ПОНЕДЕЉАК
Ко мене постави судијом или делитељем над вама?, рекао је Господ ономе који је од Њега тражио да изврши деобу са његовим братом (Лк.12,14). А затим је додао: Не брините се (Лк.12,22) шта ћете јести и пити и у шта ћете се обући. Нешто пре, Он је учио: "Оставите мртвима да укопавају своје мртваце". Други пут је саветовао да је боље не женити се. Значи, пажња и срце Хришћана који се уклањају од свега земаљског, слобода од овоземаљских узнемирења и веза - чине једну од црта духа Хришћанства. Премда Господ благосиља брак и утврђује његову нераскидивост, премда обнавља силу заповести која одређује однос родитеља и деце, премда одређује значење грађанске власти и грађанских поредака, Хришћани немају право да се уклањају од њеног придржавања и њеног усађивања у срце. Упореди и једно и друго, и увидећеш да на теби лежи обавеза да при свим овоземаљским пословима држиш срце своје далеко од овоземаљске привржености. Како, заправо? Сам својим животом нађи решење: у томе је сва практична мудрост. Сам Господ упућује ка решењу следећим правилом: Иштите најпре Царство Божије. Обратите сву бригу на то да се Бог зацари у вама, и све овоземаљско ће изгубити драж. Тада ћеш вршити своја спољашња дела, а твоја унутрашњост, тј. твоје срце ће бити обузето нечим другим. Па ако се, услед тога, у теби роди решеност да пресечеш и прекинеш и са тим спољашњим односом према житејском - нећеш бити у губитку. Бићеш само ближи циљу који ти даје вера Христова.
УТОРАК
Прича о приставу (Лк.12,42-48) показује како Хришћанин треба да се односи према ономе што сачињава обичан живот. Пристав са старањем извршава свој посао, али се срцем ни за шта не везује и слободан је од свих веза: према свему се односи спољашњим реаговањем. Тако и Хришћанин треба да се постави према свему овоземаљском. Да ли је то могуће? Могуће је! Као што постоји спољашња побожност, тако је могуће бити унутар овоземаљског само по спољашњости, без унутрашњих веза. Зар се неће, у таквом случају, све међу нама претворити у беживотну форму? Зар неће све одисати хладноћом, попут мраморне статуе? Неће! Тада ће се унутар "житејског" развити други живот, који ће бити привлачнији од "житејске" свеукупности. Оно "житејско" ће, као такво, заиста постати форма. Оно, пак, чиме ће се загревати срце, исходиће из другог извора. Свако ко буде пио од њега, већ неће ожеднети. У таквом случају је боље све напустити? Зашто? Јер, и напустивши све спољашње, могуће је остати везан у срцу! И опет, не напустивши га, могуће је бити слободан од веза. Наравно, онај ко се и по спољашњости развеже од свега лакше савлађује своје срце. Изабери шта ти више одговара, само се постави онако како Господ заповеда.
СРЕДА
Мислите ли да сам дошао да мир дам на земљи! Не, кажем вам, него раздељење. Јер од сада ће петоро у једној кући бити раздељени: троје против двоје и двоје против троје. Оделиће се отац од сина и син од оца; мати од кћери и кћи од матере; биће свекрва против снахе своје и снаха против свекрве своје (Лк.12,51-52). Шта је узрок томе? Верујући у Господа испуњавају се сасвим другим духом, супротним од онога који је владао људима до Његовог доласка. Због тога се они међу собом и не слажу. Многобожачки свет је следио искључиво "житејске" и земаљске интересе. Премда су имали поуке о вишем благу, и Јудејци су се на крају приклонили многобожачком путу. Дошавши на свет, Господ је људима показао друге ризнице, изван породице и друштва, и побудио друга стремљења. Они који су примили Његово учење образовали су, наравно, нов начин живота, различит од пређашњег. Због тога су били изложени мржњи, гоњењима и угњетавањима. Ето и раздора. Апостол Павле је рекао да ће сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу бити гоњени (2.Тим.3,12). Тако је било, тако је и сада. Када почну да превладавају "житејски" и земаљски интереси, друштво престаје благонаклоно да гледа на оне који показују друге, тј. неземаљске жеље. Оно чак и не може да схвати како је могуће интересовати се за такве ствари. Оно не може да трпи људе који су представници таквог, различитог, начина живота. То се сада дешава пред очима свих. Није ли то знак времена?..
