О рецепцији црквене византијске музике у Београду крајем 20. и почетком 21. века (или како је Стеван Мокрањац постао „старији и српскији“ композитор од Стефана Србина) / On reception of the church Byzantine music in Belgrade at the end of 20th century and beginning of 21st century (Or how Stevan Mokranjac became more ancient and more Serbian composer than Stefan the Serb)

The subject of this paper is usage/misusage of a church music by a portion
of clergy: a religious identity is being suppressed while a church music is used as a
mean of communication of a national identity. The problem is discussed using the
territory of the Belgrade-Кarlovac diocese. In the 1990’s many choruses were found
that were suppose to perform in church-Slavic and Serbian languages. This music
has evoked many different reactions, from delight to banishment until finally it was
outlawed on the diocese territory. The mode of singing, present among Serbs in the
last hundred years was proclaimed native and original, and therefore as the only
mode suitable on liturgies. Thus, an invented tradition takes place, where newer
mode of performing and singing becomes older and more Serbian.

Научни рад преузми овде: www.doiserbia.nb.rs

   У раду се разматра комплексан феномен употребе црквене музике од стране једног дела црквеног клира, као средства за изражавање превасходно националног идентитета, где је верски идентитет потиснут у други план. Проблем се посматра на територији Митрополије београдско-карловачке. Деведесетих година 20. века почели су да се оснивају црквени хорови који се баве извођењем византијске црквене музике на црквенословенском и српском језику.
   Ова музика је изазвала лепезу различитих реакција, од одушевљења до прогона и, коначно, забране њене богослужбене употребе на подручју ове митрополије. Начин црквеног певања који је код Срба присутан у последњих сто година проглашен је изворно српским, па самим тим и једино пожељним на богослужењу. Долази до измишљања традиције, где се старији начин певања одбацује на рачун новијег које постаје „старије и српскије“.