однос са етосом и богословљем њиховим. Углавном се, пак, чује богословски дах једног савременог богослова.
Не задовољава се само понављањем и анализом њихових мишљења и ставова, већ предузима анатомско удубљивање у њихове тајне и динамично интервенише богословски градећи на њиховом темељу. Говори богословски као својим матерњим језиком.

    Читајући Григорија Паламу

   Један поглед на друго предавање. Онако како он сам пише.
За приступање тајни Божијој постоји само један пут, откривење Божије пре свега у творевини, затим у промислу, избављењу, у домостроју спасења, то јест откривење Божије у историји (стр. 203).
   Да би објаснио разликовање између Божије суштине и енергија Његових, тврди да Сушти није постојећи, него да је он сасвим други, Свети, „другачији“. Поред њега постоји другачија стварност, постоји свет (стр. 204). Јављање живога Бога као личности јесу „нестворене енергије“ Његове. Сушти не постоји у древној јелинској философији, као ни божанство, у средњем роду, нигде се не сусреће у Библији. Није Сушти из бића, већ је биће из Суштога. Личност има првенство (стр. 205). Сушти је првоначална реалност (стр. 206).
Дела Божија су Његова слободна дејства. Да ли ће их Он чинити или не, питање је Његове слободе, што претпоставља Њега као личност. Дела Божије: свет, човек, нису производи нужности, нити су производи дејства (=енергије) и воље, већ су дела Делатника и Вољнога (стр. 208). Не можемо да прихватимо Бога без енергије (стр. 209). Не говоримо о својствима Божијим, већ о дејствима (=енергијама) (стр. 215) Дејствујућег, које нам Га објављују.
Претходи да су Отац, Син и Свети Дух у заједништву између себе а затим констатујемо да имају једну заједничку суштину (стр. 210). Богословљем о Енергијама Божијим, Палама нам указује на Живог, библијског Бога, Који ничим није одредив, него је жива личност, битујућа личност (стр. 210).
   Још је и слободан, не везан за питање смрти или бесмртности, постојања - непостојања. Речено важи за дела Егова(стр. 211). Он није везан Природом, чак ни својом Суштином. Он њу има, а не она Њега.
   И антрополошке последице: нисмо створени да бисмо постојали, већ да непрестано општимо (стр. 216). Вечни живот није неко блажено гледање Бога, већ живо заједничарење живих личности (стр. 218). Зато смрт није наша слепа судбина. Треба да устанемо против ње. Ми смо призвани у живот. Не можемо да не будемо револуционари против смрти (стр. 207).

   Кроз Светог Николу Кавасилу

   Речено нас води ка другој омилији о хуманизму Светог Николе Кавасиле, у којој срећемо изразе попут: отворено богословље, слобода и живот.
   Говорећи о Кавасилином христоцентричном хуманизму, оно што непрестано понавља јесте то да је човек биће отворено, створено за живот, да непрестано учествује у животу, да живи, да се развија, да расте, да је у непрестаном динамичном покрету и богаћењу (стр. 90).
 Кавасилу назива отвореним богословом и веома питомим човеком, који, како каже, није ни против Паламе, нити је много за њега. Он човека види, не издвојено, већ у односу са Христом, не само као Богом, већ као Богом Који је постао човек. Ослобођен од монофизитског искушења, изражава христолошку и христоцентричну антропологију. Очи, жеље,тежњу према љубави, све је у човеку створено од Бога да би упућивало Христу, али као Богочовеку (стр. 88). 
Обожење је сједињење са Христом, али без ишчезавања, него са испуњењем у Христу, и живљење у пуноћи. Имамо вечну могућност за узрастање и напредовање, за пуноћу живота (стр. 95).
   Живот значи разрастање човека и учешће, непрестано општење, тј. могућност учешћа и општења све више и више.Само тако човек превазилази своје оквире (стр. 90). Религија, када није реч о живом Богу и живом човеку и њиховом сусрету, постаје идол (стр. 91). Човек је створен за живот, што значи за општење, то јест за љубав. Није створен да се затвори у себе, већ да непрестано превазилази себе дајући све силе своје (стр.93).
    То је одговор на изазов савременог хуманизма. Ако својим умишљеним достигнућима учинимо човека биолошки другачијим, срозаћемо га у беспомоћно стање (на пример помагалима за срце и дисање са иструлелим мозгом или учинивши га генетски јаким а душевно неспособним), тако измењеног у људскости, да се упиташ: да ли уопште вреди сав тај труд који се зове историја или цивилизација или наука или човеков покушај (стр. 97).