ЧЕТВРТАК
Пилат је крв Јудејаца помешао са њиховим жртвама. А Господ је рекао: Ако се не покајете сви ћете тако изгинути. Пала је кула Силоамска и побила осамнаест људи. Господ је такође рекао: Ако се не покајете сви ћете тако изгинути (Лк.13,1-4). Када се, дакле, нека несрећа дешава другима, ми не треба да расуђујемо о њеним узроцима, него пре да се осврнемо себи и погледамо нема ли и код нас грехова који заслужују временску казну ради уразумљења других. Ако их нађемо, треба да пожуримо да их изгладимо покајањем. Покајање чисти грехе и одстрањује узрок који привлачи несрећу. Док је човек у греху, секира стоји код корена дрвета његовог живота, спремна да га посече. Уколико га не сече, значи да очекује покајање. Покај се и биће одстрањена секира. Твој живот ће тећи према крају природним путем. Ако се, пак, не покајеш, очекуј посечење. Ко зна да ли ћеш доживети до следеће године. Прича о неплодној смокви показује да Спаситељ ублажава свој суд и штеди сваког грешника у нади да ће се покајати и дати добре плодове. Међутим, дешава се и да правда Божија не слуша никакво заступништво и тек по неког оставља још на једну годину међу живима. Јеси ли сигуран, грешниче, да не живиш последњу годину, последњи масец, дан или час?
ПЕТАК
Ето, оставља вам се ваш дом пуст, рекао је Господ о Јерусалиму (Лк.13,35). Значи, постоји граница Божијег дуготрпљења. Милосрђе Божије је готово да вечно трпи, очекујући добро. Међутим, шта да ради када ми долазимо до таквог растројства да већ нисмо ни за шта? Због тога нас и одбацује. Тако ће бити и у вечности. Сви говоре: "Милосрђе Божије неће допустити вечну одбаченост". Да, оно неће! Међутим, шта да чини са онима који су препуни зла и не желе да се исправе? Они сами себе стављају ван граница Божије милости. Тамо се и задржавају, јер неће да изиђу. Спиритисти су измислили мноштво рађања као средство за поновно очишћење грешника. Онај, међутим, ко се оскрнавио гресима у једном рођењу, може се оскрнавити и у десет других, а затим и бесконачно. Као што постоји прогрес у добру, тако постоји и напредак у злу. Ми на земљи видимо окореле у злу. Такви они могу остати и ван земље, а затим и за свагда. Кад свему дође крај (а он ће неизбежно доћи), где да се сместе они који су окорели у злу? Свакако изван области која је испуњена светлошћу и која је намењена онима који су се трудили око себе, око очишћења својих нечистота. Самим тим ето и ада! Они који се нису исправили при бољим околностима, зар ће се исправити при горим? А ако неће, ето онда вечног ада! Није Бог узрочник ада и вечних мука у њему, већ сами грешници. Када не би било непокајаних грешника, ни пакла не би било. Господ жели да нема грешника. Због тога је и дошао на земљу. Пошто жели да овлада безгрешност, значи да жели да нико не допадне у вечне муке. Све зависи од нас. Хајде да се договоримо и да ад уништимо безгрешношћу. Господ ће се томе обрадовати. Он је нама и открио постојање ада, да бисмо се причували да не упаднемо у њега.
СУБОТА
По силаску са Горе Преображења, Господ је исцелио дечака у којем је био ђаво. Исцељењу је претходио укор за неверје, које је било узрок због кога ученици нису исцелили поседнутог ђаволом (Лк.9,27-41). Ма чије да је било неверје - оца који је привео сина, народа који се сабрао, или, може бити, и апостола - може се закључити да његово присуство затвара врата милостивог погледа Божијег и Његове помоћи, а да их вера отвара. Господ је и рекао оцу: "Добићеш по мери вере". Вера није дело једино мисли и ума, него обухвата цело биће човечије. Она обухвата узајамне обавезе верујућег и Онога коме он верује, па макар се оне и не изрекле буквално. Човек се нада на онога коме верује, на њега се у свему ослања и од њега ни у чему не очекује одбијање. Због тога му се и обраћа без сумње као оцу, и иде к њему као у своју ризницу, у уверењу да се неће вратити празних руку. Такво расположење и без речи изазива наклоност код онога коме се човек обраћа. Тако бива међу људима. Међутим, исти вид расположења потребан је и у односу према Господу, свемогућем и свезнајућем, који жели да дарује свако добро. Онај који истински верује никада не бива обманут у својим очекивањима. Ако нешто немамо, премда смо и тражили, значи да немамо потребну веру. Пре свега, потребно је тражити и сместити у срце пуну веру у Господа. Треба је тражити и умолити од Њега, будући да је немамо сами по себи и да је дар Божији. Од оца дечака се тражила вера и он се помолио: Верујем, Господе, помози моме неверју. Веровао је слабо, колебао се, и молио се за утврђење вере. И ко ће се похвалити савршенством вере? Коме, дакле, није неопходно да се помоли: Помози, Господе, моме неверју? Кад би вера код нас била на снази, мисли би биле чисте, осећања света и дела богоугодна. Тада би нас Господ слушао као отац децу. Све што би нам дошло у срце (а у таквом стању могло би доћи само оно што је угодно Господу) ми бисмо добијали без одбијања и одлагања.
