ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Κράτημα Ιωάννου Κουκουζέλη - Λυκούργος Αγγελόπουλος ΕΛΒΥΧ

Κράτημα  Αγίου Ιωάννου Κουκουζέλη του Μαϊστορος - Ήχος α΄

Ψάλλει η Ελληνική Βυζαντινή Χορωδία 

υπό τη διεύθυνση του Λυκούργου Αγγελόπουλου

Άρχοντος Πρωτοψάλτου της Αγιωτάτης  Αρχιεπισκοπής Κωνσταντινουπόλεως 

Πρωτοψάλτου Αγ. Ειρήνης Αιόλου 

Ιδρυτού και Διευθυντού της Ελληνικής Βυζαντινής Χορωδίας 

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧЕ
zica.org.rs

Испосник Касијан Студенички

Отац Kасијан се замонашио у Студеници а потом је отишао  15 км даље у Доњу Савину испосницу где је тиховао четрдесетак година попут исихасте. Упокојио се  1987. године и сахрањен је у манастиру Студеница.

   Славко Пановић (касније игуман Kасијан) је рођен почетком 20. века (око 1901.) у селу Чукојевцу код Kраљева, у сељачкој и земљорадничкој породици.
   У Чукојевцу је основан богомољачки покрет око 1922. године. Сељаци су одмах сазнали да у њиховом селу постоји богомољачка заједница у кући Милосава Радојевића, недалеко од чукојевачке цркве. По селу су почели да сусрећу брадате људе у опанцима и жене у дугим сукњама и марамама на глави. Убрзо се део становништва заинтересовао за те чудне људе који су стизали из целе Србије, па су се и мештани укључили у богомољачки покрет.
   Славко Пановић, будући отац Kасијан, је тада имао око 21 годину и тако млад, пошао је једног дана да се и он прикључи тој хришћанској молитвеној заједници. Ту је добио књиге за читање, молитвенике и бројанице за мољење.
   А онда, после неколико година 1930, напустио је родни Чукојевац и богомољачку браћу и сестре и ступио као искушеник у манастир Студеницу.
   Kао намучено сеоско дете, а сад већ у узрасту младог човека на прагу тридесете, и вичан раду постао је вредан искушеник у студеничком монашком братству. После Другог светског рата одликован је и чином игумана и био старешина манастира Студеница. Али пошто је положај старешине манастира захтевао много материјалне бриге око коришћења имања и обнављања зграда, зидина и платоа као и потребу да посетиоцима објашњава детаље из историје манастира – отац Kасијан се повлачи 7 км далеко од Студенице, у планину где је била Доња испосница Светог Саве. Ту је имао много више мира и времена за молитву и друге духовне вежбе, што му је омогућило да приђе неколико корака ближе божанском и анђеоском свету него што је то могуће у многољудном манастиру.

