У ово, како га је назвао академик Матија Бецковић, "непесничко време" Српска књижевна задруга објавила је као посебно издање Бећковићеве "Три поеме" посвећене Богу ("Господе помилуј", "Учини ми љубав" и Слава теби Боже").
Ову, прелепо технички опремљену књигу, у величини џепног молитвеника урадио је, мајстор штампарског умећа типограф Јовица Вељовић, а о њој су данас говорили главни уредник СКЗ Драган Лакићевић и проф. др Стојан Ђорђић, док је аутор беседио неке одломке из сваке од три поеме које је он назвао одама из препесничког времена и апотеозом времену када су овакве поеме биле датуми наше историје.
Лакићевић је подсетио да је "човекову мисао одувек опседало ,а самим тим и поезију , чуђење, дивљење, разумевање света и постојања" а поезија има своје доживљаје и изразе постојања-света, Бога и његову творевину а то чини поезијом која обухвата све па и свог створитеља.
"Сабирније него досад Бећковић слави Бога и његову творевину, констатовао је Лакићевић о додао да је "њгеова поезија лирска- у језику, изразу, музичкој структури и колоритности"
"Матијине песничке слике су сложене од древне и нове његеове грађе -игре-уметности а њих на окупу држи лирска, музика: метрика и рима као оквири правилних строфа у којима се као у средњевековним композицијама фресака, или у старим родословима - ређају призори и чуда бескрајног Божијег стварања", закључио је Лакићевић.
Ђорђић, који управо пише обиман есеј о овим трима поемама Бећковића, прочитао је из свог текста само уводне напомене у којима их означава као "неком прибличжно есејистичком одредницом као што је песнички огледи о Богу, или још боље, песнички разговор с Богом".
Враћајући се на древна времена Ђорђић констатује да "то није био обичан говор, већ мистерија, и ритуал, нека врста магијског и свечаног чина којим се успоставља највише јединство постојања.
Према мишљењу Ђорђића и данас "надахнуће божанском инстанцијом и замисао о комуникацији с Богом могу бити подстицајни и плодоносни у многим областима стварања па и у књижевној уметности.
"Своје песничке огледе о Богу, Бећковић је жанровски дефинисао као поеме и то истакао у наслову књиге", приметио је Ђорђић и наставио:
"Све три песме то и јесу, а по уметничком домену спадају у нашу најквалитетнију традицију у том жанру у коме доиста имамо врхунска остварења (Његош, Змај, Бранко Радичевић, Лаза Костић, Милош Црњански"...
Он је ове три поеме ставио у исту раван са Црњансковим "Ламентом над Београдом", "Стражилово", "Сербији"...
Како је казао Ђорђић, "висока уметниčка вредност његових трију поема о Богу, огледа се понајвише у томе сто су оне свака на свој начин, у исто времени троструке похвале Богу, похвале животу и похвале језику, споменици Бећковићевом светом тројству".
извор: www.spc.rs
Ову, прелепо технички опремљену књигу, у величини џепног молитвеника урадио је, мајстор штампарског умећа типограф Јовица Вељовић, а о њој су данас говорили главни уредник СКЗ Драган Лакићевић и проф. др Стојан Ђорђић, док је аутор беседио неке одломке из сваке од три поеме које је он назвао одама из препесничког времена и апотеозом времену када су овакве поеме биле датуми наше историје.
Лакићевић је подсетио да је "човекову мисао одувек опседало ,а самим тим и поезију , чуђење, дивљење, разумевање света и постојања" а поезија има своје доживљаје и изразе постојања-света, Бога и његову творевину а то чини поезијом која обухвата све па и свог створитеља.
"Сабирније него досад Бећковић слави Бога и његову творевину, констатовао је Лакићевић о додао да је "њгеова поезија лирска- у језику, изразу, музичкој структури и колоритности"
"Матијине песничке слике су сложене од древне и нове његеове грађе -игре-уметности а њих на окупу држи лирска, музика: метрика и рима као оквири правилних строфа у којима се као у средњевековним композицијама фресака, или у старим родословима - ређају призори и чуда бескрајног Божијег стварања", закључио је Лакићевић.
Ђорђић, који управо пише обиман есеј о овим трима поемама Бећковића, прочитао је из свог текста само уводне напомене у којима их означава као "неком прибличжно есејистичком одредницом као што је песнички огледи о Богу, или још боље, песнички разговор с Богом".
Враћајући се на древна времена Ђорђић констатује да "то није био обичан говор, већ мистерија, и ритуал, нека врста магијског и свечаног чина којим се успоставља највише јединство постојања.
Према мишљењу Ђорђића и данас "надахнуће божанском инстанцијом и замисао о комуникацији с Богом могу бити подстицајни и плодоносни у многим областима стварања па и у књижевној уметности.
"Своје песничке огледе о Богу, Бећковић је жанровски дефинисао као поеме и то истакао у наслову књиге", приметио је Ђорђић и наставио:
"Све три песме то и јесу, а по уметничком домену спадају у нашу најквалитетнију традицију у том жанру у коме доиста имамо врхунска остварења (Његош, Змај, Бранко Радичевић, Лаза Костић, Милош Црњански"...
Он је ове три поеме ставио у исту раван са Црњансковим "Ламентом над Београдом", "Стражилово", "Сербији"...
Како је казао Ђорђић, "висока уметниčка вредност његових трију поема о Богу, огледа се понајвише у томе сто су оне свака на свој начин, у исто времени троструке похвале Богу, похвале животу и похвале језику, споменици Бећковићевом светом тројству".
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар