Недавно је Црквена општина Дрежник, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, објавила књигу ”Митрополит скопски Јосиф”.
Књига представља израз искрене жеље, али и одговорности верних житеља Дрежника и Ужица као краја у коме је рођен митрополит Јосиф (Цвијовић), да са својом Црквеном општином подсете пре свега јавност ужичког краја, али и ширу јавност, на овог великог и мудрог јерарха Српске Цркве чије грандиозно дело и велика жртва, нажалост, многима нису довољно познати.
У првом поглављу књиге хаџи Жарко Петровић, композитор и писац из Београда, изнео је своје и сећање савременика на сусрете са владиком Јосифом. Истакнути су Јосифов рад и заслуге на уздизању и образовању православног нараштаја у Краљевини Југославији, али и несебична помоћ и љубав коју свом завичају пружао.
Посебна пажња је посвећена периоду Другог светског рата у коме је митрополит Јосиф храбро подносио и издржао ударе и насртаје, које је велики светски полом наносио српском народу претећи да бесповратно покида национално ткиво и девастира Српску Православну Цркву. Аутор другог поглавља књиге, Александар Рајевац, историчар из Ужица, приближио је читаоцу тешкоће на које су наилазили владика Јосиф и његова сабраћа архијереји у борби да у тако тешким и готово немогућим приликама и условима организују живот Српске Цркве под окупацијом, олакшају положај заточеног патријарха Гаврила и владике Николаја, прихвате избегло непоклано свештенство са простора где је геноцид над Српском Црквом и народом легализован кроз тзв. НДХ и њене усташке законе и ”фабрике смрти”. Рајевац се осврнуо и на везе митрополита Јосифа са националним покретом отпора, његова упозорења и апеле како би се спречио братоубилачки рат, а посебно на притиске које је митрополит Јосиф као заменик заточеног патријарха Гаврила трпео од званичника и безбедоносних служби окупационе силе, али и појединих њој блиских домаћих кругова. Његова честитост, храброст и мудрост учинили су да Српска Црква не буде искоришћена за службу окупатору, чак ни онда када је требало осудити идеологију коју је и сам владика Јосиф сматрао погубном по народ. Напротив, наочиглед силе Вермахта и злогласних полицијских служби, митрополит Јосиф успевао је народу удахне веру и наду у васкрс државе, свитање слободе и победу над злом које га је снашло.
Велико достигнуће митрополита Јосифа и архијереја - чланова Светог Синода у то време јесте рад на чувеном Меморандуму преко кога је светска јавност упозната са нечувеним злочином геноцида над српским народом и Црквом на просторима НДХ, чиме је потпуно разобличена стварна природа те монструозне нацифашистичке, хитлеровске државолике творевине. Митрополит Јосиф се ниједног момента није огрешио о своју савест, црквени поредак и националну част и достојанство. Данас се са правом може рећи да је провео тешко оштећени брод Српске Православне Цркве кроз помахнитало море ужаса светског рата.
Поред неколико одабраних анегдота и занимљивости из живота митрополита Јосифа, у последњем, трећем делу књиге је представљен Спомен дом митрополита Јосифа - објекат који је саграђен у ужичком селу Дрежнику. Дрежничка Црква се са својим верним народом сећа и живо благодари свом земљаку - митрополиту, јер је својевремено подстакао и помогао градњу школе и прелепе Богородичине цркве у центру села. На тај начин је подарио ”духовне очи” своме љубљеном народу и селу у коме је угледао овај земаљски свет.
На крају књиге је објављена поучна и топла порука, односно Митрополитово обраћање српској омладини током Другог светског рата и чувена, од окупатора забрањена, молитва Многомилостиви Боже.