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПЕТА ПО ДУХОВДАНУ
Ономе који га је упитао како да се спасе, Господ је узвратио питањем: Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк.10,26). Тиме је показао да се за решење свих недоумица треба обраћати речи Божијој. Да, пак, не би било недоумица, најбоље је читати Божанско Писмо. Читај са пажњом, расуђивањем, саосећањем, повезујући све са својим животом: оно што се тиче мисли - испуњавај у мислима; што се тиче осећања - осећањима и расположењима, а што се тиче дела - делима. Онај ко слуша реч Божију сабира светле појмове о свему што је у њему, око њега и изнад њега. Он себи разјашњава обавезе у односима који се јављају у животу, те света правила, као драгоцене бисере, ниже на нит савести која му, затим, тачно и одређено указује како и када поступати на начин који је угодан Господу. Он обуздава и страсти. Јер, читање речи Божије увек на њих делује смирујуће. Ако почнеш да читаш реч Божију, страст ће, ма каква била, почети да бива све слабија и слабија, да би на крају сасвим ишчезла. Ко се богати знањем речи Божије, стиче над собом стуб од облака, који је водио Израиљце у пустињи.
извор: СВЕТОСАВЉЕ
Ко мене постави судијом или делитељем над вама?, рекао је Господ ономе који је од Њега тражио да изврши деобу са његовим братом (Лк.12,14). А затим је додао: Не брините се (Лк.12,22) шта ћете јести и пити и у шта ћете се обући. Нешто пре, Он је учио: "Оставите мртвима да укопавају своје мртваце". Други пут је саветовао да је боље не женити се. Значи, пажња и срце Хришћана који се уклањају од свега земаљског, слобода од овоземаљских узнемирења и веза - чине једну од црта духа Хришћанства. Премда Господ благосиља брак и утврђује његову нераскидивост, премда обнавља силу заповести која одређује однос родитеља и деце, премда одређује значење грађанске власти и грађанских поредака, Хришћани немају право да се уклањају од њеног придржавања и њеног усађивања у срце. Упореди и једно и друго, и увидећеш да на теби лежи обавеза да при свим овоземаљским пословима држиш срце своје далеко од овоземаљске привржености. Како, заправо? Сам својим животом нађи решење: у томе је сва практична мудрост. Сам Господ упућује ка решењу следећим правилом: Иштите најпре Царство Божије. Обратите сву бригу на то да се Бог зацари у вама, и све овоземаљско ће изгубити драж. Тада ћеш вршити своја спољашња дела, а твоја унутрашњост, тј. твоје срце ће бити обузето нечим другим. Па ако се, услед тога, у теби роди решеност да пресечеш и прекинеш и са тим спољашњим односом према житејском - нећеш бити у губитку. Бићеш само ближи циљу који ти даје вера Христова.
