У јесењој ноћи 1282. године Драгутин се тргну из сна. Пробуди га неко. Али ко би се усудио будити краља тако доцкан, и шта је тако важно ноћас. Неко већи од краља и нешто важније од свега. Драгутин седе на ивицу своје постеље, дубоко уздахну, одагна страх и спреман, гељајући крену из својих одаја, вођен нечим испред себе. Пошто увиде да је сам и да нема ни страже, ни деце, ни Кателине, загледа се у тмину испред себе и упита:
„Јеси ли дошао да ме водиш? Спреман сам!“
Али одговора није било. Само је немили мук умиривао тишину бескрајног мрака, који те ноћи не дозволи сјају звезда и месеца да га обележи.
Пошто му би лакнуло, што нико није дошао и што још није време, Драгутин се окрете и крену назад у своје одаје.
„А куд би ти Драгутине?“, трже га и укопа глас иза њега.
Окрете се, али никог не виде. Ипак одговори: „Тамо где заслужујем, тамо где се носи терет издаје родитеља свога и где иду убоги краљеви.“
Погледа унаоколо, хоће ли икога видети и чути, а онда да прекине туробну тишину настави:
„И можда немам снаге колико сам имао у силини својој, али имам храбрости да изнесем што морам изнети. У понизном кајању, спреман сам да преузмем свој крст, на који ме разапни.“
„А би ли Драгутине, саградио један крст?“
„Саградио?“
„Знаш Драгутине, тамо где ја могу да те одведем нема крстова, јер нису потребни ни као опомена ни као вера, али крстова треба овде, овој земљи, јер тешка времена долазе, људе ће разапињати, а вера ће им умирати. Требаће крстова.“
„Како да саградим тај крст?“
„Драгутине, има тај народ, што га је твој деда Сава добро познавао и чије тло обележио и тако заштитио духом својим, а који је мени предан на заштиту, тамо на месту где се Рзав улива у Моравицу. Тај народ срдачан је, захвалан, вредан је и радан, али напатиће се кроз време, недаће и несрећу. А ако се разједини, одлазиће из дома својега, јер неће имати наде да остане. На његово тло, благословено тло, долазиће нови народ, који ће се водом из свете реке умити и најести плодова здравих, и наследити све добро са тих простора, али и он ће патити и нестајати, а треба олакшати патњу, треба опстајати.“
„Како ја могу спречити њихову патњу? Који ће народ слушати убогог краља?“
„Не можеш Драгутине спречити патњу, јер да није патње, не би било ни радости, да није страха, не би било љубави, да није слабости, не би било снаге; али можеш им помоћи да опстану у тешкоћи и да изнесу своје бреме. Слушаће онај народ, коме даш наду, а ти ћеш им је дати. Сагради крст на оном узвишењу, тако да га из далека види путник и пролазник, нек се из далека моле док му прилазе или га обилазе, нека им је пут ка вери, јер Драгутине то је и твој пут.“
„Мој пут? „
„О твом ти путу не могу говорити, одлуке за живота сам ћеш доносити, будеш ли уз народ који штитим, снагу ћу ти дати да изнесеш што мораш изнети.“
„А хоће ли тај крст опстати у тим тешким временима?“
„Крст ће опстати, ако у себи носи веру, а веру ће му дати људи. Колико вере буду имали у себи, толико ће вере бити на твом крсту и на тој плодној, Богом датој земљи.“
„Значи ти ниси дошао да ме узмеш к ‘себи, него да ми помогнеш?“
„Нисам Драгутине, није моје да узимам, моје је да штитим.“
„А како ти је име?“
„Ахилије!“
Драгутин је у периоду од 1283. до 1296. године градио Храм који је добио име по Светом Ахилију, грчком епископу из Ларисе, по коме и Ариље данас носи име.
Због пада са коња и повреде, Драгутин је брату Милутину предао власт. Како би лакше поднео своје тешке дане који су обележени губитком сина Урошице, своје је дете сахранио у порти цркве Светог Ахилија, иако је поред ове цркве, многе задужбине још подигао. Драгутин у последњим годинама свог живота, кренуо путем вере, замонашио се и упокојио 1316. године као Теоктист. Вера се утемељила на саграђеном крсту и као доказ томе у доба Цара Душана, тадашња Моравичка епископија (Ариље) подигнута је у ранг митрополије.
Време благостања, прекинуто је тешким временима. Народ је одлазио за време великих сеоба током 17. и 18. века, а нови долазио. Ариљска звона су зазвонила поново 1833. године и најавила боља времена, која ће опет бити смењена тешким временима. Народ је ипак опстајао, вођен оном вером на крст.
Још увек Ахилије штити овај град, света вода тече, плодови су пуни здравља, а боља времена долазе.
Јасмина Димитријевић
извор: arlemm.rs
„Јеси ли дошао да ме водиш? Спреман сам!“
Али одговора није било. Само је немили мук умиривао тишину бескрајног мрака, који те ноћи не дозволи сјају звезда и месеца да га обележи.
Пошто му би лакнуло, што нико није дошао и што још није време, Драгутин се окрете и крену назад у своје одаје.
„А куд би ти Драгутине?“, трже га и укопа глас иза њега.
Окрете се, али никог не виде. Ипак одговори: „Тамо где заслужујем, тамо где се носи терет издаје родитеља свога и где иду убоги краљеви.“
Погледа унаоколо, хоће ли икога видети и чути, а онда да прекине туробну тишину настави:
„И можда немам снаге колико сам имао у силини својој, али имам храбрости да изнесем што морам изнети. У понизном кајању, спреман сам да преузмем свој крст, на који ме разапни.“
„А би ли Драгутине, саградио један крст?“
„Саградио?“
„Знаш Драгутине, тамо где ја могу да те одведем нема крстова, јер нису потребни ни као опомена ни као вера, али крстова треба овде, овој земљи, јер тешка времена долазе, људе ће разапињати, а вера ће им умирати. Требаће крстова.“
„Како да саградим тај крст?“
„Како ја могу спречити њихову патњу? Који ће народ слушати убогог краља?“
„Не можеш Драгутине спречити патњу, јер да није патње, не би било ни радости, да није страха, не би било љубави, да није слабости, не би било снаге; али можеш им помоћи да опстану у тешкоћи и да изнесу своје бреме. Слушаће онај народ, коме даш наду, а ти ћеш им је дати. Сагради крст на оном узвишењу, тако да га из далека види путник и пролазник, нек се из далека моле док му прилазе или га обилазе, нека им је пут ка вери, јер Драгутине то је и твој пут.“
„Мој пут? „
„О твом ти путу не могу говорити, одлуке за живота сам ћеш доносити, будеш ли уз народ који штитим, снагу ћу ти дати да изнесеш што мораш изнети.“
„А хоће ли тај крст опстати у тим тешким временима?“
„Крст ће опстати, ако у себи носи веру, а веру ће му дати људи. Колико вере буду имали у себи, толико ће вере бити на твом крсту и на тој плодној, Богом датој земљи.“
„Значи ти ниси дошао да ме узмеш к ‘себи, него да ми помогнеш?“
„Нисам Драгутине, није моје да узимам, моје је да штитим.“
„А како ти је име?“
„Ахилије!“
Драгутин је у периоду од 1283. до 1296. године градио Храм који је добио име по Светом Ахилију, грчком епископу из Ларисе, по коме и Ариље данас носи име.
Због пада са коња и повреде, Драгутин је брату Милутину предао власт. Како би лакше поднео своје тешке дане који су обележени губитком сина Урошице, своје је дете сахранио у порти цркве Светог Ахилија, иако је поред ове цркве, многе задужбине још подигао. Драгутин у последњим годинама свог живота, кренуо путем вере, замонашио се и упокојио 1316. године као Теоктист. Вера се утемељила на саграђеном крсту и као доказ томе у доба Цара Душана, тадашња Моравичка епископија (Ариље) подигнута је у ранг митрополије.
Време благостања, прекинуто је тешким временима. Народ је одлазио за време великих сеоба током 17. и 18. века, а нови долазио. Ариљска звона су зазвонила поново 1833. године и најавила боља времена, која ће опет бити смењена тешким временима. Народ је ипак опстајао, вођен оном вером на крст.
Још увек Ахилије штити овај град, света вода тече, плодови су пуни здравља, а боља времена долазе.
Јасмина Димитријевић
извор: arlemm.rs
Нема коментара:
Постави коментар