   Богослов

   У неком тренутку, када говори о Фотију Великом и његовој школи, помиње ширину њиховог знања, говорећи: Колико много су ти људи читали... зато су и могли много да ураде, као Кирило и Методије (стр. 87). Такву ширину знања срећемо и код епископа Атанасија. Али то само по себи нема велики значај.
    Са јединственим широкогрудим смирењем он признаје вредност свих савремених богослова. Нека допусти, међутим, и нама да исповедимо: други могу бити значајни, али он нас надахњује сигурношћу истинитог. Не дивимо му се због његових дарова. Имамо поверење за критеријум истине којим одишу његова реч и живот. Богословље његово је отворено, живо и утемељено, отачко, истинито, убедљиво Православно. Његова богословска реч, премда има јак темељ знања, није интелектуална нити мислилачка. Иако се изражава веома срдачно, није сентименталан нити раздражљив. Чује се као свевремен, стабилан, аутентичан. Произноси се веома са срцем кадрим да све потврди, али не и да га понесе.

    Плод такве антропологије је отворен човек. Тако бисмо могли сажето да окарактеришемо епископа Атанасија: човек отворен, човек љубави и слободе. Његово дело и живот не само да одишу слободом и љубављу, већ и откривају њега самог као слободног и љубећег. Будући сам слободан, ослобађа и нас. Да употребимо његове речи, својом великом љубављу, дарује свима нама радост постојања и заједништва у љубави, која је врхунац (стр. 93). Он нам помаже да саздамо себе за вечност (стр. 92).

   Благодаримо њему.
   Са јелинског превео Д. Ристић
   извор:www.pouke.org

иди на везу блога:

MИТРОПОЛИТ МЕСОГЕЈЕ И ЛАВРИОТИКЕ НИКОЛАЈ, ДОПРИНОС ЖЕНСКОГ МОНАШТВА ПАСТИРСКОМ РАДУ У ЦРКВИ

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, БЕСЕДА о два Адама:смртотоворном и животодавном

Владика Николај Велимировић окружен децом коју издржава Манастир Жича, на Велики петак 1940. године

Јер како по Адаму сви умиру, тако ће и по Христу сви оживети ( I Кор. 15, 22)

   По Адаму-сеје се у срамоти, по Христу-устаје у слави. Од Адама је грех, од Христа правда. Од Адама немоћ и смрт, од Христа сила и живот. Сходно Адаму сви ћемо помрети, сходно Христу-сви ћемо оживети. Оно је човек земаљски, ово је човек небески. Оно је човек телесни, ово је човек духовни.

   Христос није васкрсао ради Себе него ради нас, као што није ни умро ради Себе него ради нас. Ако Његово васкрсење не значи и наше васкрсење, онда је Његово васкрсење горчина а не сласт. Где би онда била љубав Божја? И где смисао свега нашег земаљског бедног битисања? И где смисао свега нашег земаљског бедног битисања? И где смисао Христовог доласка на земљу?

   Онде где Адам скончава, Христос почиње. Адам скончава у гробу, Христос почиње васкрсом из гроба. Адамово колено, то је семе под земљом, које гнили и трули, и не види сунца и не верује, да оно може изаћи испод земље и развити се у зелену биљку са лишћем, цветом и родом. Христово колено, то је озеленела њива, на којој пшеница расте, и зелени се, и листа, и цвета, и доноси род многи.

   По Адаму не значи само да ћемо ми једног дана умрети, него значи да смо ми већ мртви-мртви сви до једнога. По Христу не значи само да ћемо ми једнога дана оживети, него да смо већ оживљени, тј. семе је почело у земљи клијати и на светлост сунца избијати. Но потпун израз смрти је гроб, а потпун израз живота-бесмртност у Царству Божјем.

   Ум Адамових синова саглашава се са смрћу, мири се са труљењем, и тоне све дубље у земљу. Ум Христових синова буни се против смрти и трулежи и све се више упиње да исклија човека у светлост, чему и благодат Божја помаже. О васкрсли Господе, отрезни ум свих синова људских, да би бежали од таме и пропасти, и пружали се ка светлости и животу вечном, који је у Теби. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Владика Николај, Охридски пролог, ГЛАС ЦРКВЕ, 2000.

СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ, ВЛАДАЈ БОЖЕ RULE MY LORD

Манастир Вазнесење

"Rule, my Lord, through me
and direct my steps;
withount change and without break
let Your words be heard."

Our feeble mouths should speak His
words that should be followed by our
deeds. His deed should be seen
through our deeds so that everybody
would sing to His glory and
announce that through the Son the
Father is praised.

Words by Bishop Nikolaj, music by Nebojša Mastilović
"Pirg", 2002.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, О.ТИМОТЕЈ Недеља Самарјанке, 2.јун, 2013.

Манастир Вазнесење

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ, "СВАКО НЕКА ВЕРУЈЕ КАКО МУ СРЦЕ ХОЋЕ" (Константин Велики)

Подсећања на неке догађаје у ближој или даљој прошлости човекове историје, као и на датуме рођења и смрти великих људи (јубилеји), носе дубоку и смислену поруку савременом човеку. Антрополози, а међу њима нарочито етнолози и психолози давно су схватили и препоручили човеку (и човечанству) да прошлост – општа људска, народна и национална, нарочито верска – не сме да се заборавља, већ увек изнова, обнављајући трајне вредности из ове прошлости, преносити их у садашњост и тек тако градити примерну будућност. Ововремено практиковање крилатице „овде и сада“, продире готово у све области савременог живота (од политике до психологије и психотерапије) и као да стоји у блиском односу са суморном изреком, са краја римског доба: Ubi bene ibi patria (тамо где је добро, тамо је отаџбина). Нема само човек као појединачна индивидуа или и Л(л)ичност дугу прошлост (генетску, пренаталну, ону раног детињства, као и каснији индивидуални развој), већ је има и позната историја, као и много мање позната праисторија човека и човечанства.
Ова моја размишљања о историји, традицији, прошлости, садашњости и будућности људи, претходе главној теми овога чланка, блиској прослави 1700 година од доношења Миланског едикта, догађаја од пресудне важности за даљи развој хришћанства и хришћанске Цркве, а који је објављен у време владавине, најважнијег потписника овог Едикта цара Константина Великог 313. године. Додуше, већ је римски цар Галерије (306–311) који је најпре гонио хришћане донео први Едикт о толеранцији вере објављен у Никомидији 311. године.
О Константину Великом много је писано и у раније и у скорије време, посебно у хришћанској историографији, и то је писано позитивно и негативно, како о његовом карактеру, тако и о току његове владавине.[1].Тако на пример, и после преобраћења из паганства у хришћанство (?), Константин убија свога савладара цара Ликинија и његовог сина због наводне завере, али онда убија и свога сина Криспа и супругу Фаусту због наводне прељубе. Као самовластан господар Римског царства, Константин се активно меша у црквена питања и то доласком на Први Васељенски Сабор у Никеји, на коме је (Сабору) уз свестрану помоћ Константинову осуђен Арије као јеретик који је потом, или убијен или умро напрасном смрћу. Константин још и прети да ће свакоме ко се и даље буде држао Аријеве јереси „бити одсечена глава“. Није проверена или потврђена претпоставка неких историчара да је Константин хришћански крштен тек пред смрт.
Све ове и друге негативне догодовштине везане за живот цара Константина као да морају или да се забораве или да се у њих посумња, пред необичном и величанственом исповешћу, збиља Великог Константина, исказаном у Миланском едикту. А ево речи које су остале забележене до данашњег дана, а које нам је Константин Велики ставио у залог (у првом реду хришћанима, мада не само хришћанима) за сва садашња и будућа времена:
„Никога не треба присиљавати да верује… Нека свако буде следбеник вере коју хоће… Може слободно да верује онако како му срце жели… Онај који је убеђен да је на правом путу вере, не треба да чини зло другоме. Треба у крајњем случају само да помаже другима. Ако то не жели нека их бар пусти на миру. Треба свако од нас да уложи напор за спасење своје душе по слободној вољи, а не да му то буде наметнуто на силу… Ја желим да мој народ живи у миру и да буде спокојан што је за опште добро свих људи и читавог царства. Нека и они који греше, исто као и они који имају веру у себи, осете с радошћу добробит мира и спокојства. Наиме, тај благодатни мир који влада у друштву можда ће навести оне који греше да се врате на прави пут. Нека нико не злоставља друге и нека свако има оно што му срце жели, и нека поштује оно у шта верује“.
