Данас славимо рођендан једног од најнеобичнијих и најважнијих људи у историји вере: Св.
Јована Крститеља. Носи титулу „пророка, претече и крститеља“ јер је испунио све три улоге, говорећи Реч Господњу док је припремао пут за Христов долазак, позивајући народ Божији на покајање и крштење, и крстивши оваплоћеног Сина Божијег у самом тренутку када се открила Света Тројица гласом Очевим и силаском Светога Духа у облику голуба на Господа у Јордану. Чак и пре него што се Св. Јован родио, указивао је на Христа, заигравши у утроби Св. Јелисавете када је бременита Пресвета Богородица дошла, носећи у себи Спаситеља света.
Само рођење Св. Јована је чудесно, будући да су његови родитељи били стар, бездетни јеврејски пар. Раније смо чули причу о Авраму и Сари. Али, иако је Захарија био свештеник који је служио у храму када му је арханђел Гаврило донео вест да ће Јелисавета родити сина, он није поверовао тој поруци. „По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама“, рекао је. Захарија се пита на потпуно исти начин као што се и Аврам упитао
како може знати да ће га Бог учинити оцем многих у Обећаној земљи. Захарија је сигурно знао причу о Авраму, и требало је да дочека ову дивну вест с вером и радошћу. Уместо тога, посумњао је и био кажњен тиме што је онемео до Јовановог рођења.
Од времена Махалије, Израиљом је владала тишина јер се стотинама година није чула ниједна пророчка реч Господња. А сада је свештеник Захарија остао без гласа. Зли цар Ирод није стварно био Јеврејин и владао је у сарадњи са паганским Римљанима. Они који су били на три службе, које су се испуниле у Христу: пророчкој, свештеничкој, и царској, били су празни, неми, или незаконити. Дошло је време да Бог припреми пут за долазак истинског Месије преко пророка попут Илије који би вратио људска срца Господу.
А какав је тек пророк био Свети Јован: подвижник који је живео у пустињи, преживљавао хранећи се скакавцима и медом, и неустрашиво позивао верске старешине, војнике, убираче пореза, па чак и цара Ирода, да се одврате од грешног пута и живе праведним животом. На крају је изгубио главу јер је критиковао неморални живот царске породице. Не изненађује да су онога, који послат да припреми пут за Исуса Христа, убили они који су волели своју моћ више од Бога.
Света Јелисавета се крила првих пет месеци трудноће, до Христовог зачећа, јер су сви догађаји око Јовановог рођења били припрема за Спаситељев долазак. Јелисавета, испуњена Духом Светим, говорила је као пророчица бременитој Пресветој Богородици да је чак и Јован заиграо у утроби њеној: „Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! И благо оној која верова, да ће се извршити што јој је казао Господ.“ Захарија је и сâм поверовао арханђеловој поруци, проговоривши тек када је написао име детета на таблици потврђујући да му даје име Јован, иако се нико од његових рођака тако није звао.
У похвалној песми након Јовановог рођења, Захарија благосиља Бога за спасење који ће доћи у Исусу Христу испуњењем првобитног обећања Авраму. Мора да је провео неко време у размишљању о томе што су он и Јелисавета имали заједничко са Аврамом и Саром током тих месеци када није могао да говори, и коначно је увидео везу. Пострадао је као мученик када Иродова војска није могла да нађе Јована да га убије у покољу невиних, након наређења да се
сви младенци из Витлејема и околних области погубе. У тој језивој ситуацији, Јелисавета се чудесно сакрила са Јованом у пећини; упокојила се након четрдесет дана, а дечак је одрастао у пустињи, док су га анђели хранили а Бог га штитио.
У сваком случају, није било ничег обичног у погледу Јованове службе, његовог зачећа, њего-
вих родитеља, нити онога што се дешавало око њега. И управо о томе треба да размишљамо
данас, јер Божији путеви нису наши, Његово спасење и благослов нису само духовно наелектрисани продужетак наших навика, планова и жеља. Господ нас позива у Царство не од овога света, у којем бездетне старе удате жене рађају велике пророке а праведна Дјева носи
Сина Божијег у својој утроби. Он збацује политичке и верске вође помоћу мале деце, трудница и збуњених стараца. Он припрема пут Месији пророком који није живео уобичајеним нити удобним животом.
Исти Бог који дејствује на такав невероватан начин преко Светог Јована и његових родитеља наставља да дела у нашим животима, нашој Цркви и нашем свету. И позива сваког од нас да
урадимо оно што Захарија првобитно није успео да уради: да верујемо и слушамо да су спасење и благослов заиста овде, да имамо јединствену улогу у Господњем искупљењу и исцељењу творевине, овде и сада, данас, у нашем покољењу.