Прича о приставу (Лк.12,42-48) показује како Хришћанин треба да се односи према ономе што сачињава обичан живот. Пристав са старањем извршава свој посао, али се срцем ни за шта не везује и слободан је од свих веза: према свему се односи спољашњим реаговањем. Тако и Хришћанин треба да се постави према свему овоземаљском. Да ли је то могуће? Могуће је! Као што постоји спољашња побожност, тако је могуће бити унутар овоземаљског само по спољашњости, без унутрашњих веза. Зар се неће, у таквом случају, све међу нама претворити у беживотну форму? Зар неће све одисати хладноћом, попут мраморне статуе? Неће! Тада ће се унутар "житејског" развити други живот, који ће бити привлачнији од "житејске" свеукупности. Оно "житејско" ће, као такво, заиста постати форма. Оно, пак, чиме ће се загревати срце, исходиће из другог извора. Свако ко буде пио од њега, већ неће ожеднети. У таквом случају је боље све напустити? Зашто? Јер, и напустивши све спољашње, могуће је остати везан у срцу! И опет, не напустивши га, могуће је бити слободан од веза. Наравно, онај ко се и по спољашњости развеже од свега лакше савлађује своје срце. Изабери шта ти више одговара, само се постави онако како Господ заповеда.
СРЕДА
Мислите ли да сам дошао да мир дам на земљи! Не, кажем вам, него раздељење. Јер од сада ће петоро у једној кући бити раздељени: троје против двоје и двоје против троје. Оделиће се отац од сина и син од оца; мати од кћери и кћи од матере; биће свекрва против снахе своје и снаха против свекрве своје (Лк.12,51-52). Шта је узрок томе? Верујући у Господа испуњавају се сасвим другим духом, супротним од онога који је владао људима до Његовог доласка. Због тога се они међу собом и не слажу. Многобожачки свет је следио искључиво "житејске" и земаљске интересе. Премда су имали поуке о вишем благу, и Јудејци су се на крају приклонили многобожачком путу. Дошавши на свет, Господ је људима показао друге ризнице, изван породице и друштва, и побудио друга стремљења. Они који су примили Његово учење образовали су, наравно, нов начин живота, различит од пређашњег. Због тога су били изложени мржњи, гоњењима и угњетавањима. Ето и раздора. Апостол Павле је рекао да ће сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу бити гоњени (2.Тим.3,12). Тако је било, тако је и сада. Када почну да превладавају "житејски" и земаљски интереси, друштво престаје благонаклоно да гледа на оне који показују друге, тј. неземаљске жеље. Оно чак и не може да схвати како је могуће интересовати се за такве ствари. Оно не може да трпи људе који су представници таквог, различитог, начина живота. То се сада дешава пред очима свих. Није ли то знак времена?..
ЧЕТВРТАК
Пилат је крв Јудејаца помешао са њиховим жртвама. А Господ је рекао: Ако се не покајете сви ћете тако изгинути. Пала је кула Силоамска и побила осамнаест људи. Господ је такође рекао: Ако се не покајете сви ћете тако изгинути (Лк.13,1-4). Када се, дакле, нека несрећа дешава другима, ми не треба да расуђујемо о њеним узроцима, него пре да се осврнемо себи и погледамо нема ли и код нас грехова који заслужују временску казну ради уразумљења других. Ако их нађемо, треба да пожуримо да их изгладимо покајањем. Покајање чисти грехе и одстрањује узрок који привлачи несрећу. Док је човек у греху, секира стоји код корена дрвета његовог живота, спремна да га посече. Уколико га не сече, значи да очекује покајање. Покај се и биће одстрањена секира. Твој живот ће тећи према крају природним путем. Ако се, пак, не покајеш, очекуј посечење. Ко зна да ли ћеш доживети до следеће године. Прича о неплодној смокви показује да Спаситељ ублажава свој суд и штеди сваког грешника у нади да ће се покајати и дати добре плодове. Међутим, дешава се и да правда Божија не слуша никакво заступништво и тек по неког оставља још на једну годину међу живима. Јеси ли сигуран, грешниче, да не живиш последњу годину, последњи масец, дан или час?