Уколико су тачне ове Константинове речи у Миланском едикту 313. године – пошто је раније, у сну или визији доживео Христово назначење, па тако и победио у одлучујућој бици на Милвијском мосту над Максенцијем 312. године, а после смрти, заједно са његовом мајком Јеленом проглашен за светитеља, али, уколико су тачна и она недела која је овај преобраћеник из паганства починио – Константин би могао да постане јунак неког савременог романа по угледу на романе Достојевског.
О свему важном из живота Константина Великог, обавештава нас Еусебије, доста несигурно, јер најпре претерано велича заслуге Константинове, а онда говори о његовим неделима, називајући га „окрутном животињом“. Еусебије (270–339) је био хришћански епископ, убеђени присталица хеленизираног хришћанства које је савладало многобоштво, писац прве црквене историје.
Када прочитамо овај узвишени текст више пута пажљиво, и претпоставимо да не знамо ко га је написао и упутио (можемо мирно рећи и Човеку и Човечанству), могли бисмо помислити на неког хришћанског светитеља из првих векова хришаћнства, на неког духовно просветљеног генија било које религије света (а то су били мистичари од суфисткиње Рабије у исламу у VIII веку, преко Светог Франциска Асишког до Светог Серафима Саровског); можда бисмо се сетили и највећих философа света, од Хераклита, Парменида, Емпедокла, преко Платона, Плотина, до Спинозе и Канта. Зар је могуће да је то била препорука исказана у Миланском едикту 313. године и то од, најпре, убеђеног многобошца, великог ратника, не увек смиреног хришћанског преобраћеника – цара Константина Великог! Треба ли поверовати у истинску метаноју, у мистички доживљај Христа, или у само генијалну историјску свест и (рекли бисмо данас) изванредну дипломатску вештину једног само релативно образованог римског војсковође, и то на почетку IV века?
Колико дуго векова човек узалудно слуша, а не чује, чита, а не разуме, гледа а не види овакве Константинове или сличне понуде, препоруке, мудре савете, осветљења одозго даром Духа Светог! Ипак, ни мало не сумњам да ће се тај Божији Дух и даље јављати у будућности човеку и човечанству, без обзира колико ретко, и без обзира како ће тај Божији Глас бити од некога стварно примљен. Треба ли још једном подсетити на јеврејску легенду (хасидску) по којој „тридесет шест праведника држе свет“ (наравно, и не слутећи да су они ти праведници!). Не морамо и не можемо да будемо један од ових праведника; има их и увек ће их бити бар неколицина, у свакој религији света, вероватно највише у све три монотеистичке религије.
Довољно је, међутим, да каткад, али увек изнова, чујемо ове Константинове речи, па да се у нама нешто (давно заспало) пробуди, подстакне на размишљање, али и делање.
Већ смо дуго времена, али стално само на прагу тзв. екуменских разговора. Шта то, рекло би се, непрекидно спречава угледне представнике све три хришћанске вероисповести да се сложе у нечем могућем, у јединствени поглед на веру (хришћанску), али и јединствен поглед на савремени свет, нарочито савремени исламски свет, као и свет, све погубније светске политике? Владика бачки Иринеј Буловић, у свом запаженом реферату поводом Миланског едикта и приближавања његове годишњице, пише:
„Овај Константинов исказ служи ми као подстицај да укажем на значај начела верске слободе, односно поштовања пуне верске слободе и слободе савести. Ово начело, наиме, обично везујемо за модерна времена.
Већина наших савременика – чак и многи добро обавештени интелектуалци – мисле да су слобода вере и слобода савести постигнуће Француске револуције и времена после ње. Видимо, међутим, да је већ цар Константин прокламовао то начело… Уколико историју посматрамо под хришћанском призмом, морамо признати да нити постоји хришћанска држава, нити је постојала хришћанска историја…[2] Оно што јесте могуће, реално и актуелно – а што с муком освајамо – то је простор аутентичне слободе, у првом реду верске и духовне, а потом и сваке друге“.
Како да се одазовемо на ове истините речи Владике Иринеја, и не само на његове речи (јep су сличне мисли биле исказане и од других учесника Конференције у Нишу – од бискупа Немета, Дарка Танасковића, већ помињаног Небојше Озирића и других)? Скептично, резигнирано, оптимистички (са или без покрића оптимистички), индивидуално, колективно? Какав год био наш лични одговор, ма колико овај био исправан и паметан, није више довољан као лични одговор. У XXI веку читав свет, али посебно народи и државе западноевропске цивилизације и културе (хришћанске?) чека један заједнички, овога пута колективни одговор (у најбољем смислу те речи, мада је још тачнији појам саборности).[3] Одговор треба да следи на мноштво изазова: нови ратови са уништавајућим оружјем, верски и грађански ратови, али у првом реду изазов угрожености планете Земље.
Не знам да ли је српска изрека: „Без невоље нема богомоље“ (Вукова пословица гласи: „Без муке нема науке“) само наша, српска изрека, али ми данас изгледа да ће се морати (када свакојаке опасности угрожавају цео свет), јавити и општа, преображена свест (и савест) – да је један Бог за све људе и да је једна планета Земља за све народе света. Зар је неминовност за све становнике Земље, да стигну до краја општих несрећа (нарочито глади, болести и ратова) да би препознали Духа Заштитника, Духа Светог који је стално присутан у нама и и који стално лебди изнад нас!

ФУСНОТА:
[1] Код нас је објављена књига проф. др Радивоја Радића Константин Велики – Надмоћ хришћанства, Еволута, Беорад, 2010.
[2] Раније сам у неколико махова у мојим чланцима и књигама наводио значајне речи руског религиозног философа Максима Тарејева (1866–1934): „Не постоји хришћански народ, држава, чак ни породица, већ појединац. Од државе се не може захтевати да врши Мојсијеве заповести, јер се оне могу применити само на личности“.
[3] Према руском философу из XIX века Хомјакову, саборност је слободно јединство свих на темељу узајамне љубави према Богу и свим апсолутним вредностима.

извор: Радио Светигора

СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ, ЉУДИ ЛИКУЈТЕ Holy Bishop Nikolaj, Christ is risen, joy we are given!

Манастир Вазнесење

музика, аранжман: Љуба Нинковић, Љиљана Поповић

People rejoice, and nations hear:
Christ is risen, joy we are given!

Stars dance, mountains chant:
Christ is risen, joy we are given!

Forests rustle, winds whistle:
Christ is risen, joy we are given!

Seas boom, and beasts roar:
Christ is risen, joy we are given!

Bees swarm, and birds sing:
Christ is risen, joy we are given!

Angels halt, and triple the song:
Christ is risen, joy we are given!

The heaven comes down, to elevate earth:
Christ is risen, joy we are given!

Bells peal, let everyone know:
Christ is risen, joy we are given!

Glory to You, O Lord Almighty,
Christ is risen, joy we are given!

Music, arrangement: Ljuba Ninković, Ljiljana Popović

О.ЏОРЏ МОРЕЛИ, БРАЧНО ПРИЗВАЊЕ И ОБЛАЧЕЊЕ У ХРИСТА У СВЕТЛОСТИ ВАСКРСЕЊА Софија у Вазнесењу

   Желим да искористим празник Васкрса да оживим међусобну посвећеност супружника, сједињених у благословеном браку, као и њихову бригу за домаћу цркву.
   Васкрс је преломни тренутак у овој обнови јер целокупно Христово учење о томе ко је Он, ко тврди за себе да је, ко ми кажемо да је, и то како живимо наше животе и лично и у светој заједници са супругом у једном телу и телу које делимо са децом-у потпуности зависи од Светог Васкрсења.
    Размишљајмо о речима Светог Павла Коринћанима:
  "А ако се Христос проповеда да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера наша. А показујемо се и лажни сведоци Божији што сведочисмо против Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају. Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вера наша; још сте у гресима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли. Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети. Но сваки у своме реду: првенац Христос, потом, о његову доласку, они који су Христови; Онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу" (1 Кор. 15, 12-24).

   Овај је одељак тако важан јер даје разлог брачницима да свој брак живе "у Христу", даје разлог онима који имају децу да их васпитавају у православном дому. То је коначан разлог због кога крајњи смисао брака и родитељства лежи у Христовом учењу а не у силама злога.

   Једна од прелепих песама која се пева на васкршњој служби је крштењска песма: "Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја, Алилуја" (Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте, Алилуја). На крштењу се облачимо у Христа. У раној Цркви ово је био дан када су се крштавали оглашени, они који су учили да постану хришћани, да буду у заједници са Његовим Телом, Црквом. На великопосним Литургијама пређеосвећених дарова, молили смо се на јектенијама за оглашене и оне који су се припремали за просвећење.

   Ово су молбе у јектенији оглашених:

   Да их научи речи истине.

   Да им открије Јеванђеље правде.

   Да их присаједини својој светој, саборној и апостолској Цркви.

   И молбе за оне који се припремају за просвећење:

  Да их Господ наш утврди и укрепи.

   Да их просвети просвећењем богопознања и побожности.

   Да их у погодно време удостоји бање поновног рођења, отпуштења грехова и одеће непропадљивости.

   Да их препороди водом и Духом.

  Да им дарује савршенство вере.

   Да их приброји своме светом и изабраном стаду.

   Васкрс и васкршњи период није само време за све нас, појединачне хришћане, да обновимо свој завет са крштења, већ ово нарочито важи за оне који су у браку, јер су двоје браком постали "једно тело".

   Св. Григорије Палама је, на пример, користио символизам венчања да опише потребу свих да се вежу за Христа када је написао: "Завршетак туге лежи у потпуном свадбеном сједињењу са Жеником. Из тог разлога је Свети Павле, након описа заједнице мужа и жене у једном телу као 'велике тајне', додао, 'а ја говорим о Христу и о Цркви'. (Еф. 5, 32). Пошто су једно тело, тако они који су са Богом један су Дух...А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме".(Добротољубље IV). Ово би требало да буде природа заједништва у православном хришћанском браку.

   Неки црквени оци и духовни оци истичу да није случајно то што је Христос започео свој јавни живот чудом на свадби у Кани. Свети Јован нам каже: "Овим, у Кани Галилејској, учини Исус почетак знамења, и показа славу своју; и вероваше у њега ученици његови".(Јн.2,11). Лако нам је да догађај у Кани доживимо као нешто веома уобичајено-толико уобичајено da се лако може превидети богати смисао његовог значења.

   Тумачи Јеванђеља нам кажу да су "знамења" важна када се користе у Јеванђељу. Када Свети апостол и јеванђелист Јован описује чудо свадбе у Кани он га назива "знамењем". Дакле, шта значе мењање воде у вино? Шта је смисао тог знамења? Знамења која је Исус чинио нису трикови, магија или разметљиве горде пројаве моћи. Исус покушава да нам пренесе знамење: присуство и дејство самог Бога. Он је рука свог Оца, која садејством Светога Духа, открива Оца љубави и животворно дело у Исусу. Треба да се угледамо на Његово учење и поступке као на своје водиче. Знаци које Исус твори обзнањују Његову славу као истинског Сина Божијег, и имају за циљ да нам Га покажу као наш циљ. Треба да нас воде ка преданости Њему и Његовој речи. Он је Реч Истине и Живота.

   Веома је знаковито то што се ово догађа у амбијенту венчања, амбијенту светог брака. Својим присуством Исус благосиља младенце на самом почетку њиховог заједничког живота. Даље, благосиља брак свих који ће доћи пред Њега и замолити Га за овај благослов до данашњих дана и до Његовог другог доласка. Али на дубљем нивоу, Исусов благослов на овом венчању указује на супружнички однос Христа и Цркве, при чему је Он Женик а Црква је супруга, невеста. Ова христоцентрична брачна заједница се протеже на домаћу цркву коју ће благословени пар створити. Они треба да Га подражавају у свему, посебно у жртви сопственог унижења.

   Три године касније, Исус ће победити грех и смрт крајњом жртвом коју ће принети за своју невесту: Цркву. Попеће се на крст. Својом сопственом жртвеном људском смрћу и победоносним Васкрсењем Он гази грех и смрт. Ово нам омогућује да се крстимо у Њему, да сада можемо да се "обучемо у Њега". Када смо се обукли у Христа припремамо се за улазак у вечну свадбу Раја. Они који су у браку раде на томе "делећи једно тело".

   Молбе у јектенији за оглашене и оне који се припремају за просвећење треба сматрати духовним водичима домаће цркве. Истина, благовест Правде, живо сједињење са апостолском православном Црквом. Крепост да се истраје у брачној и родитељској верности. Мудрост да се доносе побожне одлуке о сопственом животу, брачној заједници и родитељству, да се очишћујућом благодаћу Духа обнове, добију отпуштење грехова и на тај начин буду прибројани Његовом изабраном стаду. Ове молбе постају средство благословеног пара да сједини крштењске завете са брачним, и поново се преда Христу у једном телу.

   Увек волим да користим практичне примере...конкретне..."Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше" (Мт.6,21): Да ли се у вашем домаћинству живи по узору на истину? Да ли говоримо истину о онима који нас окружују? Да ли говоримо истину о догађајима у свету?...Да ли довољно знамо да објаснимо...питања која би деца могла да поставе или планирамо да питамо парохијског свештеника? Да ли говоримо лоше о другима, ширимо трачеве, гласине, или откривамо нешто о другима чак и ако је истина? Да ли упражњавамо милостињу у породици?...Молимо ли се заједно, читамо ли Писмо и духовна штива, црквене оце? Коментаришемо ли почињено зло, али се и молимо за починиоце? Да ли брижно пратимо активности наше деце? Да ли нас занима оно о чему она желе да разговарају са нама? На пример, мајку или оца можда не занима бејзбол, али ако наше дете занима тај спорт онда треба и нас да занима оно што и њега. С друге стране, да ли губимо "компас вредности"? На пример, да ли допуштамо да спорт замени Литургију? Да ли прескачемо молитву пре оброка или пре спавања? Препоручујем свакој породици да узме молбе из прелепих јектенија горе и да их постави за породични циљ.

   Споменуо сам раније да је Црква болница, Црква је Христос, наш небески лекар. Дошао је да исцели све наше немоћи и болести. Црква постоји да исцељује наше немоћи и болести; домаћа црква би требало да исцели немоћи наше и болести. Он је ово учинио својим Васкрсењем. Очистимо своју крштењску хаљину, обновимо брачну преданост и обуцимо се у Христа. Покајање и помирење могу и треба да буду део нашег васкршњег поновног предавања крштењским и брачним обећањима и циљевима наше домаће цркве.

   Ништа од горе наведеног нема смисла ако се не гледа у празан гроб и не сретне Христос, као што су то учинили Његови апостоли и ученици када им се јавио по свом Васкрсењу. Све ово је истина само ако проживљавамо радост празног гроба: Васкрсењем имајући Христа, Небеског Лекара да пребива у нашим срцима и објављује се онима у нашем окружењу, а посебно у нашим породицама преко наших мисли, речи, дела и поступака. Као што смо раније размишљали о речима Светог Павла:"...Ако Христос није устао, узалуд проповед наша и узалуд вера ваша". Сведочимо сада: није узалуд, јер нас васкрсли Христос оживљава крштењском обновом, а за оне у браку, поновном преданошћу браку, кроз Њега који столује у самом средишту наших срца.

Протојереј др Џорџ Морели је клинички психолог и породични терапеут. Свештеник је у антиохијској православној цркви Св. Георгија у Сан Дијегу у Калифорнији, САД

ИЗВОРНИК: http://www.orthodoxytoday.org/view/morelli-pascha-marital-vocation-and-putting-on-christ

ПРЕВОД СА ЕНГЛЕСКОГ: МИЛЕНА ТЕЈЛОР

"СВЕТИГОРА", ВАСКРС, 2013.

иди на везу:

ВЛАДИКА ПОРФИРИЈЕ, ПОРОДИЦА-ЗАЈЕДНИЦА ЉУБАВИ

НОВОМ СТАЗОМ ДО ВАЗНЕСЕЊСКОГ ХРАМА

                                          

                           

                                       

2.ЈУН 2013.

ПОСМАТРАЧ РАДОВА У ПОРТИ

МАЈ, 2013.