Да успомену на блаженопочившег Митрополита скопског Јосифа, који је сахрањен као прогнаник из своје Митрополије у београдском манастиру Ваведењу, и његов светли лик Српска Црква није заборавила сведочи и ова књига која се, иако невеликог обима, придружује свим до сада објављеним радовима о митрополиту Јосифу као дивним плодовима велике љубави и изузетног поштовања према овом српском јерарху. Након два издања Мемоара Митрополита скопског Јосифа, које је приредио прота Велибор Џомић, и споменице Мудри орач њиве Господње у издању Светигоре, коначно је написана и у Ужицу о Дрежнику објављена ова књига о заслужном и знаменитом Митрополиту скопском Јосифу. Попут претходних књига и ова књига заправо представља допринос и подстрек ка стварању једне комплетне слике времена у коме је он живео, као и опширније биографије митрополита Јосифа, јер слободно можемо рећи да још нисмо свесни каквог смо Владику имали, како је добро приметио рецензент и писац предговора овој књизи протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић. Из тог разлога, доносимо предговор који је отац Велибор Џомић написао за ову књигу:
Дрежничани и Ужичани, а и други, знају да се блаженопочивши Митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) у своје време достојно одужио родном крају. Значајно је допринео изградњи школе и цркве у родном Дрежнику. Ипак, највише се одужио и родном крају и читавом Српству тиме што је сачувао своју веру у Живога Бога, као и чист образ у невремену у коме је живео и архипастирствовао. И Дрежничани, и Ужичани, и сви ми, православни Срби, одужујемо се Митрополиту Јосифу и данас, скоро шест деценија после његовог упокојења - памћењем и молитвом. Дрежничани су, с правом и обавезом, на себе примили још већи подвиг. Свом земљаку и српском митрополиту, једном од својих најбољих и најлепших изданака, одужили су се и изградњом Спомен дома - музеја Митрополита Јосифа, који се налази у непосредној близини Цркве Успења Пресвете Богородице у Дрежнику. И, што је важно, тиме нису стали него своје памћење чувају и будућим генерацијама преносе овом књигом.
Иако су пре десетак година, први пут, и то у два издања, објављени ”Мемоари” Митрополита Јосифа (2006.г.), а потом је, на педесету годишњицу од његовог блаженог упокојења, одржан и научни скуп о њему који је овековечен зборником радова под насловом ”Мудри орач на њиви Господњој” (2007.г.), ова књига, невелика по обиму, али садржајем и поруком значајна, допуњује и освежава памћење о овом мудром и великом јерарху Српске Цркве. И поред две до сада објављене књиге, као и више научних радова о митрополиту Јосифу, можемо рећи да још увек нисмо свесни каквог смо владику имали. Још увек немамо довољно научних радова о његовом епископовању у Битољу (1920.-1932.г.) и његовом митрополитовању у Скопљу (1932.-1941.г.). Не само живот Цркве у те две епархије за време Јосифовог архијерејства него и његов немерљив допринос мисији Цркве, али и науци и култури у Битољу и Скопљу представљаће, сигуран сам, предмет истраживања будућих истраживача у њиховим научним радовима. На жалост, због познатих неприлика у БЈР Македонији деценијама нам нису доступни архивски материјали Епархије охридско-битољске и Митрополије скопске.
Његово јуначко, часно и честито држање, исповедништво, мучеништво и изгнаничко служење Богу, Цркви и роду у најтежим условима нацифашистичке окупације и безбожне комунистичке владавине до сада је добрим делом расветљено. Ипак, кључни документ ”Извештај Светог Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве о раду од 1941. до 1946. године”, који је, под његовим будним старањем и настојањем, написан на око седам стотина страница, још увек није доступан не само широј јавности него и бројним истраживачима. Спадам међу ретке, а тиме и посебно почаствоване и привилеговане, што тај не само обиман него и капиталан историјски документ имам у својој архиви и што сам га пажљиво проучио и још увек га проучавам. И данас, пишући овај предговор, слободно могу да констатујем да је тај документ од непроцењивог значаја за историју Српске Цркве. То је прва и права историја Српске Цркве под немачком окупацијом. То је прва и права историја усташког геноцида над Србима у тзв. НДХ. То је истинито сведочанство о страдању Патријарха Гаврила Исповедника, Светога Владике Николаја, Светог Свештеномученика Митрополита загребачког Доситеја, Светог Свештеномученика Митрополита дабро-босанског Петра, Светог Свештеномученика Епископа бањалучког Платона, Светог Свештеномученика Епископа горњокарловачког Саве и Епископа захумско-херцеговачког Николаја. То је први, истина непотпуни, Помјаник Српских Свештеномученика побијених од Немаца, Италијана, Бугара, Арнаута, Мађара, усташа и комуниста. То је истински летопис распећа Српске Цркве под немачким окупатором за време окупације и Брозовим комунистима током првих поратних година, тј. све до повратка Патријарха Гаврила у Отаџбину. Од великог је значаја за Српску Цркву и историјску науку да се тај документ што пре објави у целости (мањи део тог Извештаја је 1991.г. први објавио тадашњи Епископ банатски др Атанасије (Јевтић) под насловом ”Српска Црква у Другом светском рату” у зборнику ”Сербиа и коментари”, а потом и 1992.г. као посебно издање Светог Архијерејског Синода СПЦ). У том документу се налазе и потресна сведочанства о срамној улози надбискупа Алојзија Степинца и значајног броја римокатоличких свештеника ”Цркве у Хрвата” током геноцида над Србима у Хитлеровој нацифашистичкој творевини тзв. Независној држави Хрватској. Тек кад се све напред наведено буде и научно обрадило имаћемо комплетну слику о његовој великој жртви и подвигу. Али, и оволико колико је до сада објављено довољно је да о Митрополиту Јосифу говоримо са дивљењем и да се на његовом примеру сви поучимо - и лаици, и учитељи, и патриоте, и свештеници и архијереји.
Књига која је пред нама представља допринос историјској истини, јер нам доноси нове прилоге за животопис Митрополита Јосифа. Ова књига је доказ да је, и поред тога што је за живота био гоњен од нациста, Бугара, српских, македонских и југословенских комуниста, не само неуништиво него и живо сећање и памћење Српског народа на Митрополита Јосифа и скоро шест деценија после његовог упокојења. То памћење, иако је деценијама у кам затуцано, данас извире као река понорница и напаја нове нараштаје. И, како време буде одмицало, то памћење ће представљати надахнуће будућим свештенослужитељима и епископима Српске Цркве.
парох ужички јереј Душан Томић
извор: www.spc.rs
У првом поглављу књиге хаџи Жарко Петровић, композитор и писац из Београда, изнео је своје и сећање савременика на сусрете са владиком Јосифом. Истакнути су Јосифов рад и заслуге на уздизању и образовању православног нараштаја у Краљевини Југославији, али и несебична помоћ и љубав коју свом завичају пружао.
Посебна пажња је посвећена периоду Другог светског рата у коме је митрополит Јосиф храбро подносио и издржао ударе и насртаје, које је велики светски полом наносио српском народу претећи да бесповратно покида национално ткиво и девастира Српску Православну Цркву. Аутор другог поглавља књиге, Александар Рајевац, историчар из Ужица, приближио је читаоцу тешкоће на које су наилазили владика Јосиф и његова сабраћа архијереји у борби да у тако тешким и готово немогућим приликама и условима организују живот Српске Цркве под окупацијом, олакшају положај заточеног патријарха Гаврила и владике Николаја, прихвате избегло непоклано свештенство са простора где је геноцид над Српском Црквом и народом легализован кроз тзв. НДХ и њене усташке законе и ”фабрике смрти”. Рајевац се осврнуо и на везе митрополита Јосифа са националним покретом отпора, његова упозорења и апеле како би се спречио братоубилачки рат, а посебно на притиске које је митрополит Јосиф као заменик заточеног патријарха Гаврила трпео од званичника и безбедоносних служби окупационе силе, али и појединих њој блиских домаћих кругова. Његова честитост, храброст и мудрост учинили су да Српска Црква не буде искоришћена за службу окупатору, чак ни онда када је требало осудити идеологију коју је и сам владика Јосиф сматрао погубном по народ. Напротив, наочиглед силе Вермахта и злогласних полицијских служби, митрополит Јосиф успевао је народу удахне веру и наду у васкрс државе, свитање слободе и победу над злом које га је снашло.