ПЕТАК
Ето, оставља вам се ваш дом пуст, рекао је Господ о Јерусалиму (Лк.13,35). Значи, постоји граница Божијег дуготрпљења. Милосрђе Божије је готово да вечно трпи, очекујући добро. Међутим, шта да ради када ми долазимо до таквог растројства да већ нисмо ни за шта? Због тога нас и одбацује. Тако ће бити и у вечности. Сви говоре: "Милосрђе Божије неће допустити вечну одбаченост". Да, оно неће! Међутим, шта да чини са онима који су препуни зла и не желе да се исправе? Они сами себе стављају ван граница Божије милости. Тамо се и задржавају, јер неће да изиђу. Спиритисти су измислили мноштво рађања као средство за поновно очишћење грешника. Онај, међутим, ко се оскрнавио гресима у једном рођењу, може се оскрнавити и у десет других, а затим и бесконачно. Као што постоји прогрес у добру, тако постоји и напредак у злу. Ми на земљи видимо окореле у злу. Такви они могу остати и ван земље, а затим и за свагда. Кад свему дође крај (а он ће неизбежно доћи), где да се сместе они који су окорели у злу? Свакако изван области која је испуњена светлошћу и која је намењена онима који су се трудили око себе, око очишћења својих нечистота. Самим тим ето и ада! Они који се нису исправили при бољим околностима, зар ће се исправити при горим? А ако неће, ето онда вечног ада! Није Бог узрочник ада и вечних мука у њему, већ сами грешници. Када не би било непокајаних грешника, ни пакла не би било. Господ жели да нема грешника. Због тога је и дошао на земљу. Пошто жели да овлада безгрешност, значи да жели да нико не допадне у вечне муке. Све зависи од нас. Хајде да се договоримо и да ад уништимо безгрешношћу. Господ ће се томе обрадовати. Он је нама и открио постојање ада, да бисмо се причували да не упаднемо у њега.
СУБОТА
По силаску са Горе Преображења, Господ је исцелио дечака у којем је био ђаво. Исцељењу је претходио укор за неверје, које је било узрок због кога ученици нису исцелили поседнутог ђаволом (Лк.9,27-41). Ма чије да је било неверје - оца који је привео сина, народа који се сабрао, или, може бити, и апостола - може се закључити да његово присуство затвара врата милостивог погледа Божијег и Његове помоћи, а да их вера отвара. Господ је и рекао оцу: "Добићеш по мери вере". Вера није дело једино мисли и ума, него обухвата цело биће човечије. Она обухвата узајамне обавезе верујућег и Онога коме он верује, па макар се оне и не изрекле буквално. Човек се нада на онога коме верује, на њега се у свему ослања и од њега ни у чему не очекује одбијање. Због тога му се и обраћа без сумње као оцу, и иде к њему као у своју ризницу, у уверењу да се неће вратити празних руку. Такво расположење и без речи изазива наклоност код онога коме се човек обраћа. Тако бива међу људима. Међутим, исти вид расположења потребан је и у односу према Господу, свемогућем и свезнајућем, који жели да дарује свако добро. Онај који истински верује никада не бива обманут у својим очекивањима. Ако нешто немамо, премда смо и тражили, значи да немамо потребну веру. Пре свега, потребно је тражити и сместити у срце пуну веру у Господа. Треба је тражити и умолити од Њега, будући да је немамо сами по себи и да је дар Божији. Од оца дечака се тражила вера и он се помолио: Верујем, Господе, помози моме неверју. Веровао је слабо, колебао се, и молио се за утврђење вере. И ко ће се похвалити савршенством вере? Коме, дакле, није неопходно да се помоли: Помози, Господе, моме неверју? Кад би вера код нас била на снази, мисли би биле чисте, осећања света и дела богоугодна. Тада би нас Господ слушао као отац децу. Све што би нам дошло у срце (а у таквом стању могло би доћи само оно што је угодно Господу) ми бисмо добијали без одбијања и одлагања.
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПЕТА ПО ДУХОВДАНУ
Ономе који га је упитао како да се спасе, Господ је узвратио питањем: Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк.10,26). Тиме је показао да се за решење свих недоумица треба обраћати речи Божијој. Да, пак, не би било недоумица, најбоље је читати Божанско Писмо. Читај са пажњом, расуђивањем, саосећањем, повезујући све са својим животом: оно што се тиче мисли - испуњавај у мислима; што се тиче осећања - осећањима и расположењима, а што се тиче дела - делима. Онај ко слуша реч Божију сабира светле појмове о свему што је у њему, око њега и изнад њега. Он себи разјашњава обавезе у односима који се јављају у животу, те света правила, као драгоцене бисере, ниже на нит савести која му, затим, тачно и одређено указује како и када поступати на начин који је угодан Господу. Он обуздава и страсти. Јер, читање речи Божије увек на њих делује смирујуће. Ако почнеш да читаш реч Божију, страст ће, ма каква била, почети да бива све слабија и слабија, да би на крају сасвим ишчезла. Ко се богати знањем речи Божије, стиче над собом стуб од облака, који је водио Израиљце у пустињи.
извор: СВЕТОСАВЉЕ
Нема коментара:
Постави коментар