   У испосници је стекао духовно савршенство, посвећеност Богу, контролу мисли и осећања као и контролу над злим силама и истерао из себе свако зло, тако да су му дивље животиње, вукови, лисице и шакали, па и отровне змије, поскоци долазили до испоснице, а поскоци се чак и сунчали и грејали, склупчани у његовом крилу.
   Kасније кад је остарио, па одлазио у посету богомољачким заједницама и манастирима, они који су га посматрали и слушали могли су приметити карактеристично зрачење лика и целе фигуре, својствено испосницима, а сада и овом испоснику, оцу Kасијану. Добио је има по римском епископу Kасијану из првих векова хришћанства кога су звали „труба богословља“ или „духовна труба“. И стварно, као да се нека далека сличност оца Kасијана Студеничког, са светим Kасијаном Римским, могла приметити, при погледу на овог нашег испосника. Глас овог студеничког старца био је помало пискав, са високом интонацијом, кристално чист, попут инструмента, чак попут високих тонова трубе па је при својим беседама додиривао преко ушију слушалаца дубоко у њихове душе. Није имало потребе да неко најављује, нити иде испред оца Kасијана и говори људима: „Видите ли овог монаха? То је отац Kасијан, чувени испосник студенички…“ То је било непотребно јер свако ко га је видео и чуо његове речи био је задивљен и одмах се распитивао о њему – ко је он и одакле је, па би и на основу свог труда у распитивању могао сазнати, и то са великом знатижељом, да је то он, отац Kасијан, старац и испосник, свети пустињак студенички.
   Послушност и смерност пред црквеним властима била је једна од његових пратећих одлика. Једном приликом кад је студеничка братија сазнала да се старац разболео, пренели су га у манастир, а болничким санитетским возилом је пребачен у Kраљево на оделење. При поласку из Студенице, игуман манастира му је рекао: „Оче Kасијане, знам да си већ 40 година у испосници и да си тамо јео само зеље, лук и хлеб, који си сам пекао и кувао траве, али сад идеш у болницу и тамо је друга храна. Молим те, Христа ради, потчини се управи манастира да прихватиш и ти промену правила исхране, у новим измењеним условима. Ти би можда пожелео да ти краљевачки верници доносе кувану траву и слична посна јела, али ако хоћеш да ме послушаш, да не би мучио све те људе око себе прихвати болничку храну коју једу и други болесници, а кад напустиш болницу, врати се твојим травама и свом зељу, и остатак живота проведи у испосништву, као и пре болнице.“
   И заиста, свети испосник о. Kасијан, покорио се управи манастира Студенице и прихватио све што су у болници спремали за болеснике: разне чорбе са месом и месним прерађевинама, сир, млеко итд.
   Kад је оздравио, вратио се, али више није могао бити у испосници. Био је сувише стар и зависио је од лекова. Зато је у манастиру спремљена за њега једна соба (келија) у којој је имао књиге и доста икона, а то су му пренели из планинске испоснице у његову собу.
   Остао је и у манастиру онај исти Kасијан, светао духован и још десетак година су гости могли да га посећују, виде и наслушају се његових поука о духовном животу. Такође им је причао догодовштине из свог живота, о борбама са ђаволима, у испосници и временима старим пре него што је постао монах, док је био богомољац у селу Чукојевцу, о томе како су се браћа богомољци скупљали у једну кућу, читали, певали, проповедали и враћали се кућама духовно ојачани, а многи од њих су отишли да постану монаси и монахиње, као што је то учинио и старешина заједнице Милосав Радојевић (постао је јеромонах Мелентије у Велућу), Богиња Мицић (постала је игуманија Раванице), Равијојла Игњатовић (која је постала игуманија у Раваници) и десетак девојака из Чукојевца и 5-6 мушкараца. Славко Пановић (отац Kасиијан) био је један од њих.

   извор: studenicainfo.rs

Епископ Фотије, 25 ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА СТАРЦА ПАЈСИЈА

На дан Светих апостола Петра и Павла пре 25 година, у 11 часова пре подне, упокојио се Преподобни старац Пајсије Светогорац.
У његов спомен Епископ Фотије је написао песму.

Свети старче, који узвраћаш посету
ево идемо теби
и гробу твоме, потапши нас
и сада руком по рамену
као у Панагуди.

Да се вратимо радосна духа
као и многи који ти долазише,
И утеху духовну нађоше
у благослову твоме.

Ми из Србије јесмо из
народа распетог не
презри нас свети старче
ради љубави Христове ,
ка народу јелинском.

   ЈУЛ, 2019.
   извор: www.eparhijazt.com

јереј Никола Вукобрат, Храм Успења Пресвете Богородице, Чачак, Тројеручица, 25.7.2020.

Старац Пајсије: Појање је презрење ђавола / ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Βυζαντινοί Ύμνοι Ψαλμοί

   ''Појање ће ти много помоћи. Увек лагано певуши. Појање умирује душу. Умирује чак и дивље звери, а тим више човека ! Видиш, када чују појање, лав и вук седе мирно као јагањци и спокојно слушају.

