Translate

29. јануар 2015.

ПРИЧА О ЗАКХЕЈУ


   Месец дана пре почетка Великог Поста Православна Црква почиње да најављује тај пост и да нас припрема за њега. како је само тешко човеку да схвати да напоредо са безбројним бригама свакодневног живота у нама мора да постоји и та брига о души и нашем унутарњем животу. Када бисмо духовно били само мало озбиљнији схватили бисмо колико је за човека важна, неопходна и првостепена управо та брига о души. Схватили бисмо  и тај тајанствени и тихи ритам црквенога живота.
   Ми, наравно, знамо какав значај за наш живот има храна. Она је за човека корисна, али може бити и тешка, штетна, па чак и опасна. Знајући то ми се трудимо да у свакодневном животу применимо наше знање о храни и да је користимо на правилан начин. Међутим, сасвим је извесно да се не ради само о пукој ''поповској'' реторици када се каже да је и души потребна храна, да " човек не живи само о хлебу". Свако од нас врло добро зна да човеку потребно да чита, да размишља, да разговара са другима, да се разоноди. Али, поразно је колико људи мало брину за своје душевне потребе, колико мало на њих обраћају пажњу, колико - на плану душе - не воде чак ни елементарну хигијену. Ми увек више волимо да читамо неку лакшу литературу и да необавезно ћаскамо, него да читамо озбиљне књиге и водимо озбиљне разговоре. Ми увек више волимо да се забављамо, него да о нечему истински размишљамо. Ми као да заборављамо да је душу лакше искварити него стомак и да су последица кварења душе много опасније од последица кварења стомака. Колико много времена трошимо на оно "спољашње", а колико мало на оно "унутарње".
Христос и Закхеј, Манастир Грачаница
                                       
  Но, долази оно доба године када нас Црква призива да се подсетимо да постоји и оно "унутарње", да постоји и онај "унутарњи" човек у нама. Када нас Црква позива да се пренемо и са ужасом схватимо у којој смо само мери заборавили на то "унутарње", у какву је само бесмислену ништавност потонуо наш живот, како и колико траћимо скупо и драгоцено време које нам је дато, у какву се само ништавну и бедну збрку претворио наш живот.
   Пост је време покајања, а покајање је преиспитивање, поновно процењивање, продубљивање живота, душевни потрес, ''духовно проналажење себе''. Покајање је снажно откривање свог запуштеног, заборављеног и запрљаног "унутарњег" човека.
   Прву вест о посту, прво помињање поста налазимо у невеликој јеванђелској причи. То је прича о једном човеку који ни по чему није био значајан, који је притом био и маленог раста и не баш много поштованог занимања. Име тог човекаје Закхеј. Он је по занимању био сакупљач пореза што је у то време и тој средини – о којима говори Јеванђеље - било уско везано са подмитљивошћу, окрутношћу и нечасношћу. Јеванђелска прича је сасвим кратка:
   " И ушавши Исус у Јерихон пролажаше кроз њега. И, гле, човек звани Закхеј, и он беше старешина цариника, и беше богат, и тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер беше малога раста. И он потрчавши напред попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође. А кад Исус дође на оно место, погледавши горе виде га, и рече му: 'Закхеју,сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у доме твоме'. И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви који видеше роптаху, говорећи како уђе да гостује код грешног; човека. А Закхеј стаде и рече Господу:
   'Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко'. А Исус му рече: "Данас дође спасење дому овоме, јер је и ово син Авраамов. Јер Син Човечији дође да потражи и спаси изгубљено'' (Лк. 19,1-10).
                       
   Закхеј је зажелео да види Христа, и то је зажелео тако силно да је том својом жељом привукао Христову пажњу. Зажелети и јесте онај почетак свега. Јеванђеље говори: "Где је благо ваше, тамо ће бити и срце ваше". Све у нашем животу почиње управо од жеље и хтења. Јер оно што желимо и хоћемо јесте оно што волимо и што нас изнутра осваја и привлачи к себи. Закхеј је био човек који је волео новац и да би дошао до новца који – по сопственом признању- није презао чак ни од тога да оштети људе. Закхеј је био богат и волео је богатство. Али, Закхеј је унутра у себи пронашао и другу жељу, он је зажелео нешто друго, и то хтење је постало судбоносни моменат његовога живота.
   Ова јеванђелска прича свакоме од нас поставља следеће питање: шта је то што ти волиш, шта је то што ти хоћеш? Не на површини, већ у дубини свога бића. Ти кажеш да кроз твој град и твојом улицом никада није прошао, окружен мноштвом народа тајанствени Учитељ? Но, да ли је баш тако? Не пролази ли све време кроз твој живот неки тајанствени зов чији шапат који по некад чујеш у себи? Зар не осетиш понекад негде у самим темељима своје душе тугу за нечим што је потпуно другачије од онога чиме је твој свакодневни живот испуњен од јутра до мрака? Прени се, ослушни то што је у твојој души, уђи у своје срце, послушај глас унутарњег човека у себи. И наћи ћеш, унутра у себи ту чудну и чудесну жељу без које не може живети ниједан човек, но коју готово сваки човек - као да је се боји – затомљује у себи буком и стрком "спољашњег" живота.
   "Стојим на вратима и куцам", говори - како каже у Светом Писму - Бог човеку. Чујеш ли то тихо куцање? То је позив који Црква, Јеванђеље, Христос упућује човеку: зажели оно што је другачије од сујетне свакодневице, удахни другачији ваздух, сети се оног "унутарњег". И ако само за часак саслушамо и послушамо тај позив осетићемо како радосни и чисти изнутра продире у устајали ваздух наших безрадосних живота, како у нама почиње да се збива та неприметна промена живота. У нама се јавља жеља за новим животом. Душа почиње да дише. И све постаје, и већ је постало другачије, ново, бескрајно значајно. И, гле, тај мали човек, који живи непрестано погнут земљи и заокупљен искључиво земним жељама, одједном престаје да буде мален, јер почиње његова победа над самим собом.
   Ето то је почетак, то је први корак од спољашњег ка унутарњем, ка том тајанственом завичају за којим човек – често ни сам то не знајући - тугује и чезне, ка Богу.

Александар Шмеман, Тајне празника

Нема коментара:

Постави коментар