Тешко се могу замислити два различитија човека него што су Петар и Павле. Један је Симон – послушни, и Кифа –Петар, стена, камен. Други од Савла – измољеног, постаје Павле – малени. Један је робустан, космат, други је жгољав и кривоног, проћелав и кукастог носа. Први је човек прост, рибар са Галилејског језера, сиротиња. Други је римски грађанин – што значи из богате породице, рођен у Тарсу, центру јудејске дијаспоре (у данашњој Турској) кога пореде са Атином. Први је неписмен, други врхунски образован, фарисеј, познавалац закона. Први има породицу, чак и ташту, други је посвећеник службе. Први је срчан, такорећи паљевина – Симоне Јонин, љубиш ли ме већма него ови? Да Господе – док петао не запева, док се море Тиверијадско не заталаса - пада и подиже се, човек до сржи. Други је интелигентан, промишљен, истрајан – толико да учествује у убиству архиђакона.
Први је, ипак, способан да Духом позна, и да буде препознат као Стена, и да нам то препознавање између Богочовека и човека, између Бога и човека, између човека и човека остави као темељ Цркве. А други пак успева да се до те мере самиоспразни, да свима постане све и да нам тај модел живљења и мисије не по себи, већ по Христу, остави у аманет. Први је апостол Јевреја, и оснивач прве цркве у којој су се хришћани као такви назвали и препознали. Други је апостол остатка тада познатог света и оснивач цркава широм будуће хришћанске васељене.
На иконама се приказују у братском загрљају. А није да се нису свађали. Сјединила их је љубав Христова и мученичко страдање.
Они су Првоврховни апостоли, Петар и Павле, јединство супротности, парадокс хришћанства.
Српски народ, по себи парадоксалан - Светог Петра и Павла на свој начин је „сместио“ у календар. Данашњи дан – празник двојице првоврховних апостола, назвао је Петровданом, а Павлу је, за утеху, оставио сутрашњи дан – спомен дванесторице апостола , иако Павле уопште није био међу дванаесторицом. Не кажем да на делу није био народни геније – на иконама Педесетнице слика се и Павле, иако је на рођендан Цркве још увек био у редовима њених прогонитеља. Још један парадокс. Можда ће парадоксални Србљи ове године радије памтити Павловдан, због још једног парадокса – посног Петровдана.
Ова парадоксалност преноси се и на лични план. Данас, на празник Светих апостола Петра и Павла је имендан мом сину првенцу, Павлу. Или му је имендан сутра? На Павловдан, који је спомен Дванаесторице, са виртуелно придруженим Павлом. Или и данас и сутра? Шта фали – два имендана. Срећан имендвадан, мали мој велики сине Павле!
Мој Павле нема свог Петра, али има млађег брата са којим дели различитост до супротности баш као и изворни Петар и Павле. Један је светлопут, очито словенског порекла, други као да је повукао семитски корен. Један је као мали читао исту књигу десет пута, други је прочитао једва десет књига у животу. Један је учен, други је свезнајућ. Један барата језиком, други музиком. Сједињује их ... хмммм
Као што рекох, срећан имендвадан, сине Павле! (Већ видим Павлову сестру Наталију како колута очима због неуспелих каламбура.
А онима који мирно и ни по чему парадоксално прослављају Светог Петра и Павла – срећна слава!
Анастасија-Весна Илић
Петровдан, 2017.
Први је, ипак, способан да Духом позна, и да буде препознат као Стена, и да нам то препознавање између Богочовека и човека, између Бога и човека, између човека и човека остави као темељ Цркве. А други пак успева да се до те мере самиоспразни, да свима постане све и да нам тај модел живљења и мисије не по себи, већ по Христу, остави у аманет. Први је апостол Јевреја, и оснивач прве цркве у којој су се хришћани као такви назвали и препознали. Други је апостол остатка тада познатог света и оснивач цркава широм будуће хришћанске васељене.
На иконама се приказују у братском загрљају. А није да се нису свађали. Сјединила их је љубав Христова и мученичко страдање.
Они су Првоврховни апостоли, Петар и Павле, јединство супротности, парадокс хришћанства.
Српски народ, по себи парадоксалан - Светог Петра и Павла на свој начин је „сместио“ у календар. Данашњи дан – празник двојице првоврховних апостола, назвао је Петровданом, а Павлу је, за утеху, оставио сутрашњи дан – спомен дванесторице апостола , иако Павле уопште није био међу дванаесторицом. Не кажем да на делу није био народни геније – на иконама Педесетнице слика се и Павле, иако је на рођендан Цркве још увек био у редовима њених прогонитеља. Још један парадокс. Можда ће парадоксални Србљи ове године радије памтити Павловдан, због још једног парадокса – посног Петровдана.
Ова парадоксалност преноси се и на лични план. Данас, на празник Светих апостола Петра и Павла је имендан мом сину првенцу, Павлу. Или му је имендан сутра? На Павловдан, који је спомен Дванаесторице, са виртуелно придруженим Павлом. Или и данас и сутра? Шта фали – два имендана. Срећан имендвадан, мали мој велики сине Павле!
Мој Павле нема свог Петра, али има млађег брата са којим дели различитост до супротности баш као и изворни Петар и Павле. Један је светлопут, очито словенског порекла, други као да је повукао семитски корен. Један је као мали читао исту књигу десет пута, други је прочитао једва десет књига у животу. Један је учен, други је свезнајућ. Један барата језиком, други музиком. Сједињује их ... хмммм
Као што рекох, срећан имендвадан, сине Павле! (Већ видим Павлову сестру Наталију како колута очима због неуспелих каламбура.
А онима који мирно и ни по чему парадоксално прослављају Светог Петра и Павла – срећна слава!
Анастасија-Весна Илић
Петровдан, 2017.
Нема коментара:
Постави коментар