Велико достигнуће митрополита Јосифа и архијереја - чланова Светог Синода у то време јесте рад на чувеном Меморандуму преко кога је светска јавност упозната са нечувеним злочином геноцида над српским народом и Црквом на просторима НДХ, чиме је потпуно разобличена стварна природа те монструозне нацифашистичке, хитлеровске државолике творевине. Митрополит Јосиф се ниједног момента није огрешио о своју савест, црквени поредак и националну част и достојанство. Данас се са правом може рећи да је провео тешко оштећени брод Српске Православне Цркве кроз помахнитало море ужаса светског рата.
Поред неколико одабраних анегдота и занимљивости из живота митрополита Јосифа, у последњем, трећем делу књиге је представљен Спомен дом митрополита Јосифа - објекат који је саграђен у ужичком селу Дрежнику. Дрежничка Црква се са својим верним народом сећа и живо благодари свом земљаку - митрополиту, јер је својевремено подстакао и помогао градњу школе и прелепе Богородичине цркве у центру села. На тај начин је подарио ”духовне очи” своме љубљеном народу и селу у коме је угледао овај земаљски свет.
На крају књиге је објављена поучна и топла порука, односно Митрополитово обраћање српској омладини током Другог светског рата и чувена, од окупатора забрањена, молитва Многомилостиви Боже.
Да успомену на блаженопочившег Митрополита скопског Јосифа, који је сахрањен као прогнаник из своје Митрополије у београдском манастиру Ваведењу, и његов светли лик Српска Црква није заборавила сведочи и ова књига која се, иако невеликог обима, придружује свим до сада објављеним радовима о митрополиту Јосифу као дивним плодовима велике љубави и изузетног поштовања према овом српском јерарху. Након два издања Мемоара Митрополита скопског Јосифа, које је приредио прота Велибор Џомић, и споменице Мудри орач њиве Господње у издању Светигоре, коначно је написана и у Ужицу о Дрежнику објављена ова књига о заслужном и знаменитом Митрополиту скопском Јосифу. Попут претходних књига и ова књига заправо представља допринос и подстрек ка стварању једне комплетне слике времена у коме је он живео, као и опширније биографије митрополита Јосифа, јер слободно можемо рећи да још нисмо свесни каквог смо Владику имали, како је добро приметио рецензент и писац предговора овој књизи протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић. Из тог разлога, доносимо предговор који је отац Велибор Џомић написао за ову књигу:
Дрежничани и Ужичани, а и други, знају да се блаженопочивши Митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) у своје време достојно одужио родном крају. Значајно је допринео изградњи школе и цркве у родном Дрежнику. Ипак, највише се одужио и родном крају и читавом Српству тиме што је сачувао своју веру у Живога Бога, као и чист образ у невремену у коме је живео и архипастирствовао. И Дрежничани, и Ужичани, и сви ми, православни Срби, одужујемо се Митрополиту Јосифу и данас, скоро шест деценија после његовог упокојења - памћењем и молитвом. Дрежничани су, с правом и обавезом, на себе примили још већи подвиг. Свом земљаку и српском митрополиту, једном од својих најбољих и најлепших изданака, одужили су се и изградњом Спомен дома - музеја Митрополита Јосифа, који се налази у непосредној близини Цркве Успења Пресвете Богородице у Дрежнику. И, што је важно, тиме нису стали него своје памћење чувају и будућим генерацијама преносе овом књигом.