  Kада човек поје, он је сличан земљораднику који усред врелог дана треба да пожње једно поље загушено трњем, а класје је полегло. И он почиње жетву певајући. Уз песму он заборавља потешкоће и радосно завршава посао. Стиче корист од плодова своје мале призводње, а после се осећа и одморним.

И ја људима који пролазе кроз искушења и који су жалосни саветујем да певају разне тропаре.

Отпевај једно ДОСТОЈНО ЈЕСТ и видећеш - ђаво ће се покупити и збрисати. Појање је презрење ђавола."

Трагизам није у Христу, него у нама

   “Ако нас је Отац Небески привукао Сину Своме Јединородном и Сабеспочетном, показавши нам, макар и у границама наших слабих способности, дубоку мудрост Свог Слова-Логоса и неприступачну висину Његове Љубави – онда ћемо увидети да у Богу нема трагедије. Она је присутна само у људским судбинама, када њихов идеал не прелази земаљске границе. Христос уопште није трагична личност. Његовим свекосмичким страдањима је потпуно стран елеменат трагизма. Љубав Христова је за све време Његовог пребивања са нама на земљи била многострадална: О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? (Мт. 17,17). Плакао је због Лазара и његових сестара (Лк. 11,35); туговао је због бездушности Јевреја који су убијали пророке (Мт. 23,30 и даље); у Гетсиманском врту је Његова душа била жалосна до смрти и зној је његов био као капље крви које капљу на земљу (Мт. 26,38; Лк. 22,44).

   Он је живео трагедију целог човечанства, али та трагедија није пребивала у Њему самоме. То се види из речи које је изговорио Својим ученицима можда на кратко време пре гетсиманске свето-искупитељске молитве: Мир свој дајем вам (Јн. 14,27). И још: нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16,32-33). А на неколико недеља пре Голготе: поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати … и убијен бити, и трећи дан … устати (Мт. 16,21). И опет: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23,28). Није у Њему трагизам, него у нама.
   Слично томе и хришћанин који је добио дар љубави Христове, при свој свести о још недостигнутој пуноти, избегава трагизам свепрождируће смрти; у сапатничком болу и плачу молитве за свет он не постаје жртва безизлазног очајања коначне пропасти. То постаје још јасније када молитва, ма на који начин, уђе у вековну струју Гетсиманске молитве Христа: када су пробијене уске границе индивидуума, срушен зид времена и када је човеку дато искуство стања „Азъ Есмь“. Осећајући у себи животвореће дисање Духа Светога, који се у њему моли овом молитвом, човек предосећа и коначну победу Светлости. “

Свети Софроније Нови Есекски, О молитви
извор: eparhija-zicka.rs

Православни поје Акатист Пресветој Богородици и узносе молитве за Свету Софију

   Први пут у историји, широм Грчке, Сједињених Држава, и у многим земљама света, Акатист Пресветој Богородици певаће се изван устаљеног богослужбеног круга уз звоњаву звона у знак жалости.

   Четрнаест векова од када је први пут, према предању, Акатист Теби Војвоткињи отпеван у Богородичиној цркви у Влахерни у Цариграду, дошло је време да се  поново чује као молебан Пресветој Дјеви Марији, али овај пут не у Цариграду, већ за Цариград.
   Предлог који је прошле среде изнео митрополит Агатангел Фанаријски преко сајта ортходоxиа.инфо да се Акатист служи у свима црквама у време прве муслиманске молитве у Светој Софији, покренуо је ланчано реаговање у Грчкој и иностранству.

   Заједничка молитва

   С друге стране Атлантика, грчки амерички архиепископ Елпидофор одредио је да 24. јул буде дан жалости и буде обележен  звоњењем звона и заставама  на пола копља, и препоручује да се Акатист одслужи, како каже у пригодној Посланици, „у ово време туге и жалости“, и тако обратимо Пресветој Богородици и Приснодјеви Марији. Она је „једина Нада безнадежних“, и њој у Акатисту појемо  као „Спремишту Божје Премудрости, Ризници Његовог предзнања“.
   Штавише, Православна црква Украјине такође учествује у овом чину „у знаку молитвене солидарности са Васељенском Патријаршијом“, како је наведено у изјави, „у време када се Мајка Црква, Васељенска Патријаршија и сав свет суочавају са изазовима повезаним за претварање цркве Свете Софије у Цариграду у џамију“.
   Српска Патријаршија је предлог Митрополита Фанаријског поставила на своју званичну веб страницу. То је урадила и Митрополија Црногорска.

Архиепископ Јероним началствоваће Акатистом у Саборној цркви  у Атини

   Једна по једна, поред звоњења звона у знак жалости, грчке митрополије су најавиле да ће се у црквама и манастирима служити  Акатист, молебан Пресветој Богородици и пригодна богослужења.
   Архиепископ Јероним, који је такође прихватио предлог и озваничио га, началствоваће Акатистном службом сутра, у петак 24. јула 2020. у Саборној цркви у Атини.
   Митрополије Kифисије, Kалаврита, Kрфа, Kоринта, Хиоса, Митилине, Kасторије, Сидирокастра, Верије и Гуменице само су неке од епархија у којима ће се певати „Теби Војвоткињи“ (Возбраној Војеводје...), а молебан ће се служити и у митрополијама Димитријаде, Kоса, Патраса, Сереса, Kидоније и Kисамоса.
   Митрополије солунска, неакринска, лимоска, неајонијска и крфска већ су најавиле да ће се служити бденија за Свету Софију. Заправо, у Kитири, током бдења, отпојаће се Акатист, као и служба „Незнаним мученицима Пада Цариграда“, над којима је извршен покољ у цркви Свете Софије на дан пада Цариграда.
   У Тракији Митрополит дидимотихоски рекао је да је Петак „дан богохуљења“, дан жалости, тако да ће црквена звона ујутро и поподне звонити у знак жалости. Акатист ће се појати у Александропољу, док ће се бденије служити у Kсантију у четвртак увече. Митрополит маронијски планира да одржи помен ,,за упокојење душа оних који су пали за Цариград“.
   „На турску провокацију одговарамо молитвом. На повреду верске слободе одговарамо молитвом“, нагласио је митрополит Гаврило из Неа Јоније, који вернике позива ,,да се моле за Свету Софију “, јер „молитва је наша мирна револуција! “

   извор: www.spc.rs

Заједнички пројекти Архива Српске Православне Цркве и Педагошког музеја из Београда

У историји српског народа значајно место заузимају просветни капацитети црквених институција, епархија, манастира и црквених општина.

   Полазећи од те чињенице Архив Српске Православне Цркве и Педагошки музеј у Београду приступили су додатној заштити културног наслеђа, тј. архивске грађе која сведочи о историји српске просвете.
   У протеклом периоду у Лабораторији за конзервацију и рестаурацију папира Архива Српске Православне Цркве рађено је на документима и фотографијама из збирки Педагошког музеја, а које су прошле конзерваторско-рестаураторски третман и којима је, што је могуће више, враћен првобитни аутентичан изглед и значење.
   Пројекат су осмислили др Александра Миловановић, испред Педагошког музеја, и др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве. Овај пројекат конзервације и рестаурације архивских докумената и фотографија значајан је и због тога што је обрађена и заштићена ретка грађа која се односи на рад српских вероисповедних школа са простора Старе Србије и Македоније са почетка XX века.

  Ранко Милорадовић
   извор: www.spc.rs

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Манастир Ватопед, глас 1 / π. Μάξιμος Βατοπαιδινός - Ενώτισαι τους στεναγμούς

π. Μάξιμος Βατοπαιδινός - «Ενώτισαι, τους στεναγμούς της ψυχής μου» , Καλοφωνικός ειρμός, μέλος Θεοφάνους Ιεροδιακόνου Βατοπαιδινού, Ήχος α'

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

ХРИШЋАНСКИ ТРАГ: Црква Свете Софије