Пречесто потцењујемо себе и Бога. Претпостављамо да вера само подржава наше и друштвене предрасуде и унапред оформљена схватања. Олако се опуштамо јер смо због вере мало религиознији и можда под мањим стресом пред животним изазовима. Међутим, врло
ретко верујемо Христовој речи да ће нас учинити живим иконама Царства, учесницима божанске природе по благодати. Да, наш Спаситељ жели да нас учини савршенима као што је савршен наш Отац небески, да бисмо засијали као гвожђе усијано у светом огњу. Он жели да опростимо онима који су нам учинили неправду; да волимо своје непријатеље; да се бринемо
о Њему старајући се о потребитима, беднима, и изгнаницима; да одбијемо да се клањамо лажним боговима моћи, богатства, и задовољства; и да се односимо према свима који носе Његов лик и обличје са истом љубављу коју бисмо указали Њему.
Јован Крститељ је подсетник да се нећемо преобразити ако наставимо по старом. Потребна нам је радикална промена, духовни препород, нова зависност и отвореност према сили Божијој која не дејствује у складу са нашим жељама и плановима. Уместо да смишљамо уобичајене изговоре зашто не можемо да верујемо и живимо као што учи Христос, време је да се пренемо
из самозадовољства. Време је да схватимо да ће оно што нам доноси слабост, очај и жалост наставити да чини то још више. Мало удобнија религија на маргини нашег живота може произвести друштвено угледније људе, али не и оне који пројављују небеско Царство живећи у овом поквареном свету.
Јеврејима првог века је очајнички требао позив за буђење. И те какав су позив добили у Јовану Пророку, Претечи, Крститељу! И даље нам је потребна његова потресна порука и сведочанство. Па кад је Захарија на крају дошао к себи, можемо и ми. Господ жели да замени нашу духовну бесплодност обиљем новог живота који је знак спасења света. Хајде да поверујемо Његовој речи и живимо у складу са тим. Тако ћемо најбоље прославити рођендан Светог Јована.
О. Филип Лемастерс, православни свештеник, професор Универзитета Мекфури, сарадник Радија древне вере ((Ancient Faith Radio) и аутор књига: „Заборављена вера. Древни увид
православног хришћанства за савремене вернике“ (Cascade Books, 2013), „Доброта творевине Божије“ (Regina Orthodox Press, 2008), „Ка евхаристијском виђењу Цркве, породице, брака, полних односа“ (Light & Life,2004), три књиге из хришћанске етике и великог броја објављених есеја и приказа.
Изворник: http://easternchristianinsights.blogspot.com
Превод: Милена Тејлор
Јована Крститеља. Носи титулу „пророка, претече и крститеља“ јер је испунио све три улоге, говорећи Реч Господњу док је припремао пут за Христов долазак, позивајући народ Божији на покајање и крштење, и крстивши оваплоћеног Сина Божијег у самом тренутку када се открила Света Тројица гласом Очевим и силаском Светога Духа у облику голуба на Господа у Јордану. Чак и пре него што се Св. Јован родио, указивао је на Христа, заигравши у утроби Св. Јелисавете када је бременита Пресвета Богородица дошла, носећи у себи Спаситеља света.
Само рођење Св. Јована је чудесно, будући да су његови родитељи били стар, бездетни јеврејски пар. Раније смо чули причу о Авраму и Сари. Али, иако је Захарија био свештеник који је служио у храму када му је арханђел Гаврило донео вест да ће Јелисавета родити сина, он није поверовао тој поруци. „По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама“, рекао је. Захарија се пита на потпуно исти начин као што се и Аврам упитао
како може знати да ће га Бог учинити оцем многих у Обећаној земљи. Захарија је сигурно знао причу о Авраму, и требало је да дочека ову дивну вест с вером и радошћу. Уместо тога, посумњао је и био кажњен тиме што је онемео до Јовановог рођења.
 |
| Манастир Стјеник |
Од времена Махалије, Израиљом је владала тишина јер се стотинама година није чула ниједна пророчка реч Господња. А сада је свештеник Захарија остао без гласа. Зли цар Ирод није стварно био Јеврејин и владао је у сарадњи са паганским Римљанима. Они који су били на три службе, које су се испуниле у Христу: пророчкој, свештеничкој, и царској, били су празни, неми, или незаконити. Дошло је време да Бог припреми пут за долазак истинског Месије преко пророка попут Илије који би вратио људска срца Господу.
А какав је тек пророк био Свети Јован: подвижник који је живео у пустињи, преживљавао хранећи се скакавцима и медом, и неустрашиво позивао верске старешине, војнике, убираче пореза, па чак и цара Ирода, да се одврате од грешног пута и живе праведним животом. На крају је изгубио главу јер је критиковао неморални живот царске породице. Не изненађује да су онога, који послат да припреми пут за Исуса Христа, убили они који су волели своју моћ више од Бога.
Света Јелисавета се крила првих пет месеци трудноће, до Христовог зачећа, јер су сви догађаји око Јовановог рођења били припрема за Спаситељев долазак. Јелисавета, испуњена Духом Светим, говорила је као пророчица бременитој Пресветој Богородици да је чак и Јован заиграо у утроби њеној: „Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! И благо оној која верова, да ће се извршити што јој је казао Господ.“ Захарија је и сâм поверовао арханђеловој поруци, проговоривши тек када је написао име детета на таблици потврђујући да му даје име Јован, иако се нико од његових рођака тако није звао.
У похвалној песми након Јовановог рођења, Захарија благосиља Бога за спасење који ће доћи у Исусу Христу испуњењем првобитног обећања Авраму. Мора да је провео неко време у размишљању о томе што су он и Јелисавета имали заједничко са Аврамом и Саром током тих месеци када није могао да говори, и коначно је увидео везу. Пострадао је као мученик када Иродова војска није могла да нађе Јована да га убије у покољу невиних, након наређења да се
сви младенци из Витлејема и околних области погубе. У тој језивој ситуацији, Јелисавета се чудесно сакрила са Јованом у пећини; упокојила се након четрдесет дана, а дечак је одрастао у пустињи, док су га анђели хранили а Бог га штитио.
У сваком случају, није било ничег обичног у погледу Јованове службе, његовог зачећа, њего-
вих родитеља, нити онога што се дешавало око њега. И управо о томе треба да размишљамо
данас, јер Божији путеви нису наши, Његово спасење и благослов нису само духовно наелектрисани продужетак наших навика, планова и жеља. Господ нас позива у Царство не од овога света, у којем бездетне старе удате жене рађају велике пророке а праведна Дјева носи
Сина Божијег у својој утроби. Он збацује политичке и верске вође помоћу мале деце, трудница и збуњених стараца. Он припрема пут Месији пророком који није живео уобичајеним нити удобним животом.
Исти Бог који дејствује на такав невероватан начин преко Светог Јована и његових родитеља наставља да дела у нашим животима, нашој Цркви и нашем свету. И позива сваког од нас да
урадимо оно што Захарија првобитно није успео да уради: да верујемо и слушамо да су спасење и благослов заиста овде, да имамо јединствену улогу у Господњем искупљењу и исцељењу творевине, овде и сада, данас, у нашем покољењу.
Пречесто потцењујемо себе и Бога. Претпостављамо да вера само подржава наше и друштвене предрасуде и унапред оформљена схватања. Олако се опуштамо јер смо због вере мало религиознији и можда под мањим стресом пред животним изазовима. Међутим, врло
ретко верујемо Христовој речи да ће нас учинити живим иконама Царства, учесницима божанске природе по благодати. Да, наш Спаситељ жели да нас учини савршенима као што је савршен наш Отац небески, да бисмо засијали као гвожђе усијано у светом огњу. Он жели да опростимо онима који су нам учинили неправду; да волимо своје непријатеље; да се бринемо
о Њему старајући се о потребитима, беднима, и изгнаницима; да одбијемо да се клањамо лажним боговима моћи, богатства, и задовољства; и да се односимо према свима који носе Његов лик и обличје са истом љубављу коју бисмо указали Њему.
Јован Крститељ је подсетник да се нећемо преобразити ако наставимо по старом. Потребна нам је радикална промена, духовни препород, нова зависност и отвореност према сили Божијој која не дејствује у складу са нашим жељама и плановима. Уместо да смишљамо уобичајене изговоре зашто не можемо да верујемо и живимо као што учи Христос, време је да се пренемо
из самозадовољства. Време је да схватимо да ће оно што нам доноси слабост, очај и жалост наставити да чини то још више. Мало удобнија религија на маргини нашег живота може произвести друштвено угледније људе, али не и оне који пројављују небеско Царство живећи у овом поквареном свету.
Јеврејима првог века је очајнички требао позив за буђење. И те какав су позив добили у Јовану Пророку, Претечи, Крститељу! И даље нам је потребна његова потресна порука и сведочанство. Па кад је Захарија на крају дошао к себи, можемо и ми. Господ жели да замени нашу духовну бесплодност обиљем новог живота који је знак спасења света. Хајде да поверујемо Његовој речи и живимо у складу са тим. Тако ћемо најбоље прославити рођендан Светог Јована.
О. Филип Лемастерс, православни свештеник, професор Универзитета Мекфури, сарадник Радија древне вере ((Ancient Faith Radio) и аутор књига: „Заборављена вера. Древни увид
православног хришћанства за савремене вернике“ (Cascade Books, 2013), „Доброта творевине Божије“ (Regina Orthodox Press, 2008), „Ка евхаристијском виђењу Цркве, породице, брака, полних односа“ (Light & Life,2004), три књиге из хришћанске етике и великог броја објављених есеја и приказа.
Изворник: http://easternchristianinsights.blogspot.com
Превод: Милена Тејлор
Нема коментара:
Постави коментар