Иако су пре десетак година, први пут, и то у два издања, објављени ”Мемоари” Митрополита Јосифа (2006.г.), а потом је, на педесету годишњицу од његовог блаженог упокојења, одржан и научни скуп о њему који је овековечен зборником радова под насловом ”Мудри орач на њиви Господњој” (2007.г.), ова књига, невелика по обиму, али садржајем и поруком значајна, допуњује и освежава памћење о овом мудром и великом јерарху Српске Цркве. И поред две до сада објављене књиге, као и више научних радова о митрополиту Јосифу, можемо рећи да још увек нисмо свесни каквог смо владику имали. Још увек немамо довољно научних радова о његовом епископовању у Битољу (1920.-1932.г.) и његовом митрополитовању у Скопљу (1932.-1941.г.). Не само живот Цркве у те две епархије за време Јосифовог архијерејства него и његов немерљив допринос мисији Цркве, али и науци и култури у Битољу и Скопљу представљаће, сигуран сам, предмет истраживања будућих истраживача у њиховим научним радовима. На жалост, због познатих неприлика у БЈР Македонији деценијама нам нису доступни архивски материјали Епархије охридско-битољске и Митрополије скопске.
Његово јуначко, часно и честито држање, исповедништво, мучеништво и изгнаничко служење Богу, Цркви и роду у најтежим условима нацифашистичке окупације и безбожне комунистичке владавине до сада је добрим делом расветљено. Ипак, кључни документ ”Извештај Светог Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве о раду од 1941. до 1946. године”, који је, под његовим будним старањем и настојањем, написан на око седам стотина страница, још увек није доступан не само широј јавности него и бројним истраживачима. Спадам међу ретке, а тиме и посебно почаствоване и привилеговане, што тај не само обиман него и капиталан историјски документ имам у својој архиви и што сам га пажљиво проучио и још увек га проучавам. И данас, пишући овај предговор, слободно могу да констатујем да је тај документ од непроцењивог значаја за историју Српске Цркве. То је прва и права историја Српске Цркве под немачком окупацијом. То је прва и права историја усташког геноцида над Србима у тзв. НДХ. То је истинито сведочанство о страдању Патријарха Гаврила Исповедника, Светога Владике Николаја, Светог Свештеномученика Митрополита загребачког Доситеја, Светог Свештеномученика Митрополита дабро-босанског Петра, Светог Свештеномученика Епископа бањалучког Платона, Светог Свештеномученика Епископа горњокарловачког Саве и Епископа захумско-херцеговачког Николаја. То је први, истина непотпуни, Помјаник Српских Свештеномученика побијених од Немаца, Италијана, Бугара, Арнаута, Мађара, усташа и комуниста. То је истински летопис распећа Српске Цркве под немачким окупатором за време окупације и Брозовим комунистима током првих поратних година, тј. све до повратка Патријарха Гаврила у Отаџбину. Од великог је значаја за Српску Цркву и историјску науку да се тај документ што пре објави у целости (мањи део тог Извештаја је 1991.г. први објавио тадашњи Епископ банатски др Атанасије (Јевтић) под насловом ”Српска Црква у Другом светском рату” у зборнику ”Сербиа и коментари”, а потом и 1992.г. као посебно издање Светог Архијерејског Синода СПЦ). У том документу се налазе и потресна сведочанства о срамној улози надбискупа Алојзија Степинца и значајног броја римокатоличких свештеника ”Цркве у Хрвата” током геноцида над Србима у Хитлеровој нацифашистичкој творевини тзв. Независној држави Хрватској. Тек кад се све напред наведено буде и научно обрадило имаћемо комплетну слику о његовој великој жртви и подвигу. Али, и оволико колико је до сада објављено довољно је да о Митрополиту Јосифу говоримо са дивљењем и да се на његовом примеру сви поучимо - и лаици, и учитељи, и патриоте, и свештеници и архијереји.
Књига која је пред нама представља допринос историјској истини, јер нам доноси нове прилоге за животопис Митрополита Јосифа. Ова књига је доказ да је, и поред тога што је за живота био гоњен од нациста, Бугара, српских, македонских и југословенских комуниста, не само неуништиво него и живо сећање и памћење Српског народа на Митрополита Јосифа и скоро шест деценија после његовог упокојења. То памћење, иако је деценијама у кам затуцано, данас извире као река понорница и напаја нове нараштаје. И, како време буде одмицало, то памћење ће представљати надахнуће будућим свештенослужитељима и епископима Српске Цркве.
парох ужички јереј Душан Томић
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар